Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

– Не мени, не више, ништа ми се не би могло десити ма шта да се деси, сигуран сам у то. Један дио мога живота се завршио, а други још није ни почео, и нисам нигдје, па како да ми се нешто деси на магновеном прескоку из онога што сам био у оно што још нисам?

– Боже, како је лијепо кад неко све зна и кад хоће да каже и другоме.

– Требало је да ово проживим сам, без икога. Био је то осјећај стишане запрепаштености, која није ништа одређено. А баш та неодређена тежина, којој се не могу докучити коријени, ни сагледати ужас, тежи од сваке одређене патње. Потпуна, коначна самоћа, узалудност свега што бих могао учинити, неизбјежност нечега што ће наићи, а не наилази. Најгоре је што не долази, јер да дође, добило би било какав облик, и страх не би био тако потпун. А кад је прошло, зацарила је пустош. Умор као послије болести. И чудна мјешавина среће што је прошло и туге што ће се једном опет јавити.

– Чекам да каже све, али он заћути. Не знам шта крије, и нећу да питам. Боље овако. Не волим ни своје ни туђе исповиједање.

– Ако сам очекивао повјерење, то је природно, вјеровао сам у себе, као и сви који се ни на чему нису окушали. Нама су сва врата отворена, све жеље оствариве, све могућности надомак, треба само хтјети, а ја хоћу. Свеједно је одакле ћу почети, негдје ће избити ова нагомилана осјећајност с којом се тешко носим, јер још не знам чему да је подредим. Некоме ће бити потребно оно што будем учинио, неко ће застати пред тим и погледаће ме зачуђено: заиста, то је твоје дјело? Још не знам какво је то дјело, али ма како да буде, биће лијепо.

–Увијек се навикнемо на једну мисао, ма каква да је, а ако буде боља него што се бојимо да ће бити, то је чист добитак. Али ми се, ипак, надамо бољему, увијек, више вјерујемо својој жељи него своме страху, и обично с правом.

– Мање се несрећа дешава него што их наша бојазан види.

– Уздржао сам се од грубости, не волим је, то је крајње средство које доноси само тренутно задовољство, ако га донесе.

– За њега је све једноставно. У томе је често његова предност, али га због тога понекад исмијавам. Не сувише, јер га волим, а можда га и волим зато што је једноставан. Сметао би ми неко јачи од мене.

– И са наивном недосљедношћу коју и не примећујем, осјећам да ми је постала ближа, јер се удаљила. Познатија, јер се сакрила.

– Сад мислим како је можда лакше мијењати свијет него са њим постати присан. Људи нису глупи да не би видјели како је тешко помирити свијет и себе, ни довољно паметни да то не покушавају, и стичу искуства увиђајући да је свијет тајанство. Нарочито ако га видимо као појединачна кретања, као непоновљиве посебности, што он и јесте за све нас коју му не одређујемо формуле, и тад је богатство и недокучивост. Богатство јер се разлива у безброј токова, зато и неухватљив. Отуд и немогућност присности, јер све тече својим правцем, и остаје посебност и кад га сила спаја. Као кап воде у ријеци. Тежња да измијенимо закон оставља нам главобољу.

– Можда има више устручавања међу људима који се познају.

–Да, све је то истина, али изгледа да истина није важна, или је важна на неки посебан начин, треба је тек учинити истинитом, не знам како. Значи ли то да и лаж може постати истинита, ако се учини увјерљивом?

– А можда је и најтеже писати о ономе што је изузетно и сувише лијепо. Зло је богато, често, лако се вјерује да је могућно, а људску љепоту може да учини неубједљивом чак и одушевљење, јер не зна за мјеру. Знам да је немогуће раздвојити зло и добро, лијепо и ружно, али је тешко међу њима успоставити однос, бити праведан. Немјерљиво мала помјерања су довољна да се наруши истина.

– Иако је тешко што постоји безброј могућности: коју остварити? За коју се одлучити? Зашто иједну пропустити? И која је наша? Или је наша свака, а једна ће се издвојити и потиснути све остале. Постоји мука одлучивања, као и мука чекања, а свијет је затворен и открива се тек кад уђемо у игру, кад остварујемо могућности. Ни за једну животну стазу не постоји водич, свака је неиспитана, непоновљива, зато је у животу авантура правило, а не изузетак, јер је путовање кроз неиспитане предјеле, које нико послије нас не може поновити, све се стазе потиру, увијек наново се ствара нова конфигурација, увијек се указује други пејзаж, друга клима, за сваког посебно.

