Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Преносимо део текста из необјављене драме М. Витезовића „Стеријин пут у Србе”.

Vuk-i-Sterija

Лицеј. Дружество српске словесности. Чланови Дружества су међу гледаоцима. На сцени су Јован Стеријин Поповић и Вук Караџић. Јован има на рукама беле рукавице и држи две друге рукавице које пружа Вуку.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Ставите ове рукавице. Сви чланови Дружества имају их на заседању (насмеје се). Овде нам је све у рукавицама.

ВУК КАРАЏИЋ (ставља рукавице):

Добро. Да се не вучемо за језик прљавим рукама!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (излази напред):

Господо, реч је о Називословном односно терминолошком речнику. Почели смо се бавити стварањем научне терминологије када је Атанасије Николић поднео свој Технички речник за струке математичке, земљомерне, хидротехничке, хидрауличне и архитектурне. Сад смо тај рад наставили за све области. Желимо да називословно образујемо српски језик и почели смо…

ВУК КАРАЏИЋ (упада у реч):

Погрешно! Образују се људи, а не језик! Језик образује народ и само народ!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

…а онда је из Беча стигао господин Вук Стефановић Караџић, исто член Дружества и поделио нас

ВУК КАРАЏИЋ:

Српски језик у свему, па и у терминологији, може само народ образовати, а не могу му га наметати појединци. Тај посао не треба радити, већ ваља оставити да се језик народном просветом усавршава.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Дружество нису обични појединци, већ научевнији људи народа нашег. Када сам писао правила за конституцију Дружества имао сам у виду академије наука у другим слободним и образованим народима. Није Дружество створено да ишта ради мимо народне јавности. Зато, господине Вуче, жалимо што се јавност показала немарна према овоме послу. Срби воле да им послове ураде други, како би имали све разлоге да буду против!

ВУК КАРАЏИЋ:

Нијесам ја од тих Срба! Ја мислим да Друштво треба да се окане грађења терминологије!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

А ко ће ако неће Дружество?

ВУК КАРАЏИЋ:

То је поље дуго и широко коме се ласно не може на крај доћи.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Ако се тако гледа, никад се неће почети. Поље се сагледава и са почетка и са средине. Кад будемо на крају бићемо међу културним народима са својом терминологијом.

ВУК КАРАЏИЋ:

Нема народа у Европи који би сву терминологију хтео да преведе на свој језик… и могао… Нема! (лупа шаком)

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Тачно је да се сваки народ не може сам развити и изобразити, него позајмљује просвешченије од других. Ово опет бива двогубним: или мешајући се са другим народима примамо његове обичаје, справе, орудије, па с њима и речи, или се поједини људи код изображених народа васпитавају и поцрпивши знања и вештине распрострањују их међу својим сународницима. Од речи страних првога рода није се сачувао ниједан народ нити се може сачувати. Дружество над Називословним речником жели да сачувамо својост нашег народа. Не можемо без нужде туђинство присвајати и свога се отуђивати. Успемо ли, бићемо и ми неком пример.

ВУК КАРАЏИЋ:

Посао прављења ријечи је тежак, а особито за наше књижевнике, који нити знају свога језика нити хоће да га уче, него га по своме кривом знању кваре и грде, нити знају којих ријечи има у нашем језику, којих нема! Друштво би најбоље учинило, кад би се потрудило, да наши књижевници науче свој народни језик и то како у речима, тако у мислима. Сви се они туже да у језику нема речи за њихове мисли, али они нити знају речи нити мисле српски, већ немачки или латински, јер су само на тим језицима школовани. Ви сте на латински преводили и претходног кнеза српског, који је рођен усред Србије и српски проговорио.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Нисам га преводио на латински већ упућивао на велику мудрост и на римске и грчке законе и правду садржану у њима. Зар нисам у Називословном речнику латинске речи посрбљавао према азбучном реду и у Дружеству их усвајали? Ево почетка: A posteriori – чувствоизворно, a priori – умоизворно.

ВУК КАРАЏИЋ:

То није посрбљено, то је словеносербовано!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

А ово: abalienare – отуђивати!

ВУК КАРАЏИЋ:

Боље је – предавати.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Abalienatio – отуђивање!

ВУК КАРАЏИЋ:

Већ рекох – предавање!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Abdicatio – одречење! Ablegare – одаслати, отслати. Аbelgatis – одсланик. Аbeseratio – одступање. Аbolitio – ослобођење. Аbrogatio – уништај. abonnment – заклада, претплата, предупис. Аborigines – првоседеоци. Аbortus – пометак, побацивање…

ВУК КАРАЏИЋ:

Побачај је са народних уста. Све је то, господо, велики пометак! Имали сте за граматику моју Писменицу, али уводите језиковку, а нудили су вам језикословницу, словницу и језикословље.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Језиковље се односи на језик, а остало на писмена, слова, ортографију. Писменица је агитација за ваша слова.

ВУК КАРАЏИЋ:

Узећете је кад-тад! Не можете мимо народа!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (смирује):

Знате да поштујем ваш досадашњи књижевни и лексикографички рад, сем ортографије, на коју на пристајем. Што хоћете, да срушите све до сада учињено у Називословном речнику?

ВУК КАРАЏИЋ.

