Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Don Rigobertove beležnice

 

Mi nemamo razumevanje za konceptualni karakter. Vi ste napravili ovaj lepi nacrt moje kuće i moje biblioteke polazeći od pretpostavke – vrlo rasprostranjene, nažalost – da su u jednom domu važne osobe, a ne predmeti. Ne kritikujem vas što ste prihvatili taj kriterijum, preko potreban za čoveka vašega zvanja koji ne odbija da uvaži mušterijino mišljenje. Ali moja koncepcija budućeg doma potpuno je suprotna. Odnosno: u ovom malom izgrađenom prostoru, koji ću zvati svojim svetom i kojim će vladati moji hirovi, prednost će imati moje knjige, slike i grafike; mi osobe, bićemo građani drugoga reda. Ove četiri hiljade svezaka i stotinu platana i grafika ono su što mora da čini praiskonski razlog za nacrt za koji sam vas zadužio. Vi ćete podrediti prijatnost, sigurnost i udobnost ljudi ovim predmetima.

Neophodan detalj je dimnjak, koji mora imati mogućnost da se, prema mojoj volji, pretvori u krematorijumsku peć za knjige i višak grafika. Zbog toga mora biti smešten vrlo blizu polica i nadohvat moje stolice, jer mi se sviđa da se igram inkvizitora književnih i umetničkih nesreća sedeći, a ne stojeći. Objasniću vam. Četiri hiljade svezaka i stotinu grafika koje posedujem nepromenljive su brojke. Nikada ih neću imati više, kako bih izbegao preobilje i nered, ali oni nikada neće biti isti, jer će se neprestano obnavljati, sve do moje smrti. To znači da za svaku knjigu koju dodajem svojoj biblioteci uklanjam neku drugu, a svaka slika – litografija, drvorez, ksilografija, crtež, rezbarija, miksografija, ulje, akvarel itd. – koju uključujem u svoju zbirku, zamenjuje najneomiljeniju od svih. Neću kriti od vas da je odabir žrtve mučan i, katkad, srceparajuć, hamletovsko dvoumljenje koje me muči danima, nedeljama, i koje se potom obnavlja u mojim noćnim morama. U početku sam poklanjao knjige i žrtvovane grafike javnim bibliotekama i muzejima. Sada ih palim, odatle uklanja dimnjaka. Odlučio sam se za tu drastičnu formulu, koja otklanja teskobu što moram da izaberem žrtvu uz ljuti osećaj da činim kulturno svetogrđe, etičku transgresiju, onoga dana, bolje rečeno noći, kad sam – odlučivši da nadomestim prekrasnim Sisleom, nadahnutim morem u Parakasu, reprodukciju višebojne konzerve Sampbell supe Endija Vorhola – shvatio kako je glupo da kažnjavam tuđe oči delom za koje sam procenio da je nedostojno mojih. Tada sam je bacio u vatru. Gledajući kako se prži taj papir, okusio sam mutnu grižu savesti, priznajem. Sad mi se to ne događa. Poslao sam desetak romantičarskih i indijanskih pesnika u plamen i ne manji broj skulptura, konceptualnih, apstraktnih, neformalističkih, pejzažnih, portretnih i svetačkih, kako bih sačuvao numerus clausus svoje biblioteke i pinakoteke, bez bola, nego, štaviše, pod stimulativnim utiskom kako proučavam kritiku književnosti i umetnosti kako bi to trebalo učiniti: na radikalan, nepovratan i sagoriv način. Dodajem, da dovršim s ovim odlomkom, kako me ta razbibriga zabavlja, ali nipošto ne deluje kao afrodizijak pa je stoga smatram ograničavajućom i slabom, sasvim duhovnom razbibrigom koja se ne odražava na telu.

