Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

О специфичном положају Момчила Настасијевића у оквиру српске међуратне књижевности много је говорено и писано. Разлоге неуклапања, односно одступања од поетике авангарде једни су видели у његовој анахроној и застарелој окренутости средњовековној књижевности, религији и фолклору, други у наглашеној сензибилности за рурално, а трећи у самој песниковој природи, мирној, тихој и повученој. Без обзира на то да ли су разлози поетичке специфичности књижевног или биографског порекла, сви се слажу са тим да је Настасијевић усамљена фигура српске авангарде, усамљена по смислу и неприпадању некој од бројних књижевних школа између два светска рата.

MomciloNastasijevic-FaksimilrukopisПесничко дело Момчила Настасијевића обухвата свега седам циклуса песама: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци. Првих пет циклуса песник је организовао у збирку Пет лирских кругова, коју је објавио 1932. године. Магновења и Одјеци су остали у рукопису и постхумно су објављени у оквиру Целокупних дела. Аналогно ауторовом одабиру наслова за прву, и за живота једину објављену збирку, а сходно концепцијској, тематско-мотивској и стилској кохерентности, у литератури се најчешће говори о Седам лирских кругова Момчила Настасијевића.

За иницијално неразумевање, неприхватање и спутавање афирмације Момчила Настасијевића слободно можемо рећи, а да ниједног тренутка не унизимо и не оспоримо значај и квалитет његовог стваралаштва, заслужнија је природа његове поезије од свих савременика који су тај квалитет оспоравали. Чак и она неколицина оданих пријатеља и истинских познавалаца његовог рада, међу којима свакако предњаче Станислав Винавер и Ксенија Атанасијевић, није се могла супротставити званично негативном ставу, који су формирали ауторитети попут Милоша Ђурића, Ива Андрића, Александра Белића, Марка Ристића, а касније и Радомира Константиновића.

Зашто је Настасијевићево дело узрок отежаног пута сопствене рецепције, данас је прилично лако рећи и спада у елементарна школска знања о овом песнику. Херметичност његове поезије свакако је отежавала рецепцију код шире читалачке публике, али за књижевне кругове није смела нити могла представљати препреку, јер велики део авангардних остварења носи управо херметичност као заштитни знак.

Међутим, херметичност Настасијевићеве поезије посебног је типа. За разлику од херметичности коју његови савременици постижу језичким анархизмом и антитрадицонализмом, кроз необичне и неочекиване језичке спојеве често по принципу случајности (аутоматско писање), кроз урбанизацију и неологизацију лексике, херметичност поезије Момчила Настасијевића последица је преданог и педантног рада на језику. У погледу лексике, сасвим супротно својим савременицима, Настасијевић се окреће старијим стањима у развоју српског језика – средњовековљу и језику фолклора. Наравно, таква језичкоуметничка храброст, равна књижевном самоубиству, окарактерисана је као смешна и бесмислена. У том контексту, Иво Андрић је на округлом столу, који је 1938. организовао Станислав Винавер пред објављивање Настасијевићевих Целокупних дела, о његовом делу рекао: „Код Настасијевића случај је трагичан. Опомиње на копање у тунелу и види се да нема друге стране, нема излаза.”

Неочекивано неразумевање Настасијевићеве поезије, које долази од стране једног од најзначајнијих стваралаца на српском језику, а које у исто време представља и мишљење већине, последица је недовољног познавања његове поетике и специфичног стваралачког поступка. Тек увидом у аутопоетичке текстове, есеје и критике, увидом у рукописну грађу која својим обимом вишеструко превазилази коначне и објављене текстове, Настасијевићева херметичност добија образложење и разјашњење. Наиме, откривањем богате заоставштине, њеним објављивањем и тумачењем, пре свега од стране Новице Петковића, постаје јасно да Настасијевићева поезија није херметична како би била надмено недоступна и тајновита, што је у авангарди често био циљ сам за себе, већ је последица стваралаштва кроз варијанте. Наиме, сваки поетски текст прошао је пут ауторедактуре од прве, која је уобичајено комуникативна и регуларне синтаксе, преко више варијаната до коначне која је сведеног израза, концизна, редуковане синтаксе, што за последицу има висок степен херметичности. Међутим, управо је откривање таквог стваралачког поступка омогућило разумевање Настасијевићеве поезије и адекватан начин њеног тумачења.

Отварање врата Настасијевићеве песничке радионице не само да је преокренуло рецепцију овог песника, пробудило интересовање за његов рад и довело до исправљања једне историјске неправде, већ је и омогућило озбиљно бављење овим песником, које је открило да је у питању стваралац са јасно дефинисаном поетиком, које се доследно придржавао. За разлику од авангардне моде писања манифеста чија би се конкретна реализација често расплинула у књижевним остварењима, Настасијевић није инсистирао на експлицитној поетици, али свако његово дело, како књижевно тако и теоријско, представља део јединственог и недељивог система. Његови есеји Неколико рефлексија из уметности, Неколико рефлексија о уметности и уметничком стилу, Белешке за апсолутну поезију, Белешке за стварну мисао (I и II), Белешке за стварну реч и свакако најпознатији Настасијевићев есеј – За матерњу мелодију, драгоцена су помоћ за тумачење његове поезије, јер представљају њену аутопоетичку базу.

Основне поставке Настасијевићевог схватања уметности, поезије и језика чине нам се у исто време као један антитрадиционалан, антицивилизацијски и антисавремени (у значењу противљења помодности и противљења актуелном, владајућем укусу) став. Ма колико парадоксално изгледало, такав став се противи аутоматизацији у уметности, несвесном или полусвесном прихватању цивилизацијског тока, јер такво кретање и његово прихватање воде удаљавању од суштине. А суштина, језичка, онтолошка, естетска, аксиолошка, део је непромењиве и вечне истине. Овакво становиште блиско је хришћанско-пантеистичком учењу јединства разноликости свих манифестација постојања у Богу. Настасијевић, како у теоријском тако и у уметничком облику, заиста исходиште често проналази у Богу, али религијски аспект никада није полазиште у промишљању о суштини, већ последица тог промишљања. „Овај писац био је потпуно јасно свестан тога да у духу, и само у духу, постоји и може постојати уметничко оваплоћење и откровење, али да, исто тако, последња сврха сваког уметничког произвођења мора бити утапање у једну ванвремену и ванпросторну област, у којој се може наћи коначно разрешење.” Бог у таквом контексту постаје име чисте духовности.

