Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

– Ne meni, ne više, ništa mi se ne bi moglo desiti ma šta da se desi, siguran sam u to. Jedan dio moga života se završio, a drugi još nije ni počeo, i nisam nigdje, pa kako da mi se nešto desi na magnovenom preskoku iz onoga što sam bio u ono što još nisam?

– Bože, kako je lijepo kad neko sve zna i kad hoće da kaže i drugome.

– Trebalo je da ovo proživim sam, bez ikoga. Bio je to osjećaj stišane zaprepaštenosti, koja nije ništa određeno. A baš ta neodređena težina, kojoj se ne mogu dokučiti korijeni, ni sagledati užas, teži od svake određene patnje. Potpuna, konačna samoća, uzaludnost svega što bih mogao učiniti, neizbježnost nečega što će naići, a ne nailazi. Najgore je što ne dolazi, jer da dođe, dobilo bi bilo kakav oblik, i strah ne bi bio tako potpun. A kad je prošlo, zacarila je pustoš. Umor kao poslije bolesti. I čudna mješavina sreće što je prošlo i tuge što će se jednom opet javiti.

– Čekam da kaže sve, ali on zaćuti. Ne znam šta krije, i neću da pitam. Bolje ovako. Ne volim ni svoje ni tuđe ispovijedanje.

– Ako sam očekivao povjerenje, to je prirodno, vjerovao sam u sebe, kao i svi koji se ni na čemu nisu okušali. Nama su sva vrata otvorena, sve želje ostvarive, sve mogućnosti nadomak, treba samo htjeti, a ja hoću. Svejedno je odakle ću početi, negdje će izbiti ova nagomilana osjećajnost s kojom se teško nosim, jer još ne znam čemu da je podredim. Nekome će biti potrebno ono što budem učinio, neko će zastati pred tim i pogledaće me začuđeno: zaista, to je tvoje djelo? Još ne znam kakvo je to djelo, ali ma kako da bude, biće lijepo.

–Uvijek se naviknemo na jednu misao, ma kakva da je, a ako bude bolja nego što se bojimo da će biti, to je čist dobitak. Ali mi se, ipak, nadamo boljemu, uvijek, više vjerujemo svojoj želji nego svome strahu, i obično s pravom.

– Manje se nesreća dešava nego što ih naša bojazan vidi.

– Uzdržao sam se od grubosti, ne volim je, to je krajnje sredstvo koje donosi samo trenutno zadovoljstvo, ako ga donese.

– Za njega je sve jednostavno. U tome je često njegova prednost, ali ga zbog toga ponekad ismijavam. Ne suviše, jer ga volim, a možda ga i volim zato što je jednostavan. Smetao bi mi neko jači od mene.

– I sa naivnom nedosljednošću koju i ne primećujem, osjećam da mi je postala bliža, jer se udaljila. Poznatija, jer se sakrila.

– Sad mislim kako je možda lakše mijenjati svijet nego sa njim postati prisan. Ljudi nisu glupi da ne bi vidjeli kako je teško pomiriti svijet i sebe, ni dovoljno pametni da to ne pokušavaju, i stiču iskustva uviđajući da je svijet tajanstvo. Naročito ako ga vidimo kao pojedinačna kretanja, kao neponovljive posebnosti, što on i jeste za sve nas koju mu ne određujemo formule, i tad je bogatstvo i nedokučivost. Bogatstvo jer se razliva u bezbroj tokova, zato i neuhvatljiv. Otud i nemogućnost prisnosti, jer sve teče svojim pravcem, i ostaje posebnost i kad ga sila spaja. Kao kap vode u rijeci. Težnja da izmijenimo zakon ostavlja nam glavobolju.

– Možda ima više ustručavanja među ljudima koji se poznaju.

–Da, sve je to istina, ali izgleda da istina nije važna, ili je važna na neki poseban način, treba je tek učiniti istinitom, ne znam kako. Znači li to da i laž može postati istinita, ako se učini uvjerljivom?