– Мала драшкања, ситна подилажења сујети дјелују одмах, као апирин, јер су пипци самољубља на самој површини, спремни на сваки дотицај. И толико смо природно себељубиви да нам изгледа нормална свака похвала. Ријетко ће нас која изненадити.

– Може се чак рећи да је готово друштвена обавеза да будеш прилагодљив, бар онолико колико ти допушта твоја поштена природа и твој понос, иначе ћеш трошити своју енергију на непотребне сукобе, умјесто да учиниш нешто корисно. А сигуран сам да си способан за оно што ће те издвојити, јер си културан, осјећајан, храбар у оном најљепшем смислу – да не будеш као други.

– Свијет не може живети складно без наше помоћи, и не треба одицати учешће, себе ради. Он живи без нас, али нама је неопходно да живи складно, бићемо ужаснути ако није тако.

– У љубави не помажу убјеђивања.

– Боже, како је лако купити добре људе с неколико наизглед искрених ријечи. Ослободио сам их муке, пакосне игре, нелагодности, и били су ми захвални.

– И мислим, ругајући се помало и себи и њој: шта би било с нама кад своју кривицу не бисмо могли да припишемо другоме?

–Људи су неправедни, изигравају наше повјерење и остављају нас кад нам је тешко, потребни смо им само неоштећени и јаки.

– Људи су коначно издијељени, нико нам не може помоћи, понекад се правимо да то не знамо, или заборављамо јер нам изгледа немогуће, не миримо се, али је тако. Нека иду дођавола.

– И кукавичлук се понекад оправда.

– Љубав је лијепа. Али не смије сувише да обавезује.

Меша Селимовић, Романи, Вулкан, Београд, 2017.

Андрићеви цитати који се памте целог живота

– А и који је циљ у животу важнији и светији од циљева родитељских? За шта човек да се веже ако не за породицу?

– Убијати некога због убиства несразмерно је већа казна него што је било његово злочинство. Убиство по пресуди несразмерно је ужасније него што је разбојничко. Онај кога убију разбојници, кољу ноћу у шуми, или како му драго, тај се увек, у сваком случају, до последњег тренутка нада да ће се још спасти. Бивало је примера да је већ грло пресечено, а он се још нада, па или бежи или моли. А овде се насигурно одузима сва та последња нада с којом је десет пута лакше умирати; ту је пресуда, и у томе што ти сигурно знаш да нећеш умаћи, у томе се и састоји ужасна мука, и нема на свету страшније муке од те.

– Марљивост све савлађује.

– О лепоти је тешко суд изрицати.

– Лепота је загонетка.

– Не суди човека док с њим хлеба ниси јео.

– Суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто друго, и вечно ће бити друго; ту је нешто такво чега ће се сви атеизми вечно моћи само површно дотицати, и вечно ће сви они говорити о другом.

– Самилост је најглавнији, па можда и једини закон бића свег човечанства.

– Тако неки пут бива с људима: неподношљиве изненадне успомене, нарочито оне скопчане са стидом, обично зауставе човека за један тренутак на месту.

– О, тако сам много желео! А сад ништа нећу, ништа нећу да желим, дао сам себи реч да одсад већ ништа не желим… Нека, нека без мене траже истину! Да, природа је подсмешљива! Јер зашто она – прихвати он наједном са жаром – зашто она ствара најбоља бића зато да им се после наруга?

– Проналазачи и генији су скоро увек на почетку своје делатности (а често и на завршетку) били сматрани у друштву за обичне будале, и то је већ сасвим уобичајено гледиште, свима врло добро познато.