GM-od-Tesine-kuce-crtez-Momcila-Nastasijevica-1924

Поезија Момчила Настасијевића показује свега неколико тематско-мотивских интересовања: природа, телесност, смрт, поезија и Бог. Дакле, у питању су типичне теме песништва, најопштије и присутне у поезији свих епоха. Карактеристично за Настасијевићеву поезију је свођење ових тема и мотива на парове супротности: материјално–духовно и пролазно–непролазно. Свих седам циклуса са мањим одступањима показује ову правилност.

Први циклус песама збирке Пет лирских круговаЈутарње – у литератури окарактерисан као поезија фолклорних мотива народне лирске поезије, оправдава такав опис само посредством типичног пасторалног амбијента и ограниченог репертоара песничког изражавања. Највећи број песама овог циклуса у везу доводи природу и жену по принципу међусобног поређења: Пламено ми се извијаш у цвет./ По коси ројем ти пале звезде,/ ил’ зраку сунца у витице оплеле. (Сан у подне) Или: С голубицом би да загуче./ Уснама пупољ у цветање мами,/ недрима трешње у зрење./ Стани не мини. (Зора)

У песми Јасике по истом принципу, али у реципрочној вредности, природи, односно јасикама бивају приписане карактеристике жене: Зашто су главе нагле,/ и косе смешале благе,/ и дршћу наге? (Јасике) Међутим, иако су песме овог циклуса блиске фолклору и у први план стављају типична, депресонализована осећања и мисли народне лирске поезије, бројним наговештајима меланхоличних стања лирског субјекта и ширењем опсега његове рефлексивности представљају увод у следеће циклусе.

Упечатљив пример таквог проширења основе преузете из народне лирике даје нам песма Грозд, којом се уводи за Настасијевићеву поезију битан мотив уласка у свет чисте духовности поништавањем или неостваривањем телесности: Да л’ напити се вина?/ Или од зрачна недира// у златну маглу да пресахнемо/ за нове златне облаке? (Грозд) Питање из цитираних стихова претпоставља две егзистенцијалне могућности: с једне стране, уживање у телесности и, с друге стране, уздржавање од ње чиме се улази у виши ниво постојања. Основна запитаност о две егзистенцијалне могућности представља само увод у Настасијевићеву тематику живота и смрти. Док је живот чиста телесност и стално умирање, смрт је врхунац живота, коначно ослобађање енергије и такорећи ново рођење. У последњој песми овог циклуса управо се поентира градативни развој мислу свих претходних песама да је смрт ново рођење: Кад нељубљено мре,/ тмоло је ваздухом/ на смрт.// У маху повенућем/ то букне пупољ прецветању,/ смрт нељубљено разбуди. (Дафина)

momilo-nastasijevic„Вечерње су наставак ових јутарњих призора који у вечерњем рују постају сетнији, мање опипљиви, као у право вече када се прохтеви дана смирују и наде гасе, када се слути да иза свега виђеног има још нешто, или се слутити може.” Циклус Вечерње, чији назив представља вечерњу службу у цркви, сав се састоји од приказа вечерњих пејзажа, краја дана, сутона, и у вези с њима доживљаја опадања, нестајања, смрти. Пратећи започету мисао из претходног циклуса, смрт је и овде приказана као сила која нема рушилачку, већ животворну и стваралачку моћ: Настајем чудно/ из овог нестајања,/ сном те дубље ме све буди. (Љиљани) Или: Златом као ви/ на походу зајесеним,/ раскоши пролијем свих умирања. (Биљкама) Дакле, смрт уместо да поништи целокупан живот и његову енергију, она га даје у концентрисаном виду.

Следећи циклус Бдења уводи мотив стваралаштва, а сам лирски субјект се одређује као песник. У аутопоетичкој песми Госпи поезија, попут смрти која доноси сазнање, представља привилегију песника којом му бива дато, ако не сазнање оностраног, а онда његово наслућивање: Милогласан је негде на звезди спас,/ што болни певач промуцах овде доле. (Госпи) Поезија не само да има сазнајну функцију, већ је и начин самоостварења у речи: Тихо и тише,/ умин из рана/ оваплоти ме у реч. (Мировање дрвећа) На овај начин Настасијевић ствара паралелу између смрти и стваралаштва, јер и једна и друга појава у односу на живот доносе виши степен постојања.

Следећи циклус збирке Пет лирских кругова Глухоте – доноси више композицијских и формалних новина у односу на претходне циклусе. Прво што се примећује је неименовање песама. Оне су једноставно нумерисане, али веза између десет песама овог циклуса је много јача него у другим циклусима. Наиме, Настасијевић примењује поступак повезивања песама понаљањем стихова једне песме у оној која јој следи или употребом истих или сличних, готово у виду формуле, стихова на почетку песама. Поред тога, овај циклус у односу на друге је херметичнији, стихови краћи, али богатији значењем. У њима као да је дошло до семантичке компресије, па овим стиховима Настасијевић „више наговештава, него што казује одређене садржаје, […]”. У том смислу, стихови предствљају потпуно оправдање наслова који сугерише одсуство звука. На тематском плану доминирају стари мотиви живота, смрти и стваралаштва. Рођење и смрт, од свакодневно схваћених контрастних мотива, код Настасијевића постају мотиви међусобне садржаности: рођење у себи носи клицу смрти, а сама смрт представља ново рођење. Поезија је као и у претходним циклусима веза са оностраним, покушај да се преведе неизречје ово у реч (II песма).

Тенденција стварања неразговетних стихова који у себе сажимају мноштво знчења наставља се и у следећем циклусу – Речи у камену, чији наслов симболично представља тај процес као окамењивање речи. Занимљива новина у овом циклусу реализује се на пољу тематике. Наиме, доминантно је присуство религијских мотива који се идејно надовезују на тематизовање живота, односно рођења и смрти као међусобно повезаних појава. Такав концепт оправдава библијско схватање Исусовог страдања, које је самим рођењем било предодређено и тиме оправдало сврху његовог постојања: Сина не распесте ви,/ распео се сам. (X песма)

На основу свега овога лако је закључити да је Настасијевићева збирка Пет лирских кругова творевина стабилне структуре, како на микро тако и на макроплану. По питању херметичности читава збирка се креће узлазном путањом, од песма из циклуса Јутарње, које у великој мери имају регуларну синтакси, ка песмам последњег циклуса Речи у камену, које доносе окамењене стихове попут речи магијских формула чије се значење само наслућује.

magnovenjaЦиклуси Магновења и Одјеци су остали у рукопису и објављени су након пишчеве смрти у оквиру Целокупних дела. Иако вероватно нису прошле целовит пут ауторове редактуре, него су јавности постале доступне у облику у коме су затечене, песме ова два циклуса чине складну поетичку целину са песмама Пет лирских кругова. Упечатљива разлика у односу на претходне песме је у степену херметичности. Наиме, Магновења и Одјеци својој „напуштености” и „недовршености” дугују већу разговетност, односно нижи степен херметичности. Међутим, у погледу тематике предствљају логичан наставак претходних пет циклуса. Сви мотиви, проширени неколицином нових, који само продубљују доминантну тематику живота и смрти, присутни су и у Одјецима и Магновењима.