Да вам поштено узвратим. Ви сами знате колико ваш књижевни рад сматрам вредним. Ви сте својим комедијама, исмевајући, показали какви су карактери и какав је језик оних који су моји највећи противници. А у својим трагедијама суочили сте наш народ са својом историјом и судбином. Али, шта ће нам у том Називословном речнику: причина, безумство, словопоборно, началник, кад имамо узорак, безумље, реч и беседа, начелник?! За двобрачје или двосупружје имамо двоженство, за браколомство ту је прељубништво! Шта ће код Хаџића у закону брачност и разведеније?! Кад су се Срби женили и пуштали. Шта ће код Николића постројница или постројаственица? Мора остати архитектура да бисмо се са светом разумели, и исто изудница мора бити анатомија…

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Да се не ловимо у неспретностима које се у толиком труду не могу избећи, а које се лако временом могу исправљати, али како, иако не можемо мимо света који напредује, сачувати себе, ако сва орудија, художества и справе која се усавршенствују не крстимо српски? Ако дампшиф не назовемо парњачом, ако за архив не кажемо чуварница, ако канцеларију не претворимо у писарницу, ако експедитора не именујемо отправљачем?! Да бисмо остали Срби морамо говорити српски у својој кући и у својој држави. Ако одмах не наставимо почети посао, ми ћемо заувек остати без Називословног речника, мимо света, или ће нас свет узети под своје својим речима. Назовимо уру часоказом, па гледајмо у њега колико хоћемо. Нека нам мајке, жене и сестре плету, а не штрикају! Нека нам одећу праве кројачи, а не шнајдери! Издајмо књиге у печатњи, а не у типографији! Имајмо уреднике, а не редакторе! Нека све пазе надзиратељи уместо инспектора! А забранитељи нам не требају ни као цензори!

ВУК КАРАЏИЋ:

Друштво кад нешто рече то треба да остане, а ако оно погреши онда узакоњава погрешке, зато све треба оставити професорима, па ако они погреше други ће поправити.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Вуче, схватате ли да сте у овом против себе?

ВУК КАРАЏИЋ:

Увијек кад сам на страни народа, ја сам код учених Срба против себе. То они не схватају!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (према публици):

Господо словесници, што сте замучали? Покажите своју ученост! Ћутите као да своје језике немате!

ВУК КАРАЏИЋ (према Јовану):

Немају за ову прилику, јер је језик народни. Они имају туђе језике!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Господо словесници, зар ја сам да се са Вуком спорим… као да сам на двобоју!

ВУК КАРАЏИЋ:

Јесмо, на двобоју смо! Мачујемо се језиком!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (према публици, пита):

Што ћутите?

ВУК КАРАЏИЋ:

Видите, господине Поповићу, како признају да сам у праву! (према публици) Добио сам двобој! Ваш језик је мртав! (према Јовану) Ви нисте мртви, хвала Богу!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (разљути се, скида рукавицу и баца је Вуку у лице):

Ако хоћете двобој, имаћете га! Сутра, пред народом, при изгреву сунца, иза Ташмајдана, на Врачарском пољу! Наше се оружје зна – језик! Ту је и гробље… Па ко „падне” да се почасно сахрани!

Извор: Политика

Језик се сматра једним од основних конститутивних елемената сваког народа. Заиста, језик и народ су судбински повезани: оно што се дешава народу, дешава се и његовом језику. Настали заједно, језик и народ заједно опстају, и не постоје један без другога.

Језик није само средство за споразумевање, оно по чему се припадници једног народа препознају и распознају, већ и оруђе националне културе, израз народног духа и идентитета. Плодови умног рада свих припадника једног народа изражавају се, тумаче и преносе језиком. Читав живот и развој националних заједница заснивају се на језику. Зато се с правом може рећи да је духовност народа у његовом језику.

Надаље, језик је средство повезивања свих припадника једног народа – у простору (без обзира на то где живе) и у времену (претходних генерација са садашњом, садашње са будућим). Управо то омогућује друштвени напредак: потомци баштине сва достигнућа предака, која им бивају језиком пренесена.

Ништа мањи није значај језика за појединца, који језиком уобличава, изражава и преноси другима своје мисли, осећања, сазнања… Језик је, дакле, израз човековог духовног и интелектуалног бића. Без обзира на то чиме се бави – да ли је професор, инжењер, лекар, економиста… – човек се представља, показује језиком – по њему га други цене. Језичка култура сваког појединца огледало је његове опште културе.

За разлику од других добара, која сваки човек може да прилагођава своме укусу и потребама (нпр. и поред уобичајеног стила у градитељству и одевању, свако може да гради кућу и облачи се по својој жељи), језик, који – како рече Вук – није приватно благо, него опште добро, заштићен је од интервенције појединаца, јер је он ради комуникације свих унутар једног народа, и зато мора бити разумљив свима, а то значи – јединствен, устаљен. Језик је, дакле, изнад сваког појединца.

Језик је и изнад сваког народног говора и дијалекта. Наравно, овде се мисли на стандардни, књижевни језик, који је нешто што се ствара, изграђује, и зато се мора посебно учити, јер се нико не рађа с њим као са матерњим говором. (…) Стандардне норме, као обавезне, држе језички систем на окупу; без њих би комуникација престала и тај систем би се с временом распао. Зато сви који се служе стандардним језиком треба да га стално уче и усавршавају, да добро знају његова правила, норме, да их се у језичкој пракси придржавају и да тако језик негују и чувају.

