Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Prenosimo deo teksta iz neobjavljene drame M. Vitezovića „Sterijin put u Srbe”.

Vuk-i-Sterija

Licej. Družestvo srpske slovesnosti. Članovi Družestva su među gledaocima. Na sceni su Jovan Sterijin Popović i Vuk Karadžić. Jovan ima na rukama bele rukavice i drži dve druge rukavice koje pruža Vuku.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Stavite ove rukavice. Svi članovi Družestva imaju ih na zasedanju (nasmeje se). Ovde nam je sve u rukavicama.

VUK KARADŽIĆ (stavlja rukavice):

Dobro. Da se ne vučemo za jezik prljavim rukama!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (izlazi napred):

Gospodo, reč je o Nazivoslovnom odnosno terminološkom rečniku. Počeli smo se baviti stvaranjem naučne terminologije kada je Atanasije Nikolić podneo svoj Tehnički rečnik za struke matematičke, zemljomerne, hidrotehničke, hidraulične i arhitekturne. Sad smo taj rad nastavili za sve oblasti. Želimo da nazivoslovno obrazujemo srpski jezik i počeli smo…

VUK KARADŽIĆ (upada u reč):

Pogrešno! Obrazuju se ljudi, a ne jezik! Jezik obrazuje narod i samo narod!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

…a onda je iz Beča stigao gospodin Vuk Stefanović Karadžić, isto člen Družestva i podelio nas

VUK KARADŽIĆ:

Srpski jezik u svemu, pa i u terminologiji, može samo narod obrazovati, a ne mogu mu ga nametati pojedinci. Taj posao ne treba raditi, već valja ostaviti da se jezik narodnom prosvetom usavršava.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Družestvo nisu obični pojedinci, već naučevniji ljudi naroda našeg. Kada sam pisao pravila za konstituciju Družestva imao sam u vidu akademije nauka u drugim slobodnim i obrazovanim narodima. Nije Družestvo stvoreno da išta radi mimo narodne javnosti. Zato, gospodine Vuče, žalimo što se javnost pokazala nemarna prema ovome poslu. Srbi vole da im poslove urade drugi, kako bi imali sve razloge da budu protiv!

VUK KARADŽIĆ:

Nijesam ja od tih Srba! Ja mislim da Društvo treba da se okane građenja terminologije!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

A ko će ako neće Družestvo?

VUK KARADŽIĆ:

To je polje dugo i široko kome se lasno ne može na kraj doći.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Ako se tako gleda, nikad se neće početi. Polje se sagledava i sa početka i sa sredine. Kad budemo na kraju bićemo među kulturnim narodima sa svojom terminologijom.

VUK KARADŽIĆ:

Nema naroda u Evropi koji bi svu terminologiju hteo da prevede na svoj jezik… i mogao… Nema! (lupa šakom)

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Tačno je da se svaki narod ne može sam razviti i izobraziti, nego pozajmljuje prosveščenije od drugih. Ovo opet biva dvogubnim: ili mešajući se sa drugim narodima primamo njegove običaje, sprave, orudije, pa s njima i reči, ili se pojedini ljudi kod izobraženih naroda vaspitavaju i pocrpivši znanja i veštine rasprostranjuju ih među svojim sunarodnicima. Od reči stranih prvoga roda nije se sačuvao nijedan narod niti se može sačuvati. Družestvo nad Nazivoslovnim rečnikom želi da sačuvamo svojost našeg naroda. Ne možemo bez nužde tuđinstvo prisvajati i svoga se otuđivati. Uspemo li, bićemo i mi nekom primer.

VUK KARADŽIĆ:

Posao pravljenja riječi je težak, a osobito za naše književnike, koji niti znaju svoga jezika niti hoće da ga uče, nego ga po svome krivom znanju kvare i grde, niti znaju kojih riječi ima u našem jeziku, kojih nema! Društvo bi najbolje učinilo, kad bi se potrudilo, da naši književnici nauče svoj narodni jezik i to kako u rečima, tako u mislima. Svi se oni tuže da u jeziku nema reči za njihove misli, ali oni niti znaju reči niti misle srpski, već nemački ili latinski, jer su samo na tim jezicima školovani. Vi ste na latinski prevodili i prethodnog kneza srpskog, koji je rođen usred Srbije i srpski progovorio.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Nisam ga prevodio na latinski već upućivao na veliku mudrost i na rimske i grčke zakone i pravdu sadržanu u njima. Zar nisam u Nazivoslovnom rečniku latinske reči posrbljavao prema azbučnom redu i u Družestvu ih usvajali? Evo početka: A posteriori – čuvstvoizvorno, a priori – umoizvorno.

VUK KARADŽIĆ:

To nije posrbljeno, to je slovenoserbovano!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

A ovo: abalienare – otuđivati!

VUK KARADŽIĆ:

Bolje je – predavati.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Abalienatio – otuđivanje!

VUK KARADŽIĆ:

Već rekoh – predavanje!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Abdicatio – odrečenje! Ablegare – odaslati, otslati. Abelgatis – odslanik. Abeseratio – odstupanje. Abolitio – oslobođenje. Abrogatio – uništaj. abonnment – zaklada, pretplata, predupis. Aborigines – prvosedeoci. Abortus – pometak, pobacivanje…

VUK KARADŽIĆ:

Pobačaj je sa narodnih usta. Sve je to, gospodo, veliki pometak! Imali ste za gramatiku moju Pismenicu, ali uvodite jezikovku, a nudili su vam jezikoslovnicu, slovnicu i jezikoslovlje.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Jezikovlje se odnosi na jezik, a ostalo na pismena, slova, ortografiju. Pismenica je agitacija za vaša slova.

VUK KARADŽIĆ:

Uzećete je kad-tad! Ne možete mimo naroda!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (smiruje):

Znate da poštujem vaš dosadašnji književni i leksikografički rad, sem ortografije, na koju na pristajem. Što hoćete, da srušite sve do sada učinjeno u Nazivoslovnom rečniku?

VUK KARADŽIĆ.

Da vam pošteno uzvratim. Vi sami znate koliko vaš književni rad smatram vrednim. Vi ste svojim komedijama, ismevajući, pokazali kakvi su karakteri i kakav je jezik onih koji su moji najveći protivnici. A u svojim tragedijama suočili ste naš narod sa svojom istorijom i sudbinom. Ali, šta će nam u tom Nazivoslovnom rečniku: pričina, bezumstvo, slovopoborno, načalnik, kad imamo uzorak, bezumlje, reč i beseda, načelnik?! Za dvobračje ili dvosupružje imamo dvoženstvo, za brakolomstvo tu je preljubništvo! Šta će kod Hadžića u zakonu bračnost i razvedenije?! Kad su se Srbi ženili i puštali. Šta će kod Nikolića postrojnica ili postrojastvenica? Mora ostati arhitektura da bismo se sa svetom razumeli, i isto izudnica mora biti anatomija…

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Da se ne lovimo u nespretnostima koje se u tolikom trudu ne mogu izbeći, a koje se lako vremenom mogu ispravljati, ali kako, iako ne možemo mimo sveta koji napreduje, sačuvati sebe, ako sva orudija, hudožestva i sprave koja se usavršenstvuju ne krstimo srpski? Ako dampšif ne nazovemo parnjačom, ako za arhiv ne kažemo čuvarnica, ako kancelariju ne pretvorimo u pisarnicu, ako ekspeditora ne imenujemo otpravljačem?! Da bismo ostali Srbi moramo govoriti srpski u svojoj kući i u svojoj državi. Ako odmah ne nastavimo početi posao, mi ćemo zauvek ostati bez Nazivoslovnog rečnika, mimo sveta, ili će nas svet uzeti pod svoje svojim rečima. Nazovimo uru časokazom, pa gledajmo u njega koliko hoćemo. Neka nam majke, žene i sestre pletu, a ne štrikaju! Neka nam odeću prave krojači, a ne šnajderi! Izdajmo knjige u pečatnji, a ne u tipografiji! Imajmo urednike, a ne redaktore! Neka sve paze nadziratelji umesto inspektora! A zabranitelji nam ne trebaju ni kao cenzori!

VUK KARADŽIĆ:

Društvo kad nešto reče to treba da ostane, a ako ono pogreši onda uzakonjava pogreške, zato sve treba ostaviti profesorima, pa ako oni pogreše drugi će popraviti.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Vuče, shvatate li da ste u ovom protiv sebe?

VUK KARADŽIĆ:

Uvijek kad sam na strani naroda, ja sam kod učenih Srba protiv sebe. To oni ne shvataju!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (prema publici):

Gospodo slovesnici, što ste zamučali? Pokažite svoju učenost! Ćutite kao da svoje jezike nemate!

VUK KARADŽIĆ (prema Jovanu):

Nemaju za ovu priliku, jer je jezik narodni. Oni imaju tuđe jezike!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Gospodo slovesnici, zar ja sam da se sa Vukom sporim… kao da sam na dvoboju!

VUK KARADŽIĆ:

Jesmo, na dvoboju smo! Mačujemo se jezikom!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (prema publici, pita):

Što ćutite?

VUK KARADŽIĆ:

Vidite, gospodine Popoviću, kako priznaju da sam u pravu! (prema publici) Dobio sam dvoboj! Vaš jezik je mrtav! (prema Jovanu) Vi niste mrtvi, hvala Bogu!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (razljuti se, skida rukavicu i baca je Vuku u lice):

Ako hoćete dvoboj, imaćete ga! Sutra, pred narodom, pri izgrevu sunca, iza Tašmajdana, na Vračarskom polju! Naše se oružje zna – jezik! Tu je i groblje… Pa ko „padne” da se počasno sahrani!

Izvor: Politika

Jezik se smatra jednim od osnovnih konstitutivnih elemenata svakog naroda. Zaista, jezik i narod su sudbinski povezani: ono što se dešava narodu, dešava se i njegovom jeziku. Nastali zajedno, jezik i narod zajedno opstaju, i ne postoje jedan bez drugoga.

Jezik nije samo sredstvo za sporazumevanje, ono po čemu se pripadnici jednog naroda prepoznaju i raspoznaju, već i oruđe nacionalne kulture, izraz narodnog duha i identiteta. Plodovi umnog rada svih pripadnika jednog naroda izražavaju se, tumače i prenose jezikom. Čitav život i razvoj nacionalnih zajednica zasnivaju se na jeziku. Zato se s pravom može reći da je duhovnost naroda u njegovom jeziku.

Nadalje, jezik je sredstvo povezivanja svih pripadnika jednog naroda – u prostoru (bez obzira na to gde žive) i u vremenu (prethodnih generacija sa sadašnjom, sadašnje sa budućim). Upravo to omogućuje društveni napredak: potomci baštine sva dostignuća predaka, koja im bivaju jezikom prenesena.

Ništa manji nije značaj jezika za pojedinca, koji jezikom uobličava, izražava i prenosi drugima svoje misli, osećanja, saznanja… Jezik je, dakle, izraz čovekovog duhovnog i intelektualnog bića. Bez obzira na to čime se bavi – da li je profesor, inženjer, lekar, ekonomista… – čovek se predstavlja, pokazuje jezikom – po njemu ga drugi cene. Jezička kultura svakog pojedinca ogledalo je njegove opšte kulture.

Za razliku od drugih dobara, koja svaki čovek može da prilagođava svome ukusu i potrebama (npr. i pored uobičajenog stila u graditeljstvu i odevanju, svako može da gradi kuću i oblači se po svojoj želji), jezik, koji – kako reče Vuk – nije privatno blago, nego opšte dobro, zaštićen je od intervencije pojedinaca, jer je on radi komunikacije svih unutar jednog naroda, i zato mora biti razumljiv svima, a to znači – jedinstven, ustaljen. Jezik je, dakle, iznad svakog pojedinca.

Jezik je i iznad svakog narodnog govora i dijalekta. Naravno, ovde se misli na standardni, književni jezik, koji je nešto što se stvara, izgrađuje, i zato se mora posebno učiti, jer se niko ne rađa s njim kao sa maternjim govorom. (…) Standardne norme, kao obavezne, drže jezički sistem na okupu; bez njih bi komunikacija prestala i taj sistem bi se s vremenom raspao. Zato svi koji se služe standardnim jezikom treba da ga stalno uče i usavršavaju, da dobro znaju njegova pravila, norme, da ih se u jezičkoj praksi pridržavaju i da tako jezik neguju i čuvaju.

Milorad Telebek, Kako se kaže – hiljadu jezičkih saveta, edicija Jezički savetnici

Već smo imali priliku da čitamo o lekturi i pravopisu. Da ukratko podsetim – lektura je ispravljanje gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka, dok je korektura ispravljanje kucaćih grešaka, pa ne mora biti povezana samo sa gramatikom i pravopisom. Lektor je jezički stručnjak, aktivni i redovni pratilac zvanične norme standardnog jezika, dok je korektor usmeren na slučajne greške, nastale pri kucanju i objavljivanju teksta.

laptop-819285_1280

Takođe bih podsetio da pojam lektor stoji u vezi sa latinskim glagolom legere i italijanskim leggere (čitati), što doslovno znači da je lektor čitač teksta. Reč korektura pak stoji u vezi sa latinskim glagolom corrigo odakle takođe dobijamo italijansko  correggere i englesko correct.

 

Različiti pogledi na lektore

Debata o ulozi lektora i tihi rat između lektora i autora verovatno su stari koliko i lektorski posao. Da li lektor treba samo da ispravlja tačke i zareze, da se bavi gramatikom ili da utiče na stil teksta? Odgovor će sigurno biti različit, u zavisnosti od toga koga pitamo. Lektori i gramatičari imaju argument da nije svaki govornik istovremeno nosilac pravilnog jezika, kojem se teži pri obraćanju javnosti. Sa druge strane, svako od nas može smatrati da ipak jeste dovoljno kompetentan govornik bar maternjeg jezika, ukoliko nam naše poznavanje jezika omogućava postizanje onoga što je suštinski bitno za život – da razumemo svet oko sebe, da pošaljemo našu poruku svetu i da uspostavimo komunikaciju u cilju samoodržanja i povezivanja sa drugima. Ko je sad u pravu?

Kod odgovora na ovo pitanje može nam pomoći Amy Einsohn i rad The Copyeditors’ Handbook, gde je proces lekture podeljen po sistemu 4 x 3. Naime, lektura obuhvata (1) tehnička i pravopisna pitanja, (2) jezik i stil, (3) sadržaj i (4) autorska prava. U pogledu jezika, stila i sadržaja postoji dodatna podela na (1) niži, (2) srednji i (3) viši nivo lekture.

Niži nivo lekture bavi se ispravkom očiglednih grešaka, ukazivanjem na nejasne pasuse razjašnjavanjem nejasnih rečenica i proverom sumnjivih ili spornih informacija. Srednji nivo podrazumeva leksičke predloge, ispravke i sugestije u cilju postizanja stilski kvalitetnijeg materijala. Viši nivo dopušta celovito uređivanje teksta, preradu pasusa, deljenje poglavlja u pregledne tekstualne forme i sl. Kada se govori o srednjem i višem nivou lekture, važno je napomenuti da učinak ovakvog rada zavisi od umeća lektora. Autor teksta ponekad oseća bolje od lektora ton i ritmičnost rečenice, publiku kojoj se obraća i smisao poruke koju njegova publika očekuje. Ovaj preduslov može zahtevati posebnu terminologiju, pa i izuzimanje gramatičkih pravila, što je važan aspekt veb-sadržaja.

U kontekstu hrvatske jezičke politike unutar policentričnog srpsko-hrvatskog odn. hrvatsko-srpskog jezika, lingvistkinja Snježana Kordić tvrdi da posao lektora nije ispravljanje tekstova, koje su napisali odrasli pismeni nosioci maternjeg jezika. Ona smatra da je suštinska razlika lektorske službe u svetu i kod nas što lektor npr. u Austriji čita tekst, promatra strukturu rečenica, te na kolegijalan način pomaže autoru da tekst postane čitljiviji i prohodniji za čitaoce. Posao lektora nije da prekraja rečenice ili da zamenjuje manje poželjne pojmove prikladnijima.

Ovakvo mišljenje radiklano je, ne samo sa stajališta mnogih hrvatskih lingvista već i pojedinih srpskih. Setimo se teksta Sve je više boraca za nepismenost, koji je objavila Politika. Lingvistkinja Rajna Dragićević govori o ugroženosti srpskog jezika, pa se stiče utisak da su, po njenom mišljenju, veb i društvene mreže značajan uzročnik ovakvog stanja. Nepismeni omalovažavaju pismene, a jezik postaje ispunjen nepotrebnim tuđicama, koje mogu imati adekvatan prevod u srpskom jeziku.

Budući da se susrećem sa prevodilačkim, lektorsko-korektorskim i blogersko-marketinškim poslovima, pomenute teme navele su me na nekoliko pitanja, pre svega u kontekstu onlajn izdavaštva i veb-marketinga. Da li naši blogeri i blogovi ugrožavaju srpski i/ili hrvatski jezik? Da li bi trebalo da imaju lektore i korektore? Koje veštine su neophodne lektorima i korektorima, koji deluju unutar savremene veb-kulture? Da li veb utiče na promenu zvaničnog jezičkog standarda ili su možda baš veb i internet primeri društvenih faktora koji dovode do promena u jeziku? Uostalom, mogu li jezici živeti bez promena, osim ukoliko govorimo o klasičnim (mrtvim) jezicima?

 

Jezik ili biznis – ima li sredine?

Pored pitanja da li bi savremeni blogeri trebalo da imaju lektore i korektore, nameće se pitanje kako savremeno veb okruženje vidi lektore i korektore i šta od njih očekuje.

Internet sadržaji su deo konstantno rastućeg digitalnog univerzuma. Oni tematski i pojmovno zavise jedni od drugih. Ova činjenica posebno dolazi do izražaja kada govorimo o reklamnim sadržajima ili temama vezanim za IT industriju. Pojmovi IT, e-mail, web, SEO, online itd. potiču iz engleskog jezika, pa kao takvi u mnoge jezike ulaze u originalnom obliku.

blogeri

Zamislimo jednu nišku organizaciju koja pruža usluge onlajn oglašavanja. Vođe takve organizacije znaju da će ih mnogi potencijalni klijenti tražiti na Guglu kroz pojmove onlajn marketing Niš. Međutim, možda će čak većina kucati online marketing nis. Zato će vlasnik bloga ili sajta ovakve kompanije ostaviti engleske pojmove u originalu na pojedinim vidnim mestima, jer njegov interes jeste kontakt sa potencijalnim klijentom. Čak i ja, koji smatram da sa dve MA diplome nisam baš nepismen, ukoliko tražim putem interneta kvalitetno dizajnersko rešenje za svoj sajt, pre ću ukucati web design Beograd, nego veb dizajn Beograd. Prosto, ljudi koriste jezik u različite svrhe. Koliko je legitimno stvarati poeziju i finu književnost, pa u tom cilju koristiti neki otmeniji jezik, toliko je legitimno baviti se biznisom, pa kroz to koristiti adekvatan jezik za dostizanje poslovnih ciljeva.