Мотивско проширење усмерено је пре свега на подручје религије. Иако је Исус кључна фигура песама религијске тематике, не може се говорити о чисто православној, па чак ни хришћанској интерпретацији света. Пре је реч о христијанизованом пантеизму, о међусобном прожимању човека, природе и Бога: И пупећ у свему моје семе,/ смртно радостан, и сам. (Поглед) Или: Блажен у теби да занемим./ И од нема мене/ стена да прозбори гори,/ гора цвећу. (Молитва) Реч је о бескрајном кружењу енергије од Бога, преко човека ка природи. У тим песмама лирски субјект заузима необичан положај општеприсутности у свему, иако увек осамљен. Као што је у Пет лирских кругова наговештено, смрт у овим песмама добија оправдање позитивних конотација. За разлику од хришћанског учења о смрти као уласку у нови живот бескрајне казне или бескрајне награде на основу земаљских заслуга, код Настасијевића смрт доноси сазнање и комплетирање бића. Док животом влада рушилачка, смрт постаје конститутивна и стваралачка енергија: Злодух злу, доброти верни роб;/ рођају жртва, жетви клас;/ печали, – себи, гроб и спас. (Епитаф) Осећај негативне енергије живота управо је потврда постојања: Пече та рана./ Њоме, и само њоме,/ све дубље жив. (Награда) У таквом контексту схватања живота и смрти своје место је пронашло и стваралаштво као вечита тежња да се живот превазиђе, да се наслути онострано, које смрт открива: […] мрем неизречјем/ у реч. (Струна) Апсурдност потребе да се низрециво искаже ублажава и бар на тренутке вербализацију чини могућом, како Настасијевић каже, немушти језик душе: Али то, спонтано певати, тај немушти језик душе, остаје као тешко прекидљива веза током свих поколења. Тај немушти језик душе није ништа друго него матерња мелодија, унутрашње, природно својство језика, његова типична музика коју треба искористити, јер је способна да дотакне неизрециво.

И ту се круг о Настасијевићевој поезији затвара: преко природе, рођења, живота, смрти и Бога дошло се до стваралаштва које у себи обједињује све: у потпуности елементе нижег реда, доступне чулима, а искуству недоступне стваралаштво садржи као слутње и скромне, али вредне дарове вечитог стремљења несазнатљивом.

Аутор: Александра Бојовић

Извор: avantartmagazin.com

Иако је у недоречености стиха и сам редовно проналазио своју немоћ, Бранко Миљковић неће осудити неразумљиву поезију, као што су то чинили њени критичари, премда нису урадили ништа поводом тога да схвате ту неразумљивост, да је разликују од „неразумљивости дилетантске поезије”, те тако мешали „значајне ствараоце и смушена блебетала” („Неразумљивост поезије”).

Приближивши се опет Малармеу, који верује да ће песма подстицајно деловати на посвећеног, а збунити неупућеног, Бранко Миљковић брише знак једнакости између НЕРАЗУМЉИВОСТИ и КОНФУЗНОСТИ. Неразумљива песма остаје неприступачна само неупућенима, јер за такву неразумљивост увек постоји кључ и одговор, а конфузна песма нема разрешења, јер она „симулира стварне муке казивања и изражавања”. У истом есеју песник каже да се многи жале на недовољност речи и у томе налазе разлоге неразумљивости (овде он можда мисли, између осталог, на Валерија); међутим, он иде даље – поред решења да се језик прогласи почетком и крајем поезије, постоји друго, прихватљивије, а оно се своди на компензацију недовољности језика подтекстом, односно нејезиком. Тако недовољност речи, уместо да спута, постаје „извор и енергија поезије” .Песник верује у снагу песме:

Шта све може да стане у кап мастила
Једно ненаписано Сунце
И једна непотписана птица
И један ненацртани цвет (Кап мастила).

Херметична песма превазилази немоћ језика и верује у моћ речи. Наиме, моћ речи је толико велика да оне сазнају, наново створивши, неизрециве истине:

Речи ће ми помоћи да утврдим
Где она почиње
Да ли тамо где ја гледам
Или тамо где је још нема
Или тамо где се срце
Испуни песком и заборавом (Морава).

Бранко Миљковић каже: „Речник је рудник одакле песник треба да црпе. Зар Маларме није писао своје песме помоћу Великог Ларуса? У речнику наша имена и речи и траве чекају своје рођење” (Бранко Миљковић, „Недореченост која казује”). У том духу је и савет: Треба све поново и другачије рећи (Проветравање песме).

Попут Малармеа који је реч и осећај уздигао до предмета, Миљковић каже: „Речи нису ознаке ствари, већ ствари саме у својој актуелности” (Бранко Миљковић, „Неразумљивост поезије”). По њему, узрок Малармеове неразумљивости је у опредмећивању. Овакво поимање приближава Миљковића, са друге стране, креду песника Вилијама Карлоса Вилијамса да „нема идеје изузев у стварима”. Он је веровао (Вилијамс) да у песми предмети ништа не значе, већ јесу, јер стварају разна места у нашој свести кроз која ми касније стичемо почетна искуства; поменути објекти су и нешто више него што сами по себи јесу.

Тако Бранко Миљковић, слично Вилијамсу, постаје истомишљеник Ролана Барта, који је веровао да језик, да би био индиректан, мора да указује на саме ствари, а не на појмове, јер деси се да значење предмету измакне, што није случај и са појмом.

nerazumljivost-poezije-2

Недовољност речи једино је на шта песник може да рачуна. Рећи просто цвет, за Малармеа, исто је што и изгубити из вида оно што припада само појединачном цвету и оспорити му могућност постојања као јединствене појаве, односно задржати и изрећи само оно што је заједничко свим цветовима. За Бранка Миљковића, цвет је „програмска појава” која представља стварно померено у нестварно, присутно померено у одсутно, да би нам се тако, у новом облику и значењу, вратило. Тако је цвет у Ариљском анђелу цвет који бди оноцветно , тј. као цвет потиснут у нестварно, цвет који је одсутан, који је „парафраза” Малармеовог цвета: „Ја кажем: цвет!, и ја немам пред очима ни цвет, ни слику цвета, ни сећање на цвет, него одсуство цвета” (Морис Бланшо, Стефан Маларме, Поезија и критика).