– Знаш ли ти да је жена способна да измучи човека немилосрдношћу и подсмевањем, и да при том ниједном не осети грижу савести, јер гледајући те, увек у себи помисли: Ето, сад ћу га намучити до смрти, али ћу му зато после све то љубављу надокнадити…

– О, будите уверени да Колумбо није био срећан тада када је пронашао Америку, него док ју је тражио. Будите уверени да је најузвишенији моменат његове среће био можда баш на три дана пре проналаска Новога света, кад побуњена посада и очајања умало није вратила брод назад у Европу! Него, овде није ствар у Новом свету, ђаво нека га његов носи. Колумбо је умро скоро и не видевши га, и не знајући, у ствари, шта је пронашао. Ствар је у животу, једино у животу, у његовом непрекидном и вечном тражењу, а никако у проналаску!

– Има људи који у својој пргавој увредљивости налазе ванредно уживање, а нарочито кад она код њих доспе (што се догађа врло често) до крајњих граница. У таквим тренуцима њима као да је пријатније да буду увређени него неувређени. Те осетљиве људе после страшно мучи кајање, наравно ако су паметни и ако су у стању да схвате да су се жестили десет пута више него што је требало.

– Али знајте да постоји једна крајња граница срамоте у свести о сопственом ништавилу и немоћи, од које човек даље већ не може ићи, и после које почиње да и у самој срамоти својој осећа неко огромно уживање… Наравно, смиреност је огромна сила у томе смислу, ја то признајем, премда и не у оном смислу у коме религија сматра смиреност за снагу. Религија! Вечни живот признајем, и можда сам га одувек и признавао. Нека је људска свест и запаљена вољом највише силе, нек је та свест погледала овај свет па рекла: „Ја постојим!” и нек је тој свести наједном највиша сила наредила да се уништи, јер то тамо због нечега – а најзад и без објашњења због чега – треба, добро, нека – све то допуштам, али ипак је ту још увек вечито питање: чему је ту била потребна и моја смиреност? Зар не могу бити прогутан онако једноставно, а не да се тражи од мене да још хвалим оно што ме је прогутало? Зар ће се тамо збиља неко наћи увређен што нећу да причекам још две недеље? Ја у то не верујем; а и много би тачније било кад би се претпоставило да је ту прости затребао мој ништавни живот, живот атома, ради попуњавања неке опште хармоније и целине, ради неког плуса или минуса, ради неког контраста и слично, исто онако као што су свакодневно потребне жртве неколико милиона бића, без чије смрти остали свет не може опстати (мада морам да приметим да ова мисао сама по себи није много великодушна). Али нека! Слажем се с тим да се друкчије, то јест без непрекидног прождирања, свет никако не би могао да уреди, пристајем да се сложим и с тим да ја у целом том уређењу ништа не разумем; али ево шта ја, зато, насигурно знам: кад је мени већ једном дато да сам свестан да постојим, шта се мене онда тиче што је свет створен са погрешкама и што он друкчије не може да опстане? Ко ће мени и због чега после тога судити? Реците шта хоћете, али је све то немогућно и неправично.

– Да је до мене стајало да ли ћу да дођем на овај свет или не, сигурно не бих пристао ни да постојим уз тако увредљиве услове.

– Понављам вам, злочин је исувише обично уточиште за та недаровита, нетрпељива и грамзива ништавила.

– У апстрактној љубави према човечанству човек воли увек само себе.

– Ограниченом обичном човеку није, на пример, ништа лакше него да уобрази да је необичан и оригиналан, и да у том ужива без икаквог устезања.

– Не заборавимо да су узроци људских поступака обично много заплетенији и разноврснији него што их увек доцније објашњавамо, и да се они ретко јасно оцртавају.

– Да човек разуме, треба да има срца!

– Ако будемо сувише брзо схватили, лако се може десити да нећемо схватити како треба.

– …јер најтеже је опростити онима који нас ничим нису увредили, и то баш због тога што нас нису увредили, и што је, према томе, наша тужба неоснована…

– Постанимо слуге да бисмо били старешине.

– О, ја само не умем да искажем… али на сваком кораку има толико много ствари, тако дивних, да и онај у највећој мери заблудели човек мора увидети како је леп овај свет. Погледајте дете, погледајте зору божју, погледајте травку како расте; погледајте очи које вас гледају и воле вас…

– Не чудити се ничему, то је, кажу, знак великог ума, а ја сматрам да би то исто тако могао бити знак и велике глупости…

– …а што се лажју започне, лажју се мора и завршити – то је природан закон.

