Непостојаним називамо оно а које се јавља као претпоследњи глас у основи на чијем је крају група сугласника, у номинативу и акузативу једнине (када је у наставку нулта морфема) и/или у генитиву множине (када је у наставку -а).
Непостојано а се јавља у номинативу једнине (и у акузативу, када је једнак номинативу) именица мушког рода у промени именица када се множина завршава на –ови или -еви, нпр. бубањ (ген. бубња, мн. бубњеви), ритам (ген. ритма, мн. ритмови), орао, петао (ген. орла, петла, мн. орлови, петлови).
У номинативу и акузативу једнине именица женског рода на –о које је настало од –л, као мисао, замисао (ген. мисли, замисли, мн. мисли, замисли).
Непостојано а се јавља и у номинативу једнине и генитиву множине именица мушког рода као борац, кривац, почетак (ген. мн. бораца, криваца, почетака; дат. и лок. борцу, кривцу, почетку; ном. мн. борци, кривци, почеци итд.
Именице са суфиксом –лац имају непостојано а само у номинативу једнине и генитиву множине (посетилац, посетилаца). У свим другим облицима тих именица нема непостојаног а, а л испред ц прелази у о (посетиоцу).
Непостојано а се јавља у генитиву множине неких именица мушког рода страног порекла као концерт, патент, студент: ген. множне: концерата, патената, студената.
Јавља се и у генитиву множине именица средњег рода чија се основа завршава сугласничком групом. Такве су именице у средњем роду стакло, ребро, писмо, средство, копље итд. (ген. множине стакала, ребара, писама итд.).
Такође и у генитиву множине именица женског рода чија се основа завршава сугласничком групом: басна, девојка, сестра, трешња, црква итд. (ген. множине басана, девојака, сестара, трешања, цркава итд.).
Непостојано а се јавља у номинативу једнине мушког рода придева, у неодређеном виду: чудан (чудна, чудно), добар (добра, добро), танак (танка, танко).
О одређеном и неодређеном виду придева прочитајте овде.
Тако и код придевских заменица , нпр. сав (сва, све), такав (таква, такво), и код броја један (једна, једно).
Непостојано а се додаје предлозима с, к, уз, низ, кроз када стоје испред речи с којом би иначе образовали тешко изговорљиву комбинацију сугласника: са школом, ка граду, низа страну, уза зид, кроза зид и сл.
Предраг Пипер, Иван Клајн, Нормативна граматика српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2014.