Милорад Телебек, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

Већ смо имали прилику да читамо о лектури и правопису. Да укратко подсетим – лектура је исправљање граматичких, правописних и стилских грешака, док је коректура исправљање куцаћих грешака, па не мора бити повезана само са граматиком и правописом. Лектор је језички стручњак, активни и редовни пратилац званичне норме стандардног језика, док је коректор усмерен на случајне грешке, настале при куцању и објављивању текста.

laptop-819285_1280

Такође бих подсетио да појам лектор стоји у вези са латинским глаголом legere и италијанским leggere (читати), што дословно значи да је лектор читач текста. Реч коректура пак стоји у вези са латинским глаголом corrigo одакле такође добијамо италијанско  correggere и енглеско correct.

 

Различити погледи на лекторе

Дебата о улози лектора и тихи рат између лектора и аутора вероватно су стари колико и лекторски посао. Да ли лектор треба само да исправља тачке и зарезе, да се бави граматиком или да утиче на стил текста? Одговор ће сигурно бити различит, у зависности од тога кога питамо. Лектори и граматичари имају аргумент да није сваки говорник истовремено носилац правилног језика, којем се тежи при обраћању јавности. Са друге стране, свако од нас може сматрати да ипак јесте довољно компетентан говорник бар матерњег језика, уколико нам наше познавање језика омогућава постизање онога што је суштински битно за живот – да разумемо свет око себе, да пошаљемо нашу поруку свету и да успоставимо комуникацију у циљу самоодржања и повезивања са другима. Ко је сад у праву?

Код одговора на ово питање може нам помоћи Amy Einsohn и рад The Copyeditors’ Handbook, где је процес лектуре подељен по систему 4 x 3. Наиме, лектура обухвата (1) техничка и правописна питања, (2) језик и стил, (3) садржај и (4) ауторска права. У погледу језика, стила и садржаја постоји додатна подела на (1) нижи, (2) средњи и (3) виши ниво лектуре.

Нижи ниво лектуре бави се исправком очигледних грешака, указивањем на нејасне пасусе разјашњавањем нејасних реченица и провером сумњивих или спорних информација. Средњи ниво подразумева лексичке предлоге, исправке и сугестије у циљу постизања стилски квалитетнијег материјала. Виши ниво допушта целовито уређивање текста, прераду пасуса, дељење поглавља у прегледне текстуалне форме и сл. Када се говори о средњем и вишем нивоу лектуре, важно је напоменути да учинак оваквог рада зависи од умећа лектора. Аутор текста понекад осећа боље од лектора тон и ритмичност реченице, публику којој се обраћа и смисао поруке коју његова публика очекује. Овај предуслов може захтевати посебну терминологију, па и изузимање граматичких правила, што је важан аспект веб-садржаја.

У контексту хрватске језичке политике унутар полицентричног српско-хрватског одн. хрватско-српског језика, лингвисткиња Сњежана Кордић тврди да посао лектора није исправљање текстова, које су написали одрасли писмени носиоци матерњег језика. Она сматра да је суштинска разлика лекторске службе у свету и код нас што лектор нпр. у Аустрији чита текст, проматра структуру реченица, те на колегијалан начин помаже аутору да текст постане читљивији и проходнији за читаоце. Посао лектора није да прекраја реченице или да замењује мање пожељне појмове прикладнијима.

Овакво мишљење радиклано је, не само са стајалишта многих хрватских лингвиста већ и појединих српских. Сетимо се текста Све је више бораца за неписменост, који је објавила Политика. Лингвисткиња Рајна Драгићевић говори о угрожености српског језика, па се стиче утисак да су, по њеном мишљењу, веб и друштвене мреже значајан узрочник оваквог стања. Неписмени омаловажавају писмене, а језик постаје испуњен непотребним туђицама, које могу имати адекватан превод у српском језику.

Будући да се сусрећем са преводилачким, лекторско-коректорским и блогерско-маркетиншким пословима, поменуте теме навеле су ме на неколико питања, пре свега у контексту онлајн издаваштва и веб-маркетинга. Да ли наши блогери и блогови угрожавају српски и/или хрватски језик? Да ли би требало да имају лекторе и коректоре? Које вештине су неопходне лекторима и коректорима, који делују унутар савремене веб-културе? Да ли веб утиче на промену званичног језичког стандарда или су можда баш веб и интернет примери друштвених фактора који доводе до промена у језику? Уосталом, могу ли језици живети без промена, осим уколико говоримо о класичним (мртвим) језицима?

 

Језик или бизнис – има ли средине?

Поред питања да ли би савремени блогери требало да имају лекторе и коректоре, намеће се питање како савремено веб окружење види лекторе и коректоре и шта од њих очекује.

Интернет садржаји су део константно растућег дигиталног универзума. Они тематски и појмовно зависе једни од других. Ова чињеница посебно долази до изражаја када говоримо о рекламним садржајима или темама везаним за ИТ индустрију. Појмови IT, e-mail, web, SEO, onlinе итд. потичу из енглеског језика, па као такви у многе језике улазе у оригиналном облику.

blogeri

Замислимо једну нишку организацију која пружа услуге онлајн оглашавања. Вође такве организације знају да ће их многи потенцијални клијенти тражити на Гуглу кроз појмове онлајн маркетинг Ниш. Међутим, можда ће чак већина куцати online marketing nis. Зато ће власник блога или сајта овакве компаније оставити енглеске појмове у оригиналу на појединим видним местима, јер његов интерес јесте контакт са потенцијалним клијентом. Чак и ја, који сматрам да са две МА дипломе нисам баш неписмен, уколико тражим путем интернета квалитетно дизајнерско решење за свој сајт, пре ћу укуцати web design Beograd, него веб дизајн Београд. Просто, људи користе језик у различите сврхе. Колико је легитимно стварати поезију и фину књижевност, па у том циљу користити неки отменији језик, толико је легитимно бавити се бизнисом, па кроз то користити адекватан језик за достизање пословних циљева.

