Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde – varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju – pogotovo onu na hartiji.

Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.

Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala. Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.

J. Brodski – „Kako čitati knjigu?” (odlomak iz eseja)

Izvor: srodstvopoizboru.wordpress.com

Čekajući na novo postavljenje u Rimu, Rakić kratko boravi u Ministarstvu u Beogradu. Ima svoj kabinet, ali i svoju ljubav – poeziju. Po Ivi Andriću, koji tek započinje diplomatsku karijeru, susret sa Milanom Rakićem, tih dana, prema zapisu pesnika Stevana Raičkovića, ovako je izgledao.

U jednoj od predratnih godina, prolazeći hodnikom ministarstva, nekim svojim poslom, Andrić je naišao na kancelariju Milana Rakića i spontano, bez neke druge, ranije najave, zakucao na njena vrata. Posle nekoliko trenutaka, kada su se ova dva pisca i diplomate našli u razgovoru, već posle prvih, uobičajenih reči, u kojima se Andrić raspitivao o tome kako je njegov sagovornik i šta radi, usledio je zbunjen i pomalo stidljiv odgovor: „Pravo da vam kažem, pišem pesmu…” Po pričanju Andrića, pesnik ga je odmah poveo do svog kancelarijskog stola, na kome se – pored mnoštva naslaganih i na stranu odgurnutih akata – u središtu nalazio jedan list hartije, dopola ispisan, ali u proznom obliku.
Sada je Rakić posmatrao zbunjenog i začuđenog Andrića i pre nego što ga je ovaj upitao – počeo je da mu objašnjava celu stvar, oko ovakvog neuobičajenog beleženja jedne pesme u strogo vezanom stihu.
Pesnik je u svojoj kancelariji – kada bi naišao za njega onaj tako redak trenutak u kome se njegovo činovničko pero preobražavalo u pesničko – svaku svoju pesmu beležio u obliku proze, kao što je ispisivao i obične akte, na kojima je svakodnevno radio. Međutim, na kraju svakog ispisanog stiha, pesnik je stavljao jednu malu, uspravnu crtu.
Sve je to činio zbog toga – poveravao se pesnik Andriću – da ga ne bi ko iznenadio i zatekao na ovakvom poslu. Sramota bi ga bilo da neko na njegovom stolu ugleda i na prvi pogled otkrije da se pred njim, na listu kancelarijske hartije, nalaze stihovi i strofe, koji su grafički tako lako i napadno uočljivi.
Tako je diplomatski službenik Milan Rakić, krišom, u malenoj izbi svog ministarstva, obavaljao i svoj sporedni posao na poeziji. Sakrivao se pred drugima kao pesnik.

Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.

Milan Rakić i Musolini

Milan Rakić na Kosovu

Rihardu Vagneru

(Pariz) Petak, 17. februar 1860.

Gospodine,

Uvek sam zamišljao da veliki umetnik, koliko god bio sviknut na slavu, ipak nije neosetljiv za iskrenu hvalu, kad je ova hvala nešto kao uzvik prepoznavanja, i da, najzad, ovaj uzvik može imati vrednosti posebne vrste kad ga upućuje jedan Francuz, odnosno čovek koji je slabo sazdan za oduševljavanje i rođen je u zemlji gde se ljudi ne razumevaju mnogo bolje u poeziju i slikarstvo negoli u muziku. Pre svega, želim Vam reći da Vama dugujem za najveće muzičko uživanje koje sam ikada osetio. U godinama sam kada se čovek više ne zabavlja pišući slavnim ljudima, i još dugo vremena bih oklevao da Vam pismom posvedočim svoje divljenje, da mi pogled ne pada svakodnevno na nedostojne, smešne članke u kojima se čini najveći napor da se okleveće Vaš genij. Vi, Gospodine, niste prvi čovek povodom koga sam morao da patim i da crvenim zbog svoje zemlje. Najzad me je srdžba nagnala da Vam odam svoju zahvalnost; rekoh sebi: želim da ne budem mešan sa svim ovim budalama.

Prvi put kada sam otišao u Italijansku dvoranu da čujem Vaša dela, bio sam loše raspoložen i čak, priznaću, pun svakojakih predrasuda: ali može mi se oprostiti; tako su me često nasamarili; slušao sam toliko puta muziku šarlatana s velikim pretenzijama. Vi ste me namah pobedili. Ono što sam tada osetio neopisivo je, i ako me udostojite da se ne smejete, pokušaću da Vam to prenesem. Najpre mi se učinilo da poznajem tu muziku, a kasnije, razmišljajući, shvatio sam otkuda ta varka; pričinjavalo mi se da je ovo moja muzika, pa sam je prepoznavao kao što svaki čovek prepoznaje stvari za koje mu je predodređeno da ih voli. Za svakog drugog osim za čoveka tananog duha, ova rečenica bila bi beskrajno smešna, naročito ako je nju napisao neko kao ja, ko ne zna muziku, čije se obrazovanje svodi na to što je čuo (sa velikim uživanjem, to je tačno) nekoliko lepih Veberovih i Betovenovih kompozicija.

Zatim, svojstvo koje me je pre svega iznenadilo, jeste veličina. To predstavlja ono što je veliko, i nagoni čoveka velikome. Svuda sam u Vašim delima našao svečano osećanje jakih šumova, veličanstvenih vidova Prirode, svečanost veliih čovekovih strasti. Odmah se čovek oseti ponet u visinu i savladan. Jedan od najčudnijih komada, i koji su mi doneli nov muzički doživljaj, jeste komad koji treba da prikaže verski zanos. Utisak koji nastaje uvođenjem zvanica i svadbenim slavljem ogroman je. Osetio sam veličanstvenost života u kome ima više širine nego u našem. Još nešto: doživeo sam često jedno osećanje prilično čudne prirode, ponosa i uživanja što razumem, što puštam da me to prožme, obuzme, slast sasvim čulna, slična onoj što se oseća pri penjanju uvis ili plovljenju uzburkanim morem. Muzika je istovremeno odisala neki put gordošću života. Uopšte, ove duboke harmonije izgledale su mi nalik na sredstva za nadraživanje koja ubrzavaju bilo mašte. Najzad, doživeo sam takođe, ali preklinjem Vas da se ne smejete, osećanja koja verovatno proističu iz mog duhovnog sklopa i misli koje me obično zaokupljaju. Svugde ima nečeg uznetog i uznosećeg, nečega što teži da se popne na veću visinu, nečeg preteranog i superlativnog. Za primer, poslužiću se poređenjem uzetim iz slikarstva. Pred očima mi je zamisao prostrane površine tamnocrvene boje. Ako bi ova crvena boja predstavljala strast, zamišljam kako dolazi postepeno, kroz sve prelaze crvenog i ružičastog, do usijanja najjačeg ognja. Bilo bi naizgled teško, čak i nemoguće, doći do nečeg žešćeg; pa ipak, jedna poslednja raketa načiniće brazdu belju no što je belina koja joj služi kao podloga. Biće to, ako hoćete, najdublji urlik duše koja se uznela do svog vrhunca.

