А недјеља има неки свој посебни, специфични карактер који се осјећа и разазнаје у свему. То као да није један произвољно, људским споразумом утврђен дан, него надљудски, с вишег мјеста одређен.
На селу и у варошици, у пустињи као и у метрополи, недјеље, ма колико различите међу собом, имају нешто основно заједничко. И то нешто као да не лежи само у људима, кретању и мигољењу живог људског створа, већ и у природи, у читавом њеном ритму, па и у такозваним мртвим стварима. И у самом зраку, у коме се труни златасти, љепљиви недјељни пелуд.
У недјељу је сунце више сунце, а тишина више тишина него у друге дане. Још у дјетињству чинило ми се да се у недјељу сунчане опеклине на купању добију кудикамо лакше и брже него радним даном. У недјељу и бубе спорије гамижу, и сокови у билинама спорије струје.
(…)
И недјељна сам поподнева, чини ми се, изнио из дјетињства. Уопће, све, а ма баш све, износимо из дјетињства! У старости се сваким даном све више томе увјеравамо. Све основне људске ствари извлачимо из дјетињства. А нарочито сву нашу прћију сензибилнога.
Такве ствари већина људи по измаку дјетињства уопће није више способна да научи. Па тако у дјетињству научимо и што је недјељно поподне.
Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба