Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Trebalo bi istresti stvarnost iz svesti, razlistati kupusare uspomena, promućkati surutku u glavi, izbaciti dosadne detalje iz sećanja, pripitomiti prošlost i dresirati je da špijunira za nas, da se svakodnevno pretvara u nešto drugo, da nas laže, da nam krade ideje, da nas trpa u mitologiju i da nam dezinfikuje savest. Ono što ostane u nama posle toga možemo uslovno nazvati Vreme za nove teme!

Čovek rođenjem dobije jednu količinu vremena koju tokom života troši. Taj trun čovekovog vremena nije deo univerzalnog, vaseljenskog vremena, to je nagrada čoveku što se rodio i što postoji. Kažemo „Prošlo je mnogo vremena”, ili „Vreme juri ko ludo”. Grešimo! Vreme stoji, mi prolazimo, mi jurimo, i mi se trošimo, naše vreme trošeći, pa Desanka sasvim ispravno peva „Nemam više vremena”.

Ali, da ne dangubimo, hajde da malo odlutamo u prošlost našeg glavnog grada, recimo u 1840. godinu, kada je otvorena prva kafana u Beogradu, koja se zvala „Kod sedam Švaba”. Nušić, doduše, u svom tekstu „Beogradske kafane” ovu smešta u kasniji period! Ali, Nušić se nije u životu bavio čobanskim poslom pa ne pominje da je, u vreme otvaranja te prve kafane, Upraviteljstvo varoši beogradske pokušavalo uredbama da uredi život u čaršiji, pa je izdalo Uredbu o mangupima. Pomislićete – i danas aktuelna tema! Da, ali drugi će reći: danas u Beogradu nema čobana i nema stoke. Ko se tu vara?

U starom Beogradu, ako bi se izgubila stoka, zbog čobanskog nemara, ili zbog obadanja, trebalo je podneti vlastima prijavu sa ličnim podacima izgubljenog konja, vola ili druge stoke. Tako oglašena izgubljena stoka nazivana je mangup-stoka, i podlegala je pod Uredbu o mangupima. Po toj uredbi, koja je dugo primenjivana, vlast je bila obavezna da traži izgubljenu stoku i da o tome obaveštava javnost. U jednom dokumentu iz jula 1861. godine, Srez vračarski, Okrug beogradski, izdao je objavu o izgubljenoj stoci-mangupima, u kojoj piše: „Od prošle jeseni nestao je jedan jarac barzast šaren, od dve do tri godine star, mator, kod Nauma Stefanovića na Banjici. Nestala je i jedna žuta krava od tri do pet godina matora kod Lazara Škrebića na Banjici kod Svete Trojice. Nestalo je i jedno prase od šest meseci staro kod Blagoja Srećkovića u Resniku na Đurđev dan. Predloženu mangup-stoku Upraviteljstvo varoši Beogradske objavljuje s tim da istu po istečeniju Zakonom određenog roka u polzu kase Praviteljstvene ima prodati ako im se za to vreme saibija ne prijavi.”

Tako se nekad punio gradski budžet. Beograd danas nema takvu uredbu, ali ima, sa ekološke tačke gledišta, zabrinjavajuće zadovoljavajući biodiverzitet, ili, sa sholastičko-mudrijaške tačke gledišta, nepodnošljivo podnošljivu količinu i stoke i mangupa, pa jedna takva Uredba možda ne bi bila naodmet.

Izvor: Novosti

Fotografija: zena.blic.rs

U Dvorani Kulturnog centra Beograda juče je počeo prvi Festival knjiga, manifestacija koja na jednom mestu okuplja preko 30 izdavača iz Srbije i na kojoj su predstavljeni pažljivo odabrani naslovi iz stručne literature iz oblasti društvenih nauka i poslovne knjige.

Cilj festivala je da se skrene pažnja na značaj relevantnih sadržaja u izdavačkoj produkciji Srbije u oblasti humanistike, kulture, umetnosti i ukaže na globalne trendove multidisciplinarnog pristupa ovim oblastima, kao i da se ukaže na značaj izdavaštva u nacionalnoj kulturi Srbije. Da se čuje glas bibliotekara i promovišu pojedini naslovi po izboru izdavača, bez isticanja i favorizovanja izdavača, već knjiga, i da ovu vrstu literature približi bibliotekama.