Takav jezik ne poznaje reči jajić ili samoja, već selfi (selfie). Nije li pretenciozno reći da smo kolektivno nepismeni, jer smo kao živo govorno telo uneli selfi u naš jednako živi jezik? Poput selfija, usvojeni su brojni termini iz digitalne sfere. Prema tome, možemo li pretpostaviti da su engleski pojmovi deo poslovnih pravila digitalnog sporazumevanja? To me čak podseća na fenomen lekarskog zanimanja, gde lekar govori sa pacijentom na srpskom, ali dijagnozu i recept beleži na latinskom.

 

Čemu onda lektori i korektori?

Ipak, za mnoge blogere bilo bi korisno da imaju lektore i korektore. Možda se baš ovde krije središnji prostor između lepo vaspitanog govora i potrebe za dostizanjem poslovnog cilja. Ne znam za vas, ali meni svakako bode oči rečenica bez zareza ili tačke na kraju, upitna rečenica bez upitnika, dvostrani tekst u tri pasusa, složene rečenice pune suvišnih inverzija, gomilanje pleonazama, dupli razmaci i sl. Međutim, to mi ne smeta zbog jezičkog elitizma, koliko zbog estetskog osećaja, ali i potrebe da pročitani sadržaj razumem iz prve. Ovde bi trebalo da stupe na snagu lektori i korektori sa svojim umećem, jer to umeće nedostaje mnogim blogerima i veb-autorima u našoj sredini.

Pored gramatičke tačnosti, veb-rečenica mora biti kratka, precizna i funkcionalna. Nejasno napisan tekst odvlači pažnju savremenog čitaoca, koji u nedostatku vremena i potrebi za instant informacijom gubi interesovanje za sadržaj, tragajući dalje. Ukoliko je čitalac perfekcionista poput mene, kad uoči da autor ne poznaje neka od osnovnih veb-pravila (zarez – razmak – nova reč ili tačka – razmak – nova reč), ne samo da gubi interesovanje već se na takav sajt i ne vraća. Ono što je dizajn sajta ili važnost logoa za brend, to je jezička korektnost pisanog sadržaja za blog. Ako pretpostavimo da bloger svojim tekstom prenosi određenu ideju javnom mnjenju, ta ideja mora imati suštinu, jezičku korektnost, ali i pakovanje. Vizuelno pakovanje tiče se dizajnera, ali jezičko, nesumnjivo, ostaje lektorima i korektorima.

Lektor i korektor u ovakvom okruženju mogu postati zbunjeni. Ponekad se i sam pitam kako je moguće poštovati jezičku normu, a onda veb pisati sa w? Neosporno je da lektor mora poznavati zvanični književni jezik, standard i pravopis. Međutim, pretpostavljam da bi u veb-okruženju lektor morao biti spreman na određeni rizik. Taj rizik nastaje iz činjenice da lektorisani tekst za digitalne medije nije enciklopedija, deo naučnog zbornika ili pesničke antologije. Dakle, lektor i korektor moraju vladati zvaničnim pravopisom, ali i odlično poznavati neformalni jezik. Oni takođe moraju razumeti kome su upućene određene reči, koja je svrha napisanog teksta, šta traži i očekuje potencijalni čitalac. U suprotnom, umesto da nas jezik spaja, doprinoseći međusobnom razumevanju, postaće još jedan instrument nametnutog elitizma, nove podele na pismene i nepismene, međusobnog vređanja i kategorizacija, za koje se nadam da će u XXI veku postati prošlost.

Nemanja D. Milinović

Tekst je preuzet sa www.prevodioci.co.rs.

U drugoj po redu tribini „Sačuvajmo srpski jezik” u čijoj je organizaciji i list „Politika” bilo je reči o jeziku u književnosti i književnom jeziku – koji je danas ugrožen u govoru.

zasto-sapucemo-na-srpskomSrpski se danas šapuće, rečenica je vladike Nikolaja Velimirovića, koju je izgovorio potkraj Drugog svetskog rata u jednoj od svojih misija, kojima je podsticao javno mnjenje Velike Britanije da bude više okrenuto oslobođenju Srbije. Ovom mišlju je profesor dr Aleksandar Jerkov započeo svoje izlaganje u okviru tribine „Sačuvajmo srpski jezik”, koju zajednički organizuju Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, i list „Politika”, a koja je na Filološkom fakultetu održana sa temom „Kakav je jezik srpskih pisaca u književnim delima, od srednjega veka do danas”. Pored Jerkova, u razgovoru su učestvovali i profesori Katedre za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta Tomislav Jovanović, Radivoje Mikić i Boško Suvajdžić. Aleksandra Vraneš, dekan Filološkog fakulteta, pozdravila je održavanje ovog skupa, a uvodnu reč vodio je Gradimir Aničić, predvodnik ovog jezičkog projekta i lektor našeg lista.

Profesor Jerkov nastavio je svoje izlaganje rečima:

– I danas u svojoj zemlji, u kulturi kojoj pripadate, na srpskom šapućete. Mogli bismo da se zamislimo nad tim jesmo li zaista slobodni ili smo pod nekom vrstom specifične civilizacijsko-kulturološke i tehnološko-političke okupacije. To bi se lako moglo dokazati prolaskom nekom od beogradskih ulica, koje su agresivno ispunjene natpisima drugih jezičkih idioma, izraza, i jezika, i kojima smo zapravo okupirani i preplavljeni – rekao je Jerkov.