Bio sam počeo da pišem neka razmišljanja o odlomcima Tanhojzera i Loengrina koje smo čuli; ali sam uvideo da je nemoguće sve reći.
Tako bih mogao da produžim ovo pismo u nedogled. Ako ste mogli da me čitate, hvala Vam za to. Ostaje mi još samo da dodam nekoliko reči. Od dana kada sam čuo Vašu muziku, govorim sebi neprestano, a naročito u teškim časovima: Kada bih barem mogao čuti večeras malo Vagnera! Ima verovatno i drugih ljudi sazdanih kao ja. Uostalom, mora da ste bili zadovoljni publikom, čiji je nagon bio znatno iznad novinarskog lošeg nauka. Zašto ne biste dali još nekoliko koncerata, dodajući nove odlomke? Dali ste nam da naslutimo nova uživanja; imate li prava da nas lišite ostalog? – Gospodine, još jedanput Vam zahvaljujem; učinili ste da ponovo nađem sebe i ono što je veliko, u teškim časovima.

Š. Bodler

Neću dopisati svoju adresu, jer biste možda pomislili da nešto hoću od Vas da tražim.

 

Šarl Bodler, Izabrana pisma, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1987.

Fotografija: www.culturagenial.com

Bodlerovo pismo Viktoru Igou

O specifičnom položaju Momčila Nastasijevića u okviru srpske međuratne književnosti mnogo je govoreno i pisano. Razloge neuklapanja, odnosno odstupanja od poetike avangarde jedni su videli u njegovoj anahronoj i zastareloj okrenutosti srednjovekovnoj književnosti, religiji i folkloru, drugi u naglašenoj senzibilnosti za ruralno, a treći u samoj pesnikovoj prirodi, mirnoj, tihoj i povučenoj. Bez obzira na to da li su razlozi poetičke specifičnosti književnog ili biografskog porekla, svi se slažu sa tim da je Nastasijević usamljena figura srpske avangarde, usamljena po smislu i nepripadanju nekoj od brojnih književnih škola između dva svetska rata.

MomciloNastasijevic-FaksimilrukopisPesničko delo Momčila Nastasijevića obuhvata svega sedam ciklusa pesama: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci. Prvih pet ciklusa pesnik je organizovao u zbirku Pet lirskih krugova, koju je objavio 1932. godine. Magnovenja i Odjeci su ostali u rukopisu i posthumno su objavljeni u okviru Celokupnih dela. Analogno autorovom odabiru naslova za prvu, i za života jedinu objavljenu zbirku, a shodno koncepcijskoj, tematsko-motivskoj i stilskoj koherentnosti, u literaturi se najčešće govori o Sedam lirskih krugova Momčila Nastasijevića.

Za inicijalno nerazumevanje, neprihvatanje i sputavanje afirmacije Momčila Nastasijevića slobodno možemo reći, a da nijednog trenutka ne unizimo i ne osporimo značaj i kvalitet njegovog stvaralaštva, zaslužnija je priroda njegove poezije od svih savremenika koji su taj kvalitet osporavali. Čak i ona nekolicina odanih prijatelja i istinskih poznavalaca njegovog rada, među kojima svakako prednjače Stanislav Vinaver i Ksenija Atanasijević, nije se mogla suprotstaviti zvanično negativnom stavu, koji su formirali autoriteti poput Miloša Đurića, Iva Andrića, Aleksandra Belića, Marka Ristića, a kasnije i Radomira Konstantinovića.

Zašto je Nastasijevićevo delo uzrok otežanog puta sopstvene recepcije, danas je prilično lako reći i spada u elementarna školska znanja o ovom pesniku. Hermetičnost njegove poezije svakako je otežavala recepciju kod šire čitalačke publike, ali za književne krugove nije smela niti mogla predstavljati prepreku, jer veliki deo avangardnih ostvarenja nosi upravo hermetičnost kao zaštitni znak.

Međutim, hermetičnost Nastasijevićeve poezije posebnog je tipa. Za razliku od hermetičnosti koju njegovi savremenici postižu jezičkim anarhizmom i antitradiconalizmom, kroz neobične i neočekivane jezičke spojeve često po principu slučajnosti (automatsko pisanje), kroz urbanizaciju i neologizaciju leksike, hermetičnost poezije Momčila Nastasijevića posledica je predanog i pedantnog rada na jeziku. U pogledu leksike, sasvim suprotno svojim savremenicima, Nastasijević se okreće starijim stanjima u razvoju srpskog jezika – srednjovekovlju i jeziku folklora. Naravno, takva jezičkoumetnička hrabrost, ravna književnom samoubistvu, okarakterisana je kao smešna i besmislena. U tom kontekstu, Ivo Andrić je na okruglom stolu, koji je 1938. organizovao Stanislav Vinaver pred objavljivanje Nastasijevićevih Celokupnih dela, o njegovom delu rekao: „Kod Nastasijevića slučaj je tragičan. Opominje na kopanje u tunelu i vidi se da nema druge strane, nema izlaza.”

Neočekivano nerazumevanje Nastasijevićeve poezije, koje dolazi od strane jednog od najznačajnijih stvaralaca na srpskom jeziku, a koje u isto vreme predstavlja i mišljenje većine, posledica je nedovoljnog poznavanja njegove poetike i specifičnog stvaralačkog postupka. Tek uvidom u autopoetičke tekstove, eseje i kritike, uvidom u rukopisnu građu koja svojim obimom višestruko prevazilazi konačne i objavljene tekstove, Nastasijevićeva hermetičnost dobija obrazloženje i razjašnjenje. Naime, otkrivanjem bogate zaostavštine, njenim objavljivanjem i tumačenjem, pre svega od strane Novice Petkovića, postaje jasno da Nastasijevićeva poezija nije hermetična kako bi bila nadmeno nedostupna i tajnovita, što je u avangardi često bio cilj sam za sebe, već je posledica stvaralaštva kroz varijante. Naime, svaki poetski tekst prošao je put autoredakture od prve, koja je uobičajeno komunikativna i regularne sintakse, preko više varijanata do konačne koja je svedenog izraza, koncizna, redukovane sintakse, što za posledicu ima visok stepen hermetičnosti. Međutim, upravo je otkrivanje takvog stvaralačkog postupka omogućilo razumevanje Nastasijevićeve poezije i adekvatan način njenog tumačenja.

Otvaranje vrata Nastasijevićeve pesničke radionice ne samo da je preokrenulo recepciju ovog pesnika, probudilo interesovanje za njegov rad i dovelo do ispravljanja jedne istorijske nepravde, već je i omogućilo ozbiljno bavljenje ovim pesnikom, koje je otkrilo da je u pitanju stvaralac sa jasno definisanom poetikom, koje se dosledno pridržavao. Za razliku od avangardne mode pisanja manifesta čija bi se konkretna realizacija često rasplinula u književnim ostvarenjima, Nastasijević nije insistirao na eksplicitnoj poetici, ali svako njegovo delo, kako književno tako i teorijsko, predstavlja deo jedinstvenog i nedeljivog sistema. Njegovi eseji Nekoliko refleksija iz umetnosti, Nekoliko refleksija o umetnosti i umetničkom stilu, Beleške za apsolutnu poeziju, Beleške za stvarnu misao (I i II), Beleške za stvarnu reč i svakako najpoznatiji Nastasijevićev esej – Za maternju melodiju, dragocena su pomoć za tumačenje njegove poezije, jer predstavljaju njenu autopoetičku bazu.