– A možda je i najteže pisati o onome što je izuzetno i suviše lijepo. Zlo je bogato, često, lako se vjeruje da je mogućno, a ljudsku ljepotu može da učini neubjedljivom čak i oduševljenje, jer ne zna za mjeru. Znam da je nemoguće razdvojiti zlo i dobro, lijepo i ružno, ali je teško među njima uspostaviti odnos, biti pravedan. Nemjerljivo mala pomjeranja su dovoljna da se naruši istina.

– Iako je teško što postoji bezbroj mogućnosti: koju ostvariti? Za koju se odlučiti? Zašto ijednu propustiti? I koja je naša? Ili je naša svaka, a jedna će se izdvojiti i potisnuti sve ostale. Postoji muka odlučivanja, kao i muka čekanja, a svijet je zatvoren i otkriva se tek kad uđemo u igru, kad ostvarujemo mogućnosti. Ni za jednu životnu stazu ne postoji vodič, svaka je neispitana, neponovljiva, zato je u životu avantura pravilo, a ne izuzetak, jer je putovanje kroz neispitane predjele, koje niko poslije nas ne može ponoviti, sve se staze potiru, uvijek nanovo se stvara nova konfiguracija, uvijek se ukazuje drugi pejzaž, druga klima, za svakog posebno.

– Mala draškanja, sitna podilaženja sujeti djeluju odmah, kao apirin, jer su pipci samoljublja na samoj površini, spremni na svaki doticaj. I toliko smo prirodno sebeljubivi da nam izgleda normalna svaka pohvala. Rijetko će nas koja iznenaditi.

– Može se čak reći da je gotovo društvena obaveza da budeš prilagodljiv, bar onoliko koliko ti dopušta tvoja poštena priroda i tvoj ponos, inače ćeš trošiti svoju energiju na nepotrebne sukobe, umjesto da učiniš nešto korisno. A siguran sam da si sposoban za ono što će te izdvojiti, jer si kulturan, osjećajan, hrabar u onom najljepšem smislu – da ne budeš kao drugi.

– Svijet ne može živeti skladno bez naše pomoći, i ne treba odicati učešće, sebe radi. On živi bez nas, ali nama je neophodno da živi skladno, bićemo užasnuti ako nije tako.

– U ljubavi ne pomažu ubjeđivanja.

– Bože, kako je lako kupiti dobre ljude s nekoliko naizgled iskrenih riječi. Oslobodio sam ih muke, pakosne igre, nelagodnosti, i bili su mi zahvalni.

– I mislim, rugajući se pomalo i sebi i njoj: šta bi bilo s nama kad svoju krivicu ne bismo mogli da pripišemo drugome?

–Ljudi su nepravedni, izigravaju naše povjerenje i ostavljaju nas kad nam je teško, potrebni smo im samo neoštećeni i jaki.

– Ljudi su konačno izdijeljeni, niko nam ne može pomoći, ponekad se pravimo da to ne znamo, ili zaboravljamo jer nam izgleda nemoguće, ne mirimo se, ali je tako. Neka idu dođavola.

– I kukavičluk se ponekad opravda.

– Ljubav je lijepa. Ali ne smije suviše da obavezuje.

Meša Selimović, Romani, Vulkan, Beograd, 2017.

Andrićevi citati koji se pamte celog života

– A i koji je cilj u životu važniji i svetiji od ciljeva roditeljskih? Za šta čovek da se veže ako ne za porodicu?

– Ubijati nekoga zbog ubistva nesrazmerno je veća kazna nego što je bilo njegovo zločinstvo. Ubistvo po presudi nesrazmerno je užasnije nego što je razbojničko. Onaj koga ubiju razbojnici, kolju noću u šumi, ili kako mu drago, taj se uvek, u svakom slučaju, do poslednjeg trenutka nada da će se još spasti. Bivalo je primera da je već grlo presečeno, a on se još nada, pa ili beži ili moli. A ovde se nasigurno oduzima sva ta poslednja nada s kojom je deset puta lakše umirati; tu je presuda, i u tome što ti sigurno znaš da nećeš umaći, u tome se i sastoji užasna muka, i nema na svetu strašnije muke od te.