On je zapazio da jedino visokim dometima srpske književnosti trajemo u vekovima, literaturom koja je velika i u evropskim okvirima. Profesor Jerkov, koji je svoja istraživanja posvetio posebno 20. veku, stvaralaštvo ovog perioda izdvaja kao vrhunsko, počev od stvaralaštva Bore Stankovića, do Andrića i Crnjanskog, Ivana V. Lalića i Vaska Pope.

– To je veličina sa kojom se može živeti. U našem mentalitetu postoji i potreba za veličinom, koja zna da bude i groteskna, ali ipak, bez težnje ka grandioznom, ne postoji ni njegovo ostvarenje – dodao je Jerkov, parafrazirajući Hegelovu ideju, i definišući jezik kao sredstvo za postizanje elitističkih stvaralačkih opredeljenja.

Profesor Boško Suvajdžić ukazao je upravo na ideju kontinuiteta u jeziku književnosti od srednjeg veka, od narodne epike, pa sve do naših dana, govoreći o elitnim vrednostima toga jezika.

Razlike između književnog jezika, i jezika književnih dela, koji je od prvog mnogo širi, podvukao je profesor Radivoje Mikić, izražavajući ujedno zabrinutost za stanje srpskog jezika koji je u javnoj upotrebi. Profesor Mikić takođe je primetio da neke institucije kulture danas u Srbiji gotovo da postoje kao da su na neprijateljskoj teritoriji, a među njima su Srpska književna zadruga i Matica srpska. Razlog za to je, kako je primetio, decenijsko opstajanje jedne te iste ideologije, koja je samo promenila svoju spoljašnjost, dok je zapravo podjednako negativno usmerena prema tradiciji.

– Pre par godina u SKZ-u ustanovljen je Odbor za srpski jezik, koji je, pored ostalog, osnovao nagradu „Bogdan Popović” za književno delo koje se ističe po lepoti jezika. Pronašli smo autora koji je odgovarao parametrima ovog priznanja, ali nismo uspeli da zainteresujemo kulturnu sredinu i da u javnosti pokrenemo interesovanje za aspekt lepote u književnom delu. To pokazuje koliko u našoj svesti postoji predstava o značaju književnosti i jezika – objasnio je profesor Mikić.

O jeziku stare srpske književnosti govorio je profesor Tomislav Jovanović, ističući da je to ujedno i najstariji jezik naše književnosti, koja je postojala i pre Save Nemanjića, i da je jeziku Miroslavljevog jevanđelja, s kraja 12. veka, prethodila pismena tradicija, koja je pripremila njegov nastanak.

– Jezik stare srpske književnosti proistekao je iz zajedničkog slovenskog korena, to jest iz staroslovenskog jezika, i ulio se u zasebnu redakciju srpskoslovenskog jezika. Taj jezik nije samo jezik srpskih pisaca, već i onih dela koja su prevedena sa grčkog iz prebogate tradicije vizantijske književnosti, na koju su se ugledali i srpski pisci. Istovremeno sa postojanjem srpskoslovenskog jezika pisane književnosti, razvijao se i narodni jezik, na kome je preovlađujuće stvaralaštvo nazvano narodnom, ili usmenom, književnošću. Srpskoslovenski jezik je prebogat, nastao je na osnovama već razrađenog jezika svih Slovena, i na ovom jeziku sačuvano je nepregledno blago za proučavaoce književnosti, kao i za pisce koji su njim nadahnuti – rekao je profesor Jovanović, ukazujući na odlike tragalačkog i inovativnog u poetskom jeziku stare srpske crkvene poezije, koja je ujedno predstavljala i vrhunac odmeravanja starih srpskih pisaca prema jeziku.

Gradimir Aničić podsetio je na velike srpske pisce koji su tokom tradicije od stotinu jedanaest godina pisali za list „Politika”, među kojima su bili i Branislav Nušić (pod pseudonimom Ben Akiba), Milutin Uskoković, Bogdan Popović, Dragiša Vasić, Petar Kočić, Bora Stanković, Isidora Sekulić, Jovan Dučić, Stevan Sremac, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Veljko Petrović, Milan Bogdanović, Stevan Jakovljević i drugi. Osnivač „Politike” Vladislav Ribnikar, kako je rekao Aničić, u svom drugom tekstu iz 1904. godine, komentarišući nacrt Zakona o osnovnim školama tekst je započeo pričom o Rastku Nemanjiću, vladarskom sinu, koji je prosvetu pretpostavio vlasti.

– Za nered u tadašnjem društvu, na početku 20. veka, donekle je opravdanje našao u nesređenim prilikama, ali je uzrok lošem odnosu vlasti prema učiteljima našao u karakteru naroda. „Konsekventnost i izdržljivost nedostajale su nam i na tom poslu, kao i svugde. Što je jedan uradio preko dana, to je drugi razrušio preko noći. Stara srpska posla, svako je od svakog hteo da bude bolji i pametniji” – Aničić je citirao Ribnikara, uspostavljajući paralelu sa sadašnjim trenutkom u Srbiji.

Izvor: Politika

Jezički mitovi se ispredaju kao bajke, legende, pa čak i kao neke svete i neporecive mudrosti. One imaju i tu težinu. Kad jednom u njih poverujemo, a to se događa još kad smo deca, teško će nas iko kasnije razuveriti da nisu istinite i da su nas celog života učili pogrešno.

Nedavno se grupa mladih lingvista sa Instituta za srpski jezik izborila da u okviru akcije „Negujmo srpski jezik” stavi na plakate da CELO VREME i ZADNJI PUT nisu nepravilni oblici. Ovo je izazvalo bezmali šok u javnosti, pogotovo kad se pojavilo i u štampi. Društvene mreže su počele da dele ovaj tekst u neverici, jezičke grupe i forumi su uzavreli. Jedan od komentara onih koji nikako ne mogu da poveruju u ovo bio je: „Nemoguće je i ne uvažavam nikakvu argumentaciju kad su me i u školi i kod kuće učili da je to pogrešno”.