Стварност речи за коју се залаже Маларме, а и Бранко Миљковић, јесте у могућности да човек буде присутан у стварима појавног света, удаљавајући се од њих на бескрајно одстојање. Говор уништава свет да би могао опет да га створи, односно доведе у смислено стање.

У један крај много приснији ме смести
Где реч има вредност судбине и подсвести
Где су величанствене сенке
И ствари мале (Одбацивање сумње).

Главна предност језика није у томе да изрази мисао, већ да је створи. Та нова стварност постаје нека врста „обрнутог” света, где се конкретни предмети укидају у корист њиховог својства (цвет кога више нема, цвркут без птице, море кога нема…, као и низ других примера у поезији Бранка Миљковића). Удаљавање од конкретног – присутног уједно је и обезличавање искуства; Маларме каже: „То значи да сам ја сада безличан, и не више Стефан кога си ти познавао, него моћ коју има духовни свет да себе види и да се развија, кроз оно што сам био ја” (Јелена Новаковић, „Француска поезија у есејистичком делу Бранка Миљковића: Маларме, Кено, Боске”, Поезија Бранка Миљковића – нова тумачења).

Поезија као да постаје, како то види Миљковић, мирење са животом далеко од њега, далеко од стварности. „Неизрецивост у оноликој мери налази своје оправдање у коликој је мери реч издала стварност” („Недореченост која казује”). Чини се да Бранко Миљковић није хтео да до краја прати Малармеа на путу бежања од стварности у предео савршенства Речи, да би на крају, разочаран, дошао до закључка да је немоћан да свој имагинарни свет оживотвори на папиру. Он се руководио Малармеом, али се потпомагао подтекстом, тј. нејезиком.

Малармеовој онтолошкој концепцији песме, по којој се реч и ствар поистовећују, Миљковић додаје став да предмет који је песма сама себи одабрала постаје сам песник – он више не пише песму, него бива писан, па поезија постаје „ВЕШТИНА ЖИВЉЕЊА”, а не само „ВЕШТИНА ПИСАЊА”. Речи имају потпуно право над песником: „Знам шта сам песмом хтео, али не знам шта ће сама песма са собом хтети. Срећа је у томе што песма надвиси свога творца. Можда сам хтео само слику, а други су видели симбол. Па добро, тим боље. Надмудрила ме је песма коју сам измислио; па зар је то чудно. Она је паметнија и племенитија од мене, јер она је песма и невиност, а ја сам човек. Ја имам поверења у њу, и верујем у њену улогу међу људима, где је настала у једном тренутку када сам хтео да успоставим мост између себе и других” („Прилог II”, Миљковићев одговор на анкету Дела под насловом Искушење поезије).

У поезији Бранка Миљковића имамо значење које није дато, па га самим тим и не можемо разазнати, а онда, и значење које је ту, само је сакривено: „Песма не казује истину, она је слути” („Поезија и истина”). Поезија може истину да поднесе само изван себе; она је обухваћена истином тако што је њоме осветљена: „Поезија је истинита по ономе што није рекла, а узела је то за своју богату и тамну позадину” („Поезија и истина”). Оваква песма која у себи не носи стварносну истину више пружа.

Поводом поезије Рејмона Кеноа, Бранко Миљковић пише да је она настала између сна и јаве, али није изневерила живот, напротив – њоме је обухваћено и оно што животом у потпуности није. Песма врло често настаје на поменутој граници, или у неком стању налик сну.

Ох те речи како могу да ублаже
Ако су од сна. Лепото неувела
Речи без сенке када ко чашу сунце
Држимо у сну гледајући у црне врхунце (Сонет).

У Миљковићевој песми Море пре него усним ради се о тренутку који претходи уласку у сан. Простори сна су празни простори, па је у њима све дозвољено. У питању је тренутак када се прелази из једног у други свет:

Свет нестаје полако. Загледани сви су
у лажљиво време на зиду: о хајдмо!
Границе у којима живимо нису
Границе у којима умиремо…

Свет се мења сам у себи да би нови – другачији свет, заједно са својим творцем, био успостављен.

Ноћас би вода саму себе хтела
Да испије до дна и да отпочине.

Вода нестаје, свет се затвара у себе, остављајући за собом потпуну празнину. Опет долазимо до кључних ставки Миљковићеве поетике: ПРАЗНО, БРИСАЊЕ, САН, ЗАБОРАВ. Његова поезија се, лишавајући се сопственог садржаја и тежећи ка забораву да би се сећала, затвара у сопствене границе и, уместо спољног света, за свој предмет узима саму себе. Тек у тој празнини, лишеној материјалних стега, пеозија може да успостави саму себе и свој свет. Треба наслутити празан простор, пратећи траг предмета који управо ишчезава.

Празнино, како су звезде мале!
Твој сан без тела, без ноћи ноћ,
Придев чистог сунца пун похвале.

Песник види зрачак наде у тој празнини за своју песму:

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином
У мисао коју још не мисли нико,
У празно место, у пену када с празнином
Помеша се море и огласи риком.

У сну је спознаја и за Валерија. У Гробљу крај мора, он је за тренутак осетио Вечност, изгубио осећање спутаности простором и временом, али се на крају опет вратио у променљиви људски облик. Апсолутна слобода, коју је за тренутак спознао, наводи песника да се озбиљније запита пред питањима света и места човековог у свету. Овде поново наилазимо на повезаност између живота и песме, својствену и Миљковићу и француским симболистима.

Бранко Миљковић у песми Црни јамб сна (којој као мото стоји Малармеов стих: Ја после великог сна подузех пут тужан) каже:

Не, више није важно шта ћу рећи
Већ беше све то некад ко зна кад
У неком сну ил некој чудној речи
Ја после сна тог не знам куда сад.

Исто тако, у Рембоовом Пијаном броду песник је спознао Вечност, али то је био краткотрајан занос, тако да, пошто је једном угледао и осетио чари људских и песничких идеала, он више не може мирно живети пређашњи живот. Све се завршава питањем Бранка Миљковића: Куда да одем после овог сна?

Успевши да увиди поражавајућу разлику између света у коме живи и света у коме би волео да живи, песник је, у ствари, поразио самог себе. Као што видимо, поезија постаје тема свог певања; поезија је мишљење певања – размишљање о моћи и границама поезије.