U okviru festivala, održan je panel „Tajna ulaska u biblioteke”, koji je osvetlio lavirint puta ovih knjiga do bibliotečkih polica.

Tokom Festivala knjiga biće održan i ciklus razgovora na temu „Obrazovanje na tranziciji” (istorija, ekonomija, umetnost, agrokultura).

Predviđeno je i da stručni žiri, sastavljen od kompetentnih kulturnih poslenika iz različitih oblasti, izabere najbolje knjige u tri kategorije: knjiga koja ostvaruje naučni doprinos uz poštovanje kriterijuma profesionalnog izdavaštva, knjiga koja doprinosi inovativno-obrazovnoj praksi i vredno reprint izdanje stare knjige čija vrednost i aktuelnost odoleva vremenu.

Festival knjiga traje do 30. januara.

Izvor: b92.net

„Život u Beogradu oko 1920. godine bio je šarolik, bujan, neobično složen i pun protivnosti. Bezbrojne, raznovrsne i velike snage išle su uporedo sa nerazumljivim slabostima i nedostacima; stari način rada i stroga stega patrijarhalnog života stajali su pored šarenog spleta novih, još neuobličenih običaja i svakojakih besporedaka, nehat pored bujnosti, čednost i svaka moralna lepota pored raznih poroka i rugobe. Zahuktala i bezobzirna trka svih vrsta profitera i špekulanata razvijala se uporedo sa igrama mozga i mašte mekih sanjala i smelih ideologa. Po razrivenim ulicama i ruševnama, zapuštenim kućama sa vidnim tragovima rata, valjala se šarena bujica sveta, koja je nettrestano rasla, jer su se u nju bacale svakodnevno stotine pridošlica, glavačke, kao lovci bisera u duboko more.

Tu je dolazio i ko je hteo da se istakne i ko je hteo da se sakrije. Tu su se mešali oni koji su imali da brane imetak ili položaj, ugrožen novim prilikama, sa onima koje je dovela želja da sada steknu jedno i drugo. Tu je bilo mnogo mladog sveta iz svih krajeva države u stvaranju, koji je sve očekivao od novih prilika i sutrašnjeg dana, i dosta starijih ljudi koji su gledali kako da se prilagode, i tražili spasa upravo u toj bujici, krijući svoj sgrah i odvratnost koju im je ona ulivala. Bilo je mnogo takvih koje je rat izneo na površinu i stvorio, kao i takvih koje je u osnovi podrmao i izmenio i koji su sada tražili oslonca i ravnoteže.

Bilo je gladnih, slabo odevenih, nedoučenih; bilo je moralno prebijenih i zauvek u sebi postiđenih; bilo je sitih i nasrtljivih sa bezgraničnim apetitom i divljačkim smelostima; bilo je zanesenjaka i usijanih glava koje ne misle na sebe, i hladnih račundžija i sebičnjaka; bilo je ljudi svih vera i uverenja, raznih rasa i narodnosti svih staleža i profesija; bilo je rodoljuba sa starom ljubavi, naivnom verom i neodređenim nadama u blisku bolju budućnost; bilo je smelih i vidovitih novatora, koji su već sada gledali dalje i videli bolje; bilo je međunarodnih agenata koji su išli za svojim jasno određenim ciljem.

Bila je, ukratko, cela jedna bujna i šarena dubinska flora koju ratovi i veliki potresi rađaju a mir izbacuje na površinu. Jer, u naše vreme i najveći ratovi i naj savršenije pobede retko i nepotpuno rešavaju pitanja zbog kojih se ratovalo i pobedilo, ali zato otvaraju redovno velik broj novih i teških pitanja. Rešenje tih pitanja gražio je ovaj svet. Nemogućno je ma i približno nabrojati čega je sve bilo u toj bujici sveta, ali se pouzdano može kazati da su svi ti ljudi došli gonjeni moćnim nagonima i hitnim, velikim potrebama, kao jata morskih riba koja traže povoljnije uslove za život, ta bujica je stremila pod senku nove vlasti i novih zakona, rešena ili da ih prilagodi svojim težnjama i interesima ili da sebe prilagodi njima.

