Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Наградне игре на телевизији, радију, у новинама, на разним сајтовима охрабрују позивом „Освоји!” или „Освојите!”.

Да ли ови облици императива некоме звуче чудно? Вероватно не с обзиром на то да их чујемо веома често. Међутим…

Друго лице једнине императива глагола освојити гласи ОСВОЈ, а не освоји. У множини је ОСВОЈТЕ, а не освојите.

Исто важи и за неправилне облике: споји, обоји, изброји и сл.; правилно је: спој, обој, изброј.

Читам скрипту или читам скрипта?

Новине или новина?

Новине, у значењу часописа, имају само облик множине; новине, новина, новинама итд.

Новина, у једнини, значи: нови моменат, проналазак, нова појава, промена итд.

Прочитали сте вест у вези нечега или у вези са нечим?

Свој језик учимо недопустиво мало, поготово у средњој школи, па чак и у гимназији, где се углавном предаје само књижевност. (Као да се ученици школују за књижевнике!) Истина, основи граматике и правописа уче се у основној школи, која је – као што знамо – неселективна и обавезна (обавезно је школовање, али није – знање).

И то мало знања заборави се у току средње школе, тако да нам се на факултете уписују полуписмени матуранти, који – како рече један компетентни критичар наше школе немуштог језика – Вука Караџића знају само по – брковима! Такви ће, не научивши више ништа из језика (част изузецима који свој језик уче самоиницијативно), некако завршити факултете и радити оно што не знају: учити друге, прпремати законе, писати за новине, говорити на радију и телевизији… Зато полуписменост царује на јавној сцени.

Књижевни и научни текстови врве грешкама. Новинари пишу и говоре лоше – онако како их је школа научила. Уредници више брину шта ће се рећи него како ће се рећи. (Да није тако, радио и ТВ би – као моћни и утицајни медији – могли да допринесу развоју језичке културе више него школа, скрајнута и уништена непромишљеним и промашеним професорима.)

Политичари говоре са завичајним, нестандардним акцентима, употребљавају погрешне облике речи и с погрешним значењима. Уз то, они уместо домаћих, или одавно уобичајених страних речи, непотребно и некритички, из снобизма и помодарства, употребљавају нове речи из, све агресивнијег, енглеског језика. Неке од њих су у политичком речнику постали прави „хитови”, као на пример транспарентност (као да никада нисмо јавно радили), кооперативност (као да никада нисмо сарађивали), куће су нам само девастиране (као да никада нисмо уништавали и рушили), људи се искључиво деложирају (као да никада нису исељавани).

Уместо образовања и стручног усавршавања данас имамо едукацију, уместо диплома сертификате, уместо да се пријављујемо на конкурсе ми аплицирамо, уместо на разговор кандидати се позивају на интервју. О разним мониторинзимарејтинзима, кастинзима, тајминзима и сл. да се и не говори. Имамо чак и холдинге у пропалој привреди. Све нам је ин и кул, осим нас.

Свој прилог нагрђивању језика дају и приучени преводиоци, који нити знају језик са кога преводе, нити онај на који преводе! Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами.

Наше просветне власти имају национални задатак и одговорност да језик врате у школе, где ће бити уважаван и изучаван према значају који има за појединца и народ у целини. На свима нама је да свој језик учимо, чувамо и негујемо, као што то чине сви озбиљни народи, који држе до свог (овде морам употребити интернационализме) идентитета и интегритета.

Уозбиљимо се зато и ми!

У језику је духовност народа>>

Милорад Телебек, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

 

Глаголски прилог садашњи гради тако што се на облик трећег лица множине у презенту дода наставак -ћи. С обзиром на то да се не каже они предавају, већ они предају, јасно је да предају + ћи даје предајући, а не предавајући.

Дакле, наставник је ширио знање предајући о глаголимаа не предавајући о њима.

Да ли наставник мења колегу или замењује колегу?