Osnovne postavke Nastasijevićevog shvatanja umetnosti, poezije i jezika čine nam se u isto vreme kao jedan antitradicionalan, anticivilizacijski i antisavremeni (u značenju protivljenja pomodnosti i protivljenja aktuelnom, vladajućem ukusu) stav. Ma koliko paradoksalno izgledalo, takav stav se protivi automatizaciji u umetnosti, nesvesnom ili polusvesnom prihvatanju civilizacijskog toka, jer takvo kretanje i njegovo prihvatanje vode udaljavanju od suštine. A suština, jezička, ontološka, estetska, aksiološka, deo je nepromenjive i večne istine. Ovakvo stanovište blisko je hrišćansko-panteističkom učenju jedinstva raznolikosti svih manifestacija postojanja u Bogu. Nastasijević, kako u teorijskom tako i u umetničkom obliku, zaista ishodište često pronalazi u Bogu, ali religijski aspekt nikada nije polazište u promišljanju o suštini, već posledica tog promišljanja. „Ovaj pisac bio je potpuno jasno svestan toga da u duhu, i samo u duhu, postoji i može postojati umetničko ovaploćenje i otkrovenje, ali da, isto tako, poslednja svrha svakog umetničkog proizvođenja mora biti utapanje u jednu vanvremenu i vanprostornu oblast, u kojoj se može naći konačno razrešenje.” Bog u takvom kontekstu postaje ime čiste duhovnosti.

GM-od-Tesine-kuce-crtez-Momcila-Nastasijevica-1924

Poezija Momčila Nastasijevića pokazuje svega nekoliko tematsko-motivskih interesovanja: priroda, telesnost, smrt, poezija i Bog. Dakle, u pitanju su tipične teme pesništva, najopštije i prisutne u poeziji svih epoha. Karakteristično za Nastasijevićevu poeziju je svođenje ovih tema i motiva na parove suprotnosti: materijalno–duhovno i prolazno–neprolazno. Svih sedam ciklusa sa manjim odstupanjima pokazuje ovu pravilnost.

Prvi ciklus pesama zbirke Pet lirskih krugovaJutarnje – u literaturi okarakterisan kao poezija folklornih motiva narodne lirske poezije, opravdava takav opis samo posredstvom tipičnog pastoralnog ambijenta i ograničenog repertoara pesničkog izražavanja. Najveći broj pesama ovog ciklusa u vezu dovodi prirodu i ženu po principu međusobnog poređenja: Plameno mi se izvijaš u cvet./ Po kosi rojem ti pale zvezde,/ il’ zraku sunca u vitice oplele. (San u podne) Ili: S golubicom bi da zaguče./ Usnama pupolj u cvetanje mami,/ nedrima trešnje u zrenje./ Stani ne mini. (Zora)

U pesmi Jasike po istom principu, ali u recipročnoj vrednosti, prirodi, odnosno jasikama bivaju pripisane karakteristike žene: Zašto su glave nagle,/ i kose smešale blage,/ i dršću nage? (Jasike) Međutim, iako su pesme ovog ciklusa bliske folkloru i u prvi plan stavljaju tipična, depresonalizovana osećanja i misli narodne lirske poezije, brojnim nagoveštajima melanholičnih stanja lirskog subjekta i širenjem opsega njegove refleksivnosti predstavljaju uvod u sledeće cikluse.

Upečatljiv primer takvog proširenja osnove preuzete iz narodne lirike daje nam pesma Grozd, kojom se uvodi za Nastasijevićevu poeziju bitan motiv ulaska u svet čiste duhovnosti poništavanjem ili neostvarivanjem telesnosti: Da l’ napiti se vina?/ Ili od zračna nedira// u zlatnu maglu da presahnemo/ za nove zlatne oblake? (Grozd) Pitanje iz citiranih stihova pretpostavlja dve egzistencijalne mogućnosti: s jedne strane, uživanje u telesnosti i, s druge strane, uzdržavanje od nje čime se ulazi u viši nivo postojanja. Osnovna zapitanost o dve egzistencijalne mogućnosti predstavlja samo uvod u Nastasijevićevu tematiku života i smrti. Dok je život čista telesnost i stalno umiranje, smrt je vrhunac života, konačno oslobađanje energije i takoreći novo rođenje. U poslednjoj pesmi ovog ciklusa upravo se poentira gradativni razvoj mislu svih prethodnih pesama da je smrt novo rođenje: Kad neljubljeno mre,/ tmolo je vazduhom/ na smrt.// U mahu povenućem/ to bukne pupolj precvetanju,/ smrt neljubljeno razbudi. (Dafina)

momilo-nastasijevic„Večernje su nastavak ovih jutarnjih prizora koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi, kao u pravo veče kada se prohtevi dana smiruju i nade gase, kada se sluti da iza svega viđenog ima još nešto, ili se slutiti može.” Ciklus Večernje, čiji naziv predstavlja večernju službu u crkvi, sav se sastoji od prikaza večernjih pejzaža, kraja dana, sutona, i u vezi s njima doživljaja opadanja, nestajanja, smrti. Prateći započetu misao iz prethodnog ciklusa, smrt je i ovde prikazana kao sila koja nema rušilačku, već životvornu i stvaralačku moć: Nastajem čudno/ iz ovog nestajanja,/ snom te dublje me sve budi. (Ljiljani) Ili: Zlatom kao vi/ na pohodu zajesenim,/ raskoši prolijem svih umiranja. (Biljkama) Dakle, smrt umesto da poništi celokupan život i njegovu energiju, ona ga daje u koncentrisanom vidu.

Sledeći ciklus Bdenja uvodi motiv stvaralaštva, a sam lirski subjekt se određuje kao pesnik. U autopoetičkoj pesmi Gospi poezija, poput smrti koja donosi saznanje, predstavlja privilegiju pesnika kojom mu biva dato, ako ne saznanje onostranog, a onda njegovo naslućivanje: Miloglasan je negde na zvezdi spas,/ što bolni pevač promucah ovde dole. (Gospi) Poezija ne samo da ima saznajnu funkciju, već je i način samoostvarenja u reči: Tiho i tiše,/ umin iz rana/ ovaploti me u reč. (Mirovanje drveća) Na ovaj način Nastasijević stvara paralelu između smrti i stvaralaštva, jer i jedna i druga pojava u odnosu na život donose viši stepen postojanja.

Sledeći ciklus zbirke Pet lirskih krugova Gluhote – donosi više kompozicijskih i formalnih novina u odnosu na prethodne cikluse. Prvo što se primećuje je neimenovanje pesama. One su jednostavno numerisane, ali veza između deset pesama ovog ciklusa je mnogo jača nego u drugim ciklusima. Naime, Nastasijević primenjuje postupak povezivanja pesama ponaljanjem stihova jedne pesme u onoj koja joj sledi ili upotrebom istih ili sličnih, gotovo u vidu formule, stihova na početku pesama. Pored toga, ovaj ciklus u odnosu na druge je hermetičniji, stihovi kraći, ali bogatiji značenjem. U njima kao da je došlo do semantičke kompresije, pa ovim stihovima Nastasijević „više nagoveštava, nego što kazuje određene sadržaje, […]”. U tom smislu, stihovi predstvljaju potpuno opravdanje naslova koji sugeriše odsustvo zvuka. Na tematskom planu dominiraju stari motivi života, smrti i stvaralaštva. Rođenje i smrt, od svakodnevno shvaćenih kontrastnih motiva, kod Nastasijevića postaju motivi međusobne sadržanosti: rođenje u sebi nosi klicu smrti, a sama smrt predstavlja novo rođenje. Poezija je kao i u prethodnim ciklusima veza sa onostranim, pokušaj da se prevede neizrečje ovo u reč (II pesma).