Ф. Достојевски, Идиот, Издаваћко предузеће Рад, 1977.

Фотографија: britannica.com

Религиозност Достојевског

Две идеологије Достојевског

„Све су одрасле особе некад биле деца. (Али се мало њих тога сећа.)”

„Одрасле особе никад ништа не разумеју саме, а децу замара да им све увек из почетка објашњавају.”

„Дуго сам живео међу одраслима. То није битно поправило моје мишљење о њима.”

„Одрасли воле бројеве. Кад им причате о неком свом новом пријатељу, никад вас не питају о оном што је битно. Никад вам не кажу: Какав је звук његовог гласа? Које игре највише воли? Скупља ли лептире?  Питају вас: Колико има година? Колико има браће? Колико је тежак? Колико му отац зарађује? И тек тада верују да су га упознали. Ако одраслима кажете: Видео сам лепу кућу од ружичасте цигле с мушкатлама у прозорима и голубовима на крову…, они неће моћи да замисле ту кућу. Њима ваља рећи: Видео сам кућу од сто хиљада франака. Тада ће узвикнути: Како је лепа! (…) Такви су они. Не ваља се зато на њих љутити. Деца морају много тога да праштају одраслима. Но ми који разумемо живот, ми, наравно, не маримо за бројеве!”

„Много је теже судити самом себи него другима. Ако успеш себи добро да судиш, значи да си прави мудрац.”

„На идућој планети живео је неки пијанац. Та посета беше врло кратка, али је дубоко растужила Малог Принца. Шта ти ту радиш?, упита он пијанца, кога нађе како ћутке седи пред гомилом празних и гомилом пуних боца. Пијем, одговори пијанац туробно. Зашто пијеш?, упита га Мали Принц. Да заборавим, одговори му пијанац. Шта да заборавиш?, распитивао се Мали Принц, који га је већ жалио. Да заборавим да се стидим, признаде му пијанац, обарајући главу. Чега се стидиш?, распитивао се Мали Принц, који је желео да му помогне. Стидим се што пијем!, заврши пијанац и заувек утону у ћутање. И Мали Принц побеже збуњен. Одрасли су заиста веома, веома чудни, рече он у себи док је путовао.”

Где су људи?, настави, напокон, Мали Принц. Човек је усамљен у пустињи…. Човек је усамљен и међу љидима, добаци змија.”

„Људи немају маште. Понављају оно што им се каже.”

Шта то значи припитомити? То је нешто већ одавно заборављено, објасни лисица. То значи успоставити везе. Успоставити везе? Наравно, потврди лисица. Ти си за мене још увек само дечак сличан стотинама хиљада других дечака. И ниси ми потребан. А ни ја теби нисам потребна. Ја сам за тебе тек лисица налик на стотине хиљаде лисица. Али уколико ме припитомиш, бићемо стварно потребни једно другом. Ти ћеш за мене бити једини на свету. Ја ћу за тебе бити једина на свету.

„Људи више немају времена да било шта упознају. Они купују већ готове ствари код трговаца. Али како не постоје трговци пријатељима, људи више намају пријатеља.”

„Ево моје тајне. Врло је једноставна: човек само срцем добро види. Битно је очима невидљиво.”

„Али очи су слепе. Треба тражити срцем.”

„Оно што је важно не види се.”

„За вас, који исто тако волите Малог Принца, као и за мене, све на свету се мења ако је негде, богзна где, нека овца коју не познајемо појела једну ружу или није… Погледајте небо. Запитајте се: Да ли је овца појела ружу или није? И видећете како се све мења… А ниједна одрасла особа неће никада разумети да је то толико важно.”

Андрићеви цитати који се памте целог живота>>

Семјуел Бекет, велики јахач апсурда у походу на просветљење пучанства, учи животу пробраним цитатима.

Семјуел Бекет – Ирац који је неретко прво писао на француском, па преводио своја дела на енглески; једна од кључних фигура театра апсурда, која ипак није умела да одоли потреби да рационализује свет око себе; атеиста који је Богу вероватно највише замерао управо то што не постоји.

Неизмеран број суморних доскочица прошао је кроз његову неуморну главу. Стога је и незахвална!

