Језик се сматра једним од основних конститутивних елемената сваког народа. Заиста, језик и народ су судбински повезани: оно што се дешава народу, дешава се и његовом језику. Настали заједно, језик и народ заједно опстају, и не постоје један без другога.
Језик није само средство за споразумевање, оно по чему се припадници једног народа препознају и распознају, већ и оруђе националне културе, израз народног духа и идентитета. Плодови умног рада свих припадника једног народа изражавају се, тумаче и преносе језиком. Читав живот и развој националних заједница заснивају се на језику. Зато се с правом може рећи да је духовност народа у његовом језику.
Надаље, језик је средство повезивања свих припадника једног народа – у простору (без обзира на то где живе) и у времену (претходних генерација са садашњом, садашње са будућим). Управо то омогућује друштвени напредак: потомци баштине сва достигнућа предака, која им бивају језиком пренесена.
Ништа мањи није значај језика за појединца, који језиком уобличава, изражава и преноси другима своје мисли, осећања, сазнања… Језик је, дакле, израз човековог духовног и интелектуалног бића. Без обзира на то чиме се бави – да ли је професор, инжењер, лекар, економиста… – човек се представља, показује језиком – по њему га други цене. Језичка култура сваког појединца огледало је његове опште културе.
За разлику од других добара, која сваки човек може да прилагођава своме укусу и потребама (нпр. и поред уобичајеног стила у градитељству и одевању, свако може да гради кућу и облачи се по својој жељи), језик, који – како рече Вук – није приватно благо, него опште добро, заштићен је од интервенције појединаца, јер је он ради комуникације свих унутар једног народа, и зато мора бити разумљив свима, а то значи – јединствен, устаљен. Језик је, дакле, изнад сваког појединца.
Језик је и изнад сваког народног говора и дијалекта. Наравно, овде се мисли на стандардни, књижевни језик, који је нешто што се ствара, изграђује, и зато се мора посебно учити, јер се нико не рађа с њим као са матерњим говором. (…) Стандардне норме, као обавезне, држе језички систем на окупу; без њих би комуникација престала и тај систем би се с временом распао. Зато сви који се служе стандардним језиком треба да га стално уче и усавршавају, да добро знају његова правила, норме, да их се у језичкој пракси придржавају и да тако језик негују и чувају.
Милорад Телебак, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници