У српском језику има више дијалеката. Ниједан од њих није неправилан нити искварен и ниједан није чистији од других. Сви су се они природно и спонтано развијали и организовали по принципима унутрашње језичке логике и законитости. Сви имају систем који добро служи за споразумевање међу људима који се тим говором користе. Зашто је њихов развој ишао путем којим је ишао и текао на начин на који је текао удаљавајући се од заједничког претка, посебна је и дуга прича коју на овако ограниченом простору не можемо испричати.
Желимо само да нагласимо да ниједан говор није неправилан сам по себи. Тек у поређењу са књижевним (стандардним) језиком, неки говор може бити неправилан. Тако, нпр., са становишта књижевног језика није правилно рећи: Много су ишли по славе или Куј је газда? За Нишлију је то, међутим, уобичајен начин изражавања, разумљив и исправан, као што је у Поморављу нормално рећи: Са авионем сам ишла или у Тимоку: Чувам праци у кућу д има. Да је правилнији облик сунце (како је у већини српских говора) него слунце (како је у Врању) или слнце (како је у Пироту), може се рећи само ако се пореди са данашњом књижевном нормом. Ако бисмо ту реч поредили са стањем у старијем српском језику, онда би трећи облик (слнце) био онај „прави”, а прва два би била „неправилна” јер су измењена.
Зашто се ругамо говору „јужне пруге”
Сви народни говори су подједнако лепи, садржајни, богати лексиком и оним изражајним могућностима за којима постоји потреба међу њиховим носиоцима. На свима се могу написати и најнежније баладе и најрационалнији искази, на свима се подједнако снажно може и плакати и певати, и туговати и радовати.
Чињеница да је за основицу нашег језичког стандарда узет тршићки говор Вука Караџића, стицај је друштвених и историјских околности, а не његове „природне правилности”. Са лингвистичког аспекта посматрано, могао је то бити и било који други дијалекат. Књижевни језик је ствар договора, друштвене одлуке.
Одавно је академик Милка Ивић приметила: „Језик културе једног друштва није по себи најбоља могућа лингвистичка стварност тога друштва, већ стварност коју је друштво, по неким својим, социјалним критеријумима, прогласило најбољим. А критериј социјалних вредности у оваквим питањима могу бити релативни”.
Рада Стијовић, Језички саветник, друго издање, Чигоја штампа, Београд, 2015.