Можда сам све потпуно погрешно схватио, али схватио сам, и у томе је новина.

Када сте у говнима до гуше, једино што преостаје је песма.

Ништа није смешније од несреће, признајем. Да, да, то је најкомичнија ствар на свету!

Зар постоји бољи начин да се велича Свемоћни од смејуљења, заједно са Њим, Његовим ситним шалама, нарочито оним лошијим?

Два су тренутка у писању вредна труда: онај у коме почињете и онај други када га бацате у корпу.

Користим речи које сте ме научили. Уколико више ништа не значе, научите ме нове или ме пустите да ћутим.

Ето шта ти је човек: вазда криви своје чизме за мане својих стопала.

Имам својих мана, али предомишљање из користи не спада у њих.

На Земљи си. Томе нема лека.

По свему судећи, никада ми неће бити допуштено да довршим било шта осим, можда, дисања. Па ипак, човек не сме бити похлепан.

Извор: kulturkokoska.rs

Фотографија: blog.hrc.utexas.edu

Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, из историје учили колико је ко од предака наших јуначких глава одрубио, а не и где је с пута сишао, донде ћемо храмати и ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и млади људи који се тако запајају, и не мисле да може бити погрешака у нас, па све што им се предлаже, за чисту истину и врлину сматрају.

Бацимо поглед на најскорију историју нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противост и издајство; јер је сваки човек склон необичним стварима, па кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч.

Отуд није чудо што неваљали и покварени, а таквих има свуда, под видом родољубља сваку прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније савете дају, не марећи хоће ли се тиме својој општини или своме народу каква штета нанети. Себичном је довољно кад је само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, а за даље се ништа не брине.

Јован Стерија Поповић

„Човек се никад не пита за разлоге добрих ствари које му се дешавају. Занимају га једино узроци рђавих.” (Беснило)

„Кад човек остане у мраку, не тражите онога ко је угасио свећу, него другу свећу…” (Беснило)

„Разлика између паметног човека и будале је у томе што први исту заблуду изражава на више начина, а будала све заблуде на један исти.” (Живот на леду)

„Бити у већини значи бити начелно привилегован, а свака привилегија на известан начин ограничава нашу слободну вољу, чини је често дугом неупотребом и неупотребљивом, јер ако је човек у већини, ако је човек у сагласности са већином ствари које га окружују, онда он и нема потребе да бира или сваки избор је већ заправо дат, и његова воља рђа. Прави знак снаге једног уверења није отпор мањини, него отпор већини. Наравно то тиме уверење не чини исправним, оно га само чини снажним. Људи дају за право само оним искуствима која потврђују њихова.” (Живот на леду)

pekic-citati-2

„Сумња је као свраб; што се више чешеш, све више сврби…Ко хронично није сумњао у оно у шта верује, и у исто време док верује, ко није навикао на мисаону толеранцију као једину културу, у којој интелигенција може деловати саобразно својој истраживачкој природи, ко је увек мислио да је безусловно у праву, чак и кад је веровао узастопно у три опречне истине, тај стварно није потребан ниједној од њих. Тај ће и од најотвореније идеје, представимо ли је испрекиданом, колебљивом линијом, чим јој приступи, направити непробојан и неприступачан круг, а затим се у њега као у гроб затворити.”  (Тамо где лозе плачу)

„Сакривамо своје истине да бисмо их после пронашли као тајне. (…) Човек не подноси сазнања која није предвидео. Убеђен сам да свет ни душевно ни ментално не би могао поднети опипљив доказ постојања Бога. То би уништило и вернике и невернике. Убило би нас као интелигентну врсту. У једном једином тренутку изгубили бисмо слободу, иницијативу, машту, све претпоставке људске аргонаутике. И то само зато што ми као врста, из дубине своје антропоцентричне уображености, одбијамо божје постојање. Такво Руно нигде нисмо сакрили. Конзеквентно, ни наћи га нигде не можемо.” (Златно руно)