Tendencija stvaranja nerazgovetnih stihova koji u sebe sažimaju mnoštvo znčenja nastavlja se i u sledećem ciklusu – Reči u kamenu, čiji naslov simbolično predstavlja taj proces kao okamenjivanje reči. Zanimljiva novina u ovom ciklusu realizuje se na polju tematike. Naime, dominantno je prisustvo religijskih motiva koji se idejno nadovezuju na tematizovanje života, odnosno rođenja i smrti kao međusobno povezanih pojava. Takav koncept opravdava biblijsko shvatanje Isusovog stradanja, koje je samim rođenjem bilo predodređeno i time opravdalo svrhu njegovog postojanja: Sina ne raspeste vi,/ raspeo se sam. (X pesma)

Na osnovu svega ovoga lako je zaključiti da je Nastasijevićeva zbirka Pet lirskih krugova tvorevina stabilne strukture, kako na mikro tako i na makroplanu. Po pitanju hermetičnosti čitava zbirka se kreće uzlaznom putanjom, od pesma iz ciklusa Jutarnje, koje u velikoj meri imaju regularnu sintaksi, ka pesmam poslednjeg ciklusa Reči u kamenu, koje donose okamenjene stihove poput reči magijskih formula čije se značenje samo naslućuje.

magnovenjaCiklusi Magnovenja i Odjeci su ostali u rukopisu i objavljeni su nakon piščeve smrti u okviru Celokupnih dela. Iako verovatno nisu prošle celovit put autorove redakture, nego su javnosti postale dostupne u obliku u kome su zatečene, pesme ova dva ciklusa čine skladnu poetičku celinu sa pesmama Pet lirskih krugova. Upečatljiva razlika u odnosu na prethodne pesme je u stepenu hermetičnosti. Naime, Magnovenja i Odjeci svojoj „napuštenosti” i „nedovršenosti” duguju veću razgovetnost, odnosno niži stepen hermetičnosti. Međutim, u pogledu tematike predstvljaju logičan nastavak prethodnih pet ciklusa. Svi motivi, prošireni nekolicinom novih, koji samo produbljuju dominantnu tematiku života i smrti, prisutni su i u Odjecima i Magnovenjima.

Motivsko proširenje usmereno je pre svega na područje religije. Iako je Isus ključna figura pesama religijske tematike, ne može se govoriti o čisto pravoslavnoj, pa čak ni hrišćanskoj interpretaciji sveta. Pre je reč o hristijanizovanom panteizmu, o međusobnom prožimanju čoveka, prirode i Boga: I pupeć u svemu moje seme,/ smrtno radostan, i sam. (Pogled) Ili: Blažen u tebi da zanemim./ I od nema mene/ stena da prozbori gori,/ gora cveću. (Molitva) Reč je o beskrajnom kruženju energije od Boga, preko čoveka ka prirodi. U tim pesmama lirski subjekt zauzima neobičan položaj opšteprisutnosti u svemu, iako uvek osamljen. Kao što je u Pet lirskih krugova nagovešteno, smrt u ovim pesmama dobija opravdanje pozitivnih konotacija. Za razliku od hrišćanskog učenja o smrti kao ulasku u novi život beskrajne kazne ili beskrajne nagrade na osnovu zemaljskih zasluga, kod Nastasijevića smrt donosi saznanje i kompletiranje bića. Dok životom vlada rušilačka, smrt postaje konstitutivna i stvaralačka energija: Zloduh zlu, dobroti verni rob;/ rođaju žrtva, žetvi klas;/ pečali, – sebi, grob i spas. (Epitaf) Osećaj negativne energije života upravo je potvrda postojanja: Peče ta rana./ Njome, i samo njome,/ sve dublje živ. (Nagrada) U takvom kontekstu shvatanja života i smrti svoje mesto je pronašlo i stvaralaštvo kao večita težnja da se život prevaziđe, da se nasluti onostrano, koje smrt otkriva: […] mrem neizrečjem/ u reč. (Struna) Apsurdnost potrebe da se nizrecivo iskaže ublažava i bar na trenutke verbalizaciju čini mogućom, kako Nastasijević kaže, nemušti jezik duše: Ali to, spontano pevati, taj nemušti jezik duše, ostaje kao teško prekidljiva veza tokom svih pokolenja. Taj nemušti jezik duše nije ništa drugo nego maternja melodija, unutrašnje, prirodno svojstvo jezika, njegova tipična muzika koju treba iskoristiti, jer je sposobna da dotakne neizrecivo.

I tu se krug o Nastasijevićevoj poeziji zatvara: preko prirode, rođenja, života, smrti i Boga došlo se do stvaralaštva koje u sebi objedinjuje sve: u potpunosti elemente nižeg reda, dostupne čulima, a iskustvu nedostupne stvaralaštvo sadrži kao slutnje i skromne, ali vredne darove večitog stremljenja nesaznatljivom.

Autor: Aleksandra Bojović

Izvor: avantartmagazin.com

Iako je u nedorečenosti stiha i sam redovno pronalazio svoju nemoć, Branko Miljković neće osuditi nerazumljivu poeziju, kao što su to činili njeni kritičari, premda nisu uradili ništa povodom toga da shvate tu nerazumljivost, da je razlikuju od „nerazumljivosti diletantske poezije”, te tako mešali „značajne stvaraoce i smušena blebetala” („Nerazumljivost poezije”).

Približivši se opet Malarmeu, koji veruje da će pesma podsticajno delovati na posvećenog, a zbuniti neupućenog, Branko Miljković briše znak jednakosti između NERAZUMLJIVOSTI i KONFUZNOSTI. Nerazumljiva pesma ostaje nepristupačna samo neupućenima, jer za takvu nerazumljivost uvek postoji ključ i odgovor, a konfuzna pesma nema razrešenja, jer ona „simulira stvarne muke kazivanja i izražavanja”. U istom eseju pesnik kaže da se mnogi žale na nedovoljnost reči i u tome nalaze razloge nerazumljivosti (ovde on možda misli, između ostalog, na Valerija); međutim, on ide dalje – pored rešenja da se jezik proglasi početkom i krajem poezije, postoji drugo, prihvatljivije, a ono se svodi na kompenzaciju nedovoljnosti jezika podtekstom, odnosno nejezikom. Tako nedovoljnost reči, umesto da sputa, postaje „izvor i energija poezije” .Pesnik veruje u snagu pesme:

Šta sve može da stane u kap mastila
Jedno nenapisano Sunce
I jedna nepotpisana ptica
I jedan nenacrtani cvet (Kap mastila).

Hermetična pesma prevazilazi nemoć jezika i veruje u moć reči. Naime, moć reči je toliko velika da one saznaju, nanovo stvorivši, neizrecive istine:

Reči će mi pomoći da utvrdim
Gde ona počinje
Da li tamo gde ja gledam
Ili tamo gde je još nema
Ili tamo gde se srce
Ispuni peskom i zaboravom (Morava).

Branko Miljković kaže: „Rečnik je rudnik odakle pesnik treba da crpe. Zar Malarme nije pisao svoje pesme pomoću Velikog Larusa? U rečniku naša imena i reči i trave čekaju svoje rođenje” (Branko Miljković, „Nedorečenost koja kazuje”). U tom duhu je i savet: Treba sve ponovo i drugačije reći (Provetravanje pesme).

Poput Malarmea koji je reč i osećaj uzdigao do predmeta, Miljković kaže: „Reči nisu oznake stvari, već stvari same u svojoj aktuelnosti” (Branko Miljković, „Nerazumljivost poezije”). Po njemu, uzrok Malarmeove nerazumljivosti je u opredmećivanju. Ovakvo poimanje približava Miljkovića, sa druge strane, kredu pesnika Vilijama Karlosa Vilijamsa da „nema ideje izuzev u stvarima”. On je verovao (Vilijams) da u pesmi predmeti ništa ne znače, već jesu, jer stvaraju razna mesta u našoj svesti kroz koja mi kasnije stičemo početna iskustva; pomenuti objekti su i nešto više nego što sami po sebi jesu.