Upravo u tome i jeste najveći problem s ovim zabludama – što se uče u školi i to često i od profesora srpskog kojima je to struka, a i oni su to naučili u školi ili kod kuće kad su bili mali, nego nije imao ko da ih demantuje kad su došli do fakulteta. Naime, univerzitetski profesori ove probleme smatraju nevažnim i uglavnom ih zaobilaze. A kako nastaju ove legende? Uglavnom kao i sve druge, kroz narodna predanja, a prenose se doskočicama i uzrečicama. U oba navedena primera, navode se doskočice kao argumentacija. Za zadnji put se govori da ne može tako da se kaže jer ne postoji prednji put, a za celo vreme da ne može jer vreme nije neki predmet pa da bude celo.

Evo još nekoliko sličnih doskočica koje dovode do jezičkih mitova i zabluda: Drva se slažu, a ljudi su saglasni; Zečevi se deru, a ljudi viču; Kako može užasno dobro kad je užas loš?; Ne može puno hvala jer nema prazno hvala… Ima ih još mnogo, ali dosta zasad.

U svim navedenim primerima razlog nastanka ovih zabluda je u neznanju da skoro sve reči imaju više značenja. Dakle, zanemaruje se postojanje polisemije ili višeznačnosti. Ugledni lingvisti Lori Bauer i Piter Tradžil u svojoj knjizi „Jezički mitovi” (1998) u prvom poglavlju ove sad već kultne knjige navode upravo ovaj problem – zanemarivanje polisemije, pod naslovom Značenje reči može biti samo jedno. Eto još jednog mita u vidu doskočice.

Celo znači isto što i čitavo, pa ako može čitavo vreme, zašto ne bi moglo i celo? Osim toga, za one kojima to nije dovoljno, pitanje: Zašto može da se kaže ceo dan, cele noći, ceo mesec i celu godinu a ne može celo vreme? Ubeđivanje od strane uglednih lingvista da zadnji u značenju poslednji nije pogrešno, da se radi o uobičajenom prenošenju značenja, traju već skoro čitav vek, ali to ništa ne pomaže jer je narodno predanje uvek jače od svih argumenata.

Da, drva se slažu, ali slažu se i ljudi ako su saglasni. Glagol slagati se takođe ima više značenja, a ovo za ljude je čak i češće u upotrebi i skoro da je neverovatno da je i ova legenda zaživela. Naravno da možemo da se slažemo pogotovo kad smo složni.

Zečja koža se dere, da, ali deru se i ljudi kad se naljute ili kad je to potrebno zbog buke. I ovaj glagol ima mnogo značenja i pitanje je zašto mu je legendom uskraćena baš ova upotreba. Valjda se nekom učinilo da je neprimereno da se ljudi deru.

Naravno da može puno hvala i čak je vrlo poželjno. Puno ovde čak i nema pridevsku nego prilošku upotrebu tako da ovo poređenje s praznim potpuno maši poentu i gotovo je neshvatljivo da ljudi s diplomom to ne primećuju. Ispada da ne razlikuju vrste reči. Uzgred, puno znači isto što i mnogo, tako da ni mnogo hvala nije pogrešno, kao što neki tvrde. Užasno lep pogodak! Zašto ne? Kolokvijalni govor i žargon, ali i standardni jezik, često se služe negativnim značenjima da bi pojačali pozitivna.

Isto kao jezivo lepe oči, ili u žargonu izrazi strava, mrak i ludilo za nešto mnogo dobro. Ali dobro, ovo ne mora biti prihvaćeno jer žargon nije deo standardnog jezika. Samo skrećemo pažnju kako do ove pojave dolazi.

Za kraj, moramo se izviniti svima onima koje je ovaj tekst iznervirao, ako su uopšte stigli do kraja. U redu, ne morate da verujete da ste podlegli jezičkim mitovima, znam da ih je teško izbaciti iz glave i poverovati da su vas svi ti jaki autoriteti kao što su učitelji, nastavnici, profesori i roditelji celog života naopako učili, ali vas molimo da ne ponavljate njihovu grešku i da i vi svoju decu učite pogrešno.

Pavle Ćosić

Izvor: www.balkanmagazin.net

Srpski srodnički odnosi proističu iz srodstva (krvnog, građanskog, tazbinskog, prijateljskog, duhovnog) i srpski jezik je vrlo bogat rečima kada su u pitanju rodbinski odnosi. Neki termini se ne mogu naći i prevesti u jednoj reči na mnoge druge jezike, uključujući i druge slovenske jezike.

Postoje dva načina za izračunavanje (komputaciju) krvnog srodstva: građansko ili civilno izračunavanje (lat. computatio civilis) i prirodno izračunavanje (lat. computatio naturalis). Prvim se utvrđuju stepeni, a drugim kolena.

Prirodno izračunavanje u pravoj liniji vrši se kao kod civilnog izračunavanja. Kolena se izračunavaju od potomaka ka pretku ili obratno (npr. prvo koleno su otac/majka i sin/kćerka, drugo koleno su deda/baba i unuk/unuka itd.). Kod pobočnog srodstva je drugačije, tu se izračunava odstojanje samo sa jedne strane. Ako je na jednoj strani odstojanje veće do zajedničkog pretka, onda se uzima u obzir samo veće odstojanje. Tako, brat i sestra su prvo koleno, prvi rođaci su drugo koleno, ujak i nećak su drugo koleno. Prirodno izračunavanje prisutno je u običajnom pravu i kanonskom pravu, mada npr. Srpska pravoslavna crkvaizračunava krvno srodstvo i sva druga srodstva po stepenima.

srpski-rodoslov
Roditelji su otac i majka deteta:
Majka – ženski roditelj deteta (biološka majka);
Otac – muški roditelj deteta (biološki otac);
Očuh – muž majke za njenu decu iz prethodnog braka ili vanbračne veze;
Maćeha – očeva žena njegovoj deci iz prethodnog braka ili vanbračne veze.

Braća i sestre roditelja i njihovi supružnici:
Stric ili čiča, čika, ćić – očev brat;
Strina – supruga očevog brata (nije u krvnom srodstvu);
Ujak– majčin brat;
Ujna – ujakova žena (nije u krvnom srodstvu);
Tetka – očeva ili majčina sestra;
Tetak ili teča – tetkin muž (nije u krvnom srodstvu).