Валери би такође хтео да спозна развој настајања онога што води уметничком делу, односно да увиди пут који води од ништавила до рађања песме, између почетне идеје до почетног мотива; међутим, ово понирање у себе само води у још већу неизвесност (у Гробљу крај мора). Свако путовање, попут Малармеовог у Поветарцу с мора, излет је у непознато, излет у предео где настаје песма. Од тог жељеног предела удаљени смо бесконачном удаљеношћу. На једном крају стоји биће песника, а на другом идеал у који песник вечно упире очи, не могавши да га трајно достигне. Тако, резмишљајући о могућностима, односно немогућностима поезије, поезија почиње да зија у своје глупо п.

Немоћ пред светом нагнала је Бранка Миљковића у поезију: „Поезију сам почео да пишем из страха” („Прилог VII”, Критике) , каже он; да би се онда највише уплашио кад му се учинило да више неће написати ниједну песму. Песничко стварање је за њега, као и за Малармеа, мучан и тежак подухват. Малармеов Лабуд сведочи о немоћи да се имагинарни свет самооствари на белом папиру, а не о тешком положају песника у суровом друштву, како су га многи читали, поистоветивши га са Бодлеровим Албатросом.

Суочен са неком врстом немоћи, Бранко Миљковић у великом броју својих песама уводи мотив немоћи стварања. У Моравској елегији, Миљковић каже:

О песници свуда и увек
Окренути лицем према привиду
Са звездом уместо ишчупаног срца пред непојатним,
Када је пред нама само један дан, непомешан,
Као цвет који се у сну нашем буди.

Нико не може да види онога што у песнику пева, па не зна да ли је уопште стваран предео кроз који пролази (Увод у игре). Тако се песник кога однесе ђаво међу речи, /да се удвара својој властитој сенци, /да пева у лажном врту (Песник), пита: Шта је то што треба рећи? (Беда поезије).

nerazumljivost-poezije-1

За Малармеа, известан распоред речи у песми не мора бити увек различит од ћутања: „Изазвати, у једној сенци изричито, нем предмет, речима које наговештавају, сводећи се на нешто што је једнако ћутању, омогућује покушај близак стварању.” Бранко Миљковић се пита: Јесам ли певао? Не. (Рођење)

Треба бити чист, па не знати ни једну реч
Отворити уста значи показати зубе.

Средиште његовог интересовања јесте да покаже неизрециво, и опише немоћ, моћ песника пред неизрецивим:

Певамо јер смо беспомоћни
Гледај, одлете мртва птица
У нејасну шуму што ме голица (Песма II).

С обзиром на то да постоји непремостиви јаз између две противречне стварности, поезија стоји пред великим знаком питања:

Ко зна шта је то што треба рећи
Бос и горак потуцаш се од речи до речи (Беда поезије).

Песник осећа да је исто певати и умирати (Балада). Он жели да пронађе Реч, али не зна где би је могао наћи – зна да идеал постоји, али тражење тог идеала је увек мучно чупање речи из дна себе. Једино што остаје је:

Ићи без приближавња
Лутати и бити увек далеко од нечега (Одисеј).

Миљковићево горепоменуто довођење у везу песме и ћутања (слично Малармеу), као и двоумљење између та два, присутно је и у краткој песми Ако кажемо:

Ако кажемо
Рекли смо што нисмо хтели рећи
Ако ћутимо нисмо ништа рекли
Али смо много прећутали
Свака реч значи оно
Што значи њено ћутање.

Подвојеност између неограничене вере у моћ Речи са једне, и опет сумња да оно неизрециво и свеобухватно каква је поезија може оживети кроз Реч у коју толико верује, са друге стране, присутно је у великом броју Миљковићевих песама које су предмет саме себи. У складу са Малармеовим схватањем да је највећа удаљеност неопходна за песничко стварање управо смрт, Бранко Миљковић, у песми Балада, каже:

Смртоносан је живот, али смрти одолева
Једна страшна болест по мени ће се звати
Много смо патили. И, ево, сад пева
Припитомљени пакао.
Нек срце не оклева.
Исто је певати и умирати.

Кад је мастило сазрело у крв, песник је сазнао да исто је певати и умирати. Он као да се бори између остајања у равни стварности и одласка ван ње; сукобили су се жеља и безнађе. Негде далеко постоји наслућени простор, место о којем ништа не зна – не зна где је ни шта је – само зна да је другачије од овог места на коме јесте, и да је од њега удаљен бескрајним празним простором. Управо та удаљеност, иако застрашује песника, јер није извесна, истовремено га и привлачи – да је нађе и прилагоди се празнини.

Тако Маларме, суочен са празним листом ког белина брани , али и са свим стварима које би га можда везивале за свет у коме јесте (стари врт ког огледа око), бије битку сам са собом, двоумећи се између поверења у моћ или немоћ свог песничког подухвата. Са једне стране стоји безнађе јер прочитах све књиге, а на другој је неизвесност, у коју се песник, већ суочен са сумњом у моћ поезије, плаши да упусти. Наравно, победу је опет однела вера у Реч: Ал, о срце моје, чуј песму морнара (Поветарац с мора)!

У знаку позива на одвајање од стварности, упркос сумњи, су и стихови Бранка Миљковића у Паралелној песми:

Хајдемо просте воде
Хајдемо
То је мала шетња до непознатог и натраг
Увежбаним навикама које нас изједначише.

Поред песама у којима, иако постоји сумња у постојање „чисте поезије”, ипак преовладава поверење, бројне су и оне из чијих стихова читамо губитак наде. Песник готово да уопште више није сигуран, или уопште не верује да ће достићи жељени ниво нове стварности – Поезије.

Код Малармеа – поетски субјекат, пошто се одлучио да напусти оно што он назива „туробном тамницом”, ипак стрепи пред неизвесношћу јер – не зна се где је тај нови простор:

Котрља се маглом, давна и испуни
Твој грч урођени ко мач љуто наднет;
Куд побећи у худој и залудој буни?
Опседнут сам. Плавет! Плавет! Плавет!
Плавет! (Плавет)

Артур Рембо, иако је пун елана и наде напустио пределе мирних река, упустио се у пустоловину без чежње за глупим очима на жалу, уверен да носи омиљена јела песницима од сунчевих трава и азурних слика, на крају схвата да не може опстати ни у једном ни у другом простору, па се опет намеће нихилистичка жеља за бродоломом – за смрћу (смрт је највећа удаљеност од живота од кога се бежи):

О нек се разбије мој труп
Нека потонем у море (Пијани брод).

