Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Poštovanje norme književnog jezika je obaveza svih koji se služe srpskim jezikom, kao što je obavezno poštovanje pravila koja važe za druge vidove života.

Odav­no se zna da se od­re­đe­ne je­zič­ke po­ja­ve iz ne­slo­ven­skih je­zi­ka na Bal­ka­nu ši­re i u slo­ven­ske je­zi­ke. Me­đu ta­kvim je i ši­re­nje ob­li­ka pre­zen­ta na ra­čun in­fi­ni­ti­va. Ta­kav slu­čaj pred­sta­vlja upo­tre­ba pre­zen­ta sa ve­zni­kom da uz ne­ke ne­pot­pu­ne gla­go­le ko­ji tra­že do­pu­nu u vi­du dru­gog gla­go­la; ta­kvi su fa­zni gla­go­li: po­čeo sam ra­di­ti/da ra­dim; ta­kvi su, za­tim, mo­dal­ni i nji­ma slič­ni gla­go­li: že­lim či­ta­ti/da či­tam.

Ova­kve kon­struk­ci­je sa pre­zen­tom na­po­re­do sa in­fi­ni­ti­vom pri­hva­će­ne su u srp­skom knji­žev­nom je­zi­ku u tvor­bi ovih slo­že­nih gla­gol­skih pre­di­ka­ta. Iako ne do­no­se ni­šta no­vo u is­ka­zi­va­nju mi­sli, knji­žev­no­je­zič­ka nor­ma ih je pri­hva­ti­la, što se odav­no mo­že pro­či­ta­ti u na­šim gra­ma­ti­ka­ma. Za to se mo­gu na­ve­sti naj­ma­nje dva raz­lo­ga. Pr­vi je što se u srp­skom je­zi­ku pre­zent sa ve­zom da upo­tre­blja­va u dru­gim u po­ne­če­mu slič­nim slu­ča­je­vi­ma; da­kle, ovo se ne pro­ti­vi gra­ma­tič­kom si­ste­mu je­zi­ka. Dru­gi raz­log je stil­ske pri­ro­de: otva­ra se mo­guć­nost da se iz­beg­ne na­go­mi­la­va­nje ob­li­ka in­fi­ni­ti­va u re­če­ni­ci. Po­sto­je slu­ča­je­vi kad se je­dan gla­gol do­pu­nja­va ne­kim gla­go­lom ko­ji i sam tra­ži do­pu­nu dru­gim gla­go­lom: Mo­rao je po­če­ti ra­di­ti. Re­če­ni­ca je lep­ša ako se je­dan in­fi­ni­tiv za­me­ni pre­zen­tom: Mo­rao je po­če­ti da ra­di ili Mo­rao je da poč­ne ra­di­ti. Ov­de ne­ma pro­ble­ma sa bal­ka­ni­zmom ko­ji se „uvu­kao” u srp­ski je­zik.

Me­đu­tim, ozbilj­ne pro­ble­me pra­vi ova­kav pre­zent kad se nad­me­će sa in­fi­ni­ti­vom u gra­đe­nju gla­gol­skog ob­li­ka fu­tu­ra pr­vog. A da­nas je ta­ko na ce­lo­kup­nom srp­skom je­zič­kom pro­sto­ru – isti­na vi­še na nje­go­vom is­toč­nom de­lu, ta­ko da se pra­vi­lan ob­lik fu­tu­ra pr­vog već ret­ko mo­že i ču­ti i pro­či­ta­ti: Le­pa je­sen će da po­tra­je do kra­ja me­se­ca; Sve će da ura­di sa­mo da se za nje­ga ču­je; Ko će da pod­ne­se to­li­ka po­sku­plje­nja? Da li će Po­li­ti­ka da ob­ja­vi tu vest?