 

 

Према некадашњем облику генитива заменице она који је гласио њеје, односно сажето ње, у XVI веку се почео употребљавати облик је као енклитички облик генитива и акузатива. Облик је потискивао је све више облик  ју у акузативу. И данас је употреба овог ју веома ограничена.

Ова енклитика се употребљава само непосредно испред облика помоћног глагола је како би се избегле ове по облику удвојене речи: Поздравио је је. – Поздравио ју је.

Иначе се у сваком другом случају у књижевном језику употребљава енклитички облик је: Опколио је зграду, али је није одмах напао, већ ју је најпре позвао да се преда. – Тек када је није могао наговорити, он ју је обасуо загрљајима. – Брат ју је неограничено волео када је била млада, а и данас је исто тако воли. – Видите ли ову књигу? Мој најбољи друг ми ју је поклонио, и зато је чувам и чуваћу је заувек.

У неким граматикама се наводи да се често употребљава ју уместо је и тамо где непосредно испред енклитике је долази глагол који се завршава на -је: Купује ју од мене. – Даје ју теби. Међутим, ово је несумњиво дијалекатска особина.

Оженити је, оженити се са њом или оженити се њоме?

У оваквим реченицама придеви се граматички увек слажу са именицом у предикату. Будући да је именица тата мушког рода, и придев (исти) ће бити у мушког роду, без обзира на то што је субјекат (она) заменица у женском роду. Дакле, правилно је „Она је исти тата”.

Уколико је субјекат (именица или заменица) у мушком роду, а предикат именица женског рода, и придев мора бити женског рода: „Он је иста мама”.

Двојица су дошла или двојица су дошли?

Често чујемо наставнике како говоре да мењају колегу/колегиницу –  Данас мењам колегиницу – Следеће недеље ће ме мењати колега и сл.

Да ли је глаголу мењати овде место?

Мењати значи: чинити другачијим по садржини, изгледу, облику; постајати другачији, добијати другачији изглед, облик; одступати од ранијег, напуштати замењујући нечим другим, другачијим, претварајући нешто у друго; добијати нов изглед, облик, вид; стављати, употребљавати једно уместо другог, замењивати (батерије, гуме, сијалице); облачити једно уместо другог, пресвлачити; смењивати (власт, некога ко је на високом положају); давати, уступати у замену за нешто друго, размењивати, трампити; узајамно упућивати, слати, измењивати (поруке, обавештења); добијати новог управљача, власника, руководиоца; премештати се са једног места на друго; наводити облике, парадигму променљивих речи, деклинирати, односно конјугирати; долазити један за другим, једно за другим, смењивати се, наизменично се ређати итд.

Када колеге „преузму” наше часове или ми њихове, ништа од наведеног се не дешава.

Заменити значи: извршити замену; преузети место, улогу, дужност некога другог (на послу); преузети задатак, посао неког другог, одменити; наћи себи замену за неке своје послове.

Дакле, можете заменити колегу или колегиницу; ове недеље замењујете колегу/колегиницу (или ће они заменити вас), али их нећете мењати (нити ће они вас) јер им не мењате лични опис, не претварате их у неког другог, нити ћете трампити једног колегу за другог.

Број хиљада се у конструкцијама са конгруентним атрибутом у морфолошком погледу понаша као именица: једна хиљада, од једне хиљаде…, та хиљада, те хиљаде

У конструкцијама с називима мерних јединица употребљава се непроменљиви облик хиљаду: хиљаду динара, који се употребљава и у саставу двочланих и вишечланих бројева: хиљаду двеста динара, хиљаду деветсто деведесет итд.  

Деветсто или девесто?

Поштовање норме књижевног језика је обавеза свих који се служе српским језиком, као што је обавезно поштовање правила која важе за друге видове живота.