Nadam se da nećete shvatiti ovo što ste upravo pročitali – nadmoć koju pripisujem slikama i knjigama nad dvonošcima od krvi i mesa – kao humorističku pobudu ili ciničnu pozu. Nije to, nego već uvreženo uverenje, posledica teških , ali i vrlo prijatnih iskustava. Nije mi bilo lako da dođem do načela koje protivreči starim tradicijama – nazovimo ih humanističkim sa smeškom na usnama – antropocentričnim filozofijama i religijama kojima je nepojmljivo da stvarno ljudsko biće, sklop od propadajuće krvi i mesa, bude smatrano manje dostojnim zanimanja i poštovanja od onoga koje je izmišljeno, koje se pojavljuje (ili, recimo, odražava, ako se tako prijatnije osećate) u umetničkim i literarnim slikama. Poštedeću vas pojedinosti ove priče i prelazim na zaključak do kojega sam došao i koji sad obznanjujem ne crveneći se.

Nije svet samopokretnih grubijana, čiji smo vi i ja deo, ono što me zanima, ono zbog čega uživam i patim, već ovo mnoštvo bića pokretanih maštom, željom i umetničkim umećem, prisutnih na slikama, grafikama, u knjigama koje sam uspeo da prikupim dugogodišnjom strpljivošću i ljubavlju. Kuća koju ću izgraditi na Baranku, ona koju vi treba da nacrtate prepravljajući projekat od početka do kraja, više je namenjena njima nego meni ili mojoj novoj supruzi ili mom sinčiću. Trojstvo koje čini moja porodica, bez namere da bogohulim, u službi je tih predmeta, a vi to takođe treba da budete kad se, pošto pročitate ove retke, nagnete nad sto za crtanje kako biste ispravili ono što je loše urađeno.

Ovo što sam upravo napisao doslovna je istina, ne zagonetna metafora. Gradim ovu kuću da bih patio i zabavljao se s njima, zbog njih i za njih. Potrudite se da me oponašate tokom ograničenog perioda u kojem ćete za mene raditi.

A sada, crtajte.

Po vjeri vašoj neka vam bude. (Jevanđelje po Mateju)

U romanu Majstor i Margarita Bulgakov je stvorio specifičan demonološki sistem u čijem centru je lik Volanda – Princa Tame. Figura đavola je prethrišćanskog porekla, ali su hrišćanske predstave o njemu odlučujuće uticale na kasnije prikaze ovog lika. U narodnim legendama poreklo nečistih sila vezano je za starozavetni apokrif o palim anđelima na čelu sa Satanom. U slovenskim kosmogonijskim predanjima on je poglavar zlih duhova, protivnik boga – stvoritelja, a njegova funkcija povezana je sa arhaičnim dualističkim mitologijama. Religiozni dualizam je veoma izrazit u srednjovekovnom bogumilskom pokretu sa korenima u starom manihejskom učenju – religiji koja iz iranskog mazdaizma preuzima ideju dualizma dva večna principa dobra i zla, svetlosti i tame, što se nalaze u neprekidnom sukobu tokom istorije. U području hrišćanstva đavo se označava kao vođa tame, koja predstavlja simbol prvobitnog haosa, božje i svetlosne udaljenosti, mračnog podzemlja u onom svetu, neprijatelja prosvetljenosti. U Bulgakovljevoj predstavi, svetlost i tama takođe su obeležja carstava boga i đavola, ali tama nije isključivo simbol zla, niti je đavo protivnik – poricatelj boga.

Epigraf romana je citat preuzet iz Fausta; u pitanju je odlomak razgovora Mefistofela i Fausta: …pa lepo, ko si? – Deo snage sam koja vazda želi da tvori zlo, a uvek dobro sazda. I Bulgakovljev đavo delovaće u pravcu dobra, ali ne nehotično, kroz težnju ka zlu, već svojevoljno i u skladu sa zakonima transcendentnog poretka, zasnovanim na pravičnosti. Volandovo ime, upotrebljavano u značenju nečastivog i varalice kod nemačkih srednjovekovnih pisaca, preuzeto je iz Geteovog dela, gde se javlja kao ime jednog od doglavnika Satanine svite. Mefistu je dodeljena negativna uloga kušača ljudi, ali njegovo delanje, usmereno u pravcu pokretanja čoveka na akciju, u skladu je sa božanskom promišlju. Lik ovog zloduha – vragolana, potpuno podređenog volji boga, poslužio je kao samo jedan od podsticaja za kreiranje figure Volanda, koji, za razliku od svog literarnog prethodnika, dela ravnopravno sa božanskom silom.