– Marljivost sve savlađuje.

– O lepoti je teško sud izricati.

– Lepota je zagonetka.

– Ne sudi čoveka dok s njim hleba nisi jeo.

– Suština religioznog osećanja ne potpada ni pod kakva mudrovanja, ni pod kakve prestupe i zločine, i ni pod kakve ateizme; tu ima nešto drugo, i večno će biti drugo; tu je nešto takvo čega će se svi ateizmi večno moći samo površno doticati, i večno će svi oni govoriti o drugom.

– Samilost je najglavniji, pa možda i jedini zakon bića sveg čovečanstva.

– Tako neki put biva s ljudima: nepodnošljive iznenadne uspomene, naročito one skopčane sa stidom, obično zaustave čoveka za jedan trenutak na mestu.

– O, tako sam mnogo želeo! A sad ništa neću, ništa neću da želim, dao sam sebi reč da odsad već ništa ne želim… Neka, neka bez mene traže istinu! Da, priroda je podsmešljiva! Jer zašto ona – prihvati on najednom sa žarom – zašto ona stvara najbolja bića zato da im se posle naruga?

– Pronalazači i geniji su skoro uvek na početku svoje delatnosti (a često i na završetku) bili smatrani u društvu za obične budale, i to je već sasvim uobičajeno gledište, svima vrlo dobro poznato.

– Znaš li ti da je žena sposobna da izmuči čoveka nemilosrdnošću i podsmevanjem, i da pri tom nijednom ne oseti grižu savesti, jer gledajući te, uvek u sebi pomisli: Eto, sad ću ga namučiti do smrti, ali ću mu zato posle sve to ljubavlju nadoknaditi…

– O, budite uvereni da Kolumbo nije bio srećan tada kada je pronašao Ameriku, nego dok ju je tražio. Budite uvereni da je najuzvišeniji momenat njegove sreće bio možda baš na tri dana pre pronalaska Novoga sveta, kad pobunjena posada i očajanja umalo nije vratila brod nazad u Evropu! Nego, ovde nije stvar u Novom svetu, đavo neka ga njegov nosi. Kolumbo je umro skoro i ne videvši ga, i ne znajući, u stvari, šta je pronašao. Stvar je u životu, jedino u životu, u njegovom neprekidnom i večnom traženju, a nikako u pronalasku!

– Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvredljivosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se događa vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvređeni nego neuvređeni. Te osetljive ljude posle strašno muči kajanje, naravno ako su pametni i ako su u stanju da shvate da su se žestili deset puta više nego što je trebalo.

– Ali znajte da postoji jedna krajnja granica sramote u svesti o sopstvenom ništavilu i nemoći, od koje čovek dalje već ne može ići, i posle koje počinje da i u samoj sramoti svojoj oseća neko ogromno uživanje… Naravno, smirenost je ogromna sila u tome smislu, ja to priznajem, premda i ne u onom smislu u kome religija smatra smirenost za snagu. Religija! Večni život priznajem, i možda sam ga oduvek i priznavao. Neka je ljudska svest i zapaljena voljom najviše sile, nek je ta svest pogledala ovaj svet pa rekla: „Ja postojim!” i nek je toj svesti najednom najviša sila naredila da se uništi, jer to tamo zbog nečega – a najzad i bez objašnjenja zbog čega – treba, dobro, neka – sve to dopuštam, ali ipak je tu još uvek večito pitanje: čemu je tu bila potrebna i moja smirenost? Zar ne mogu biti progutan onako jednostavno, a ne da se traži od mene da još hvalim ono što me je progutalo? Zar će se tamo zbilja neko naći uvređen što neću da pričekam još dve nedelje? Ja u to ne verujem; a i mnogo bi tačnije bilo kad bi se pretpostavilo da je tu prosti zatrebao moj ništavni život, život atoma, radi popunjavanja neke opšte harmonije i celine, radi nekog plusa ili minusa, radi nekog kontrasta i slično, isto onako kao što su svakodnevno potrebne žrtve nekoliko miliona bića, bez čije smrti ostali svet ne može opstati (mada moram da primetim da ova misao sama po sebi nije mnogo velikodušna). Ali neka! Slažem se s tim da se drukčije, to jest bez neprekidnog proždiranja, svet nikako ne bi mogao da uredi, pristajem da se složim i s tim da ja u celom tom uređenju ništa ne razumem; ali evo šta ja, zato, nasigurno znam: kad je meni već jednom dato da sam svestan da postojim, šta se mene onda tiče što je svet stvoren sa pogreškama i što on drukčije ne može da opstane? Ko će meni i zbog čega posle toga suditi? Recite šta hoćete, ali je sve to nemogućno i nepravično.

