Poštovanje norme književnog jezika je obaveza svih koji se služe srpskim jezikom, kao što je obavezno poštovanje pravila koja važe za druge vidove života.

Odav­no se zna da se od­re­đe­ne je­zič­ke po­ja­ve iz ne­slo­ven­skih je­zi­ka na Bal­ka­nu ši­re i u slo­ven­ske je­zi­ke. Me­đu ta­kvim je i ši­re­nje ob­li­ka pre­zen­ta na ra­čun in­fi­ni­ti­va. Ta­kav slu­čaj pred­sta­vlja upo­tre­ba pre­zen­ta sa ve­zni­kom da uz ne­ke ne­pot­pu­ne gla­go­le ko­ji tra­že do­pu­nu u vi­du dru­gog gla­go­la; ta­kvi su fa­zni gla­go­li: po­čeo sam ra­di­ti/da ra­dim; ta­kvi su, za­tim, mo­dal­ni i nji­ma slič­ni gla­go­li: že­lim či­ta­ti/da či­tam.

Ova­kve kon­struk­ci­je sa pre­zen­tom na­po­re­do sa in­fi­ni­ti­vom pri­hva­će­ne su u srp­skom knji­žev­nom je­zi­ku u tvor­bi ovih slo­že­nih gla­gol­skih pre­di­ka­ta. Iako ne do­no­se ni­šta no­vo u is­ka­zi­va­nju mi­sli, knji­žev­no­je­zič­ka nor­ma ih je pri­hva­ti­la, što se odav­no mo­že pro­či­ta­ti u na­šim gra­ma­ti­ka­ma. Za to se mo­gu na­ve­sti naj­ma­nje dva raz­lo­ga. Pr­vi je što se u srp­skom je­zi­ku pre­zent sa ve­zom da upo­tre­blja­va u dru­gim u po­ne­če­mu slič­nim slu­ča­je­vi­ma; da­kle, ovo se ne pro­ti­vi gra­ma­tič­kom si­ste­mu je­zi­ka. Dru­gi raz­log je stil­ske pri­ro­de: otva­ra se mo­guć­nost da se iz­beg­ne na­go­mi­la­va­nje ob­li­ka in­fi­ni­ti­va u re­če­ni­ci. Po­sto­je slu­ča­je­vi kad se je­dan gla­gol do­pu­nja­va ne­kim gla­go­lom ko­ji i sam tra­ži do­pu­nu dru­gim gla­go­lom: Mo­rao je po­če­ti ra­di­ti. Re­če­ni­ca je lep­ša ako se je­dan in­fi­ni­tiv za­me­ni pre­zen­tom: Mo­rao je po­če­ti da ra­di ili Mo­rao je da poč­ne ra­di­ti. Ov­de ne­ma pro­ble­ma sa bal­ka­ni­zmom ko­ji se „uvu­kao” u srp­ski je­zik.

Me­đu­tim, ozbilj­ne pro­ble­me pra­vi ova­kav pre­zent kad se nad­me­će sa in­fi­ni­ti­vom u gra­đe­nju gla­gol­skog ob­li­ka fu­tu­ra pr­vog. A da­nas je ta­ko na ce­lo­kup­nom srp­skom je­zič­kom pro­sto­ru – isti­na vi­še na nje­go­vom is­toč­nom de­lu, ta­ko da se pra­vi­lan ob­lik fu­tu­ra pr­vog već ret­ko mo­že i ču­ti i pro­či­ta­ti: Le­pa je­sen će da po­tra­je do kra­ja me­se­ca; Sve će da ura­di sa­mo da se za nje­ga ču­je; Ko će da pod­ne­se to­li­ka po­sku­plje­nja? Da li će Po­li­ti­ka da ob­ja­vi tu vest?

I od­mah da ka­že­mo – ras­pro­stra­nje­nost po­ja­ve ni­je raz­log da joj se do­zvo­li upo­tre­ba u knji­žev­nom je­zi­ku. Na­še gra­ma­ti­ke be­le­že ta­kvu for­mu fu­tu­ra pr­vog, ne­ke ima­ju i iz­ve­snog raz­u­me­va­nja za nju, dru­ge – no­vi­jeg da­tu­ma – od­ri­ču joj sta­tus u knji­žev­nom je­zi­ku. Po­sta­vlja se pi­ta­nje da li se ovaj ob­lik mo­že pri­hva­ti­ti u knji­žev­nom (stan­dard­nom) srp­skom je­zi­ku na osno­vu ne­spor­ne či­nje­ni­ce da je vr­lo ra­ši­ren u je­zič­koj prak­si. I od­go­vor je – ne­ga­ti­van.

Ras­pro­stra­nje­nost ni­je glav­ni kri­te­ri­jum za pri­zna­va­nje ne­koj po­ja­vi sta­tu­sa u stan­dard­nom je­zi­ku. Nad tim kri­te­ri­ju­mom ima­ju pred­nost kri­te­ri­ju­mi si­stem­no­sti i svr­sis­hod­no­sti. Pa, kad je reč o si­stem­no­sti – ova­ko for­mi­ran ob­lik fu­tu­ra pr­vog je u su­prot­no­sti sa unu­tra­šnjim pra­vi­li­ma srp­skog je­zi­ka, sa nje­go­vom unu­tra­šnjom gra­ma­ti­kom. Na­i­me, u srp­skom je­zi­ku gla­gol­ski ob­li­ci se gra­de od jed­nog pu­no­znač­nog gla­go­la i s njim mo­že do­ći još po­moć­ni gla­gol: npr. od ra­di­ti je pre­zent ra­dim, per­fe­kat ra­dio sam, fu­tur pr­vi ću ra­di­ti/ra­di­ću, itd.