O međusobnoj povezanosti i uslovljenosti demonske i božanske ravni, ali i o važnosti Volandove uloge, govori činjenica da je u prvim verzijama romana on nosilac čitave povesti o pogubljenju Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista). Kasnije funkciju autora apokrifnog jevanđelja preuzima Majstor, ali i dalje se o junacima iz sfere svetlosti doznaje od onih koji su se našli u krugu Kneza Tmine. U ranim Bulgakovljevim delima đavo – oličenje tamne strane Apsoluta još uvek nije prisutan. Nečastive sile javljaju se u vidu izobličenosti i primitivizma svakodnevice koja dezintegriše principe dobra. Međutim, u Majstoru i Margariti upravo je demonski svet suprotstavljen predstavnicima svakodnevice.

Voland nije tip nečastivog koji navodi nedužne na greh, da bi potom usledila kazna. (Neprihvatljivim možemo smatrati i mišljenje L. A. Levine da vladavinom zla na zemlji Voland pokušava da utemelji neslobodu čoveka.) On dolazi sa svojom pratnjom (Korovjovim, Azazelom, Behemotom, Helom) u Moskvu, uzimajući, između ostalog, ulogu eksperimentatora koji proverava i potvrđuje da među ljudima nema etičkog napretka. Humanizacija đavola na predstavlja estetizaciju zla, kako je Bulgakovu zamerano povodom prvog izdanja romana, već su težište i izvor zla pomereni sa đavola na čoveka; svakodnevica postaje vilajet tame. U moskovskom društvu vlada duh potkupljivosti, doušništva, servilnosti i povinovanja restriktivnim merama vladajućeg kodeksa. Individualnost je zaglušena glasom mase, a u sveopštoj bezličnosti jedini dokaz postojanja ličnosti su formalne potvrde, tj. dokumenta. Do neobičnih događanja dolazi i pre Volandovog dolaska (npr. stanari volšebno nestaju iz stana br. 50 u Sadovoj ulici), jer je, i bez učešća đavola, svakodnevica dovoljno neverovatna u svojoj moralnoj nakaznosti.

Prizemljenje mračnih sila u svet svakodnevice susrećemo kod ranog Gogolja (jednog od Bulgakovljevih književnih uzora), u pripovetkama zbirke Večeri u seocetu kraj Dikanjke one su čoveku potpuno prihvatljive, čak ravnopravne, shvaćene kao sastavni deo tekuće stvarnosti. Bulgakov prikazuje sredinu koja ne podrazumeva i ne prihvata postojanje đavola kao ni boga, vodeći se geslom to je nemoguće pred svim što izmiče racionalnom objašnjenju, a pritom neprestano, načinom svog funkcionisanja, dokazuje sopstvenu apsurdnost.

Konfrontacija Satane sa izdancima takvog društva odvija se već u prvom poglavlju romana, u susretu sa Mihailom Aleksandrovičem Berliozom, uvaženim predstavnikom moskovskog književnog udruženja, i mladim pesnikom Ivanom Bezdomnim. Berlioz je oličenje epohe u kojoj vlada produkcija poručene književnosti, u duhu revolucionarnih ideja u zamenu za privilegije, zastupnik materijalističkih i ateističkih stavova svog doba i sredine. Njegova sudbina će poslužiti upravo kao sredstvo za pobijanje tih stavova, tj. dokaz za postojanje sila koje izmiču racionalnim okvirima i krutim granicama empirijske stvarnosti. Ko to upravlja životom ljudskim i uopšte čitavim poretkom na zemlji? – svevremeno je pitanje koje Voland upućuje svojim sagovornicima. Pogibija Berliozova uslediće kao negacija ideje da, usled nepostojanja boga i đavola, čovek sam upravlja. Iznevši dokaz superiornosti transcendentne volje nad ljudskim planovima, Voland na pokušava da svom, demonskom, načelu da primat u odnosu na sile svetlosti, kao što bi bio slučaj sa satanom koji poseduje više tradicionalnih crta palih i svrgnutih anđela. Naoko iznenadna smrt poslužila je đavolu kao primer delovanja viših sila na čovekov život i trenutak njegovog okončanja, što je u podudarnosti sa rečima koje Ješua iz Majstorovog romana, okrivljen zbog uvrede vlasti, upućuje svom sudiji Pilatu: …priznaj da konac može da preseče samo onaj koji je život o njega i okačio. Dakle, i Voland i Ješua izražavaju stav o postojanju više volje koja determiniše čas smrti.

U razgovoru Berlioza i Bezdomnog, učitelj daje uputstva učeniku o pisanju poručene antireligiozne poeme, ističući da osnovni stav mladog pesnika mora biti da Isus kao ličnost nikada nije postojao. Satana, međutim, propoveda njegovo postojanje – Volandovo svedočenje o susretu Ješue i Pilata otvara se sugestijom: Imajte na umu da je Isus postojao, uz komentar da nikakvi dokazi za to nisu potrebni. A svega nekoliko trenutaka pred Berliozovu pogibiju reći će: Ali molim vas na rastanku poverujte makar da đavo postoji! Ne tražim od vas ništa više! Imajte na umu da za to postoji sedmi dokaz, i to najsigurniji! A on će vam sada biti podnesen! Dokazavši sopstveno postojanje, a prethodno ističući svoju ulogu pouzdanog svedoka jerusalimskih događaja, Voland time objavljuje i potvrdu njihove istinitosti.

Mada u Majstoru i Margariti akcenat nije na ideji spoznaje boga posredstvom đavola, Voland može dati odgovor na pitanje nečastivog iz Braće Karamazova, tj. nedoumicu Ivana Karamazova: Ako je dokazan đavo, nije izvesno da li je dokazan i Bog? Kada je o dokazima reč, ispostaviće se da Voland i privatni đavo Ivana Karamazova koji izjavljuje da u pitanjima vere nisu potrebni nikakvi dokazi, posebno ne oni materijalni, imaju pravo, što će se pokazati na primeru Majstorovog intuitivnog pronicanja u suštinu kosmičkog poretka.

U tradicionalnoj književnoj misli sunce i mesec javljaju se kao simboli božanskog i demonskog; u folklornoj i hrišćanskoj tradiciji bog poseduje svetlonosnu, sunčanu prirodu, kao i Isus Hrist, anđeli i sveci, dok demonske sile nose atribut tame. I kod Bulgakova se simboli dva nebeska svetila donekle javljaju u takvom određenju; sunčeva svetlost je obeležje Ješuinog carstva, a mesečina, kao najpogodniji ambijent za delovanje đavolske družine, vezuje se za Volanda. U zavisnosti od konteksta, ovi simboli u romanu dobijaju veći broj različitih, često i oprečnih, značenja: npr. mesečeva svetlost, u vezi sa likovima Pontija Pilata, Majstora, Ivana Bezdomnog, označava nemir, strah, ali i spokoj, oslobođenje. U kontekstu lika Kneza Tmine lunarna simbolika delom ostaje verna predstavi o pokroviteljstvu meseca nad magijskim delovanjem demonskog sveta. Volandov dolazak u Moskvu praćen je slikom zalaska sunca i nadolazećeg sumraka; zatim pojavom punog meseca: Nebo nad Moskvom kao da je izbledelo, i sasvim jasno se u visini video pun mesec, ali još ne zlatan, već beo. Kasnije, u času smrti, poslednje što Berlioz vidi je pozlaćen mesec koji se raspada na komade. Klonuće sunca i zrenje meseca može se protumačiti kao objava dolaska satane, ekskalacije njegove moći i početka vladavine tame. Slika rasparčanog meseca, data iz Berliozove vizure, podudarna je sa prizorom sunca, razlomljenog u prozorskim staklima, što je zauvek napuštalo Mihaila Aleksandroviča. U tom kontekstu, lomljenje sunca, potom meseca, predstavlja nagoveštaj, te realizaciju njegove smrti.