„Чини нам се да је свет пун питања. А свет није никакво питање. Свет је одговор. Одговор на питање ко зна када и зашто постављено. И ми тек одговор на ко зна какво питање…Куцао сам на тесна врата и она су се отворила, али су то била погрешна врата. Њихово отварање није ми донело ништа до разочарење. У простору и времену, сва су врата била лажна. Права су ван простора и времена….Осећам хладноћу. Други свет тече мимо мене. Треба пружити руку и додирнути га. Треба творити – ново.” (Рађање Атлантиде)

„Без одбацивања старих заблуда, нема ни прихватања нових истина.” (Златно руно)

„Ми смо заробљеници у свету (као у јајету). Ми смо у свету затворени, затим је кључ бачен и заборављен. Сами свет не можемо отворити. Из њега не можемо изићи без нечије помоћи. Потребан нам је неко споља да кључ нађе, да нас изведе из заробљеништва. Отуда велики учитељи сазнања, гуруи, тутори нове свесности, одатле најзад Христос, Спаситељ, Месија. Истина је, заправо, сасвим друкчија. Тај кључ није ван нас, тај кључ којим смо забрављени у нама је. Ми то или не видимо из лењости духа, из страха да нас такво сазнање не примора и не обавеже, на трагања која нам се чине и опасним и тешким, или због тога што нас привид наше ситуације нагони да кључ сматрамо изгубљеним ван нас, јер сама логика затварања говори нам да смо затворени у нечему и да то нешто мора споља бити затворено. Кључ, у ствари, кључ истине, кључ сазнања, кључ нашег бића, кључ света, налази се дубоко у нама. А учитељи, тутори, они који нам отварају очи, не отварају нам очи за кључ скривен ван нас, они нам не доносе никакав кључ који би они нашли негде и затим би га поклонили, а ми с тим кључем себе отворили, односно себе пустили у неке нове димензије. Они су ту само да нам укажу на ту истину, да кључ није ван нас него да је у нама и да нам помогну да, тражећи га у нама, до њега што безболније дођемо.” (Рађање Атлантиде)

„Да би неко постао звезда на небу, добро треба да загризе земљу.” (Беснило)

„Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали….Сачувајмо веру, јер без ње нема живота, али не одбацимо ни сумњу, јер без ње нема напретка. Не сумњамо при том само у оно што мисле и чине други, јер то је лако. Покушајмо, бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже али зрелије плодове доноси….Истрајно и часно боримо се за своја начела, али их не обожавајмо. У несавршеном свету савршених начела нема….Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ни једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина — завршава са жртвовањем туђих живота. Немојмо допустити да, на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати.” (Стопе у песку)

„Јесмо ли ми Срби икада отворено и непристрасно говорили о својим националним особинама, договорили се најзад ко смо, шта смо, шта хоћемо, шта нећемо, и покушали да изнађемо неки оперативни компромис између својих измишљених врлина и својих стварних мана, ако не за школе и прославе, а оно бар за Берзу и Парламент … Ми ти Срби, брате, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми и постојимо, заправо, само из ината.” (Златно руно)

„Немати прошлости је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све – садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово шта данас радимо.” (Златно доба дијалога)

„Ми, Срби, независност смо увек добијали на рате, а губили је одједном и ђутуре. Узело нам је близу стотину година, од првог устанка, преко српско-турских ратова до балканског, да слободу постигнемо, а онда смо је, 1915, изгубили само у једној години. Питам се, колико ће нам сад требати да је вратимо ако је још једном изгубимо?” (Златно руно)

„Ко се не може уништити у опозицији, треба га уништавати влашћу. У загушљивом ваздуху моћи, и најотпорније идеје прокисну. У сјају власти свака фарба избледи, па ће и црвена.” (Златно руно)

„Оно дно, оно финално дно које треба тражити не налази се изван нас, не налази се ни у каквом народу, ни у каквом колективу, и ни у каквом предавању ономе што је изван нас. Оно се налази дубоко у нама. Пењање у висине, није ништа друго него спуштање до најдубљег дна властитог бића. И ту је коначна истина…” (Живот на леду)

„Моја највећа освета је у томе што ме никада нису успели приморати да их мрзим. Презира је било. Презир је био моја победа, али тај презир је био и мој пораз. Јер су ме на тај презир они натерали и тиме стварали ситуације у којима сам био приморан да презирем и себе. Без обзира на све тешкоће, невоље, неприлике, неправде, гимназијски терор 1945–1948. године, робије, приморавање на ћутање и грађанско и уметничко, неправде што ми се наносе у јавном животу, у коме, да бих био оно што јесам, да бих опстојао, заправо морам улагати вишеструко више напора од људи без моје прошлости. Читава једна година без пасоша, и насилно одвајање од породице, политичке интриге које су ми скинуле четири уговорене књиге, увреде, беспримерна чекања пред вратима ПЕН клуба, присилна емиграција у којој се налазим, без обзира на то ја сам према узроцима својих несрећа увек успевао задржати један подругљив став, у коме је било обилно места и за подругљивост на сопствени рачун.” (Живот на леду)

„Будућност ће, као и увек, хтети да одгаји сопствене нове заблуде; а што ће оне бити, заправо, наше и старе колико и свет, неће сметати ниједном од праунука да се њоме дичи, бришући у међувремену тур нашим јеремијадским опоменама и саветима.” (Како упокојити вампира)

„Моји сународници и ја смо живели у заблуди да нам све иде добро, чак све боље и боље, и да ће нам све боље ићи све док будемо разумни. Јер, и у другој смо заблуди били. Заблуди да смо јако разумни, јако паметни, јако вешти. Пошто смо уображавали да смо успешни, веровали смо да смо и разумни; пошто смо уображавали да смо разумни, морали смо веровати и да смо успешни. У међувремену, скакавци су око нас пландовали и годину за годину нам јели. Када нас је живот отрезнио и доказао нам да нисмо били успешни, открили смо једновремено да ни разумни нисмо били, да нам је све време недостајао управо здрав разум, благо које нисмо могли из земље ископати, с дрвета обрати, с ораница пожњети или из складишта извадити, ако тамо претходно није закопано, посађено, посејано и склоњено. Благо које, нажалост, нисмо ни од кога могли конфисковати, експроприсати или национализовати. Да би се разум имао, деценијама га је потребно гајити и неговати у главама грађана. И оних који управљају и оних којима се управља.” (Сабрана писма из туђине)

„Ствар није у томе да постанемо нешто друго, него да откријемо – шта смо.” (Златно доба дијалога)

„Немогуће је говорити о будућности тамо где је прошлост до те мере присутна.” (Живот на леду)

„Имати веру у себе је све. Вера је моћ. Жеља је моћ. Воља је моћ… Моћ је апсолутна слобода којој, знао за то или не знао, спутаван једино разумом, сваки човек тежи. Апсолутна слобода могућа је једино ван разума, у лудилу. Само у лудилу све је могуће.” (Атлантида)

Фотографија: www.serbia.com

На данашњи дан, 29. новембра 1922. рођен је Душко Радовић, песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник.

Писменица је за вас издвојила Душкове мисли о памети и учености.

Ученост је дрска, памет је скромна.

Ученост је сва од овог света, времена и тренутка. Ученост је практична, себична.

Што сто Учених искриви, тешко је једном Паметном да исправи.

Опасна је владавина Учених без памети.

Школу у коју шаљемо своју децу поставили су Учени, не Паметни.

Паметни могу заступати само једну истину, Учени сваку.

Памет је тврда и неспретна, Ученост прилагодљива и вешта.

Од памети до образовања је један корак; од образовања до памети – бездан.

Образовањем се не стиче памет, већ само образовање.

Где видите много речи – не тражите памет.

Памет говори само оно што зна да зна или не зна. Образовање имитира памет. Тужно је гледати и слушати муке образовања без памети; оно нема памети да види своје заблуде, да скрати своје безнадежне реченице и празне мисли – да се свега тога стиди, да одустане.

Образовање набраја, а памет објашњава.

Памет се стиче, а ученост се учи.

Памет је неколико десетина хиљада година старија од образовања.

Памет је лична, образовање није.

Знање се заборавља, а само памет остаје.

Памет је аматерска дисциплина, образовање се боље плаћа.

Школа не учи децу памети, већ их образује.

Лако се паметном образовати, тешко се образованом опаметити.

dusko-radovic-2

 

Извор: Душан Радовић, Баш свашта, Сабрани списи, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

Фотографија: www.politikin-zabavnik.co.rs