Такав језик не познаје речи јајић или самоја, већ селфи (selfie). Није ли претенциозно рећи да смо колективно неписмени, јер смо као живо говорно тело унели селфи у наш једнако живи језик? Попут селфија, усвојени су бројни термини из дигиталне сфере. Према томе, можемо ли претпоставити да су енглески појмови део пословних правила дигиталног споразумевања? То ме чак подсећа на феномен лекарског занимања, где лекар говори са пацијентом на српском, али дијагнозу и рецепт бележи на латинском.

 

Чему онда лектори и коректори?

Ипак, за многе блогере било би корисно да имају лекторе и коректоре. Можда се баш овде крије средишњи простор између лепо васпитаног говора и потребе за достизањем пословног циља. Не знам за вас, али мени свакако боде очи реченица без зареза или тачке на крају, упитна реченица без упитника, двострани текст у три пасуса, сложене реченице пуне сувишних инверзија, гомилање плеоназама, дупли размаци и сл. Међутим, то ми не смета због језичког елитизма, колико због естетског осећаја, али и потребе да прочитани садржај разумем из прве. Овде би требало да ступе на снагу лектори и коректори са својим умећем, јер то умеће недостаје многим блогерима и веб-ауторима у нашој средини.

Поред граматичке тачности, веб-реченица мора бити кратка, прецизна и функционална. Нејасно написан текст одвлачи пажњу савременог читаоца, који у недостатку времена и потреби за инстант информацијом губи интересовање за садржај, трагајући даље. Уколико је читалац перфекциониста попут мене, кад уочи да аутор не познаје нека од основних веб-правила (зарез – размак – нова реч или тачка – размак – нова реч), не само да губи интересовање већ се на такав сајт и не враћа. Оно што је дизајн сајта или важност логоа за бренд, то је језичка коректност писаног садржаја за блог. Ако претпоставимо да блогер својим текстом преноси одређену идеју јавном мњењу, та идеја мора имати суштину, језичку коректност, али и паковање. Визуелно паковање тиче се дизајнера, али језичко, несумњиво, остаје лекторима и коректорима.

Лектор и коректор у оваквом окружењу могу постати збуњени. Понекад се и сам питам како је могуће поштовати језичку норму, а онда веб писати са w? Неоспорно је да лектор мора познавати званични књижевни језик, стандард и правопис. Међутим, претпостављам да би у веб-окружењу лектор морао бити спреман на одређени ризик. Тај ризик настаје из чињенице да лекторисани текст за дигиталне медије није енциклопедија, део научног зборника или песничке антологије. Дакле, лектор и коректор морају владати званичним правописом, али и одлично познавати неформални језик. Они такође морају разумети коме су упућене одређене речи, која је сврха написаног текста, шта тражи и очекује потенцијални читалац. У супротном, уместо да нас језик спаја, доприносећи међусобном разумевању, постаће још један инструмент наметнутог елитизма, нове поделе на писмене и неписмене, међусобног вређања и категоризација, за које се надам да ће у XXI веку постати прошлост.

Немања Д. Милиновић

Текст је преузет са www.prevodioci.co.rs.

У другој по реду трибини „Сачувајмо српски језик” у чијој је организацији и лист „Политика” било је речи о језику у књижевности и књижевном језику – који је данас угрожен у говору.

zasto-sapucemo-na-srpskomСрпски се данас шапуће, реченица је владике Николаја Велимировића, коју је изговорио поткрај Другог светског рата у једној од својих мисија, којима је подстицао јавно мњење Велике Британије да буде више окренуто ослобођењу Србије. Овом мишљу је професор др Александар Јерков започео своје излагање у оквиру трибине „Сачувајмо српски језик”, коју заједнички организују Министарство културе и информисања Републике Србије, Филолошки факултет Универзитета у Београду, и лист „Политика”, а која је на Филолошком факултету одржана са темом „Какав је језик српских писаца у књижевним делима, од средњега века до данас”. Поред Јеркова, у разговору су учествовали и професори Катедре за српску књижевност и језик Филолошког факултета Томислав Јовановић, Радивоје Микић и Бошко Сувајџић. Александра Вранеш, декан Филолошког факултета, поздравила је одржавање овог скупа, а уводну реч водио је Градимир Аничић, предводник овог језичког пројекта и лектор нашег листа.

Професор Јерков наставио је своје излагање речима:

– И данас у својој земљи, у култури којој припадате, на српском шапућете. Могли бисмо да се замислимо над тим јесмо ли заиста слободни или смо под неком врстом специфичне цивилизацијско-културолошке и технолошко-политичке окупације. То би се лако могло доказати проласком неком од београдских улица, које су агресивно испуњене натписима других језичких идиома, израза, и језика, и којима смо заправо окупирани и преплављени – рекао је Јерков.