Одав­но се зна да се од­ре­ђе­не је­зич­ке по­ја­ве из не­сло­вен­ских је­зи­ка на Бал­ка­ну ши­ре и у сло­вен­ске је­зи­ке. Ме­ђу та­квим је и ши­ре­ње об­ли­ка пре­зен­та на ра­чун ин­фи­ни­ти­ва. Та­кав слу­чај пред­ста­вља упо­тре­ба пре­зен­та са ве­зни­ком да уз не­ке не­пот­пу­не гла­го­ле ко­ји тра­же до­пу­ну у ви­ду дру­гог гла­го­ла; та­кви су фа­зни гла­го­ли: по­чео сам ра­ди­ти/да ра­дим; та­кви су, за­тим, мо­дал­ни и њи­ма слич­ни гла­го­ли: же­лим чи­та­ти/да чи­там.

Ова­кве кон­струк­ци­је са пре­зен­том на­по­ре­до са ин­фи­ни­ти­вом при­хва­ће­не су у срп­ском књи­жев­ном је­зи­ку у твор­би ових сло­же­них гла­гол­ских пре­ди­ка­та. Иако не до­но­се ни­шта но­во у ис­ка­зи­ва­њу ми­сли, књи­жев­но­је­зич­ка нор­ма их је при­хва­ти­ла, што се одав­но мо­же про­чи­та­ти у на­шим гра­ма­ти­ка­ма. За то се мо­гу на­ве­сти нај­ма­ње два раз­ло­га. Пр­ви је што се у срп­ском је­зи­ку пре­зент са ве­зом да упо­тре­бља­ва у дру­гим у по­не­че­му слич­ним слу­ча­је­ви­ма; да­кле, ово се не про­ти­ви гра­ма­тич­ком си­сте­му је­зи­ка. Дру­ги раз­лог је стил­ске при­ро­де: отва­ра се мо­гућ­ност да се из­бег­не на­го­ми­ла­ва­ње об­ли­ка ин­фи­ни­ти­ва у ре­че­ни­ци. По­сто­је слу­ча­је­ви кад се је­дан гла­гол до­пу­ња­ва не­ким гла­го­лом ко­ји и сам тра­жи до­пу­ну дру­гим гла­го­лом: Мо­рао је по­че­ти ра­ди­ти. Ре­че­ни­ца је леп­ша ако се је­дан ин­фи­ни­тив за­ме­ни пре­зен­том: Мо­рао је по­че­ти да ра­ди или Мо­рао је да поч­не ра­ди­ти. Ов­де не­ма про­бле­ма са бал­ка­ни­змом ко­ји се „уву­као” у срп­ски је­зик.

Ме­ђу­тим, озбиљ­не про­бле­ме пра­ви ова­кав пре­зент кад се над­ме­ће са ин­фи­ни­ти­вом у гра­ђе­њу гла­гол­ског об­ли­ка фу­ту­ра пр­вог. А да­нас је та­ко на це­ло­куп­ном срп­ском је­зич­ком про­сто­ру – исти­на ви­ше на ње­го­вом ис­точ­ном де­лу, та­ко да се пра­ви­лан об­лик фу­ту­ра пр­вог већ рет­ко мо­же и чу­ти и про­чи­та­ти: Ле­па је­сен ће да по­тра­је до кра­ја ме­се­ца; Све ће да ура­ди са­мо да се за ње­га чу­је; Ко ће да под­не­се то­ли­ка по­ску­пље­ња? Да ли ће По­ли­ти­ка да об­ја­ви ту вест?

И од­мах да ка­же­мо – рас­про­стра­ње­ност по­ја­ве ни­је раз­лог да јој се до­зво­ли упо­тре­ба у књи­жев­ном је­зи­ку. На­ше гра­ма­ти­ке бе­ле­же та­кву фор­му фу­ту­ра пр­вог, не­ке има­ју и из­ве­сног раз­у­ме­ва­ња за њу, дру­ге – но­ви­јег да­ту­ма – од­ри­чу јој ста­тус у књи­жев­ном је­зи­ку. По­ста­вља се пи­та­ње да ли се овај об­лик мо­же при­хва­ти­ти у књи­жев­ном (стан­дард­ном) срп­ском је­зи­ку на осно­ву не­спор­не чи­ње­ни­це да је вр­ло ра­ши­рен у је­зич­кој прак­си. И од­го­вор је – не­га­ти­ван.

Рас­про­стра­ње­ност ни­је глав­ни кри­те­ри­јум за при­зна­ва­ње не­кој по­ја­ви ста­ту­са у стан­дард­ном је­зи­ку. Над тим кри­те­ри­ју­мом има­ју пред­ност кри­те­ри­ју­ми си­стем­но­сти и свр­сис­ход­но­сти. Па, кад је реч о си­стем­но­сти – ова­ко фор­ми­ран об­лик фу­ту­ра пр­вог је у су­прот­но­сти са уну­тра­шњим пра­ви­ли­ма срп­ског је­зи­ка, са ње­го­вом уну­тра­шњом гра­ма­ти­ком. На­и­ме, у срп­ском је­зи­ку гла­гол­ски об­ли­ци се гра­де од јед­ног пу­но­знач­ног гла­го­ла и с њим мо­же до­ћи још по­моћ­ни гла­гол: нпр. од ра­ди­ти је пре­зент ра­дим, пер­фе­кат ра­дио сам, фу­тур пр­ви ћу ра­ди­ти/ра­ди­ћу, итд.

Фу­тур пр­ви гра­ђен с пре­зен­том у се­бе укљу­чу­је и ве­зник да, што је у су­прот­но­сти с пра­ви­лом да се срп­ски гла­гол­ски об­ли­ци гра­де ис­кљу­чи­во од гла­го­ла; од пу­но­знач­них гла­го­ла, не­ки и од по­моћ­ног гла­го­ла с пу­но­знач­ним. Ни­је ни то је­ди­но од­у­да­ра­ње од пра­ви­ла гра­ђе­ња гла­гол­ских об­ли­ка, али је до­вољ­но да ис­кљу­чу­је мо­гућ­ност да та кон­струк­ци­ја бу­де при­хва­ће­на у књи­жев­ном је­зи­ку.

Што се ти­че прин­ци­па свр­сис­ход­но­сти, ни он не до­зво­ља­ва ова­кву кон­струк­ци­ју у књи­жев­ном је­зи­ку. Пр­во, том кон­струк­ци­јом се не до­би­ја ни­ка­ква ко­рист за књи­жев­ни је­зик, не до­но­си ни­ка­кву зна­чењ­ску раз­ли­ку. Чак се не мо­же обра­зо­ва­ти од свих гла­го­ла: од мо­дал­них – не мо­же се ре­ћи ја ћу да мо­гу. На­су­прот то­ме, ова кон­струк­ци­ја до­но­си ште­ту: кад је пре­ди­кат у од­рич­ном об­ли­ку, до­во­ди до не­мо­гућ­но­сти пра­вље­ња раз­ли­ке из­ме­ђу фу­тра пр­вог: ја не­ћу ра­ди­ти и пре­зен­та с мо­дал­ним гла­го­лом хте­ти (мо­дал­ни гла­го­ли, ре­кли смо, тра­же до­пу­ну у дру­гом гла­го­лу): ја не­ћу да ра­дим.

Са­свим су раз­ли­чи­те ре­че­ни­це: Но­вак не­ће да се од­ма­ра по­сле по­бе­де на ово­ме тур­ни­ру и Но­вак се не­ће од­ма­ра­ти по­сле по­бе­де на ово­ме тур­ни­ру. У пр­вој се ин­фор­ми­ше­мо да не­ма у са­да­шњо­сти во­ље за од­ма­ра­њем; у дру­гој – да не­ће би­ти од­ма­ра­ња у бу­дућ­но­сти.