Fu­tur pr­vi gra­đen s pre­zen­tom u se­be uklju­ču­je i ve­znik da, što je u su­prot­no­sti s pra­vi­lom da se srp­ski gla­gol­ski ob­li­ci gra­de is­klju­či­vo od gla­go­la; od pu­no­znač­nih gla­go­la, ne­ki i od po­moć­nog gla­go­la s pu­no­znač­nim. Ni­je ni to je­di­no od­u­da­ra­nje od pra­vi­la gra­đe­nja gla­gol­skih ob­li­ka, ali je do­volj­no da is­klju­ču­je mo­guć­nost da ta kon­struk­ci­ja bu­de pri­hva­će­na u knji­žev­nom je­zi­ku.

Što se ti­če prin­ci­pa svr­sis­hod­no­sti, ni on ne do­zvo­lja­va ova­kvu kon­struk­ci­ju u knji­žev­nom je­zi­ku. Pr­vo, tom kon­struk­ci­jom se ne do­bi­ja ni­ka­kva ko­rist za knji­žev­ni je­zik, ne do­no­si ni­ka­kvu zna­čenj­sku raz­li­ku. Čak se ne mo­že obra­zo­va­ti od svih gla­go­la: od mo­dal­nih – ne mo­že se re­ći ja ću da mo­gu. Na­su­prot to­me, ova kon­struk­ci­ja do­no­si šte­tu: kad je pre­di­kat u od­rič­nom ob­li­ku, do­vo­di do ne­mo­guć­no­sti pra­vlje­nja raz­li­ke iz­me­đu fu­tra pr­vog: ja ne­ću ra­di­ti i pre­zen­ta s mo­dal­nim gla­go­lom hte­ti (mo­dal­ni gla­go­li, re­kli smo, tra­že do­pu­nu u dru­gom gla­go­lu): ja ne­ću da ra­dim.

Sa­svim su raz­li­či­te re­če­ni­ce: No­vak ne­će da se od­ma­ra po­sle po­be­de na ovo­me tur­ni­ru i No­vak se ne­će od­ma­ra­ti po­sle po­be­de na ovo­me tur­ni­ru. U pr­voj se in­for­mi­še­mo da ne­ma u sa­da­šnjo­sti vo­lje za od­ma­ra­njem; u dru­goj – da ne­će bi­ti od­ma­ra­nja u bu­duć­no­sti.

Da­kle, ob­lik fu­tu­ra pr­vog sa pre­zen­tom ume­sto in­fi­ni­ti­va u nje­go­vom sa­sta­vu ne mo­že se pri­hva­ti­ti u knji­žev­nom je­zi­ku iz krup­nih raz­lo­ga i za­to ga na­ši či­ta­o­ci mo­ra­ju pot­pu­no is­klju­či­ti, bez ob­zi­ra na to što ta­ko či­ta­ju i slu­ša­ju sva­ko­dnev­no. Is­klju­či­ti – ta­man da ču­ju da ta­ko go­vo­re i pi­šu mi­ni­stri i po­sla­ni­ci i pro­fe­so­ri i pred­sed­ni­ci vla­de i dr­ža­ve, mo­žda i no­vi­na­ri. Jer, to još ni­je raz­log da se ne po­štu­je nor­ma knji­žev­nog je­zi­ka ili da se ona me­nja; to sa­mo go­vo­ri ko­li­ko je sna­žan pri­ti­sak ovog bal­ka­ni­zma.

U ne­dav­no ob­ja­vlje­noj „Nor­ma­tiv­noj gra­ma­ti­ci srp­skog” je­zi­ka ka­že se da je ovaj ob­lik svoj­stven raz­go­vor­nom je­zi­ku i usme­noj ne­zva­nič­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji. Ov­de bi­smo po­ja­sni­li da ovo ni­je pre­po­ru­ka za nje­go­vu upo­tre­bu, ne­go sa­mo kon­sta­ta­ci­ja da se ta­ko gra­đen ob­lik fu­tu­ra pr­vog upo­tre­blja­va u ne­zva­nič­nim i fa­mi­li­jar­nim ko­mu­ni­­ka­ci­ja­ma. Tre­ba iz­be­ga­va­ti nje­go­vu upo­tre­bu i u ta­kvim vi­do­vi­ma ko­mu­ni­ka­ci­je. Vi­di­mo do­kle nas je to do­ve­lo. Je­zič­ka kul­tu­ra je deo op­šte kul­tu­re. Po­što­va­nje nor­me knji­žev­nog je­zi­ka je oba­ve­za svih ko­ji se slu­že srp­skim je­zi­kom, kao što je oba­ve­zno po­što­va­nje pra­vi­la ko­ja va­že za dru­ge vi­do­ve ži­vo­ta. Ako nam je sta­lo do ja­sno­će, pra­vi­lo­no­sti i le­po­te na­šeg je­zi­ka, to nam ne­će bi­ti te­ško.

Autor: dr Sreto Tanasić, Institut za srpski jezik SANU

Izvor: Politika