– Da je do mene stajalo da li ću da dođem na ovaj svet ili ne, sigurno ne bih pristao ni da postojim uz tako uvredljive uslove.

– Ponavljam vam, zločin je isuviše obično utočište za ta nedarovita, netrpeljiva i gramziva ništavila.

– U apstraktnoj ljubavi prema čovečanstvu čovek voli uvek samo sebe.

– Ograničenom običnom čoveku nije, na primer, ništa lakše nego da uobrazi da je neobičan i originalan, i da u tom uživa bez ikakvog ustezanja.

– Ne zaboravimo da su uzroci ljudskih postupaka obično mnogo zapleteniji i raznovrsniji nego što ih uvek docnije objašnjavamo, i da se oni retko jasno ocrtavaju.

– Da čovek razume, treba da ima srca!

– Ako budemo suviše brzo shvatili, lako se može desiti da nećemo shvatiti kako treba.

– …jer najteže je oprostiti onima koji nas ničim nisu uvredili, i to baš zbog toga što nas nisu uvredili, i što je, prema tome, naša tužba neosnovana…

– Postanimo sluge da bismo bili starešine.

– O, ja samo ne umem da iskažem… ali na svakom koraku ima toliko mnogo stvari, tako divnih, da i onaj u najvećoj meri zabludeli čovek mora uvideti kako je lep ovaj svet. Pogledajte dete, pogledajte zoru božju, pogledajte travku kako raste; pogledajte oči koje vas gledaju i vole vas…

– Ne čuditi se ničemu, to je, kažu, znak velikog uma, a ja smatram da bi to isto tako mogao biti znak i velike gluposti…

– …a što se lažju započne, lažju se mora i završiti – to je prirodan zakon.

F. Dostojevski, Idiot, Izdavaćko preduzeće Rad, 1977.

Fotografija: britannica.com

Religioznost Dostojevskog

Dve ideologije Dostojevskog

„Sve su odrasle osobe nekad bile deca. (Ali se malo njih toga seća.)”

„Odrasle osobe nikad ništa ne razumeju same, a decu zamara da im sve uvek iz početka objašnjavaju.”

„Dugo sam živeo među odraslima. To nije bitno popravilo moje mišljenje o njima.”

„Odrasli vole brojeve. Kad im pričate o nekom svom novom prijatelju, nikad vas ne pitaju o onom što je bitno. Nikad vam ne kažu: Kakav je zvuk njegovog glasa? Koje igre najviše voli? Skuplja li leptire?  Pitaju vas: Koliko ima godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko mu otac zarađuje? I tek tada veruju da su ga upoznali. Ako odraslima kažete: Video sam lepu kuću od ružičaste cigle s muškatlama u prozorima i golubovima na krovu…, oni neće moći da zamisle tu kuću. Njima valja reći: Video sam kuću od sto hiljada franaka. Tada će uzviknuti: Kako je lepa! (…) Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima. No mi koji razumemo život, mi, naravno, ne marimo za brojeve!”

„Mnogo je teže suditi samom sebi nego drugima. Ako uspeš sebi dobro da sudiš, znači da si pravi mudrac.”