Он је запазио да једино високим дометима српске књижевности трајемо у вековима, литературом која је велика и у европским оквирима. Професор Јерков, који је своја истраживања посветио посебно 20. веку, стваралаштво овог периода издваја као врхунско, почев од стваралаштва Боре Станковића, до Андрића и Црњанског, Ивана В. Лалића и Васка Попе.

– То је величина са којом се може живети. У нашем менталитету постоји и потреба за величином, која зна да буде и гротескна, али ипак, без тежње ка грандиозном, не постоји ни његово остварење – додао је Јерков, парафразирајући Хегелову идеју, и дефинишући језик као средство за постизање елитистичких стваралачких опредељења.

Професор Бошко Сувајџић указао је управо на идеју континуитета у језику књижевности од средњег века, од народне епике, па све до наших дана, говорећи о елитним вредностима тога језика.

Разлике између књижевног језика, и језика књижевних дела, који је од првог много шири, подвукао је професор Радивоје Микић, изражавајући уједно забринутост за стање српског језика који је у јавној употреби. Професор Микић такође је приметио да неке институције културе данас у Србији готово да постоје као да су на непријатељској територији, а међу њима су Српска књижевна задруга и Матица српска. Разлог за то је, како је приметио, деценијско опстајање једне те исте идеологије, која је само променила своју спољашњост, док је заправо подједнако негативно усмерена према традицији.

– Пре пар година у СКЗ-у установљен је Одбор за српски језик, који је, поред осталог, основао награду „Богдан Поповић” за књижевно дело које се истиче по лепоти језика. Пронашли смо аутора који је одговарао параметрима овог признања, али нисмо успели да заинтересујемо културну средину и да у јавности покренемо интересовање за аспект лепоте у књижевном делу. То показује колико у нашој свести постоји представа о значају књижевности и језика – објаснио је професор Микић.

О језику старе српске књижевности говорио је професор Томислав Јовановић, истичући да је то уједно и најстарији језик наше књижевности, која је постојала и пре Саве Немањића, и да је језику Мирослављевог јеванђеља, с краја 12. века, претходила писмена традиција, која је припремила његов настанак.

– Језик старе српске књижевности проистекао је из заједничког словенског корена, то јест из старословенског језика, и улио се у засебну редакцију српскословенског језика. Тај језик није само језик српских писаца, већ и оних дела која су преведена са грчког из пребогате традиције византијске књижевности, на коју су се угледали и српски писци. Истовремено са постојањем српскословенског језика писане књижевности, развијао се и народни језик, на коме је преовлађујуће стваралаштво названо народном, или усменом, књижевношћу. Српскословенски језик је пребогат, настао је на основама већ разрађеног језика свих Словена, и на овом језику сачувано је непрегледно благо за проучаваоце књижевности, као и за писце који су њим надахнути – рекао је професор Јовановић, указујући на одлике трагалачког и иновативног у поетском језику старе српске црквене поезије, која је уједно представљала и врхунац одмеравања старих српских писаца према језику.

Градимир Аничић подсетио је на велике српске писце који су током традиције од стотину једанаест година писали за лист „Политика”, међу којима су били и Бранислав Нушић (под псеудонимом Бен Акиба), Милутин Ускоковић, Богдан Поповић, Драгиша Васић, Петар Кочић, Бора Станковић, Исидора Секулић, Јован Дучић, Стеван Сремац, Иво Андрић, Милош Црњански, Бранко Ћопић, Вељко Петровић, Милан Богдановић, Стеван Јаковљевић и други. Оснивач „Политике” Владислав Рибникар, како је рекао Аничић, у свом другом тексту из 1904. године, коментаришући нацрт Закона о основним школама текст је започео причом о Растку Немањићу, владарском сину, који је просвету претпоставио власти.

– За неред у тадашњем друштву, на почетку 20. века, донекле је оправдање нашао у несређеним приликама, али је узрок лошем односу власти према учитељима нашао у карактеру народа. „Консеквентност и издржљивост недостајале су нам и на том послу, као и свугде. Што је један урадио преко дана, то је други разрушио преко ноћи. Стара српска посла, свако је од сваког хтео да буде бољи и паметнији” – Аничић је цитирао Рибникара, успостављајући паралелу са садашњим тренутком у Србији.

Извор: Политика

Језички митови се испредају као бајке, легенде, па чак и као неке свете и непорециве мудрости. Оне имају и ту тежину. Кад једном у њих поверујемо, а то се догађа још кад смо деца, тешко ће нас ико касније разуверити да нису истините и да су нас целог живота учили погрешно.

Недавно се група младих лингвиста са Института за српски језик изборила да у оквиру акције „Негујмо српски језик” стави на плакате да ЦЕЛО ВРЕМЕ и ЗАДЊИ ПУТ нису неправилни облици. Ово је изазвало безмали шок у јавности, поготово кад се појавило и у штампи. Друштвене мреже су почеле да деле овај текст у неверици, језичке групе и форуми су узаврели. Један од коментара оних који никако не могу да поверују у ово био је: „Немогуће је и не уважавам никакву аргументацију кад су ме и у школи и код куће учили да је то погрешно”.