Tako Branko Miljković, slično Vilijamsu, postaje istomišljenik Rolana Barta, koji je verovao da jezik, da bi bio indirektan, mora da ukazuje na same stvari, a ne na pojmove, jer desi se da značenje predmetu izmakne, što nije slučaj i sa pojmom.

nerazumljivost-poezije-2

Nedovoljnost reči jedino je na šta pesnik može da računa. Reći prosto cvet, za Malarmea, isto je što i izgubiti iz vida ono što pripada samo pojedinačnom cvetu i osporiti mu mogućnost postojanja kao jedinstvene pojave, odnosno zadržati i izreći samo ono što je zajedničko svim cvetovima. Za Branka Miljkovića, cvet je „programska pojava” koja predstavlja stvarno pomereno u nestvarno, prisutno pomereno u odsutno, da bi nam se tako, u novom obliku i značenju, vratilo. Tako je cvet u Ariljskom anđelu cvet koji bdi onocvetno , tj. kao cvet potisnut u nestvarno, cvet koji je odsutan, koji je „parafraza” Malarmeovog cveta: „Ja kažem: cvet!, i ja nemam pred očima ni cvet, ni sliku cveta, ni sećanje na cvet, nego odsustvo cveta” (Moris Blanšo, Stefan Malarme, Poezija i kritika).

Stvarnost reči za koju se zalaže Malarme, a i Branko Miljković, jeste u mogućnosti da čovek bude prisutan u stvarima pojavnog sveta, udaljavajući se od njih na beskrajno odstojanje. Govor uništava svet da bi mogao opet da ga stvori, odnosno dovede u smisleno stanje.

U jedan kraj mnogo prisniji me smesti
Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti
Gde su veličanstvene senke
I stvari male (Odbacivanje sumnje).

Glavna prednost jezika nije u tome da izrazi misao, već da je stvori. Ta nova stvarnost postaje neka vrsta „obrnutog” sveta, gde se konkretni predmeti ukidaju u korist njihovog svojstva (cvet koga više nema, cvrkut bez ptice, more koga nema…, kao i niz drugih primera u poeziji Branka Miljkovića). Udaljavanje od konkretnog – prisutnog ujedno je i obezličavanje iskustva; Malarme kaže: „To znači da sam ja sada bezličan, i ne više Stefan koga si ti poznavao, nego moć koju ima duhovni svet da sebe vidi i da se razvija, kroz ono što sam bio ja” (Jelena Novaković, „Francuska poezija u esejističkom delu Branka Miljkovića: Malarme, Keno, Boske”, Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja).

Poezija kao da postaje, kako to vidi Miljković, mirenje sa životom daleko od njega, daleko od stvarnosti. „Neizrecivost u onolikoj meri nalazi svoje opravdanje u kolikoj je meri reč izdala stvarnost” („Nedorečenost koja kazuje”). Čini se da Branko Miljković nije hteo da do kraja prati Malarmea na putu bežanja od stvarnosti u predeo savršenstva Reči, da bi na kraju, razočaran, došao do zaključka da je nemoćan da svoj imaginarni svet oživotvori na papiru. On se rukovodio Malarmeom, ali se potpomagao podtekstom, tj. nejezikom.

Malarmeovoj ontološkoj koncepciji pesme, po kojoj se reč i stvar poistovećuju, Miljković dodaje stav da predmet koji je pesma sama sebi odabrala postaje sam pesnik – on više ne piše pesmu, nego biva pisan, pa poezija postaje „VEŠTINA ŽIVLJENJA”, a ne samo „VEŠTINA PISANJA”. Reči imaju potpuno pravo nad pesnikom: „Znam šta sam pesmom hteo, ali ne znam šta će sama pesma sa sobom hteti. Sreća je u tome što pesma nadvisi svoga tvorca. Možda sam hteo samo sliku, a drugi su videli simbol. Pa dobro, tim bolje. Nadmudrila me je pesma koju sam izmislio; pa zar je to čudno. Ona je pametnija i plemenitija od mene, jer ona je pesma i nevinost, a ja sam čovek. Ja imam poverenja u nju, i verujem u njenu ulogu među ljudima, gde je nastala u jednom trenutku kada sam hteo da uspostavim most između sebe i drugih” („Prilog II”, Miljkovićev odgovor na anketu Dela pod naslovom Iskušenje poezije).

U poeziji Branka Miljkovića imamo značenje koje nije dato, pa ga samim tim i ne možemo razaznati, a onda, i značenje koje je tu, samo je sakriveno: „Pesma ne kazuje istinu, ona je sluti” („Poezija i istina”). Poezija može istinu da podnese samo izvan sebe; ona je obuhvaćena istinom tako što je njome osvetljena: „Poezija je istinita po onome što nije rekla, a uzela je to za svoju bogatu i tamnu pozadinu” („Poezija i istina”). Ovakva pesma koja u sebi ne nosi stvarnosnu istinu više pruža.

Povodom poezije Rejmona Kenoa, Branko Miljković piše da je ona nastala između sna i jave, ali nije izneverila život, naprotiv – njome je obuhvaćeno i ono što životom u potpunosti nije. Pesma vrlo često nastaje na pomenutoj granici, ili u nekom stanju nalik snu.

Oh te reči kako mogu da ublaže
Ako su od sna. Lepoto neuvela
Reči bez senke kada ko čašu sunce
Držimo u snu gledajući u crne vrhunce (Sonet).

U Miljkovićevoj pesmi More pre nego usnim radi se o trenutku koji prethodi ulasku u san. Prostori sna su prazni prostori, pa je u njima sve dozvoljeno. U pitanju je trenutak kada se prelazi iz jednog u drugi svet:

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u lažljivo vreme na zidu: o hajdmo!
Granice u kojima živimo nisu
Granice u kojima umiremo…

Svet se menja sam u sebi da bi novi – drugačiji svet, zajedno sa svojim tvorcem, bio uspostavljen.

Noćas bi voda samu sebe htela
Da ispije do dna i da otpočine.

Voda nestaje, svet se zatvara u sebe, ostavljajući za sobom potpunu prazninu. Opet dolazimo do ključnih stavki Miljkovićeve poetike: PRAZNO, BRISANJE, SAN, ZABORAV. Njegova poezija se, lišavajući se sopstvenog sadržaja i težeći ka zaboravu da bi se sećala, zatvara u sopstvene granice i, umesto spoljnog sveta, za svoj predmet uzima samu sebe. Tek u toj praznini, lišenoj materijalnih stega, peozija može da uspostavi samu sebe i svoj svet. Treba naslutiti prazan prostor, prateći trag predmeta koji upravo iščezava.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
Pridev čistog sunca pun pohvale.

Pesnik vidi zračak nade u toj praznini za svoju pesmu:

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
U misao koju još ne misli niko,
U prazno mesto, u penu kada s prazninom
Pomeša se more i oglasi rikom.

U snu je spoznaja i za Valerija. U Groblju kraj mora, on je za trenutak osetio Večnost, izgubio osećanje sputanosti prostorom i vremenom, ali se na kraju opet vratio u promenljivi ljudski oblik. Apsolutna sloboda, koju je za trenutak spoznao, navodi pesnika da se ozbiljnije zapita pred pitanjima sveta i mesta čovekovog u svetu. Ovde ponovo nailazimo na povezanost između života i pesme, svojstvenu i Miljkoviću i francuskim simbolistima.

Branko Miljković u pesmi Crni jamb sna (kojoj kao moto stoji Malarmeov stih: Ja posle velikog sna poduzeh put tužan) kaže:

Ne, više nije važno šta ću reći
Već beše sve to nekad ko zna kad
U nekom snu il nekoj čudnoj reči
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Isto tako, u Remboovom Pijanom brodu pesnik je spoznao Večnost, ali to je bio kratkotrajan zanos, tako da, pošto je jednom ugledao i osetio čari ljudskih i pesničkih ideala, on više ne može mirno živeti pređašnji život. Sve se završava pitanjem Branka Miljkovića: Kuda da odem posle ovog sna?

Uspevši da uvidi poražavajuću razliku između sveta u kome živi i sveta u kome bi voleo da živi, pesnik je, u stvari, porazio samog sebe. Kao što vidimo, poezija postaje tema svog pevanja; poezija je mišljenje pevanja – razmišljanje o moći i granicama poezije.

Valeri bi takođe hteo da spozna razvoj nastajanja onoga što vodi umetničkom delu, odnosno da uvidi put koji vodi od ništavila do rađanja pesme, između početne ideje do početnog motiva; međutim, ovo poniranje u sebe samo vodi u još veću neizvesnost (u Groblju kraj mora). Svako putovanje, poput Malarmeovog u Povetarcu s mora, izlet je u nepoznato, izlet u predeo gde nastaje pesma. Od tog željenog predela udaljeni smo beskonačnom udaljenošću. Na jednom kraju stoji biće pesnika, a na drugom ideal u koji pesnik večno upire oči, ne mogavši da ga trajno dostigne. Tako, rezmišljajući o mogućnostima, odnosno nemogućnostima poezije, poezija počinje da zija u svoje glupo p.

Nemoć pred svetom nagnala je Branka Miljkovića u poeziju: „Poeziju sam počeo da pišem iz straha” („Prilog VII”, Kritike) , kaže on; da bi se onda najviše uplašio kad mu se učinilo da više neće napisati nijednu pesmu. Pesničko stvaranje je za njega, kao i za Malarmea, mučan i težak poduhvat. Malarmeov Labud svedoči o nemoći da se imaginarni svet samoostvari na belom papiru, a ne o teškom položaju pesnika u surovom društvu, kako su ga mnogi čitali, poistovetivši ga sa Bodlerovim Albatrosom.

Suočen sa nekom vrstom nemoći, Branko Miljković u velikom broju svojih pesama uvodi motiv nemoći stvaranja. U Moravskoj elegiji, Miljković kaže:

O pesnici svuda i uvek
Okrenuti licem prema prividu
Sa zvezdom umesto iščupanog srca pred nepojatnim,
Kada je pred nama samo jedan dan, nepomešan,
Kao cvet koji se u snu našem budi.

Niko ne može da vidi onoga što u pesniku peva, pa ne zna da li je uopšte stvaran predeo kroz koji prolazi (Uvod u igre). Tako se pesnik koga odnese đavo među reči, /da se udvara svojoj vlastitoj senci, /da peva u lažnom vrtu (Pesnik), pita: Šta je to što treba reći? (Beda poezije).

nerazumljivost-poezije-1

Za Malarmea, izvestan raspored reči u pesmi ne mora biti uvek različit od ćutanja: „Izazvati, u jednoj senci izričito, nem predmet, rečima koje nagoveštavaju, svodeći se na nešto što je jednako ćutanju, omogućuje pokušaj blizak stvaranju.” Branko Miljković se pita: Jesam li pevao? Ne. (Rođenje)

Treba biti čist, pa ne znati ni jednu reč
Otvoriti usta znači pokazati zube.

Središte njegovog interesovanja jeste da pokaže neizrecivo, i opiše nemoć, moć pesnika pred neizrecivim:

Pevamo jer smo bespomoćni
Gledaj, odlete mrtva ptica
U nejasnu šumu što me golica (Pesma II).

S obzirom na to da postoji nepremostivi jaz između dve protivrečne stvarnosti, poezija stoji pred velikim znakom pitanja:

Ko zna šta je to što treba reći
Bos i gorak potucaš se od reči do reči (Beda poezije).

Pesnik oseća da je isto pevati i umirati (Balada). On želi da pronađe Reč, ali ne zna gde bi je mogao naći – zna da ideal postoji, ali traženje tog ideala je uvek mučno čupanje reči iz dna sebe. Jedino što ostaje je:

Ići bez približavnja
Lutati i biti uvek daleko od nečega (Odisej).

Miljkovićevo gorepomenuto dovođenje u vezu pesme i ćutanja (slično Malarmeu), kao i dvoumljenje između ta dva, prisutno je i u kratkoj pesmi Ako kažemo:

Ako kažemo
Rekli smo što nismo hteli reći
Ako ćutimo nismo ništa rekli
Ali smo mnogo prećutali
Svaka reč znači ono
Što znači njeno ćutanje.

Podvojenost između neograničene vere u moć Reči sa jedne, i opet sumnja da ono neizrecivo i sveobuhvatno kakva je poezija može oživeti kroz Reč u koju toliko veruje, sa druge strane, prisutno je u velikom broju Miljkovićevih pesama koje su predmet same sebi. U skladu sa Malarmeovim shvatanjem da je najveća udaljenost neophodna za pesničko stvaranje upravo smrt, Branko Miljković, u pesmi Balada, kaže:

Smrtonosan je život, ali smrti odoleva
Jedna strašna bolest po meni će se zvati
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao.
Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

Kad je mastilo sazrelo u krv, pesnik je saznao da isto je pevati i umirati. On kao da se bori između ostajanja u ravni stvarnosti i odlaska van nje; sukobili su se želja i beznađe. Negde daleko postoji naslućeni prostor, mesto o kojem ništa ne zna – ne zna gde je ni šta je – samo zna da je drugačije od ovog mesta na kome jeste, i da je od njega udaljen beskrajnim praznim prostorom. Upravo ta udaljenost, iako zastrašuje pesnika, jer nije izvesna, istovremeno ga i privlači – da je nađe i prilagodi se praznini.

Tako Malarme, suočen sa praznim listom kog belina brani , ali i sa svim stvarima koje bi ga možda vezivale za svet u kome jeste (stari vrt kog ogleda oko), bije bitku sam sa sobom, dvoumeći se između poverenja u moć ili nemoć svog pesničkog poduhvata. Sa jedne strane stoji beznađe jer pročitah sve knjige, a na drugoj je neizvesnost, u koju se pesnik, već suočen sa sumnjom u moć poezije, plaši da upusti. Naravno, pobedu je opet odnela vera u Reč: Al, o srce moje, čuj pesmu mornara (Povetarac s mora)!

U znaku poziva na odvajanje od stvarnosti, uprkos sumnji, su i stihovi Branka Miljkovića u Paralelnoj pesmi:

Hajdemo proste vode
Hajdemo
To je mala šetnja do nepoznatog i natrag
Uvežbanim navikama koje nas izjednačiše.

Pored pesama u kojima, iako postoji sumnja u postojanje „čiste poezije”, ipak preovladava poverenje, brojne su i one iz čijih stihova čitamo gubitak nade. Pesnik gotovo da uopšte više nije siguran, ili uopšte ne veruje da će dostići željeni nivo nove stvarnosti – Poezije.