U tom mnoštvu i u vazduhu koji ga okružuje vladala je nezdrava i varljiva ali uzbudljiva i moćna atmosfera neograničenih mogućnosti na svima područjima i u svima pravcima. Tada ste mogli da na liniji Slavija—Kalemegdan, u podne ili pred veče, sretnete neočekivano nekog druga iz detinjsgva i blagodareći tome slučajnom susretu da već sutra osvanete kao dobro namešten ili čak bogat čovek, a da vas niko podrobnije ne ispita ko ste, ni šta ste, ni kakav ste. Ali ste isto tako mogli sa torbom punom najboljih svedočanstava i najtvrđih uverenja (crno na belo!) da nedeljama uzalud obijate pragove nadleštava i da nikad ne dođete do svoga prava. Nečega od bujnosti i haosa zlatonosne zemlje Eldarada bilo je u životu i izgledu te prestonice jedne velike države koja još nije imala ni određenih granica ni unutarnjeg uređenja ni konačno utvrđenog imena. U svemu je vladao neki bogat i topal nered, veliki, duhovni i materijalni nered u onoj prvoj fazi u kojoj se još niko ne buni protiv njega, jer svak u njemu nalazi svoj komad i crpe nadu da može naći još veći.

Život toga novog Beograda nije još niko opisao, niti ga je lako opisati, ali oni koji su tada živeli mogu i danas da ga izazovu u sećanju i osete svim čulima kao naročit klimat ili određeno godišnje doba.”

Ivo Andrić, Gospođica, Sabrana dela Ive Andrića, Beograd, 1976.

Kako se Ivo Andrić obratio Adolfu Hitleru?

Fotografija: citypictures.org

Na današnji dan, 11. januara 1931. godine, činom svečanog osvećenja Opštinske biblioteke i Muzeja, prestonica je dobila Gradsku biblioteku, što je bilo čitav vek nakon prve pozajmne Biblioteke varoši Beogradske, Gligorija Vozarovića. Po ugledu na savremene evropske biblioteke, knjige su sređene prema principima decimalne klasifikacije i organizovali su se prvi stručni bibliotekarski kursevi. Posle više seoba, u maju 1935. godine, Opštinska biblioteka i Muzej se se doselili u zgradu u Ulici kneginje Ljubice 1, današnju Zmaj Jovinu, gde ih je zateklo šestoaprilsko bombardovanje 1941. godine, koje im je nanelo veliku štetu, pošto je izgoreo krov i poslednji sprat.

Ipak, i tokom okupacije Biblioteka je radila, a nakon oslobođenja osnivaju se rejonske i opštinske biblioteke, i pristupa se novoj organizaciji rada i formiranju posebnih odeljenja. Godine 1961. Biblioteka grada Beograda određena je za matičnu biblioteku za područje grada, te već naredne decenije postojeće prostorije u Zmaj Jovinoj postaju tesne, pa ona dobija na korišćenje zgradu u Knez Mihailovoj 56. Posle decenijskog sređivanja zgrade, u oktobru 1986. godine pesnikinja Desanka Maksimović svečano je otvorila novu zgradu Biblioteke grada Beograda, u kojoj se ona i danas nalazi.

Biblioteka-grada-Beograda

Od važnih događaja vezanih za Srbiju na ovaj dan izdvajamo još:

1991. godine preminuo je glumac Ratko Sarić;
1997. godine preminuo je glumac Milutin Butković;
2001. godine preminuo je pesnik i književnik Branko V. Radičević.