Управо у томе и јесте највећи проблем с овим заблудама – што се уче у школи и то често и од професора српског којима је то струка, а и они су то научили у школи или код куће кад су били мали, него није имао ко да их демантује кад су дошли до факултета. Наиме, универзитетски професори ове проблеме сматрају неважним и углавном их заобилазе. А како настају ове легенде? Углавном као и све друге, кроз народна предања, а преносе се доскочицама и узречицама. У оба наведена примера, наводе се доскочице као аргументација. За задњи пут се говори да не може тако да се каже јер не постоји предњи пут, а за цело време да не може јер време није неки предмет па да буде цело.

Ево још неколико сличних доскочица које доводе до језичких митова и заблуда: Дрва се слажу, а људи су сагласни; Зечеви се деру, а људи вичу; Како може ужасно добро кад је ужас лош?; Не може пуно хвала јер нема празно хвала… Има их још много, али доста засад.

У свим наведеним примерима разлог настанка ових заблуда је у незнању да скоро све речи имају више значења. Дакле, занемарује се постојање полисемије или вишезначности. Угледни лингвисти Лори Бауер и Питер Траџил у својој књизи „Језички митови” (1998) у првом поглављу ове сад већ култне књиге наводе управо овај проблем – занемаривање полисемије, под насловом Значење речи може бити само једно. Ето још једног мита у виду доскочице.

Цело значи исто што и читаво, па ако може читаво време, зашто не би могло и цело? Осим тога, за оне којима то није довољно, питање: Зашто може да се каже цео дан, целе ноћи, цео месец и целу годину а не може цело време? Убеђивање од стране угледних лингвиста да задњи у значењу последњи није погрешно, да се ради о уобичајеном преношењу значења, трају већ скоро читав век, али то ништа не помаже јер је народно предање увек јаче од свих аргумената.

Да, дрва се слажу, али слажу се и људи ако су сагласни. Глагол слагати се такође има више значења, а ово за људе је чак и чешће у употреби и скоро да је невероватно да је и ова легенда заживела. Наравно да можемо да се слажемо поготово кад смо сложни.

Зечја кожа се дере, да, али деру се и људи кад се наљуте или кад је то потребно због буке. И овај глагол има много значења и питање је зашто му је легендом ускраћена баш ова употреба. Ваљда се неком учинило да је непримерено да се људи деру.

Наравно да може пуно хвала и чак је врло пожељно. Пуно овде чак и нема придевску него прилошку употребу тако да ово поређење с празним потпуно маши поенту и готово је несхватљиво да људи с дипломом то не примећују. Испада да не разликују врсте речи. Узгред, пуно значи исто што и много, тако да ни много хвала није погрешно, као што неки тврде. Ужасно леп погодак! Зашто не? Колоквијални говор и жаргон, али и стандардни језик, често се служе негативним значењима да би појачали позитивна.

Исто као језиво лепе очи, или у жаргону изрази страва, мрак и лудило за нешто много добро. Али добро, ово не мора бити прихваћено јер жаргон није део стандардног језика. Само скрећемо пажњу како до ове појаве долази.

За крај, морамо се извинити свима онима које је овај текст изнервирао, ако су уопште стигли до краја. У реду, не морате да верујете да сте подлегли језичким митовима, знам да их је тешко избацити из главе и поверовати да су вас сви ти јаки ауторитети као што су учитељи, наставници, професори и родитељи целог живота наопако учили, али вас молимо да не понављате њихову грешку и да и ви своју децу учите погрешно.

Павле Ћосић

Извор: www.balkanmagazin.net

Српски сроднички односи проистичу из сродства (крвног, грађанског, тазбинског, пријатељског, духовног) и српски језик је врло богат речима када су у питању родбински односи. Неки термини се не могу наћи и превести у једној речи на многе друге језике, укључујући и друге словенске језике.

Постоје два начина за израчунавање (компутацију) крвног сродства: грађанско или цивилно израчунавање (лат. computatio civilis) и природно израчунавање (лат. computatio naturalis). Првим се утврђују степени, а другим колена.

Природно израчунавање у правој линији врши се као код цивилног израчунавања. Колена се израчунавају од потомака ка претку или обратно (нпр. прво колено су отац/мајка и син/кћерка, друго колено су деда/баба и унук/унука итд.). Код побочног сродства је другачије, ту се израчунава одстојање само са једне стране. Ако је на једној страни одстојање веће до заједничког претка, онда се узима у обзир само веће одстојање. Тако, брат и сестра су прво колено, први рођаци су друго колено, ујак и нећак су друго колено. Природно израчунавање присутно је у обичајном праву и канонском праву, мада нпр. Српска православна цркваизрачунава крвно сродство и сва друга сродства по степенима.

srpski-rodoslov
Родитељи су отац и мајка детета:
Мајка – женски родитељ детета (биолошка мајка);
Отац – мушки родитељ детета (биолошки отац);
Очух – муж мајке за њену децу из претходног брака или ванбрачне везе;
Маћеха – очева жена његовој деци из претходног брака или ванбрачне везе.

Браћа и сестре родитеља и њихови супружници:
Стриц или чича, чика, ћић – очев брат;
Стрина – супруга очевог брата (није у крвном сродству);
Ујак– мајчин брат;
Ујна – ујакова жена (није у крвном сродству);
Тетка – очева или мајчина сестра;
Тетак или теча – теткин муж (није у крвном сродству).