Kod Malarmea – poetski subjekat, pošto se odlučio da napusti ono što on naziva „turobnom tamnicom”, ipak strepi pred neizvesnošću jer – ne zna se gde je taj novi prostor:

Kotrlja se maglom, davna i ispuni
Tvoj grč urođeni ko mač ljuto nadnet;
Kud pobeći u hudoj i zaludoj buni?
Opsednut sam. Plavet! Plavet! Plavet!
Plavet! (Plavet)

Artur Rembo, iako je pun elana i nade napustio predele mirnih reka, upustio se u pustolovinu bez čežnje za glupim očima na žalu, uveren da nosi omiljena jela pesnicima od sunčevih trava i azurnih slika, na kraju shvata da ne može opstati ni u jednom ni u drugom prostoru, pa se opet nameće nihilistička želja za brodolomom – za smrću (smrt je najveća udaljenost od života od koga se beži):

O nek se razbije moj trup
Neka potonem u more (Pijani brod).

Oni koji se usude na put, u stvari, ne znaju šta ih tamo čeka, sem mora, Sunca – Večnosti, za koju nisu sigurni da zaista postoji. Ipak, more svojim neograničenim prostranstvom i slobodom privlači pesnika, da mu ne može odoleti. Branko Miljković u Pohvali vodi kaže:

Samo voda može da podari potpunu samoću
Sličnu zvezdama sličnu tišini rasklopljenog neba
Da opeče vreme da ispuni rubine
I da stvori prošlost od onoga što još nije došlo
(…)
Ona je zaliha sna i smrti i svih mogućih
Mogućnosti najveći i čun i put
Koji sam putuje san koji sebe sanja.

Oduševljen veličanstvenom panoramom mora je i pesnik u Groblju kraj mora, dok sa primorskog groblja u Setu, svom rodnom mestu, posmatra odsjaje Sunca koji se poigravaju na pučini. Ipak, savršenstvo mora, iako za trenutak daruje neizrecivu sreću, vraća u tužnu realnost čovekove prolaznosti i nesavršenosti.

Miljković se u pesmi Pohvala zemlji pita:

Šta da joj obećam ako pođem
Na Put preko napornog Mora.

Čak i kada postoji neka zamena, on isključuje mogućnost nade: „Ja želim samo jedno: da veruješ u taj pepeo. A to ćeš zaista moći ako shvatiš da vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom, što zaboravom, ali nikada nadom, ali nikada onim što je već ostvareno. Dakle, vatrom koja je vrlo slična praznini, a ne senkom. A šta je plamen? Dan svih stvari koje nemaju svoje sopstveno vreme. Ove su pesme nadiranje sveta u prazno, dan iznutra” (Prva posveta).

Za Branka Miljkovića, „sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama” („Prilog VII”). Sve formule sveta su poetske, a „savremena fizika bi mogla da uzme za epigraf Bodlerov stih Čovekov put vodi kroz šumu simbola („Prilog VII”).

Otuda krajnje beznađe zbog i najmanjeg gubitka nade u moć Reči, u moć Jezika, jer reči za njega nisu sredstva komunikacije, već sredstvo otkrivanja i dokazivanja bića, možda i samo biće; reči su nešto što ima vlastitu egzistenciju, nezavisno od svog tvorca – pesnika, jer on više nikakvo pravo nema nad njima:

Dve reči tek da se kažu dodirnu se
I ispare u nepoznato značenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina reč
A pesma se piše samo zato
Da ta reč ne bi morala da se kaže
Tako reči jedna drugu uče
Tako reči jedna drugu izmišljaju
Tako reči jedna drugu na zlo navode (Kritika metafore).

nerazumljivost-poezije-3

Miljkovićev stih: Isto je pevati i umirati, Novica Petković dovodi u vezu sa izrekom Morisa Blanšoa: „Delo privlači onog koji mu se posvećuje na mestu gde je ono izloženo nemogućnosti ostvarenja” (Novica Petković, Inverzija poezije i poetike); a u tome nalazimo poetiku simbolizma – onu koja vodi od Malarmea, ka Valeriju. Pesnik se stalno koleba između mogućnosti i nemogućnosti ostvarenja pesme – onakve kakvu on želi. U Pripremanju pesme, Miljković kaže:

Još jedna slepa reč i pesma će progledati
Na mestu gde se to najmanje očekuje
Još jedan prazan dan
I radovaćemo se prazniku,

da bi opet, na drugom mestu, isplivali stihovi obojeni beznađem:

Ako si postao pesnik tako ti i treba (Sunce iskorišćeno kao epitaf).

Pevanje je od ključnog značaja za Branka Miljkovića, jer pevati znači saznati svet, spoznati suštinu.

Svet se deli na one koji su zapevali
i one koji su ostali robovi (Sudbina pesnika).

Razočarenje u moć poezije, dakle, ne odnosi se samo na nemogućnost ostvarenja u umetnosti, već i na nemogućnost ostvarenja u životu i ukazuje na nemoć čoveka da spozna svet, suštinu, sebe „Identitet sveta i pesničkog subjekta ne može biti ostvaren. Svet uvek ostaje ono Drugo. U tome je sadržan izvestan paradoks. Ako je identitet nemoguć, ako pesnički subjekat vazda ostaje usamljen u svojoj zazidanosti i izdvojenosti, tada se i sama zemlja otkriva kao nepozornica. (…) Tako se lična duhovna tragika preobražava u tragiku samog pesništva. Ako kosmičke sile ne sadrže nikakav ljudski smisao – o čemu onda to peva poezija” (Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića).

Ovaj znak jednakosti između Poezije i Života iznova i iznova čini da se pesnik koleba između nade i beznađa; tako Miljković u Zamorenoj pesmi, na početku kaže:

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini,

da bi na kraju nada posustala, u stihovima:

Ali nereč kaže
Kasno
Je
Necvet kaže
Noć
Je
Neptica kaže
Plam
Je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije.

Dakle: nemoć pesme – nemoć života; nemoć života – nemoć pesme.

Pesma Poeziju će svi pisati, kao mnoge druge Miljkovićeve pesme, peva o prirodi poezije, o odnosu poezije i života, pesničke i vanpesničke stvarnosti, i predviđa mogući razvojni put peozije. Ni stvarnost, ni poezija nisu dostigli onu meru koja je bila očekivana. Sve je negativno obojeno. Ništa nije ostvareno u potpunosti. Pesnik i ovde uvodi motiv sna i zaborava; međutim, ovde nije u pitanju njihova afirmativna strana, već je istina zaboravljena i izjednačena sa snom:

San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne ume da proveri
Sada tuđina peva ko more i zabrinutost

Kad jednog dana u ljudskom govoru ne bude bilo takvih reči kojih će se pesma odreći, kad poeziju svi budu pisali, kad pesnik bude pesmu prepustio drugima, on se pita:

Hoće li sloboda umeti da peva
Kao što su sužnji pevali o njoj.

Isto tako, u Poreklu nade pesnika napušta vera u moć poezije, da bi sve bilo zamenjeno sumnjom u mogućnost dostignuća savršenstva, odnosno krajnjih pesničkih dometa.

Ipak, iako poezija Branka Miljkovića, u svom traganju za maksimumom verbalnog dometa, sugeriše surovu istinu o granicama dometa Reči, ona je i nada u mogućnost ostvarenja pesničkih ideala.