„Na idućoj planeti živeo je neki pijanac. Ta poseta beše vrlo kratka, ali je duboko rastužila Malog Princa. Šta ti tu radiš?, upita on pijanca, koga nađe kako ćutke sedi pred gomilom praznih i gomilom punih boca. Pijem, odgovori pijanac turobno. Zašto piješ?, upita ga Mali Princ. Da zaboravim, odgovori mu pijanac. Šta da zaboraviš?, raspitivao se Mali Princ, koji ga je već žalio. Da zaboravim da se stidim, priznade mu pijanac, obarajući glavu. Čega se stidiš?, raspitivao se Mali Princ, koji je želeo da mu pomogne. Stidim se što pijem!, završi pijanac i zauvek utonu u ćutanje. I Mali Princ pobeže zbunjen. Odrasli su zaista veoma, veoma čudni, reče on u sebi dok je putovao.”

Gde su ljudi?, nastavi, napokon, Mali Princ. Čovek je usamljen u pustinji…. Čovek je usamljen i među ljidima, dobaci zmija.”

„Ljudi nemaju mašte. Ponavljaju ono što im se kaže.”

Šta to znači pripitomiti? To je nešto već odavno zaboravljeno, objasni lisica. To znači uspostaviti veze. Uspostaviti veze? Naravno, potvrdi lisica. Ti si za mene još uvek samo dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I nisi mi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe tek lisica nalik na stotine hiljade lisica. Ali ukoliko me pripitomiš, bićemo stvarno potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu.

„Ljudi više nemaju vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju već gotove stvari kod trgovaca. Ali kako ne postoje trgovci prijateljima, ljudi više namaju prijatelja.”

„Evo moje tajne. Vrlo je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Bitno je očima nevidljivo.”

„Ali oči su slepe. Treba tražiti srcem.”

„Ono što je važno ne vidi se.”

„Za vas, koji isto tako volite Malog Princa, kao i za mene, sve na svetu se menja ako je negde, bogzna gde, neka ovca koju ne poznajemo pojela jednu ružu ili nije… Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije? I videćete kako se sve menja… A nijedna odrasla osoba neće nikada razumeti da je to toliko važno.”

Andrićevi citati koji se pamte celog života>>

Semjuel Beket, veliki jahač apsurda u pohodu na prosvetljenje pučanstva, uči životu probranim citatima.

Semjuel Beket – Irac koji je neretko prvo pisao na francuskom, pa prevodio svoja dela na engleski; jedna od ključnih figura teatra apsurda, koja ipak nije umela da odoli potrebi da racionalizuje svet oko sebe; ateista koji je Bogu verovatno najviše zamerao upravo to što ne postoji.

Neizmeran broj sumornih doskočica prošao je kroz njegovu neumornu glavu. Stoga je i nezahvalna!

Možda sam sve potpuno pogrešno shvatio, ali shvatio sam, i u tome je novina.

Kada ste u govnima do guše, jedino što preostaje je pesma.

Ništa nije smešnije od nesreće, priznajem. Da, da, to je najkomičnija stvar na svetu!

Zar postoji bolji način da se veliča Svemoćni od smejuljenja, zajedno sa Njim, Njegovim sitnim šalama, naročito onim lošijim?

Dva su trenutka u pisanju vredna truda: onaj u kome počinjete i onaj drugi kada ga bacate u korpu.

Koristim reči koje ste me naučili. Ukoliko više ništa ne znače, naučite me nove ili me pustite da ćutim.

Eto šta ti je čovek: vazda krivi svoje čizme za mane svojih stopala.

Imam svojih mana, ali predomišljanje iz koristi ne spada u njih.

Na Zemlji si. Tome nema leka.

Po svemu sudeći, nikada mi neće biti dopušteno da dovršim bilo šta osim, možda, disanja. Pa ipak, čovek ne sme biti pohlepan.

Izvor: kulturkokoska.rs

Fotografija: blog.hrc.utexas.edu

Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, iz istorije učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti pogrešaka u nas, pa sve što im se predlaže, za čistu istinu i vrlinu smatraju.