Они који се усуде на пут, у ствари, не знају шта их тамо чека, сем мора, Сунца – Вечности, за коју нису сигурни да заиста постоји. Ипак, море својим неограниченим пространством и слободом привлачи песника, да му не може одолети. Бранко Миљковић у Похвали води каже:

Само вода може да подари потпуну самоћу
Сличну звездама сличну тишини расклопљеног неба
Да опече време да испуни рубине
И да створи прошлост од онога што још није дошло
(…)
Она је залиха сна и смрти и свих могућих
Могућности највећи и чун и пут
Који сам путује сан који себе сања.

Одушевљен величанственом панорамом мора је и песник у Гробљу крај мора, док са приморског гробља у Сету, свом родном месту, посматра одсјаје Сунца који се поигравају на пучини. Ипак, савршенство мора, иако за тренутак дарује неизрециву срећу, враћа у тужну реалност човекове пролазности и несавршености.

Миљковић се у песми Похвала земљи пита:

Шта да јој обећам ако пођем
На Пут преко напорног Мора.

Чак и када постоји нека замена, он искључује могућност наде: „Ја желим само једно: да верујеш у тај пепео. А то ћеш заиста моћи ако схватиш да време треба побеђивати, што свешћу и песмом, што заборавом, али никада надом, али никада оним што је већ остварено. Дакле, ватром која је врло слична празнини, а не сенком. А шта је пламен? Дан свих ствари које немају своје сопствено време. Ове су песме надирање света у празно, дан изнутра” (Прва посвета).

За Бранка Миљковића, „све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама” („Прилог VII”). Све формуле света су поетске, а „савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих Човеков пут води кроз шуму симбола („Прилог VII”).

Отуда крајње безнађе због и најмањег губитка наде у моћ Речи, у моћ Језика, јер речи за њега нису средства комуникације, већ средство откривања и доказивања бића, можда и само биће; речи су нешто што има властиту егзистенцију, независно од свог творца – песника, јер он више никакво право нема над њима:

Две речи тек да се кажу додирну се
И испаре у непознато значење
Које с њима никакве везе нема
Јер у глави постоји једна једина реч
А песма се пише само зато
Да та реч не би морала да се каже
Тако речи једна другу уче
Тако речи једна другу измишљају
Тако речи једна другу на зло наводе (Критика метафоре).

nerazumljivost-poezije-3

Миљковићев стих: Исто је певати и умирати, Новица Петковић доводи у везу са изреком Мориса Бланшоа: „Дело привлачи оног који му се посвећује на месту где је оно изложено немогућности остварења” (Новица Петковић, Инверзија поезије и поетике); а у томе налазимо поетику симболизма – ону која води од Малармеа, ка Валерију. Песник се стално колеба између могућности и немогућности остварења песме – онакве какву он жели. У Припремању песме, Миљковић каже:

Још једна слепа реч и песма ће прогледати
На месту где се то најмање очекује
Још један празан дан
И радоваћемо се празнику,

да би опет, на другом месту, испливали стихови обојени безнађем:

Ако си постао песник тако ти и треба (Сунце искоришћено као епитаф).

Певање је од кључног значаја за Бранка Миљковића, јер певати значи сазнати свет, спознати суштину.

Свет се дели на оне који су запевали
и оне који су остали робови (Судбина песника).

Разочарење у моћ поезије, дакле, не односи се само на немогућност остварења у уметности, већ и на немогућност остварења у животу и указује на немоћ човека да спозна свет, суштину, себе „Идентитет света и песничког субјекта не може бити остварен. Свет увек остаје оно Друго. У томе је садржан известан парадокс. Ако је идентитет немогућ, ако песнички субјекат вазда остаје усамљен у својој зазиданости и издвојености, тада се и сама земља открива као непозорница. (…) Тако се лична духовна трагика преображава у трагику самог песништва. Ако космичке силе не садрже никакав људски смисао – о чему онда то пева поезија” (Миодраг Петровић, Песнички свет Бранка Миљковића).

Овај знак једнакости између Поезије и Живота изнова и изнова чини да се песник колеба између наде и безнађа; тако Миљковић у Замореној песми, на почетку каже:

Они који имају свет
Нека мисле шта ће с њим
Ми имамо само речи
И дивно смо се снашли у тој немаштини,

да би на крају нада посустала, у стиховима:

Али нереч каже
Касно
Је
Нецвет каже
Ноћ
Је
Нептица каже
Плам
Је
А је каже није
На то птица опсује
Цвет каже то је пакао
Права реч се још родила није.

Дакле: немоћ песме – немоћ живота; немоћ живота – немоћ песме.

Песма Поезију ће сви писати, као многе друге Миљковићеве песме, пева о природи поезије, о односу поезије и живота, песничке и ванпесничке стварности, и предвиђа могући развојни пут пеозије. Ни стварност, ни поезија нису достигли ону меру која је била очекивана. Све је негативно обојено. Ништа није остварено у потпуности. Песник и овде уводи мотив сна и заборава; међутим, овде није у питању њихова афирмативна страна, већ је истина заборављена и изједначена са сном:

Сан је давна и заборављена истина
Коју више нико не уме да провери
Сада туђина пева ко море и забринутост

Кад једног дана у људском говору не буде било таквих речи којих ће се песма одрећи, кад поезију сви буду писали, кад песник буде песму препустио другима, он се пита:

Хоће ли слобода умети да пева
Као што су сужњи певали о њој.

Исто тако, у Пореклу наде песника напушта вера у моћ поезије, да би све било замењено сумњом у могућност достигнућа савршенства, односно крајњих песничких домета.

Ипак, иако поезија Бранка Миљковића, у свом трагању за максимумом вербалног домета, сугерише сурову истину о границама домета Речи, она је и нада у могућност остварења песничких идеала.

Бранко Миљковић је, лутајући скривеним путањама смисла и живота, строго разликовао узвишеност Поезије од реалног свакодневног живота, тако да у његовим песмама сасвим ретко или никада не наилазимо на уплив стварности, онакве каквом је ми видимо. Овакав доживљај живљења и поезије резултирао је, логично, у скретање од објективног ка субјективном, да би песник могао да спозна једину стварност за коју сматра да је права, до које му је изузетно стало, а то је стварност Речи. Вера у моћ Речи улива наду да поезија, и вероватно једино она, може одговорити на питање шта је то живот, без обзира да ли се на њему задржава или, као што је то овде случај, од њега бескрајно удаљава. Вођен том надом, али и онда када ју је губио, Бранко Миљковић испевао је најлепшу ПОЕЗИЈУ О ПОЕЗИЈИ.

Створивши поезију која припада животу облика унеколико еманципованих од животних облика, песник се увелико приближио тенденцији поезије француских симболиста, која је обележена одвајањем од конкретних значења. Желећи да објасни своја поетичка схватања и схватања песника које је следио и о којима је писао, он у својим есејима и критикама, поетиком открива поезију; са друге стране, у безброј својих песама које бришу границу између певања и мишљења, он поезијом објашањава поетику.

