Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Када се у речи нађу у додиру два сугласника различите звучности, први у изговорном низу се прилагођава другоме. Други сугласник од два у непосредном додиру својом артикулацијом утиче на први, па се ово једначење у фонетици назива регресивна асимилација сугласника по звучности.

Прави сугласници, по артикулационо-акустичном елементу звучност / безвучност подељени су у парове чији се чланови артикулационо-акустички разликују само по звучности.

Звучни сугласници:     Б, Г, Д, Ђ, Ж, З, Џ

Безвучни сугласници: П, К, Т, Ћ, Ш, С, Ч, Ф, Х, Ц

Сугласници Ф, Х, Ц немају своје звучне парњаке.

Подела сугласника у српском језику>>

У ситуацији када се звучни нађу пред безвучним сугласницима – претварају се у своје безвучне опоненте, и обрнуто, када се безвучни нађу пред звучним сугласницима – претварају се у своје звучне опоненте.

врабац – врапца; топ – тобџија

бег – бекство; бурек – бурегџија

назадак – назатка; сват – свадба

жеђ – жећца

држати – дршка

наручити – наруџбина; папуча – папуџија

Безвучни сугласници Ф, Х, Ц испред звучних сугласника остају незамењени јер немају својих звучних парњака: Врхбосна, Салихбеговић. Наравно, пред њима ће звучни сугласници бити замењени својим безвучним алтернантима: потхранити, расформирати, исцурети.

Испред сонаната (гласника), који су звучни, али – са особинама вокала, безвучни сугласници се неће замењивати својим звучним алтернантима: сјединити, смрвити, слика, својство, творба, тврдити, трести, причати. Са своје стране, ни сонанти такође не мењају своју звучност када се нађу пред безвучним сугласницима: крст, рт, Јанко, шампањ, цинк, странка, сламка, пољски.

Наш правопис предвиђа и неке изузетке.

У писању, звучно Д остаје неизмењено безвучним алтернантом Т испред безвучних С и Ш, и то у свим положајима у речи: одсуство, а не отсуство; председник,  а не претседник нити прецедник; средство, а не сретство; предшколски, а не претшколски; одшетати, а не отшетати; подшишати, а не потшишати итд.

У писању, звучно Ђ остаје неизмењено безвучним алтернантом Ћ у положају испред наставка -ство: вођство, а не воћство.

Неизмењени остају и звучни сугласници пред безвучним, и обрнуто, када се налазе на крају префикса, или речи у сложеницама у којима би доследна замена одговарајућим алтернантима утицала на значење речи: предтурски, а не преттурски нити претурски; подтекст, а не поттекст нити потекст; постдипломски, јурисдикција, адхерентан и сл.

До одступања долази и у писању неких страних имена и придева од њих изведених: Вашингтон, а не Вашинктон, вашингтонски; Питсбург итд.

Читајте о најчешћим језичким недоумицама у српском језику ОВДЕ.

Граматика српског језика за гимназије и средње школе, Живојин Станојчић, Љубомир Поповић

До алтернације која се зове губљење сугласника најчешће долази на граници између префикса и корена или на граници предсуфиксалног дела основе и суфикса.

Када се два иста сугласника, на граници основе и суфикса или префикса и основе, нађу један до другог, своде се на један: рус + ски = руски, без зуба = безуб, од + делити = оделити.

Често таква два сугласника настају услед једначења сугласника по звучности или по месту изговора: пед + десет = педдесет = педесет, шест + десет =шесддесет = шезддесет = шездесет, без стида = бесстидан = бестидан, раз + жалостити =ражжалостити = ражалостити, из + шетати = исшетати = ишшетати = ишетати.

Изузетак од овог правила је суперлатив од придева који почињу на ј: најјачи, најјефтинији, најјаснији и сл.

Удвојени сугласник задржава се и у неким новијим префиксалним твореницама, где би се свођењем на један глас замаглило значење префикса: противвредност, преддржавни, транссибирски, суперревизија и сл.