Сродници по правој нисходној линији (потомци):
Син – мушко дете родитеља;
Кћер или ћерка – женско дете родитеља;
Пасторак – син очухове жене или маћехиног мужа из претходног брака или ванбрачне везе;
Пасторка – кћерка очухове жене или маћехиног мужа из претходног брака или ванбрачне везе;
Унук – синовљев или кћерин син;
Унука – синовљева или кћерина кћерка;
Праунук – унуков или унукин син;
Праунука – унукова или унукина кћерка;
Чукунунук – праунуков или праунукин син;
Чукунунука – праунукова или праунукина кћерка;
Беле пчеле – деца чукунунука.

Потомци заједничких родитеља или само једног заједничког родитеља:
Брат – син истих родитеља у односу на другу децу тих родитеља;
Сестра – кћи истих родитеља у односу на другу децу тих родитеља;
Полубрат – брат другој деци само по оцу или по мајци;
Полусестра – сестра другој деци само по оцу или по мајци.

Сродници по правој усходној линији (преци):

0 Син, ћерка
1 Отац, мајка
2 Деда, баба
3 Прадеда, прабаба
4 Чукундеда, чукунбаба
5 Наврдеда, наврбаба
6 Курђел, курђела
7 Аскурђел, аскурђела
8 Курђуп, курђупа
9 Курлебало, курлебала
10 Сукурдов, сукурдова
11 Сурдепач, сурдепача
12 Парђупан, парђупана
13 Ожмикур, ожмикура
14 Курајбер, курајбера
15 Сајкатав, сајкатавка
16 Бели орао, бела пчела

Двородно сродство (тазбина и пријатељство):
Свекар — мужевљев отац;
Свекрва — мужевљева мајка;
Таст или пунац — женин отац;
Ташта или пуница — женина мајка;
Зет — ћеркин или сестрин муж;
Снаха или снаја — синовљева, унукова или братова жена;
Девер — мужевљев брат;
Јетрва — жена мужевљевог брата;
Заова — мужевљева сестра;
Својак или свак — мужевљеве сестре муж;
Шурак или шуријак — женин брат;
Шурњаја — жена жениног брата;
Свастика — женина сестра;
Пашеног, пашанац или свак, баџа/o, шогор — муж женине сестре;
Свастић односно свастичина — син односно ћерка женине сестре;
Пријатељ — отац кћеркиног мужа или синове супруге;
Прија — мајка кћеркиног мужа или синове супруге.

Извори:
Члан 18. Брачних правила Српске православне цркве (II допуњено и исправљено издање Светог архијерејског синода, Београд, 1994)
Члан 20. Брачних правила Српске православне цркве

У другим земљама је, као и у нашој, стандардни језик обавезан у институцијама, школству и на телевизији, али се са далеко више уважавања и толеранције опходе према различитостима и говорним карактеристикама других подручја. Лингвисткиња Тања Петровић са једног од института у Љубљани у својој студији Србија и њен југ одговара на питање како је дошло до тога да се територијално одређени језички варијетети (јужни српски) повезују са категоријама ниског културног укуса и низом негативних појава у српском друштву.

 

За Ђорђета, Ивана, Олгу, мог оца и све који говоре „јужњачки” са уживањем и без стида

 

srbija-i-njen-jugУ јуну 2013. године пратила сам на једној од друштвених мрежа дискусију неколико родитеља о приватним и државним вртићима на Новом Београду. Један од њих објашњавао је предности приватних вртића у односу на државне, наводећи да „у државном обданишту, сем повољније цене, у пакету сасвим извесно добијате и јужњачки дијалек[а]т, Пинк репертоар и пиљење у ТВ уместо озбиљног рада са децом”.

Ова књига покушава да уђе у траг разлозима који су довели до тога да се тако различите и на први поглед неповезане друштвене појаве као што су дијалекти који се говоре на југу и југоистоку Србије, одређене форме културне продукције и потрошње карактеристичне за телевизију Пинк и нестручно опхођење према деци у вртићу нађу у једној реченици. У средишту анализе на страницама које следе биће оно што овај родитељ назива „јужњачким дијалектом”, односно „јужњачки дијалекти”: то су говори карактеристични за југ и југоисток Србије; иако се они између себе прилично разликују, због низа географских, историјских и културних околности говорници језичких идиома са вишим друштвеним статусом класификују их као „јужњачке” и придружују им (како њима тако и њиховим говорницима) низ изванјезичких карактеристика.

Кључно питање на које покушавам да одговорим у овој студији гласи: како је дошло до тога да се територијално одређени језички варијетети повезују са категоријама ниског културног укуса и низом негативних појава у српском друштву, те какве друштвене и политичке импликације има то повезивање?

У време кад се одвија ова дискусија на интернету, „јужњачки дијалекти” и њихови говорници заузимају запажено место на српској културно-медијској сцени: грозница изазвана филмом Зона Замфирова (режија Здравко Шотра, 2002), најгледанијим филмом у Србији свих времена, још увек се није у потпуности стишала; исти аутор снимио је 2005. године Ивкову славу; на државној телевизији већ неколико година доминирају серије чији главни ликови говоре препознатљивим дијалектима источне и јужне Србије – од Породичног блага до Стижу долари, од Село гори, а баба се чешља до Беле лађе. Културна релевантност „јужњачких дијалеката” неоспорна је, уосталом, кроз читаву историју модерне Србије – довољно је поменути дела Борисава Станковића (Коштана је најизвођенија српска драма) и Стевана Сремца (по којима су снимљени поменути филмови), или популарност Петријиног венца (романа Драгослава Михаиловића из 1975. године и његове филмске обраде у режији Срђана Карановића из 1980. године).