Ми, у ствари, не знамо шта је Миљковић још могао да напише. А написао је много.

Српски и француски симболизам>>

Аутор: Зорана Пејковић

ДАНАШЊИЦА

Само не ово, само не баналност!

О дани јада, потуцања, блата,
О моја мржњо на очајну сталност,
На дане кад се паучина хвата!

О одвратности спрам ситнежа људи,
Ситнежи рада, ништавности свега,
Живота који за комадом блуди!

О, како гуши, к’о несносна стега,
Тај живот где се лаже, пузи, плаши
Свачега што је светлије и јаче.

О, како труну бедни дани наши
У општој влази што и мене таче,
При посртању напора и воље,

Сумраку нада. Али очај наш ће
Велике буне бити плодно поље,
А овај трулеж неповратно пашће.

О, кад би дош’о тај дан ком се нада
Нараштај овај, општи уздах мњења:
Велики дан тај великога пâда;

И кад би преш’о дах опустошења,
Мач вечне Правде преко срамног доба
Прљавих душа, срозаности јадне!

Што мари што ће на дну истог гроба
Лежати трулеж што праведно падне
С младошћу тужном једног поколења!

Изданици слаби овог века гњилог,
Ми ћемо бити творци кобног врења,
Савести грижа једног доба билог.

И не створимо л’ ништа сами собом,
Завршићемо бар јад ових дана:
Бићемо, ипак, темељ својим гробом

Новом животу, без данашњих мана,
Бољем животу што бар нечем води
Ако не часном миру оно рату,

Ако не срећи, а оно слободи.
Нећемо бити у кужноме блату
Састојци бедни ћивтинске средине

Ниских видика а увела срца;
Где нит’ се живи нити часно гине,
И где се копни, поводи и грца;

Где црна чама стално сипи на нас,
К’о ситна киша, к’о страшна фаталност,
Некад к’о јуче, јуче као данас …

Само не ово, само не баналност!

 

СВЕТКОВИНА

Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок, – нама, драга, знан;
И светковасмо отцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рана што крваве их вређао је свет:
Љубави наше плав и нежан цвет.

И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета,
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. Далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. – У цвећу смо ишли,
Славећи страсно осећања та,
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.

Сумња у љубав – најтежи нам јад –
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца – остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга, – је ли? –
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
–Ланце живота што звече и стежу; –
јер ми смо, можда, сами тако хтели
Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
…Гле! Очима им трепти роса немо…
Ми, по милости божјој, деца овог столећа
И после ручка тако много јела
И пића стоји на столу. Кроз стакла
Прозорска, јесен, увела и бела,
Срца се наших, изгледа, дотакла.

Па ипак нисмо ми ни за шта криви,
Господо. Јесу протекла пролећа
Немирна, лепа; али нека живи
Суморна мис’о и нашег столећа!

Замагљен поглед, блед облак на челу
Наших дама, једну малу тајну крије:
Одрицање немо, једну чежњу свелу,
Страст што је буктала и које сад није.

Изгледа да данас више не занима
Нас, уморну децу овога столећа,
Други и лепши пол – да се не прима
Нас нада и чедност будућих пролећа.

Неосетно, тихо, дошли смо под владу
Друкчијег, грубог, моћног суверена:
Алкохол тупи живце, руши наду
На чисту љубав будућих времена.

Прокламован владар, нечујно, у мени
Противника има, ма да га се плаших;
И чашу што се прелива и пени
Дижем у славу традиција наших,

И лепих жена! Нек’ њин нагон има
И сад у нама своје старе жреце;
Недостојно макар уживајмо с њима,
К’о жалосни оци немогуће деце.

Све то неће дати он што је прошло;
Ал’ походиће нас дах среће нам стари,
И то што је тужно и с натегом дошло
Имаће опет ненадмашне чари.

Осетићемо мирис љубичица
Старих, и љубав, и наду пролећа,
Па ма и млада, а увела лица, –
Ми, по милости Божјој, деца овога столећа.

 

РЕЗИГНАЦИЈА

Опет је поноћ суморна,
Опет је поноћ будном ми промакла
И меким крилом, тугом срце такла;
Опет је душа уморна,
А с груди
Терет се није сишао. Шта мари?
Поноћ је прошла – Зора руди…
Треба нам лећи, снови моји стари.
Често смо пута устали;
Често смо пута дуге ноћи бдили
И пркосили невидљивој сили.
Данас смо тужно сустали;
Па нека!
Ко ће још пеп’о срца сад да жари?
Најбољи одмор још нас чека.
Треба нам лећи, снови моји стари.
Сви ћемо проћи овако;
Сви ћемо брзо пребродити вале
лудог живота, непојамно мале,
А тешке за нас тако.
И тада
Доћи ће добре судбе вечни дари:
Спокојство, мир, без бола, јада.
Треба нам лећи, снови моји стари.

Не марим да пијем, ал’ сам пијан често
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал’ кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак’о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

У време када је Србија улазила у једно од најбурнијих и најмрачнијих раздобља своје историје, Владислав Петковић Дис је 1910. написао песму Наши дани – лирску црну хронику почетка двадесетог века. Њена актуелност траје и дан-данас.

 

НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подигô се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата,
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији,
Кô једина успомена на џинове,
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци,
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу кô пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

 

Владимир Јовичић, Изабране песме – Владислав Петковић Дис, Београд, 1986.

Фотографија Владислава Петковића Диса у војном оделу (шињелу), снимљена највероватније у Француској током Првог светског рата, извор: Завичајне колекције Чачка.

O, склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.

О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако…

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к’о плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек’ спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.

 

Када бих свој живот могао поново да проживим
покушао бих у следећем да направим више грешака,
не бих се трудио да будем тако савршен,
опустио бих се више.

Био бих глупљи него што бејах, заиста
врло мало ствари бих озбиљно схватао.
Био бих мањи чистунац.

Више бих се излагао опасностима, више путовао,
више сутона посматрао, на више планина попео,
више река препливао.

Ишао бих на још више места на која никад нисам отишао,
јео мање боба, а више сладоледа,
имао више стварних а мање измишљених проблема
Ја сам био од оних што је разумно и плодно
проживео сваки минут свог живота: имао сам, јасно,
и часака радости.

Али када бих могао назад да се вратим,
тежио бих само добрим тренуцима.
Јер, ако не знате, живот је од тога сачињен,
од тренутака само; немојте пропуштати сада.