Bacimo pogled na najskoriju istoriju našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklon neobičnim stvarima, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč.

Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljublja svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije savete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.

Jovan Sterija Popović

„Čovek se nikad ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.” (Besnilo)

„Kad čovek ostane u mraku, ne tražite onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću…” (Besnilo)

„Razlika između pametnog čoveka i budale je u tome što prvi istu zabludu izražava na više načina, a budala sve zablude na jedan isti.” (Život na ledu)

„Biti u većini znači biti načelno privilegovan, a svaka privilegija na izvestan način ograničava našu slobodnu volju, čini je često dugom neupotrebom i neupotrebljivom, jer ako je čovek u većini, ako je čovek u saglasnosti sa većinom stvari koje ga okružuju, onda on i nema potrebe da bira ili svaki izbor je već zapravo dat, i njegova volja rđa. Pravi znak snage jednog uverenja nije otpor manjini, nego otpor većini. Naravno to time uverenje ne čini ispravnim, ono ga samo čini snažnim. Ljudi daju za pravo samo onim iskustvima koja potvrđuju njihova.” (Život na ledu)

pekic-citati-2

„Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više svrbi…Ko hronično nije sumnjao u ono u šta veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu kulturu, u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug, a zatim se u njega kao u grob zatvoriti.”  (Tamo gde loze plaču)

„Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. (…) Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo. Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje. Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.” (Zlatno runo)

„Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi tek odgovor na ko zna kakvo pitanje…Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena….Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti – novo.” (Rađanje Atlantide)

„Bez odbacivanja starih zabluda, nema ni prihvatanja novih istina.” (Zlatno runo)

„Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. Potreban nam je neko spolja da ključ nađe, da nas izvede iz zarobljeništva. Otuda veliki učitelji saznanja, gurui, tutori nove svesnosti, odatle najzad Hristos, Spasitelj, Mesija. Istina je, zapravo, sasvim drukčija. Taj ključ nije van nas, taj ključ kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže, na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim, ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno. Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama. A učitelji, tutori, oni koji nam otvaraju oči, ne otvaraju nam oči za ključ skriven van nas, oni nam ne donose nikakav ključ koji bi oni našli negde i zatim bi ga poklonili, a mi s tim ključem sebe otvorili, odnosno sebe pustili u neke nove dimenzije. Oni su tu samo da nam ukažu na tu istinu, da ključ nije van nas nego da je u nama i da nam pomognu da, tražeći ga u nama, do njega što bezbolnije dođemo.” (Rađanje Atlantide)

„Da bi neko postao zvezda na nebu, dobro treba da zagrize zemlju.” (Besnilo)

„Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali….Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjamo pri tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi….Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema….Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina — završava sa žrtvovanjem tuđih života. Nemojmo dopustiti da, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati.” (Stope u pesku)

„Jesmo li mi Srbi ikada otvoreno i nepristrasno govorili o svojim nacionalnim osobinama, dogovorili se najzad ko smo, šta smo, šta hoćemo, šta nećemo, i pokušali da iznađemo neki operativni kompromis između svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana, ako ne za škole i proslave, a ono bar za Berzu i Parlament … Mi ti Srbi, brate, i nismo nacija. Mi smo usplahireno i pometeno stanje duha. Mi i postojimo, zapravo, samo iz inata.” (Zlatno runo)

„Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo šta danas radimo.” (Zlatno doba dijaloga)

„Mi, Srbi, nezavisnost smo uvek dobijali na rate, a gubili je odjednom i đuture. Uzelo nam je blizu stotinu godina, od prvog ustanka, preko srpsko-turskih ratova do balkanskog, da slobodu postignemo, a onda smo je, 1915, izgubili samo u jednoj godini. Pitam se, koliko će nam sad trebati da je vratimo ako je još jednom izgubimo?” (Zlatno runo)