Да­кле, об­лик фу­ту­ра пр­вог са пре­зен­том уме­сто ин­фи­ни­ти­ва у ње­го­вом са­ста­ву не мо­же се при­хва­ти­ти у књи­жев­ном је­зи­ку из круп­них раз­ло­га и за­то га на­ши чи­та­о­ци мо­ра­ју пот­пу­но ис­кљу­чи­ти, без об­зи­ра на то што та­ко чи­та­ју и слу­ша­ју сва­ко­днев­но. Ис­кљу­чи­ти – та­ман да чу­ју да та­ко го­во­ре и пи­шу ми­ни­стри и по­сла­ни­ци и про­фе­со­ри и пред­сед­ни­ци вла­де и др­жа­ве, мо­жда и но­ви­на­ри. Јер, то још ни­је раз­лог да се не по­шту­је нор­ма књи­жев­ног је­зи­ка или да се она ме­ња; то са­мо го­во­ри ко­ли­ко је сна­жан при­ти­сак овог бал­ка­ни­зма.

У не­дав­но об­ја­вље­ној „Нор­ма­тив­ној гра­ма­ти­ци срп­ског” је­зи­ка ка­же се да је овај об­лик свој­ствен раз­го­вор­ном је­зи­ку и усме­ној не­зва­нич­ној ко­му­ни­ка­ци­ји. Ов­де би­смо по­ја­сни­ли да ово ни­је пре­по­ру­ка за ње­го­ву упо­тре­бу, не­го са­мо кон­ста­та­ци­ја да се та­ко гра­ђен об­лик фу­ту­ра пр­вог упо­тре­бља­ва у не­зва­нич­ним и фа­ми­ли­јар­ним ко­му­ни­­ка­ци­ја­ма. Тре­ба из­бе­га­ва­ти ње­го­ву упо­тре­бу и у та­квим ви­до­ви­ма ко­му­ни­ка­ци­је. Ви­ди­мо до­кле нас је то до­ве­ло. Је­зич­ка кул­ту­ра је део оп­ште кул­ту­ре. По­што­ва­ње нор­ме књи­жев­ног је­зи­ка је оба­ве­за свих ко­ји се слу­же срп­ским је­зи­ком, као што је оба­ве­зно по­што­ва­ње пра­ви­ла ко­ја ва­же за дру­ге ви­до­ве жи­во­та. Ако нам је ста­ло до ја­сно­ће, пра­ви­ло­но­сти и ле­по­те на­шег је­зи­ка, то нам не­ће би­ти те­шко.

Аутор: др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ

Извор: Политика

Има и међу лингвистима мишљења да треба дозволити личну употребу овога глагола.

За споразумевање међу припадницима једне националне заједнице користи се нормирани, стандардизовани језик – који се и зове стандардни или књижевни језик. Књижевни језик се учи граматикама, а њиме најбоље овладавамо ако се он употребљава у школи, администрацији, ако се средства информисања користе књижевним језиком. Ипак, има случајева да се и поред јасно прописаних правила језичка пракса опире прописаној норми. Тако је и са глаголом требати.

Још је Вук Караџић утврдио, тога се норма придржава до данас, да он има безличну употребу, да се употребљава као безлични глаголски облик, да нема личне глаголске наставке – употребљава се у средњем роду једнине за садашњост – треба, будућност – требаће, прошлост – требало је, потенцијал – требало би. То, даље, значи да он, тако употребљен, не може имати граматички субјекат у облику номинатива. Иако је наша нормативна литература сагласна у погледу употребе овог глагола у реченици, у пракси има много одступања од прописа, често се јављају и конструкције неприхватљиве у српском језику. Зато сматрамо да би и овде требало укратко рећи у чему су проблеми са реченицама образованим са овим глаголом и како се могу решавати.

Нису проблематичне реченице у којим се уз глагол требати јавља именица: а) Мени треба та књига; Мени требаш ти; б) Требам књигу. Тад он има личне глаголске наставке. Истина, може се овај глагол употребљавати безлично и кад има именицу за допуну: Осећао је да ће му за то требати времена; Требало је великог напора да се човек сети да негде у дубини постоји земља. То не представља већи проблем у образовању реченица с овим глаголом.