Treba imati u vidu da su u pitanju ne svetila već njihovi odrazi, razbijeni u očima posmatrača. U moskovskim očima – prozorima izlomljen je refleks sunčeve svetlosti, kao i ideja o bogu u svesti Moskovljana. Razlomljenost meseca u očima Berlioza, predstavnika moskovske sredine, je trenutak destrukcije takvog pogleda. U sferi delovanja đavola, pod okriljem mesečine, odrubljena je i poražena glava opredeljena za ateizam, a u istoj sferi će biti spasen Majstor, čija reč propoveda postojanje Hrista.

Ukoliko se u obzir uzme istovetnost početne slike bezbrojnih odraza zalazećeg sunca sa prizorom na kraju romana, dolazimo i do drugih značenja. Iskazujući, s jedne strane, klonuće sunca, a s druge moć da se, i rasparčano, umnoži, očuva u svojim odrazima (sećanjima), ova slika najavljuje onoga kojeg, zbog moći da se iznova rodi, zovemo sunčevim otelotvorenjem – Hrista. Ova dva prizora upućuju i na povezanost Volandovog lika sa sferom svetlosti: na početku, njegov pogled upućen je suncu i praćen pokroviteljskim osmehom; na kraju, posmatrajući izlomljeno zaslepljujuće sunce u prozorima, Volandovo oko je gorelo kao neki od tih prozora, mada je Voland bio leđima okrenut zalazećem suncu.

Dualizam svetlost – tama, prisutan u okviru ovog lika, uočljiv je u opisu sataninih očiju: levo je prazno i crno, kao otvor bunara bez dna, bunara svakojake tame i senki, a desno sa zlatnom iskrom na dnu, koje prodire svakom do dna duše. U skladu sa hrišćanskom predstavom o pripadnosti desne strane bogu, a leve đavolu, iskra u desnom oku direktno povezuje Volanda sa sunčevom, božanskom svetlošću.

Kao oličenje apsolutne sile, Voland egzistira u sferi koja ne podleže racionalnim vremensko-prostornim određenjima. Bulgakovljev satana postojao je u prošlosti, prisutan je i u sadašnjosti – svedok je Ha-Nocrijevog pogubljenja u Tiberijevoj eposi, javlja se kao Kantov sagovornik u 18. veku, posetilac je postrevolucionarne Moskve 20. veka. Milivoje Jovanović naglašava (u Mihail Bulgakov, knjiga druga) da je upravo Kantova misao filozofsko uporište Majstora i Margarite, te da se ravan postojanja Volanda i njegove svite, Ješue i sledbenika mu Levija Mateja, poistovećuje sa svetom stvari po sebi ili svetom fenomena u Kantovom određenju. Prihvatanjem dualističke teorije (sa uporištem u Platonovoj i Parmenidovoj filozofiji), koja podrazumeva postojanje dve paralelne stvarnosti (svet fenomena, u kome važe principi idealnog vremena i prostora, egzistira naporedo sa svetom pojava, u kome su vreme i prostor empirijski i sasvim realni) Bulgakov, po ugledu na Kanta, u okviru sveta fenomena nalazi odgovore na metafizička pitanja o bogu, besmrtnosti, slobodi.

Svetu pojava u romanu, nižoj stvarnosti, pripadaju jerusalimska i moskovska svakodnevica; reč je o egzistencijalnoj dimenziji koja ne poznaje slobodu i slobodno ponašanje, pa nije u stanju da shvati transcedentalni svet što prebiva izvan okvira iskustva. Ipak, put pripadnika ove ravni do više sfere je moguć; nalaze ga Pontije Pilat na jednoj, Majstor i Margarita na drugoj strani.

Autor: Zorana Popović

Bulgakov: stvaralaštvo u stezi diktatorskog režima>>

U burnom dobu Oktobarske revolucije, građanskog rata, uspostavljanja sovjetske vlasti, Staljinove epohe i strahovlade, živeo je i stvarao Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 1891 – Moskva, 1940). Život jednog od najznačajnijih sovjetskih književnika XX veka reprezentativna je ilustacija sudbine slobodnog stvaraoca okovanog totalitarnom kontrolom diktatorskog režima, slika sukoba slobodne reči sa društveno-istorijskim trenutkom koji joj tu slobodu osporava.