I od­mah da ka­že­mo – ras­pro­stra­nje­nost po­ja­ve ni­je raz­log da joj se do­zvo­li upo­tre­ba u knji­žev­nom je­zi­ku. Na­še gra­ma­ti­ke be­le­že ta­kvu for­mu fu­tu­ra pr­vog, ne­ke ima­ju i iz­ve­snog raz­u­me­va­nja za nju, dru­ge – no­vi­jeg da­tu­ma – od­ri­ču joj sta­tus u knji­žev­nom je­zi­ku. Po­sta­vlja se pi­ta­nje da li se ovaj ob­lik mo­že pri­hva­ti­ti u knji­žev­nom (stan­dard­nom) srp­skom je­zi­ku na osno­vu ne­spor­ne či­nje­ni­ce da je vr­lo ra­ši­ren u je­zič­koj prak­si. I od­go­vor je – ne­ga­ti­van.

Ras­pro­stra­nje­nost ni­je glav­ni kri­te­ri­jum za pri­zna­va­nje ne­koj po­ja­vi sta­tu­sa u stan­dard­nom je­zi­ku. Nad tim kri­te­ri­ju­mom ima­ju pred­nost kri­te­ri­ju­mi si­stem­no­sti i svr­sis­hod­no­sti. Pa, kad je reč o si­stem­no­sti – ova­ko for­mi­ran ob­lik fu­tu­ra pr­vog je u su­prot­no­sti sa unu­tra­šnjim pra­vi­li­ma srp­skog je­zi­ka, sa nje­go­vom unu­tra­šnjom gra­ma­ti­kom. Na­i­me, u srp­skom je­zi­ku gla­gol­ski ob­li­ci se gra­de od jed­nog pu­no­znač­nog gla­go­la i s njim mo­že do­ći još po­moć­ni gla­gol: npr. od ra­di­ti je pre­zent ra­dim, per­fe­kat ra­dio sam, fu­tur pr­vi ću ra­di­ti/ra­di­ću, itd.

Fu­tur pr­vi gra­đen s pre­zen­tom u se­be uklju­ču­je i ve­znik da, što je u su­prot­no­sti s pra­vi­lom da se srp­ski gla­gol­ski ob­li­ci gra­de is­klju­či­vo od gla­go­la; od pu­no­znač­nih gla­go­la, ne­ki i od po­moć­nog gla­go­la s pu­no­znač­nim. Ni­je ni to je­di­no od­u­da­ra­nje od pra­vi­la gra­đe­nja gla­gol­skih ob­li­ka, ali je do­volj­no da is­klju­ču­je mo­guć­nost da ta kon­struk­ci­ja bu­de pri­hva­će­na u knji­žev­nom je­zi­ku.

Što se ti­če prin­ci­pa svr­sis­hod­no­sti, ni on ne do­zvo­lja­va ova­kvu kon­struk­ci­ju u knji­žev­nom je­zi­ku. Pr­vo, tom kon­struk­ci­jom se ne do­bi­ja ni­ka­kva ko­rist za knji­žev­ni je­zik, ne do­no­si ni­ka­kvu zna­čenj­sku raz­li­ku. Čak se ne mo­že obra­zo­va­ti od svih gla­go­la: od mo­dal­nih – ne mo­že se re­ći ja ću da mo­gu. Na­su­prot to­me, ova kon­struk­ci­ja do­no­si šte­tu: kad je pre­di­kat u od­rič­nom ob­li­ku, do­vo­di do ne­mo­guć­no­sti pra­vlje­nja raz­li­ke iz­me­đu fu­tra pr­vog: ja ne­ću ra­di­ti i pre­zen­ta s mo­dal­nim gla­go­lom hte­ti (mo­dal­ni gla­go­li, re­kli smo, tra­že do­pu­nu u dru­gom gla­go­lu): ja ne­ću da ra­dim.

Sa­svim su raz­li­či­te re­če­ni­ce: No­vak ne­će da se od­ma­ra po­sle po­be­de na ovo­me tur­ni­ru i No­vak se ne­će od­ma­ra­ti po­sle po­be­de na ovo­me tur­ni­ru. U pr­voj se in­for­mi­še­mo da ne­ma u sa­da­šnjo­sti vo­lje za od­ma­ra­njem; u dru­goj – da ne­će bi­ti od­ma­ra­nja u bu­duć­no­sti.