Izvor: srpskilegat.rs

Fotografija: srbin.info

Beograd je lep lepotom uspravnog stava, pojavom na brdu, zakoračajem nad vodama.

crnjanskiU promenjivoj lepoti jedne varoši može se naći u životu, bar toliko istog doživljaja, žalosti i uživanja i možda još više razloga za tužne ili svetle misli, koliko i u lepoti živog i voljenog bića. I ta lepota mrtvih stvari, uzvišica, mostova, zgrada, ulica ima svoju dvojaku lepotu, spoljnu i unutrašnju, koja je isto tako i telesna i duševna. Spoljna lepota je, kao i telesna, predodređena. Nje nema gde varoš nema profila – reku koja kroz nju protiče, more na čijoj je obali sazidana – mostovi, visoke terase itd. Spoljnu lepotu Njujorka osetiće i najbedniji stvor, videvši je, ma samo na filmu. Spoljnu lepotu Pariza, kao i Londona, čine mostovi, avenije, veliki objekti, ali kome nije poznata i unutrašnja lepota Pariza, prolećna i jesenja, ranog proleća i rane jeseni, onaj plavi odblesak kaldrme, šarenilo stvari voća i cveća, udobnost života i u najzabačenijem kutu varoši? Lepota Rima, koja je poznata, sva je u grandioznim profilima, ali zar taj večni grad nema još dublju, a svakako bližu lepotu, unutrašnju: svojih vrtova i fontana? Berlin, s jednom grubom lepotom velikih, spoljnih efekata, ima jednu mnogo značajniju lepotu unutrašnjosti, sadržaja svojih delova ogromne, moderne živosti, čelika, kretanja, stakla, vrtloge.
Spoljna lepota Beograda, vrlo velika, nije isticana dovoljno, ali je poznata već stolećima. Varoš sa visokim profilom, Beograd je lep lepotom uspravnog stava, pojavom na brdu, zakoračajem nad vodama. prilazeći mu, ma s koje strane, ugleda se profil moćan i oštar, koji će kroz dve-tri desetine godina biti, svakako, nezaboravan. Fabrički deo na Dunavu, ako izraste nad pančevačkim mostom, uticaće na putnika, neposredno, dižući se, iz dugih i širokih pejsaža. Poznata je i upadljiva izrazitost visoko postavljenog profila beogradskog, gledanog s južne strane. Varoš je tu sasvim nova, u njenom sadržaju nema ničega starinskog; iako je novi, siromašni taj kraj jasan je prelaz sela u varoške oblike. Beograd je tu tako mlad i svež, kao da je iznenada izdignut iz zemlje.

S brda, nad Košutnjakom, on je još lepši. Amerikanskog profila, s velikim objektima koji se ocrtavaju na dubokim i beskrajnim nebesima, on je otišao, udaljio se, žureći, hitajući, izmičući pred ostalom zemljom. Kad mu se prilazi sa severa, pred zemunskim mostom utisak koji njegova spoljna lepota ostavlja, pun je. Sva njegova silovitost, žurba i snaga tu vidna je. A ono što toj slici daje naročitu draž, to je orijentalni mir pejsaža, u kom se ta silovitost odigrava. Još nekoliko godina radova na aerodromima bežanijskim, na pristaništima Čukarice, pred železničkom stanicom i ulazak taj, sa slikom varoši u visini biće vanredan.Posmatran sa voda pak Dunava, još da je Saborna Crkva vizantijskog, raškog, oblika (najbolnija tačka arhitektonskog profila Beograda) – varoš bi bila, po spoljnoj lepoti, izvesno, jedna od najlepših u Evropi.

Tražeći, međutim, unutrašnju lepotu Beograda dobija se utisak zbrke, ponegde vrlo neprijatne za oko. U žurbi posleratnoj, u štednji, unutrašnja, arhitektonska lepota varoši, još je neizrazita. Stari Beograd, koji je imao svoju prijatnu formu ulica (predratna Krunska), pa svoju slikovitost sokaka (u Skadarliji i Paliluli), svoje mirne oblike što su pristajali uz plavetnilo istočnjačkog neba, topla i duga leta i jeseni, kao čto je imao i svoju naročitu atmosferu i svoje varoške tipove, nestao je. Nestao je u novoj posleratnoj varoši ogromnog poleta. Beograd Kneževine, Beograd turskih ratova, imao je svoj lik; u današnjem Beogradu, mi prisustvujemo tek pomaljanju novog lica varoši iz magle.