Početkom 1920. godine Bulgakov je napustio lekarsku službu, sa namerom da pisanje bude njegov jedini poziv – Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino pisac (zapisao je nekoliko godina kasnije u svom dnevniku). Ova odluka usmeriće njegov život u pravcu neprestane borbe sa sredinom, književnom javnošću, političkom cenzurom. Odlaskom u Moskvu 1921. godine započinju njegovi napori da opstane u mučnoj svakodnevici, duboko svestan njene izobličenosti: Stanovi, porodice, nauka, posao, komfor i dobit – sve je to u gangreni. Ništa se ne pomera s mesta. Sve je progutala sovjetska adska čeljust.

Po dolasku u velegrad uništava sve svoje prethodne dramske pokušaje, napisane i izvođene u Vladikavkazu: prvu dramu Samoodbrana, drame Braća Turbini, Glinene mladoženje, Pariski komunari, Hodžini sinovi (kopija poslednje je sačuvana). I pored finansijskih teškoća, Bulgakovljev rad odvija se brzo i kontinuirano – piše priče, hronike i feljtone o savremenoj Moskvi, autobiografske Beleške na manžetnama (1922), povesti Đavolijada (1923), Kobna jaja (1924), objavljuje odlomke romana Bela garda (1924). Prve pripovetke piše u realističkom ključu, da bi potom razvio specifičan autorski stil, preoblikujući gogoljevsku tradiciju groteske, fantastike i društvene satire.

Po pojavljivanju piščevih dela u štampi, nakon uzimanja učešća u javnim diskusijama i na skupovima u književnim kružocima, postaje predmet pažnje i nadzora ne samo u krugovima književne kritike već i političke tajne službe. Razlog tome bio je njegov otvoreno kritički stav prema aktuelnoj sovjetskoj stvarnosti, zbog čega vlast u njemu vidi opasnog protivnika. Iste godine (1926.) kada više instance ne dozvoljavaju štampanje i zaplenjuju rukopis Psećeg srca, Bulgakov radi na dramatizaciji Bele garde pod nazivom Dani Turbina, koja je, nakon brojnih nametnutih izmena, izvedena u Hudožestvenom teatru, nailazeći na oštru osudu javnosti, potom i zabranu izvođenja (u istom periodu, sa velikim uspehom se izvodi po svetu).

Napadi na pisca postaju sve ozbiljniji u vreme kada počinje pripreme za rad na romanu Majstor i Margarita (1928). Godine 1929. sa pozorišnog repertoara bivaju skinute drame Purpurno ostrvo, Zojkin stan, Bekstvo. Gonjen finansijskim teškoćama, Bulgakov upućuje izjave – molbe vlastima da ga zajedno sa suprugom „proteraju” iz SSSR-a, na koje ne dobija nijedan zadovoljavajuć odgovor. Krajem godine, u stanju teške nervne depresije, uništava deo svojih rukopisa, među kojima i rukopis „romana o đavolu” – početnu verziju Majstora i Margarite. Prvi povoljan odgovor dolazi 1930. godine, posle telefonskog poziva Staljina, pisac je upućen na mesto asistenta režije u Hudožestvenom teatru. Na repertoar su vraćeni Dani Turbina, postižući nezapamćen uspeh pred publikom; ali u narednim godinama kampanja protiv Bulgakova se nastavlja. Na negativne ocene nailaze njegove dramatizacije Mrtvih duša, Rata i mira, na zabranu prikazivanja komadi Adam i Eva, Ivan Vasiljevič, Aleksandar Puškin, Život gospodina de Molijera, Batum – napisana, kao i dramatizacija Don Kihota, po prelasku Bulgakova u Boljšoj teatar na mesto libretiste i konsultanta. Nervno rastrojen i teško bolestan, poslednje godine života započinje rad na konačnoj, osmoj redakciji romana Majstor i Margarita, na kojoj radi, unoseći prepravke, sve do smrti, februara 1940.