Branko Miljković je, lutajući skrivenim putanjama smisla i života, strogo razlikovao uzvišenost Poezije od realnog svakodnevnog života, tako da u njegovim pesmama sasvim retko ili nikada ne nailazimo na upliv stvarnosti, onakve kakvom je mi vidimo. Ovakav doživljaj življenja i poezije rezultirao je, logično, u skretanje od objektivnog ka subjektivnom, da bi pesnik mogao da spozna jedinu stvarnost za koju smatra da je prava, do koje mu je izuzetno stalo, a to je stvarnost Reči. Vera u moć Reči uliva nadu da poezija, i verovatno jedino ona, može odgovoriti na pitanje šta je to život, bez obzira da li se na njemu zadržava ili, kao što je to ovde slučaj, od njega beskrajno udaljava. Vođen tom nadom, ali i onda kada ju je gubio, Branko Miljković ispevao je najlepšu POEZIJU O POEZIJI.

Stvorivši poeziju koja pripada životu oblika unekoliko emancipovanih od životnih oblika, pesnik se uveliko približio tendenciji poezije francuskih simbolista, koja je obeležena odvajanjem od konkretnih značenja. Želeći da objasni svoja poetička shvatanja i shvatanja pesnika koje je sledio i o kojima je pisao, on u svojim esejima i kritikama, poetikom otkriva poeziju; sa druge strane, u bezbroj svojih pesama koje brišu granicu između pevanja i mišljenja, on poezijom objašanjava poetiku.

Mi, u stvari, ne znamo šta je Miljković još mogao da napiše. A napisao je mnogo.

Srpski i francuski simbolizam>>

Autor: Zorana Pejković

DANAŠNJICA

Samo ne ovo, samo ne banalnost!

O dani jada, potucanja, blata,
O moja mržnjo na očajnu stalnost,
Na dane kad se paučina hvata!

O odvratnosti spram sitneža ljudi,
Sitneži rada, ništavnosti svega,
Života koji za komadom bludi!

O, kako guši, k’o nesnosna stega,
Taj život gde se laže, puzi, plaši
Svačega što je svetlije i jače.

O, kako trunu bedni dani naši
U opštoj vlazi što i mene tače,
Pri posrtanju napora i volje,

Sumraku nada. Ali očaj naš će
Velike bune biti plodno polje,
A ovaj trulež nepovratno pašće.

O, kad bi doš’o taj dan kom se nada
Naraštaj ovaj, opšti uzdah mnjenja:
Veliki dan taj velikoga pâda;

I kad bi preš’o dah opustošenja,
Mač večne Pravde preko sramnog doba
Prljavih duša, srozanosti jadne!

Što mari što će na dnu istog groba
Ležati trulež što pravedno padne
S mladošću tužnom jednog pokolenja!

Izdanici slabi ovog veka gnjilog,
Mi ćemo biti tvorci kobnog vrenja,
Savesti griža jednog doba bilog.

I ne stvorimo l’ ništa sami sobom,
Završićemo bar jad ovih dana:
Bićemo, ipak, temelj svojim grobom

Novom životu, bez današnjih mana,
Boljem životu što bar nečem vodi
Ako ne časnom miru ono ratu,

Ako ne sreći, a ono slobodi.
Nećemo biti u kužnome blatu
Sastojci bedni ćivtinske sredine

Niskih vidika a uvela srca;
Gde nit’ se živi niti časno gine,
I gde se kopni, povodi i grca;

Gde crna čama stalno sipi na nas,
K’o sitna kiša, k’o strašna fatalnost,
Nekad k’o juče, juče kao danas …

Samo ne ovo, samo ne banalnost!

 

SVETKOVINA

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, – nama, draga, znan;
I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. – U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti.

Sumnja u ljubav – najteži nam jad –
Min’o, i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
– Spojenost srca – ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, – je li? –
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
–Lance života što zveče i stežu; –
jer mi smo, možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
…Gle! Očima im trepti rosa nemo…
Mi, po milosti božjoj, deca ovog stoleća
I posle ručka tako mnogo jela
I pića stoji na stolu. Kroz stakla
Prozorska, jesen, uvela i bela,
Srca se naših, izgleda, dotakla.

Pa ipak nismo mi ni za šta krivi,
Gospodo. Jesu protekla proleća
Nemirna, lepa; ali neka živi
Sumorna mis’o i našeg stoleća!

Zamagljen pogled, bled oblak na čelu
Naših dama, jednu malu tajnu krije:
Odricanje nemo, jednu čežnju svelu,
Strast što je buktala i koje sad nije.

Izgleda da danas više ne zanima
Nas, umornu decu ovoga stoleća,
Drugi i lepši pol – da se ne prima
Nas nada i čednost budućih proleća.

Neosetno, tiho, došli smo pod vladu
Drukčijeg, grubog, moćnog suverena:
Alkohol tupi živce, ruši nadu
Na čistu ljubav budućih vremena.

Proklamovan vladar, nečujno, u meni
Protivnika ima, ma da ga se plaših;
I čašu što se preliva i peni
Dižem u slavu tradicija naših,

I lepih žena! Nek’ njin nagon ima
I sad u nama svoje stare žrece;
Nedostojno makar uživajmo s njima,
K’o žalosni oci nemoguće dece.

Sve to neće dati on što je prošlo;
Al’ pohodiće nas dah sreće nam stari,
I to što je tužno i s nategom došlo
Imaće opet nenadmašne čari.

Osetićemo miris ljubičica
Starih, i ljubav, i nadu proleća,
Pa ma i mlada, a uvela lica, –
Mi, po milosti Božjoj, deca ovoga stoleća.

 

REZIGNACIJA

Opet je ponoć sumorna,
Opet je ponoć budnom mi promakla
I mekim krilom, tugom srce takla;
Opet je duša umorna,
A s grudi
Teret se nije sišao. Šta mari?
Ponoć je prošla – Zora rudi…
Treba nam leći, snovi moji stari.
Često smo puta ustali;
Često smo puta duge noći bdili
I prkosili nevidljivoj sili.
Danas smo tužno sustali;
Pa neka!
Ko će još pep’o srca sad da žari?
Najbolji odmor još nas čeka.
Treba nam leći, snovi moji stari.
Svi ćemo proći ovako;
Svi ćemo brzo prebroditi vale
ludog života, nepojamno male,
A teške za nas tako.
I tada
Doći će dobre sudbe večni dari:
Spokojstvo, mir, bez bola, jada.
Treba nam leći, snovi moji stari.

Ne marim da pijem, al’ sam pijan često
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak’o
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.

I ja žalim sebe. Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

U vreme kada je Srbija ulazila u jedno od najburnijih i najmračnijih razdoblja svoje istorije, Vladislav Petković Dis je 1910. napisao pesmu Naši dani – lirsku crnu hroniku početka dvadesetog veka. Njena aktuelnost traje i dan-danas.

 

NAŠI DANI

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigô se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata,
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
Kô jedina uspomena na džinove,
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci,
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu kô pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda,
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

 

Vladimir Jovičić, Izabrane pesme – Vladislav Petković Dis, Beograd, 1986.

Fotografija Vladislava Petkovića Disa u vojnom odelu (šinjelu), snimljena najverovatnije u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata, izvor: Zavičajne kolekcije Čačka.

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek spokojno sneva
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
3abrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, ma da
U tom trenutku ne osećam tako…

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slušati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama.
Ti nećeš znati šta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k’o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek’ spokojno sniva
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

 

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih a manje izmišljenih problema
Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživeo svaki minut svog života: imao sam, jasno,
i časaka radosti.

Ali kada bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenutaka samo; nemojte propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite, imam osamdeset pet godina,
i znam da umirem.