Ова књига покушава да осветли идеолошке и културне околности које доводе до коегзистенције изразито позитивног и изразито негативног вредновања „јужњачких дијалеката” и њихових говорника и да одговори на питање зашто се „јужњачки дијалекат” у неком вртићу на Новом Београду доживљава као проблем, док се романи, драме и филмови у којима је његово присуство изразито масовно конзумирају; зашто у случају новобеоградског државног вртића „јужњачки дијалекат” иде у пакету са „ниском” културом коју у савременој Србији најупечатљивије симболизује телевизија Пинк, док се књижевни текстови писани на њима попут Станковићевих и Сремчевих дела вреднују као врхунска уметност?

Да су „јужњачки дијалекти” у савременом српском друштву маркирани на посебан начин није потребно посебно аргументовати. Родитељима у Београду смета ако су њихова деца у школи или вртићу „изложена” јужњачким дијалектима, али се никад неће, рецимо, пожалити на присуство „западних” или „северних” дијалеката у овим институцијама. Категорије овог типа заправо уопште не циркулишу у популарним дискурсима о језику у Србији: јужњачки дијалекти нису део координатног система који би сачињавали и северни/северњачки, источни/ источњачки, западни/западњачки дијалекти. Друга варијанта наведених придева се у језичком осећању говорника српског језика веже за координате много шире од српског језичког и друштвеног простора (источњачка култура, западњачки утицаји…). Једино придев јужњачки означава нешто што је део српског културног простора, а ипак изразито другачије и довољно далеко. Јужни/јужњачки дијалекти (и њихови говорници) јесу, дакле, усамљени и посебни у овом систему класификације, што је поуздан знак да је у питању одређење које почива на идеолошким, а не лингвистичким (кад су у питању дијалекти) или географским (кад је у питању југ) критеријумима.

Бар део објашњења за идеолошку маркираност јужњачких дијалеката у Србији пружа, с једне стране, диспропорција у односима моћи између центра и периферије. „Унутрашњост”, „провинција”, „јужна пруга” најчешће су одреднице којима се означава југоисточни део Србије, за које се везују представе о руралности, економској и културној заосталости. У овом смислу југоисток Србије не представља изузетак и дели судбину многих периферних регија у Европи и шире за које се везују „чудан начин говора” и културна и економска заосталост. У Србији је та диспропорција нарочито изразита, због чињенице да је Београд скоро десет пута већи од Новог Сада и Ниша који су следећи градови по величини, али и због изразите економске и културне доминације главног града коју критичари називају „београдизацијом Србије” и „беонарцизмом” (Грухоњић 2011, Павловић 2013).

С друге стране, у моделу репродукције оријентализма на простору некадашње Југославије (о томе в. Бакић Хејден и Хејден 2006), простор на југоистоку за Србију представља унутрашњи оријент. Како наводи Сања Златановић, „унутар Србије (од стране севернијих и западнијих бивших југословенских република, она је квалификована као јужнија и источнија, а самим тим – и културно заосталија), оријенталистички дискурс помера се на њен југоисток… који се пејоративно означава као јужна пруга” (Златановић 2009, 58). У представама о оријенталном другом, културна и економска заосталост иду руку подруку са егзотиком, чулношћу и хедонизмом (дерт и мерак). Оба низа представа играју важну улогу у доживљају и идеолошкој категоризацији југоистока Србије.

Периферност других дијалеката (оних на северу или западу Србије, рецимо) нема, међутим, исте идеолошке последице по њихову перцепцију. Текстови на „јужњачким дијалектима” неизбежно подразумевају неку дозу хумора и прави је изазов на њима написати озбиљан текст, док се текстови на дијалектима западне Србије и ијекавским говорима Херцеговине и Црне Горе са овим изазовом практично не суочавају. Такође, по правилу хегемонијски однос између периферије и центра у случају југоисточне Србије подразумева и захтева језичку асимилацију: када неко из Врања, Јагодине, Лесковца или Пирота дође у Београд, после кратког времена прилагодиће се језички новој средини, у супротном ризикује да буде обележен и исмејан.

Када сам деведесетих година студирала у Београду, међу студентима је кружио следећи виц: два студента из унутрашњости чекају у реду да на трафици купе жетон за телефон. Док чекају у реду који се споро помера, један више пута понови другоме: Доста ми је ови Београђани, има да тражим жетóн за телефóн. Кад коначно дођу на ред, студент се љубазно обрати продавцу и изговори следеће: Молим вас један жèтон за телèфон (са типичним отвореним, „београдским” е). Када, међутим, неко из Ужица или Ваљева дође у Београд, до језичке асимилације по правилу не долази, или не долази великом брзином, иако начин како Ваљевци или Ужичани говоре такође одмах одаје њихово порекло и „небеограђанскост”.

Извор: Пешчаник

Кад лингвисти говоре о историјским везама између језика, они користе стабло као метафору. Древни извор (рецимо индоевропски) има различите гране (нпр. романске, германске), који и сами имају огранке (западногермански, северногермански), који се утапају у специфичне језике (шведски, дански, норвешки).

Нема разлога да лингвистика буде визуално неинпиративна. Minna Sundberg нацртала је нешто потпуно супротно монотоним лингвистичким дијаграмима.

porodica-jezika

Извор: citajme.com