Srodnici po pravoj nishodnoj liniji (potomci):
Sin – muško dete roditelja;
Kćer ili ćerka – žensko dete roditelja;
Pastorak – sin očuhove žene ili maćehinog muža iz prethodnog braka ili vanbračne veze;
Pastorka – kćerka očuhove žene ili maćehinog muža iz prethodnog braka ili vanbračne veze;
Unuk – sinovljev ili kćerin sin;
Unuka – sinovljeva ili kćerina kćerka;
Praunuk – unukov ili unukin sin;
Praunuka – unukova ili unukina kćerka;
Čukununuk – praunukov ili praunukin sin;
Čukununuka – praunukova ili praunukina kćerka;
Bele pčele – deca čukununuka.

Potomci zajedničkih roditelja ili samo jednog zajedničkog roditelja:
Brat – sin istih roditelja u odnosu na drugu decu tih roditelja;
Sestra – kći istih roditelja u odnosu na drugu decu tih roditelja;
Polubrat – brat drugoj deci samo po ocu ili po majci;
Polusestra – sestra drugoj deci samo po ocu ili po majci.

Srodnici po pravoj ushodnoj liniji (preci):

0 Sin, ćerka
1 Otac, majka
2 Deda, baba
3 Pradeda, prababa
4 Čukundeda, čukunbaba
5 Navrdeda, navrbaba
6 Kurđel, kurđela
7 Askurđel, askurđela
8 Kurđup, kurđupa
9 Kurlebalo, kurlebala
10 Sukurdov, sukurdova
11 Surdepač, surdepača
12 Parđupan, parđupana
13 Ožmikur, ožmikura
14 Kurajber, kurajbera
15 Sajkatav, sajkatavka
16 Beli orao, bela pčela

Dvorodno srodstvo (tazbina i prijateljstvo):
Svekar — muževljev otac;
Svekrva — muževljeva majka;
Tast ili punac — ženin otac;
Tašta ili punica — ženina majka;
Zet — ćerkin ili sestrin muž;
Snaha ili snaja — sinovljeva, unukova ili bratova žena;
Dever — muževljev brat;
Jetrva — žena muževljevog brata;
Zaova — muževljeva sestra;
Svojak ili svak — muževljeve sestre muž;
Šurak ili šurijak — ženin brat;
Šurnjaja — žena ženinog brata;
Svastika — ženina sestra;
Pašenog, pašanac ili svak, badža/o, šogor — muž ženine sestre;
Svastić odnosno svastičina — sin odnosno ćerka ženine sestre;
Prijatelj — otac kćerkinog muža ili sinove supruge;
Prija — majka kćerkinog muža ili sinove supruge.

Izvori:
Član 18. Bračnih pravila Srpske pravoslavne crkve (II dopunjeno i ispravljeno izdanje Svetog arhijerejskog sinoda, Beograd, 1994)
Član 20. Bračnih pravila Srpske pravoslavne crkve

U drugim zemljama je, kao i u našoj, standardni jezik obavezan u institucijama, školstvu i na televiziji, ali se sa daleko više uvažavanja i tolerancije ophode prema različitostima i govornim karakteristikama drugih područja. Lingvistkinja Tanja Petrović sa jednog od instituta u Ljubljani u svojoj studiji Srbija i njen jug odgovara na pitanje kako je došlo do toga da se teritorijalno određeni jezički varijeteti (južni srpski) povezuju sa kategorijama niskog kulturnog ukusa i nizom negativnih pojava u srpskom društvu.

 

Za Đorđeta, Ivana, Olgu, mog oca i sve koji govore „južnjački” sa uživanjem i bez stida

 

srbija-i-njen-jugU junu 2013. godine pratila sam na jednoj od društvenih mreža diskusiju nekoliko roditelja o privatnim i državnim vrtićima na Novom Beogradu. Jedan od njih objašnjavao je prednosti privatnih vrtića u odnosu na državne, navodeći da „u državnom obdaništu, sem povoljnije cene, u paketu sasvim izvesno dobijate i južnjački dijalek[a]t, Pink repertoar i piljenje u TV umesto ozbiljnog rada sa decom”.

Ova knjiga pokušava da uđe u trag razlozima koji su doveli do toga da se tako različite i na prvi pogled nepovezane društvene pojave kao što su dijalekti koji se govore na jugu i jugoistoku Srbije, određene forme kulturne produkcije i potrošnje karakteristične za televiziju Pink i nestručno ophođenje prema deci u vrtiću nađu u jednoj rečenici. U središtu analize na stranicama koje slede biće ono što ovaj roditelj naziva „južnjačkim dijalektom”, odnosno „južnjački dijalekti”: to su govori karakteristični za jug i jugoistok Srbije; iako se oni između sebe prilično razlikuju, zbog niza geografskih, istorijskih i kulturnih okolnosti govornici jezičkih idioma sa višim društvenim statusom klasifikuju ih kao „južnjačke” i pridružuju im (kako njima tako i njihovim govornicima) niz izvanjezičkih karakteristika.

Ključno pitanje na koje pokušavam da odgovorim u ovoj studiji glasi: kako je došlo do toga da se teritorijalno određeni jezički varijeteti povezuju sa kategorijama niskog kulturnog ukusa i nizom negativnih pojava u srpskom društvu, te kakve društvene i političke implikacije ima to povezivanje?

U vreme kad se odvija ova diskusija na internetu, „južnjački dijalekti” i njihovi govornici zauzimaju zapaženo mesto na srpskoj kulturno-medijskoj sceni: groznica izazvana filmom Zona Zamfirova (režija Zdravko Šotra, 2002), najgledanijim filmom u Srbiji svih vremena, još uvek se nije u potpunosti stišala; isti autor snimio je 2005. godine Ivkovu slavu; na državnoj televiziji već nekoliko godina dominiraju serije čiji glavni likovi govore prepoznatljivim dijalektima istočne i južne Srbije – od Porodičnog blaga do Stižu dolari, od Selo gori, a baba se češlja do Bele lađe. Kulturna relevantnost „južnjačkih dijalekata” neosporna je, uostalom, kroz čitavu istoriju moderne Srbije – dovoljno je pomenuti dela Borisava Stankovića (Koštana je najizvođenija srpska drama) i Stevana Sremca (po kojima su snimljeni pomenuti filmovi), ili popularnost Petrijinog venca (romana Dragoslava Mihailovića iz 1975. godine i njegove filmske obrade u režiji Srđana Karanovića iz 1980. godine).

