Када се заменица у мушком роду односи на нешто живо, акузатив једнине биће једнак генитиву; када се односи на нешто неживо, акузатив ће бити једнак номинативу.
– Пажљиво је погледао човека ко(је)га је срео те вечери.
– Пажљиво је погледао филм који су му препоручили раније.
У својој књизи Српски језик : норма и пракса Рада Стијовић наводи случај који, како каже, граматичка литература не бележи, а на шта је прва скренула пажњу академик Милка Ивић (и на шта би требало да обрате пажњу предавачи српског језика и писци граматика). Наиме, говорећи о категоријама живо/неживо све граматике испуштају из вида да у категорију живо спадају и биљке, а у категорију неживо именице попут лутак, робот и сл., а у српском стандардном језику се каже: Посматра храст (а не храста); Пуштао је змаја (а не змај) или: Направили су лутка (а не лутак).
Рада Стијовић онда поставља питање шта је то што одлучује када ће именица мушког рода у једнини имати акузатив једнак номинативу, а када генитиву.
Очигледно није довољно, закључује она, рећи да генитивски наставак -а у акузативу имају именице које означавају нешто живо. Потребно је додати да оне означавају нешто што је способно да се само креће, што је способно за вољну, осмишљену акцију (попут човека, коња, голуба, а насупрот зиду, столу или храсту).
У (под)свести говорника српског језика живо је и оно што уверљиво подсећа на човека (по облику, способности, кретању…). Зато се именице попут робот, лутак, змај, вампир, ванземаљац итд. деклинирају као именица човек.
Рада Стијовић, Српски језик : норма и пракса, друго издање, Чигоја штампа, Београд, 2015.