На граници предсуфиксалног дела основе и суфикса сугласници т и д се губе испред африката ц, ч, џ, ћ, ђ: отац, отца, оца; задатак, задатци, задаци; предак, предци, преци; говедо + че = говедче = говече; сладолед + џија = сладоледџија…

Многе трочлане сугласничке групе своде се на двочлане тиме што се т и д губе ако си испред њих струјни сугласници с, з, ш или ж а иза њих сугласници б, к, л, љ, м, н или њ. Ако одбацимо ретке или застареле речи, ово правило се своди на групе стн, стл, стк, стм, здб, штн, које губе т, односно д, као у частан, часна, часно; весник (од вест + ник); залистак, ген. залиска, мн. залисци…
Подела сугласника у српском језику>>>

Предраг Пипер, Иван Клајн, Нормативна граматика српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2014.

Сибиларизација (друга палатализација) представља алтернацију к у ц, г у з, х у с испред самогласника и.

До сибиларизације долази у следећим случајевима:

  • у множини именица мушког рода са основом која се завршава на –к, -г, -х: радник – радници, ђак – ђаци, метак – меци (од *метци), бубрег – бубрези, филолог – филолози, орах – ораси итд.;
  • у дативу-локативу именица на –ка, -га, -ха: река – реци, даска – дасци, библиотеки – библиотеци, брига – бризи, нога – нози итд.;
  • у императиву глагола пеципеците (основа пек-), стризи, стризите (основа стриг-), врси, врсите (основа врх-) итд.;
  • као резултат творбе неких несвршених глагола од свршених: мицати (од макнути), дизати (од дићи, дигнути) итд.

 

Журки или журци?

О правој палатализацији прочитајте ОВДЕ.

Непостојаним називамо оно а које се јавља као претпоследњи глас у основи на чијем је крају група сугласника, у номинативу и акузативу једнине (када је у наставку нулта морфема) и/или у генитиву множине (када је у наставку ).

Непостојано а се јавља у номинативу једнине (и у акузативу, када је једнак номинативу) именица мушког рода у промени именица када се множина завршава на –ови или -еви, нпр. бубањ (ген. бубња, мн. бубњеви), ритам (ген. ритма, мн. ритмови), орао, петао (ген. орла, петла, мн. орлови, петлови).

У номинативу и акузативу једнине именица женског рода на –о које је настало од –л, као мисао, замисао (ген. мисли, замисли, мн. мисли, замисли).

Непостојано а се јавља и у номинативу једнине и генитиву множине именица мушког рода као борац, кривац, почетак (ген. мн. бораца, криваца, почетака; дат. и лок. борцу, кривцу, почетку; ном. мн. борци, кривци, почеци итд.

Именице са суфиксом –лац имају непостојано а само у номинативу једнине и генитиву множине (посетилацпосетилаца). У свим другим облицима тих именица нема непостојаног а, а л испред ц прелази у о (посетиоцу).

Посетилац или посетиоц?

Непостојано а се јавља у генитиву множине неких именица мушког рода страног порекла као концерт, патент, студент: ген. множне: концерата, патената, студената.

Јавља се и у генитиву множине именица средњег рода чија се основа завршава сугласничком групом. Такве су именице у средњем роду стакло, ребро, писмо, средство, копље итд. (ген. множине стакала, ребара, писама итд.).

Такође и у генитиву множине именица женског рода чија се основа завршава сугласничком групом: басна, девојка, сестра, трешња, црква итд. (ген. множине басана, девојака, сестара, трешања, цркава итд.).

Непостојано а се јавља у номинативу једнине мушког рода придева, у неодређеном виду: чудан (чудна, чудно), добар (добра, добро), танак (танка, танко).

О одређеном и неодређеном виду придева прочитајте овде.

 

Тако и код придевских заменица , нпр. сав (сва, све), такав (таква, такво), и код броја један (једна, једно)

Све време или сво време?

Непостојано а се додаје предлозима с, к, уз, низ, кроз када стоје испред речи с којом би иначе образовали тешко изговорљиву комбинацију сугласника: са школом, ка граду, низа страну, уза зид, кроза зид и сл.

С, са или с’?

Предраг Пипер, Иван Клајн, Нормативна граматика српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2014.