Ova knjiga pokušava da osvetli ideološke i kulturne okolnosti koje dovode do koegzistencije izrazito pozitivnog i izrazito negativnog vrednovanja „južnjačkih dijalekata” i njihovih govornika i da odgovori na pitanje zašto se „južnjački dijalekat” u nekom vrtiću na Novom Beogradu doživljava kao problem, dok se romani, drame i filmovi u kojima je njegovo prisustvo izrazito masovno konzumiraju; zašto u slučaju novobeogradskog državnog vrtića „južnjački dijalekat” ide u paketu sa „niskom” kulturom koju u savremenoj Srbiji najupečatljivije simbolizuje televizija Pink, dok se književni tekstovi pisani na njima poput Stankovićevih i Sremčevih dela vrednuju kao vrhunska umetnost?

Da su „južnjački dijalekti” u savremenom srpskom društvu markirani na poseban način nije potrebno posebno argumentovati. Roditeljima u Beogradu smeta ako su njihova deca u školi ili vrtiću „izložena” južnjačkim dijalektima, ali se nikad neće, recimo, požaliti na prisustvo „zapadnih” ili „severnih” dijalekata u ovim institucijama. Kategorije ovog tipa zapravo uopšte ne cirkulišu u popularnim diskursima o jeziku u Srbiji: južnjački dijalekti nisu deo koordinatnog sistema koji bi sačinjavali i severni/severnjački, istočni/ istočnjački, zapadni/zapadnjački dijalekti. Druga varijanta navedenih prideva se u jezičkom osećanju govornika srpskog jezika veže za koordinate mnogo šire od srpskog jezičkog i društvenog prostora (istočnjačka kultura, zapadnjački uticaji…). Jedino pridev južnjački označava nešto što je deo srpskog kulturnog prostora, a ipak izrazito drugačije i dovoljno daleko. Južni/južnjački dijalekti (i njihovi govornici) jesu, dakle, usamljeni i posebni u ovom sistemu klasifikacije, što je pouzdan znak da je u pitanju određenje koje počiva na ideološkim, a ne lingvističkim (kad su u pitanju dijalekti) ili geografskim (kad je u pitanju jug) kriterijumima.

Bar deo objašnjenja za ideološku markiranost južnjačkih dijalekata u Srbiji pruža, s jedne strane, disproporcija u odnosima moći između centra i periferije. „Unutrašnjost”, „provincija”, „južna pruga” najčešće su odrednice kojima se označava jugoistočni deo Srbije, za koje se vezuju predstave o ruralnosti, ekonomskoj i kulturnoj zaostalosti. U ovom smislu jugoistok Srbije ne predstavlja izuzetak i deli sudbinu mnogih perifernih regija u Evropi i šire za koje se vezuju „čudan način govora” i kulturna i ekonomska zaostalost. U Srbiji je ta disproporcija naročito izrazita, zbog činjenice da je Beograd skoro deset puta veći od Novog Sada i Niša koji su sledeći gradovi po veličini, ali i zbog izrazite ekonomske i kulturne dominacije glavnog grada koju kritičari nazivaju „beogradizacijom Srbije” i „beonarcizmom” (Gruhonjić 2011, Pavlović 2013).

S druge strane, u modelu reprodukcije orijentalizma na prostoru nekadašnje Jugoslavije (o tome v. Bakić Hejden i Hejden 2006), prostor na jugoistoku za Srbiju predstavlja unutrašnji orijent. Kako navodi Sanja Zlatanović, „unutar Srbije (od strane severnijih i zapadnijih bivših jugoslovenskih republika, ona je kvalifikovana kao južnija i istočnija, a samim tim – i kulturno zaostalija), orijentalistički diskurs pomera se na njen jugoistok… koji se pejorativno označava kao južna pruga” (Zlatanović 2009, 58). U predstavama o orijentalnom drugom, kulturna i ekonomska zaostalost idu ruku podruku sa egzotikom, čulnošću i hedonizmom (dert i merak). Oba niza predstava igraju važnu ulogu u doživljaju i ideološkoj kategorizaciji jugoistoka Srbije.

Perifernost drugih dijalekata (onih na severu ili zapadu Srbije, recimo) nema, međutim, iste ideološke posledice po njihovu percepciju. Tekstovi na „južnjačkim dijalektima” neizbežno podrazumevaju neku dozu humora i pravi je izazov na njima napisati ozbiljan tekst, dok se tekstovi na dijalektima zapadne Srbije i ijekavskim govorima Hercegovine i Crne Gore sa ovim izazovom praktično ne suočavaju. Takođe, po pravilu hegemonijski odnos između periferije i centra u slučaju jugoistočne Srbije podrazumeva i zahteva jezičku asimilaciju: kada neko iz Vranja, Jagodine, Leskovca ili Pirota dođe u Beograd, posle kratkog vremena prilagodiće se jezički novoj sredini, u suprotnom rizikuje da bude obeležen i ismejan.

Kada sam devedesetih godina studirala u Beogradu, među studentima je kružio sledeći vic: dva studenta iz unutrašnjosti čekaju u redu da na trafici kupe žeton za telefon. Dok čekaju u redu koji se sporo pomera, jedan više puta ponovi drugome: Dosta mi je ovi Beograđani, ima da tražim žetón za telefón. Kad konačno dođu na red, student se ljubazno obrati prodavcu i izgovori sledeće: Molim vas jedan žèton za telèfon (sa tipičnim otvorenim, „beogradskim” e). Kada, međutim, neko iz Užica ili Valjeva dođe u Beograd, do jezičke asimilacije po pravilu ne dolazi, ili ne dolazi velikom brzinom, iako način kako Valjevci ili Užičani govore takođe odmah odaje njihovo poreklo i „nebeograđanskost”.

Izvor: Peščanik

Kad lingvisti govore o istorijskim vezama između jezika, oni koriste stablo kao metaforu. Drevni izvor (recimo indoevropski) ima različite grane (npr. romanske, germanske), koji i sami imaju ogranke (zapadnogermanski, severnogermanski), koji se utapaju u specifične jezike (švedski, danski, norveški).

Nema razloga da lingvistika bude vizualno neinpirativna. Minna Sundberg nacrtala je nešto potpuno suprotno monotonim lingvističkim dijagramima.

porodica-jezika

Izvor: citajme.com