Јован Мемедовић, др Ранко Рајовић и писац за децу Урош Петровић осмислили су и реализовали експеримент: одвели су градску децу, којима је природа потпуна непознаница, у дивљину. Градска деца „болују” од недостатка природе. Ова дијагноза не предстваља болест, али је свакако опасност која ће у будућности узроковати велике проблеме у развоју деце.
Јован Мемедовић
Ово је прича за родитеље, па после за васпитаче, наставнике и тако даље.
Родитељи треба да буду свесни да њихова деце, пре свега градска деца, имају једну дијагнозу – то је недостатак природе. Недостатак природе, доказали су, проузрокује недостатак пажње за учење, недостатак самосталности, оскудност у комуникацији; све то проузрокује физичке недостатке, на пример: лоше држање тела, равне табане, лош имунитет, подложност алергијама… Дакле, деца која не иду у природу остају неактивна и, самим тим, нема стимулације, нема природног искуства и нема практичног учења. Родитељи осете проблем, и онда децу брже-боље шаљу на неке спортове, али то није то. Ми смо биолошка бића; тек када смо у природи, ми смо оно што јесмо.
Направили смо један експеримент тако што смо планирали да окупимо што више деце, градске деце, без родитеља (они би остали код куће), и изведемо их у једну сеоску средину, а онда и у потпуну дивљину. Међутим, одмах смо наишли на проблем, јер родитељи не желе да пусте своју децу тек тако у дивљину, плаше се. Општи однос родитеља према деци је – превише их штите.
О томе како је овај експеримент протекао говори и Ранко Рајовић.
Многи су били уплашени: како ће у шуми, какве ципеле да понесу, да ли има змија, буба, како ће спавати у шатору, шта ако падне киша и сл., јер никада раније нису били у природи.
У Србији свако друго дете од шест година има поремећај фине моторике, равне табане има око 70% деце, ту је успоренија комодација… Кад се све то сабере, кад то дете крене у школу, не може да чита дуже од десет минута, јер има поремећај концентрације, не може да пише како треба, и ти проблеми се касније много теже решавају. Зато је важно да дете већ до 7, 8. године буде што чешће у контакту са природом.
Дечји писац Урош Петровић
Ја се трудим да код деце направим извесну гимнастику мозга. Физички и ментални развој су уско повезани. Опште је познато да се боље размишља док се шета; зато кад обављамо неки важан телефонски разговор углавном шетамо.
Дијагноза „недостатак природе” није болест, али ће једног дана представљати велику неспособност. Зато, родитељи, наставници, васпитачи, изведите децу у природу.
Извор: Јутарњи програм, РТС
Joca je car. 🙂
Odlican tekst.
Хвала, Игоре. Поздрав.