Међутим, кад се уз глагол требати јавља глаголска допуна, настају озбиљнији проблеми. Ако је глагол употребљен безлично, то значи да не може у реченици бити граматички субјекат у номинативу. А значење глагола који допуњава овај глагол често захтева постојање субјекта. Из тог конфликта у пракси се често јавља неко од два неприхватљива решења. Једно је да се глагол употребљава с личним наставцима, што норма не дозвољава: Они су требали да изваде дозволе своје владе. И са тим светом ја треба сада да смирујем устанак у Србији. Друго је да се глагол требати употребљава у безличном облику, али се у реченици јавља уз њега и граматички субјекат, што није у складу с унутрашњом граматиком српског језика: Јелена је требало да вечерас допутује; Царски ферман о потврђивању на садашњем положају и почасна сабља требало је само да прикрију ту осуду, да умире везира и да заварају свет.

Има и међу лингвистима мишљења да треба дозволити личну употребу овога глагола. Кад бисмо променили норму и глаголу требати дозволили личне наставке, он би се понашао као и други модални глаголи: могао би имати допуну у инфинитиву или презенту с везником да, радило би се о простој реченици са сложеним предикатом. Међутим, то норма не допушта, а најлошије решење је управо то да се норма не поштује. Док се норма не промени, морамо тражити начин како да образујемо правилне реченице с овим глаголом, што значи реченице у којим неће бити огрешења о норму ни на један од два поменута начина. Ове реченице се могу образовати тако да уз безлично употребљен глагола требати допунски глагол јави у инфинитиву: Треба само закопати педаљ у дубину; Из целог живота треба научити једну једину ствар; Тако је требало безброј пута пројахати мирно и достојанствено; Требало се држати право на коњу, не гледати ни лево ни десно. Ово су, дакле, безличне реченице. У наведеним примерима допунски глагол је у инфинитиву. Може уместо инфинитива доћи и презент а да субјекат није исказив: Требало је да се иде рано. Ако уз неповратне глаголе дође ово се, не може се исказати граматички субјекат.

Може се образовати реченица с глаголом требати и у случају кад је потребно да допунски глагол има субјекат: Требало је да Јелена вечерас допутује; До који дан требало је да крене и везир; Уплела се у ствари у које не би требало да се меша; Али треба да имаш увек пред очима да поступке овог света не смеш мерити својом мером. Видимо, глагол требати је безлично употребљен, а допунски глагол је лично употребљен, тј. има личне наставке и има граматички субјекат – у прва два примера исказан (Јелена, везир), у другим примерима исказив уз те глаголе. У овим реченицама не може се допунски глагол исказати у инфинитиву, јер инфинитив као безличан глаголски облик не може везивати за себе субјекат. Постоји могућност да се на вршиоца радње укаже именском речју у дативу; тада се уместо презента може наћи инфинитив: Најпосле, жена га је напустила … и отишла у Цариград одакле јој по обостраном мишљењу није требало никад ни долазити.

Наравно, некад постоји комуникативна потреба да се субјекат јави на почетку целе реченице; управо та потреба и врши притисак за формирање једног, помињаног, типа неприхватљивих реченица с овим глаголом. Морамо знати да су оне неприхватљиве са становишта књижевнојезичке норме и избегавати да их користимо. Постоји само један случај кад не можемо избећи сукоб правила о употреби реченица с безлично употребљеним глаголом требати – код односних реченица: Та женидба, која је требало да му отвори врата у виши и пријатнији живот, затворила га је и везала заувек. Ово се не може избећи а да се поштује правило о безличној употреби глагола требати. За сада је тако. Ако у свим другим случајевима, где је могуће, будемо поштовали прописану норму – треба да будемо задовољни.

Аутор: др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ

Извор: Политика