Pod snegom, Skadarlija sad, nema više čar zavejane, stare turske varoši ali svakog će iznenaditi lepota koja je sve izrazitija, što vreme više odmiče, npr. Miloševog konaka, kraj Patrijaršije, u jednom zavejanom večeru. I u Topčideru, dvorac ima te pametne i razborite, arhitektonske oblike, jedne stalne udobnosti odeljenosti iod ulice i povučenog gospodarstva. Neočekivan je, isto tako dubok utisak, koji, u ovim božićnim, zimskim večerima ostaje i od drugih, predratnih krajeva Beograda, izgubljenog u velikoj modernoj varoši što se sad zida. Kakva tišina i lepota skromna, npr. Vaznesenjske Crkve! Njena mirna, pravoslavna kubeta, njena zavejane jele, ceo njen oblik manastirske skrivenosti, a svetinje.

Nestao je predratni Manjež, nema predratnih večeri oko Pozorišta i u Pozorištu, druge su senke na snegu trkališta Kola jahača, železničke stanice, Slavije, Univerziteta itd. Sasvim druge, nego što behu pre dvadeset godina, u ovakve zimske večeri. Iz automobila, kroz zamagljene prozore, uz zvekat lanaca na točku, vidi se sad kako promiču velike slike novih zgrada, širokih, ogromnih kontura. Večni su samo vidici Kalemegdana. Kad se po njemu pođe, vraćaju se dva utiska svake zime. Da sneg budi sećanja, kod svakog, na detinjstvo, a da sada raskopani jarkovi u parku sećaju na rovove iz rata, zavejane zaklone i prihvatnice. Za trenutak, život Knez-Mihailove ulice zaboravlja se. Zima je stišala varoš. lađe pod njom, pristanište pod snegom, stoje u nekom stišanom životu, skoro mrtvilu, u kome su pokreti retki.

beograd-sneg

Olupane lađeizvučene su u pesak. Bačene, kao i prošlost. Bežanijske Kose su osunčane. Prema Avali snežno nebo, ali kroz koje se pomaljaju plavetnila i osećaju planine. Iste boje, kao i snežna nebesa, iznad varoši, lebdi dim. Sve je u boji sivoj, pepela, večernjeg sutona; i sneg. Vrane lebde po vetru, tihim letom. Vetar ih baca, među zvuke sirena, mašina, nad sivim, naboranim vodama, boje prljavog snega, u nebo nad šumama, iza Čukarice velika ravan, pod Kalemegdanom, pusta, snežna, čini da se nebesa čine još ogromnija. U njima se događaju igre velikih svetlosti.

Tek kad se sa terasa nadnese nad opkopima i bedemima, vidi se sva širina stare tvrđave nad kojom je dignut, visoko, Pobednik. Dole, na vodi, mali parobrod bori se s talasima i vetrom. Njegovi prozori i klupe načičkani ljudima (ljudi: siromaštva, patnje, prevare, jadikovanja,neizvesnosti, taštine, zasede, odlasci kući, samoubistava, bolesti, stomaci) tako su maleni sa daleka. kroz nove, kamene ograde šetališta i terasa, s fenjerima i stepenicama, po ugledu na dubrovački posat, duše ledena košava. Vrbaci smrznuti imaju boju krzna medveda. Sve te ravni, dole, obukle su zimske boje šuma i zveri. U daljini samo sve se završava plavim dnom.

Veče je, i dan u boji leda, u boji očiju severnih naroda. sneg na Nebojši kuli, na bedemima stvara tišinu iznad razlivenih voda što se pod Beogradom čine kao more.To je veličanstvena, precizna, spoljašnja lepota Beograda, pod zimskim sutonom.

Unutrašnja, međutim, sadržajnija, javlja se posle, kad automobil opet nastavlja svoje lutanje. Nije više u tihim ulicama, u porodičnim formama, u zgradama zadužbina. Kroz zamagljeno staklo, ukazuju se senke velikih zgrada, u centru zatim duga prava ulica pod snegom, velike konture, ogromni fakultet tehnike, posle nekoliko minuta čitavo brdo bolnica, instituta, pa onda vavilonske senke zgrada novih ministarstava, đeneralštaba itd.

