Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Најлепше је имати децу, јер деца су будућност, она су нада у боље сутра, вера да ће оно што следи заштитити старост.

Кад човек има децу, онда је све боље, јер када вас сви напусте, опет вам остају ваша деца. Све то пак повећава вашу одговорност јер, ако желите бољу будућност, онда морате свим силама настојати да томе и сами придонесете. Научити децу да се смеју, да мисле лепо, упозорите их да њихова хтења не буду већа од небеског свода, да њихове руке не прљају ничија детињства, и ничије жеље; морате их једноставно научити да воле. Јер ко волети зна, тога воле. Воле његова настојања, топлину његове добре руке, његове погледе.

Они други, они чије су мисли црње од најцрње ноћи, они чији се образи не жаре љубећи и чија се реч кида на паучинасте нити када крену у неухват, они други могу истезати своје вратове изнад површине животног тока, могу се вешати о рамена храбрих пливача, али их струја ипак вуче даље од обале, и дубље у мрак. Ти којима ноћ не служи за загрљаје, ти којима месечина не затвара ноћи и који трују лепоту својом назочношћу, тону и пре него што запливају. Ако имате децу, погледајте понекад у плави сатенски свод, па ако спазите макар једну звезду којој бисте желели бити ближе, сетите се деце, јер чак ако ви у томе и не успете, уместо вас све ће то учинити ваша деца.

Одговорите на сва њихова питања, нађите времена за њих па макар после морали читати и старе новине, пољубите њихове добре детиње снове, учините да њихове чудесно блиставе очи виде само добра свитања, ведре дане и велике звезде. Не допустите да њихову машту сатре зло. Не дајте да ваше дете одрасте ако је његова радост већа у узимању неголи у давању. Зауставите свет, зауставите време ако не стигнете дати деци све што им треба да одрасту у чистој лепоти, јер за оно што се сада догађа, нису крива деца.

Кад човек боље размисли, деца су још једино добро које је човечанству остало. Све друго уништено је у настојању да ситни људски створ буде већи од мисли, од речи – од Бога.

Синиша Главашевић

prica-za-roditelje-2

Извор: www.ucenici.com

Јован Мемедовић, др Ранко Рајовић и писац за децу Урош Петровић осмислили су и реализовали експеримент: одвели су градску децу, којима је природа потпуна непознаница, у дивљину. Градска деца „болују” од недостатка природе. Ова дијагноза не предстваља болест, али је свакако опасност која ће у будућности узроковати велике проблеме у развоју деце.

Јован Мемедовић

Ово је прича за родитеље, па после за васпитаче, наставнике и тако даље.

Родитељи треба да буду свесни да њихова деце, пре свега градска деца, имају једну дијагнозу – то је недостатак природе. Недостатак природе, доказали су, проузрокује недостатак пажње за учење, недостатак самосталности, оскудност у комуникацији; све то проузрокује физичке недостатке, на пример: лоше држање тела, равне табане, лош имунитет, подложност алергијама… Дакле, деца која не иду у природу остају неактивна и, самим тим, нема стимулације, нема природног искуства и нема практичног учења. Родитељи осете проблем, и онда децу брже-боље шаљу на неке спортове, али то није то. Ми смо биолошка бића; тек када смо у природи, ми смо оно што јесмо.

Направили смо један експеримент тако што смо планирали да окупимо што више деце, градске деце, без родитеља (они би остали код куће), и изведемо их у једну сеоску средину, а онда и у потпуну дивљину. Међутим, одмах смо наишли на проблем, јер родитељи не желе да пусте своју децу тек тако у дивљину, плаше се. Општи однос родитеља према деци је – превише их штите.

О томе како је овај експеримент протекао говори и Ранко Рајовић.