Ја сам био од оних што никада никуда нису ишли без
топломера, термофора,
кишобрана и падобрана;
кад бих опет могао да живим,
лакши бих путовао.

Када бих поново могао да живим,
с пролећа бих почео босоног да ходам
и тако ишао до краја јесени.
Више бих се на вртешци окретао,
више сутона посматрао и са више деце играо,
када бих живот поново пред собом имао.

Али, видите, имам осамдесет пет година,
и знам да умирем.

На данашњи дан, 26. новембра 1910. године умро је Лаза Костић, српски књижевник, песник, новинар, драмски писац и естетичар.

Писменица је направила мали избор његових песама за вас.

 

Међу јавом и мед сном

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!
На поносној лађи

На поносној лађи
На лађи љубави
Пошо сам тебе наћи,
Островац убави.

Залуто сам далеко,
‘Ди престаје већ свет,
Од света сам и бего
И стваро га опет.

Метанишућ сам клеко
На диван оточац,
У уздисај се слего
Наметнут пољубац.

 

Певачка химна Јовану Дамаскину

Богу зефира, богу олуја
господу сфера звучнога ма,
богу славуја и богу гуја,
господу тутња громовима:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу целива блажена цика,
пакленом страшћу што пише рај,
господу вриска очајника,
рушећи вечним надама трај:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу тишине живога гробља,
богу поретка вечнога сна,
богу господе, господу робља,
немоме богу муклога стра:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Господу сева бритких мачева,
кад се поведе последњи бој,
богу, што звеком скрханих негва
припевне гусли победопој;
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу зефира, богу олуја,
господу сфера звучнога ма,
богу славуја и богу гуја,
господу тутња громовима:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

 

Santa Maria della Salute

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит срце и луб;
тонут о броду, трунут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко много сам страдо,
многе сам грехе покајо ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма';
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Santa Maria della Salute.

тровало ме је подмукло, гњило,
ал ипак нећу никога клет;
што год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака диван ми свану,
ко песма славља у зорин свит;
сваку ми махом залечи рану,
ал тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих висина стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
– сву вечност за те, дивни тренуте! –
Santa Maria della Salute.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст;
напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд.
утекох од ње – а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд –
О, светски сломе, о страшни суде,
Santa Maria della Salute!

У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм,
кад ми се она одонуд јави,
ко да се бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам
за што се мудрачки мозгови муте,
Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Santa Maria della Salute.

У нас је све ко у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал нежежене,
страст нам се ближи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је у рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: ‘Ево ме, нај!’
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камоли људе,
звездама ћемо померит путе
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Santa Maria della Salute.

 

Фотографија: www.prelepapoezija.com

На данашњи дан, 24. новембра 1833. рођен је Јован Јовановић Змај, песник који је певао више и лакше но иједан српски песник пре и после њега.

Писменица је за вас направила мали избор Чика Јовиних најмањих песама за мале људе, али и за одрасле.

 

Ала је леп…

Ала је леп
Овај свет,
Онде поток,
Овде цвет,
Тамо њива,
Овде сад,
Ено Сунце,
Ево хлад!
Тамо Дунав,
Злата пун,
Онде трава,
Овде жбун,
Славуј песмом
Љуља луг.
Ја га слушам
И мој друг.

 

Пачија школа

Јесте л чули, кумо,
верујте, без шале,
отвара се школа
за пачиће мале.

Тако је и било,
верујте, без шале,
отворила с школа
за пачиће мале.

Сви пачићи дошли,
на скамијам стоје
стари патак метно
наочари своје.

Све их је уписо
у каталог, мале,
па их је прозиво,
верујте, без шале.

Па се онда шето
с озбиљношћу крутом
учио их, учио,
и књигом и прутом.

Учио их, учио
од среде до петка,
ал се нису одмакли
даље од почетка.

Није било успеха
учитељском труду,
цела мука његова
остаде залуду.

Ништа више не научи
пачурлија та,
него што је и пре знала
Га, га, га, га, га!

 

Прљаве руке

Пре и после јела треба руке прати,
немој да те на то опомиње мати.
Прљавим рукама, загади се јело,
па се тако болест унесе у тело.

 

Жаба чита новине

Седи жаба сама
на листу локвања,
од жаркога сунца
штитом се заклања.

Да новине чита,
то вам слика каже,
ал не мож да надје
што јој очи траже.

Знате већ о чему
жабе бригу воде:
хоће ли се скоро
одселити роде.

 

Кажи ми, кажи

Кажи ми, кажи,
Како да те зовем
Кажи ми, какво
Име да ти дам,
Хоћу ли рећи:
Дико, или снаго
Или ћу лане
Или моје благо
Хоћу ли душо
Или моје драго
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа
Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.

 

Деда и унук

Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.

Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.

Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле целивало,
Онда пита живо
Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?

Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо
Кад одрастеш, кад размислиш,
Казће ти се само!

 

Тихо ноћи

Тихо ноћи, моје сунце спава;
За главом јој од бисера грана;
А на грани к’о да нешто бруји
– То су пали Сићани славуји:
Жице преду из свиленог гласа
Откали јој дувак до појаса
Покрили јој и лице и груди
– Да се моје Сунце не пробуди.

 

Potpis_Zmaj

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Слика: istorijaplus.wordpress.com

Потпис: en.wikipedia.org

Болестан, оронуо, Јован Дучић 15. јула 1941. пише тестамент.

„За случај моје ненадане смрти да се цео новац са уновченим хартијама од вредности подели на два дела. Први део новца да се преда Српском културном друштву Просвета у Сарајеву за српску акцију и просвету у Босни и Херцеговини, а други део овог новца да се употреби на израду једне лепе православне цркве у Требињу у стилу косовске Грачанице и да ја у њој будем пренешен и сахрањен.

За извршиоце тестамента постављам Михаила Дучића, индустријалца у Гери, Индијана, Сједињене Америчке Државе, и Уроша Дучића, директора Американско-српске банке у Сарајеву, с молбом да направе у Сарајеву или Требињу одбор других добрих и поштених Срба који би овим завештајима брзо и умно расположили. Предлажем ове своје пријатеље за тај одбор: професора университета Слободана Јовановића и др Владимира Ћоровића, Николаја Велимировића, епископа жичког, и Николу Стојановића, адвоката у Београду.

Молим горње пријатеље да са љубављу поступе при извршењу овог тестамента једног српског патриоте, којем је у задњем часу лебдио пред очима тешки положај Српства у збрци појмова и противуречних идеја у којима се оно налази овог момента.

Верујем у Бога и у Српство.”

Извор: Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.

Фотографија је преузета са www.goodreads.com.