Da­kle, ob­lik fu­tu­ra pr­vog sa pre­zen­tom ume­sto in­fi­ni­ti­va u nje­go­vom sa­sta­vu ne mo­že se pri­hva­ti­ti u knji­žev­nom je­zi­ku iz krup­nih raz­lo­ga i za­to ga na­ši či­ta­o­ci mo­ra­ju pot­pu­no is­klju­či­ti, bez ob­zi­ra na to što ta­ko či­ta­ju i slu­ša­ju sva­ko­dnev­no. Is­klju­či­ti – ta­man da ču­ju da ta­ko go­vo­re i pi­šu mi­ni­stri i po­sla­ni­ci i pro­fe­so­ri i pred­sed­ni­ci vla­de i dr­ža­ve, mo­žda i no­vi­na­ri. Jer, to još ni­je raz­log da se ne po­štu­je nor­ma knji­žev­nog je­zi­ka ili da se ona me­nja; to sa­mo go­vo­ri ko­li­ko je sna­žan pri­ti­sak ovog bal­ka­ni­zma.

U ne­dav­no ob­ja­vlje­noj „Nor­ma­tiv­noj gra­ma­ti­ci srp­skog” je­zi­ka ka­že se da je ovaj ob­lik svoj­stven raz­go­vor­nom je­zi­ku i usme­noj ne­zva­nič­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji. Ov­de bi­smo po­ja­sni­li da ovo ni­je pre­po­ru­ka za nje­go­vu upo­tre­bu, ne­go sa­mo kon­sta­ta­ci­ja da se ta­ko gra­đen ob­lik fu­tu­ra pr­vog upo­tre­blja­va u ne­zva­nič­nim i fa­mi­li­jar­nim ko­mu­ni­­ka­ci­ja­ma. Tre­ba iz­be­ga­va­ti nje­go­vu upo­tre­bu i u ta­kvim vi­do­vi­ma ko­mu­ni­ka­ci­je. Vi­di­mo do­kle nas je to do­ve­lo. Je­zič­ka kul­tu­ra je deo op­šte kul­tu­re. Po­što­va­nje nor­me knji­žev­nog je­zi­ka je oba­ve­za svih ko­ji se slu­že srp­skim je­zi­kom, kao što je oba­ve­zno po­što­va­nje pra­vi­la ko­ja va­že za dru­ge vi­do­ve ži­vo­ta. Ako nam je sta­lo do ja­sno­će, pra­vi­lo­no­sti i le­po­te na­šeg je­zi­ka, to nam ne­će bi­ti te­ško.

Autor: dr Sreto Tanasić, Institut za srpski jezik SANU

Izvor: Politika

Na kraju razgovora ili susreta većina govori – vidimo se i čujemo se, a ne videćemo se čućemo se. Jedno je prezent, a drugo je futur.

Mnogi osporavaju iskazivanje buduće radnje oblikom prezenta. Da li je ovo nepravilno?

Oblikom prezenta možemo označiti ne samo radnju koja se odvija u sadašnjem trenutku nego i radnju koja tek treba da se dogodi. Reč je, naime, o relativnoj upotrebi prezenta – prezenta za budućnost.

U ovom slučaju, kada prezentom želimo da iskažemo buduću radnju, dozvoljeno je upotrebljavati samo nesvršene glagole, i to one koji znače radnju koja se unapred može planirati i predvideti.

S obzirom na to da su glagoli videti i čuti dvovidski glagoli (i svršeni i nesvršeni, u zavisnosti od konteksta), oni mogu da se upotrebljavaju u obliku prezenta za radnju koja će se desiti u budućnosti.

Međutim, ova dva glagola mogu biti nesvršenog vida samo ukoliko se odnose na vid i sluh, na čulo vida i čulo sluha, na sposobnost da nekoga/nešto vidimo, čujemo; ne i na susret, razgovor sa nekim.

Dakle, pozdravi vidimo se i čujemo se – u značenju videćemo se i čućemo se, porazgovaraćemo – ne pripadaju standardu, te bi njihovu upotrebu valjalo ograničiti na razgovorni jezik.

Neosporno je, međutim, da će norma u budućnosti postati blagonaklona prema ovim oblicima, bez obzira na to što postoji valjano gramatičko objašnjenje za njihovu nepravilnost.