Nova lepota Beograda pomalja se, dakle, tu. U profilu, tvrdom i teškom, od velikih, kamenih blokova u visini, spratovi zidina isto kao brda ćute pod snegom ali gledaju, u zimsko veče, plamnim očima svojih osvetljenih prozora, što se vide, kroz tamu i onda kad se pred nama pojavljuje, daleko, velika i večna sen Avale i zimske noći, u snegu.

1930.

Izvor: novipolis.rs

„U Beogradu ima mnogo mesta i prostora za jednu vrstu, ako smem tako da kažem, polusveta, počev od neobrazovanih i nekvalifikovanih, pa do birokratije i polusveta koji se javlja u umetnosti, kulturi itd.

Kad bi Beograd imao neke malo čvršće i racionalnije kriterijume, kad bi bilo teže živeti u njemu bez razloga, mislim da bi bio zdravija sredina. Još, međutim, u Beogradu ima fondova, još je on grad sa mnogo para, a sa malo smisla za ukus, za racionalnosti, za prave vrednosti života, i zato je on pribežište za svakoga.

Na primer, ja ću da uzmem jednu najčistiju oblast, to je umetnost, kultura. Kad pogledate koliko tu postoji ljudi bez razloga, bez pravog zaposlenja, bez ikakvog učinka, na nekim fondovima i nekom milosrđu i socijali i kako bi se ti ljudi mogli zaposliti na nekom pravom poslu izvan Beograda, onda vidite da nedostatak pravih, opštih kriterijuma kvari sadržaj Beograda količinom tog, ja sam uslovno nazvao, polusveta.

Tako je isto i sa birokratijom. Pretpostavljam da u Beogradu ima mnogo lažnih radnih mesta u tom ogromnom birokratskom aparatu. A to je nepotrebno Beogradu. (…) Beograd je pun nekih ogromnih ustanova, kao što je Televizija, koja zapošljava više od tri hiljade ljudi. Tu nema kontrole. Zatim ima poštu, železnicu, ne znam koliko ljudi ima Politika. To su mesta gde postoji već zakonit procenat onih koji ne rade ili loše rade. A mi još imamo ljude i fondove koji imaju za to razumevanja, koji to podržavaju, umesto da saseku u korenu mogućnost da neko može da živi, a da ne radi.”

Izvor: Dušan Radović, Baš svašta, Sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.

Učenje gramatike ne treba da predstavlja problem. Jezik je organizam koji ima svoju logiku. Jednom kada naučite da o jeziku mislite na pravi način, da povezujete stvari i razmišljate o jezičkim promenama – shvatićete da gramatika našeg jezika, zapravo, nije tako teška i – što je najvažnije i najlepše – zavolećete srpski jezik. Onda kada vam je ono što učite interesantno, sve je lako.

Zato ne dozvolite da obimnost gradiva, nedovoljna posvećenost nastavnika i profesora ili vaša nezainteresovanost učine da od nečega što je važno, neophodno i obavezno stvorite sebi obavezu koju ćete izbegavati. Učite sa nama srpski jezik i postignite željene rezultate.

casovisrpskog

 

✎ Profesorka srpskog jezika i književnosti drži privatne časove srpskog jezika, priprema učenike za upis u srednju školu i na fakultet.

✎ Pristup i način rada zavisi od individualnih karakteristika svakog učenika ponaosob, kao i od nivoa predznanja.

✔ Moguć rad u manjim grupama
✔ Mogućnost dolaska na kućnu adresu

Časovi se održavaju u Beogradu. Za učenike iz drugih gradova u Srbiji postoji mogućnost održavanja časova onlajn.

☏ Više informacija možete dobiti na broj telefona 063 30 99 26.

✉ Ili pošaljite mejl na srpskijezik@pismenica.rs.

Pratite nas na Fejsbuk stranici, gde više od 20.000 pratilaca uživa u učenju srpskog jezika.

✿ Tu smo da vam učenje učinimo kvalitetnijim, uspešnijim i lakšim.