„Ko se ne može uništiti u opoziciji, treba ga uništavati vlašću. U zagušljivom vazduhu moći, i najotpornije ideje prokisnu. U sjaju vlasti svaka farba izbledi, pa će i crvena.” (Zlatno runo)

„Ono dno, ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se izvan nas, ne nalazi se ni u kakvom narodu, ni u kakvom kolektivu, i ni u kakvom predavanju onome što je izvan nas. Ono se nalazi duboko u nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina…” (Život na ledu)

„Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir je bio i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe. Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945–1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.” (Život na ledu)

„Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima.” (Kako upokojiti vampira)

„Moji sunarodnici i ja smo živeli u zabludi da nam sve ide dobro, čak sve bolje i bolje, i da će nam sve bolje ići sve dok budemo razumni. Jer, i u drugoj smo zabludi bili. Zabludi da smo jako razumni, jako pametni, jako vešti. Pošto smo uobražavali da smo uspešni, verovali smo da smo i razumni; pošto smo uobražavali da smo razumni, morali smo verovati i da smo uspešni. U međuvremenu, skakavci su oko nas plandovali i godinu za godinu nam jeli. Kada nas je život otreznio i dokazao nam da nismo bili uspešni, otkrili smo jednovremeno da ni razumni nismo bili, da nam je sve vreme nedostajao upravo zdrav razum, blago koje nismo mogli iz zemlje iskopati, s drveta obrati, s oranica požnjeti ili iz skladišta izvaditi, ako tamo prethodno nije zakopano, posađeno, posejano i sklonjeno. Blago koje, nažalost, nismo ni od koga mogli konfiskovati, eksproprisati ili nacionalizovati. Da bi se razum imao, decenijama ga je potrebno gajiti i negovati u glavama građana. I onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja.” (Sabrana pisma iz tuđine)

„Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.” (Zlatno doba dijaloga)

„Nemoguće je govoriti o budućnosti tamo gde je prošlost do te mere prisutna.” (Život na ledu)

„Imati veru u sebe je sve. Vera je moć. Želja je moć. Volja je moć… Moć je apsolutna sloboda kojoj, znao za to ili ne znao, sputavan jedino razumom, svaki čovek teži. Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.” (Atlantida)

Fotografija: www.serbia.com

Na današnji dan, 29. novembra 1922. rođen je Duško Radović, pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik.

Pismenica je za vas izdvojila Duškove misli o pameti i učenosti.

Učenost je drska, pamet je skromna.

Učenost je sva od ovog sveta, vremena i trenutka. Učenost je praktična, sebična.

Što sto Učenih iskrivi, teško je jednom Pametnom da ispravi.

Opasna je vladavina Učenih bez pameti.

Školu u koju šaljemo svoju decu postavili su Učeni, ne Pametni.

Pametni mogu zastupati samo jednu istinu, Učeni svaku.

Pamet je tvrda i nespretna, Učenost prilagodljiva i vešta.

Od pameti do obrazovanja je jedan korak; od obrazovanja do pameti – bezdan.

Obrazovanjem se ne stiče pamet, već samo obrazovanje.

Gde vidite mnogo reči – ne tražite pamet.

Pamet govori samo ono što zna da zna ili ne zna. Obrazovanje imitira pamet. Tužno je gledati i slušati muke obrazovanja bez pameti; ono nema pameti da vidi svoje zablude, da skrati svoje beznadežne rečenice i prazne misli – da se svega toga stidi, da odustane.

Obrazovanje nabraja, a pamet objašnjava.

Pamet se stiče, a učenost se uči.

Pamet je nekoliko desetina hiljada godina starija od obrazovanja.

Pamet je lična, obrazovanje nije.

Znanje se zaboravlja, a samo pamet ostaje.

Pamet je amaterska disciplina, obrazovanje se bolje plaća.

Škola ne uči decu pameti, već ih obrazuje.

Lako se pametnom obrazovati, teško se obrazovanom opametiti.

dusko-radovic-2

 

Izvor: Dušan Radović, Baš svašta, Sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.

Fotografija: www.politikin-zabavnik.co.rs