Поштовање норме књижевног језика је обавеза свих који се служе српским језиком, као што је обавезно поштовање правила која важе за друге видове живота.
Одавно се зна да се одређене језичке појаве из несловенских језика на Балкану шире и у словенске језике. Међу таквим је и ширење облика презента на рачун инфинитива. Такав случај представља употреба презента са везником да уз неке непотпуне глаголе који траже допуну у виду другог глагола; такви су фазни глаголи: почео сам радити/да радим; такви су, затим, модални и њима слични глаголи: желим читати/да читам.
Овакве конструкције са презентом напоредо са инфинитивом прихваћене су у српском књижевном језику у творби ових сложених глаголских предиката. Иако не доносе ништа ново у исказивању мисли, књижевнојезичка норма их је прихватила, што се одавно може прочитати у нашим граматикама. За то се могу навести најмање два разлога. Први је што се у српском језику презент са везом да употребљава у другим у понечему сличним случајевима; дакле, ово се не противи граматичком систему језика. Други разлог је стилске природе: отвара се могућност да се избегне нагомилавање облика инфинитива у реченици. Постоје случајеви кад се један глагол допуњава неким глаголом који и сам тражи допуну другим глаголом: Морао је почети радити. Реченица је лепша ако се један инфинитив замени презентом: Морао је почети да ради или Морао је да почне радити. Овде нема проблема са балканизмом који се „увукао” у српски језик.
Међутим, озбиљне проблеме прави овакав презент кад се надмеће са инфинитивом у грађењу глаголског облика футура првог. А данас је тако на целокупном српском језичком простору – истина више на његовом источном делу, тако да се правилан облик футура првог већ ретко може и чути и прочитати: Лепа јесен ће да потраје до краја месеца; Све ће да уради само да се за њега чује; Ко ће да поднесе толика поскупљења? Да ли ће Политика да објави ту вест?
И одмах да кажемо – распрострањеност појаве није разлог да јој се дозволи употреба у књижевном језику. Наше граматике бележе такву форму футура првог, неке имају и извесног разумевања за њу, друге – новијег датума – одричу јој статус у књижевном језику. Поставља се питање да ли се овај облик може прихватити у књижевном (стандардном) српском језику на основу неспорне чињенице да је врло раширен у језичкој пракси. И одговор је – негативан.
Распрострањеност није главни критеријум за признавање некој појави статуса у стандардном језику. Над тим критеријумом имају предност критеријуми системности и сврсисходности. Па, кад је реч о системности – овако формиран облик футура првог је у супротности са унутрашњим правилима српског језика, са његовом унутрашњом граматиком. Наиме, у српском језику глаголски облици се граде од једног пунозначног глагола и с њим може доћи још помоћни глагол: нпр. од радити је презент радим, перфекат радио сам, футур први ћу радити/радићу, итд.
Футур први грађен с презентом у себе укључује и везник да, што је у супротности с правилом да се српски глаголски облици граде искључиво од глагола; од пунозначних глагола, неки и од помоћног глагола с пунозначним. Није ни то једино одударање од правила грађења глаголских облика, али је довољно да искључује могућност да та конструкција буде прихваћена у књижевном језику.
Што се тиче принципа сврсисходности, ни он не дозвољава овакву конструкцију у књижевном језику. Прво, том конструкцијом се не добија никаква корист за књижевни језик, не доноси никакву значењску разлику. Чак се не може образовати од свих глагола: од модалних – не може се рећи ја ћу да могу. Насупрот томе, ова конструкција доноси штету: кад је предикат у одричном облику, доводи до немогућности прављења разлике између футра првог: ја нећу радити и презента с модалним глаголом хтети (модални глаголи, рекли смо, траже допуну у другом глаголу): ја нећу да радим.
Сасвим су различите реченице: Новак неће да се одмара после победе на овоме турниру и Новак се неће одмарати после победе на овоме турниру. У првој се информишемо да нема у садашњости воље за одмарањем; у другој – да неће бити одмарања у будућности.
Дакле, облик футура првог са презентом уместо инфинитива у његовом саставу не може се прихватити у књижевном језику из крупних разлога и зато га наши читаоци морају потпуно искључити, без обзира на то што тако читају и слушају свакодневно. Искључити – таман да чују да тако говоре и пишу министри и посланици и професори и председници владе и државе, можда и новинари. Јер, то још није разлог да се не поштује норма књижевног језика или да се она мења; то само говори колико је снажан притисак овог балканизма.
У недавно објављеној „Нормативној граматици српског” језика каже се да је овај облик својствен разговорном језику и усменој незваничној комуникацији. Овде бисмо појаснили да ово није препорука за његову употребу, него само констатација да се тако грађен облик футура првог употребљава у незваничним и фамилијарним комуникацијама. Треба избегавати његову употребу и у таквим видовима комуникације. Видимо докле нас је то довело. Језичка култура је део опште културе. Поштовање норме књижевног језика је обавеза свих који се служе српским језиком, као што је обавезно поштовање правила која важе за друге видове живота. Ако нам је стало до јасноће, правилоности и лепоте нашег језика, то нам неће бити тешко.
Аутор: др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ
Извор: Политика
Занимљиво! 🙂
Не слажем се, из разлога губљења идентитета разноликости српског језика. Постављање једне искључиве форме и наметати је на примењивост целом српском народу није исправно. Цео језик, нагласци и наречја, треба да се узму у разматрање и одреде универзалне одреднице, али и специфичности различитих крајева. Не могу сомборци, суботичани, новосађани да причају као нишлије, врањанци, пироћанци, као ни личани, бањалучани, подгоричани као пожаревљани, градиштанци, јагодинци.
Наравно, дијалекте треба чувати. Међутим, овде говоримо о стандардном српском језику. Хвала, Викторе, што читате Писменицу и коментаришете. Поздрав.
Ово као да је писао неко с “леве” стране Дрине!
Великим словом треба становници градова, испустио сам да напишем.