Многи су били уплашени: како ће у шуми, какве ципеле да понесу, да ли има змија, буба, како ће спавати у шатору, шта ако падне киша и сл., јер никада раније нису били у природи.
У Србији свако друго дете од шест година има поремећај фине моторике, равне табане има око 70% деце, ту је успоренија комодација… Кад се све то сабере, кад то дете крене у школу, не може да чита дуже од десет минута, јер има поремећај концентрације, не може да пише како треба, и ти проблеми се касније много теже решавају. Зато је важно да дете већ до 7, 8. године буде што чешће у контакту са природом.

Дечји писац Урош Петровић

Ја се трудим да код деце направим извесну гимнастику мозга. Физички и ментални развој су уско повезани. Опште је познато да се боље размишља док се шета; зато кад обављамо неки важан телефонски разговор углавном шетамо.

Дијагноза „недостатак природе” није болест, али ће једног дана представљати велику неспособност. Зато, родитељи, наставници, васпитачи, изведите децу у природу.

Извор: Јутарњи програм, РТС

 

Прочитајте савете за родитеље школараца које даје познати амерички психолог и аутор више од 40 књига – др Кевин Леман. Он је међународно познати психолог, радијска и телевизијска личност и говорник, члан Удружења америчких психолога. Аутор је преко 30 Тајмсових бестселера и награђених књига, и учествовао је у свим најгледанијим америчким радио и телевизијским програмима.

Прочитајте неколико његових најпознатијих савета за родитеље школске деце.

✔ 1. Никада не питајте дете да ли има домаћи задатак. Створите такву атмосферу у породици да дете зна да очекујете да има добар успех у школи и даје све од себе, али да је само одговорно за своје обавезе, као што су домаћи задаци. Наравно, уколико дете не испуњава своје школске обавезе и то се одражава на успех, ускратићете му разне привилегије као што су изласци, дружења, рођендани, играње на рачунару или одлазак у биоскоп.

✔ 2. Престаните да будите децу и свакодневно их пожурујете да како не би закаснила у школу. Ви нисте будилник у људском облику. Деца треба да добију свој будилник, и ту престаје свако ваше ангажовање око устајања. Наравно, у почетку ће вероватно каснити, али ви ни случајно не треба да их будите нити штитите од последица. Напишите учитељици поруку и објасните у њој да дете нема никакво оправдање за своје кашњење, и тражите да поступи онако како се поступа са децом која касне на часове. Наравно, уколико школски успех детета трпи због његових кашњења, опет ступа на сцену ускраћивање привилегија.

✔ 3. Не претерујте са похвалама. Кад дете донесе из школе петицу на контролном, немојте га дизати у звезде, већ реците нешто попут: „Ооо, то је баш добро за тебе!”. Тиме му дајете до знања да не учи да би вас учинило срећним, већ да би имало успешан живот.

✔ 4. Никад не питајте дете: „Како је било у школи?” Добро знате да ништа нећете сазнати запиткивањем, а ипак упорно понављате ову реченицу сваког дана. Уместо тога, ћутите и чекајте да дете само почне да прича. Када се то деси, немојте ни тада постављати додатна питања, већ користите чаробну реченицу: „Причај ми више о томе”. За почетак, у питању је заповест, а не питање, и то заповест која не звучи нимало ауторитарно, па ће је дете без отпора прихватити, а ви ћете коначно почети да добијате праве информације.

✔ 5. Не дозволите да дете буде претрпано ваншколским активностима. Деца нису хрчци, скините их са точка! Она треба да проводе више времена у породици, јер тамо граде карактер и усвајају вредности. Свакодневно јурцање са тренинга на час глуме па на курс страног језика упропастиће ваш породични живот а вас претворити у зомбија. Стриктно се држите правила – само једна ваннаставна активност по детету. А када већ почне да тренира фудбал или учи енглески, не дозволите му да брзо одустане, већ га натерајте да истраје неко време, јер ништа није лако кад први пут пробате. Упозорите га да ће ове активности морати да се држи шест месеци пре него што може да се пребаци на неку другу.

Извор: сајт Детињарије