Sergej Jermolinski, piščev prijatelj, o njemu je zapisao: „Njegove reči su poticale od najčistijih misli, a u njega se sumnjalo da širi zlonamerno neprijateljstvo. Pisao je o revoluciji, prihvatajući je s njenim bolovima i nevoljama i, kao satiričar, pisao je o nakaznom manifestacijama pomerene svakodnevice, o njenim smešnim i jezivim crtama. Pisao je o građanskom ratu i ruskoj inteligenciji, prodirući, kao njen sin u tragično rasulo i sraman kraj onih koji su se našli van domovine, ali je i dalje verovao u njenu moralnu snagu, u njenu budućnost – a govorilo se da naginje apologiji emigracije. Pisao je o sudbini umetnika što udara po licemerju i zlu (…) – a govorilo se da kleveće sovjetsku književnost.”

Neprihvatljivost Bulgakovljevih dela za javnost nije uslovila njegovo odricanje od stavova izraženih u književnim delima. On odbija da načini politički naklon u vidu pisanja ideološki podobnog pozorišnog komada ili pokajničkog pisma vladi SSSR-a, što ga je moglo spasiti javne hajke. U jednom od obraćanja vladi, i pored očigledne posustalosti i rezigniranog tona kojim izražava uverenost u svoj krah, ipak objavljuje i nepokolebljivost u borbi protiv cenzure i odbrani slobode štampe – Vatreni sam pobornik te slobode i smatram da, ako bi neki pisac naumio da dokaže kako mu ona nije potrebna, ličio bi na ribu koja javno izjavljuje da joj voda nije potrebna. Slobodu za svoju reč nije mogao pronaći u domovini, odlazak van granica Sovjetskog Saveza nije mu bio dozvoljen, napustiti pisanje značilo bi počiniti duhovno samoubistvo – Nemogućnost pisanja za mene isto je što i sahraniti me živog.

Anatemisan, neprestano suočen sa osporavanjem sopstvenog talenta, a opet ne prihvatajući socrealističku književnu dogmu, pisac je zapadao u stanja depresije, psihičkog premora i klonuća. Ipak, njegova stvaralačka energija iznova se suprotstavljala slabosti izazvanoj spoljašnjim pritiscima. Periode obuzetosti pesimizmom, kada je sebe i svoja dela smatrao beznadežnim, smenjivali su periodi ponovnog pronalaženja snage: Mogu se i moram pozvati samo na jedno: moram i imam pravo da bar za kratko vidim – svetlost.

Tokom dugog niza godina traženja i čekanja svetlosti, sve do smrti, trajao je Bulgakovljev rad na Majstoru i Margariti. Sačuvano je osam redakcija romana nastalih između 1928.i 1940.godine. Od početne zamisli romana o đavolu, preoblikujući je i dopunjujući, Bulgakov je stvorio povest o odmazdi nad zlom i niskošću koje leže u ljudima, spasonosnoj ulozi i trijumfu ljubavi nad strahom i slabošću, slobodi ličnog izbora suprotstavljenoj lažnoj, nametnutoj vlasti. Jedna od osnovnih ideja je misao o neuništivosti slobodne, istinite reči umetnika, koja dobija atribut večnosti. Sudbina romana i njegovog tvorca najbolja je potvrda ove teze.

Prema svedočenju Ljube Bjelozorske Bulgakove (piščeve druge supruge), kao stvaralački podsticaj za pisanje Majstora i Margarite autoru je poslužila kratka povest prof. Aleksandra Vasiljeviča Čajanova o boravku Satane u Moskvi i borbi glavnog junaka (po imenu Bulgakov) da dušu voljene žene izbavi iz ruku đavola. Tokom rada na delu, Bulgakov je često menjao radni naslov (Jevanđelje po Volandu, Crni mag, Kopito inženjera, Konsultant s kopitom, Crni bogoslov, On se pojavio, Dolazak, Evo i mene, itd.), da bi u šestoj redakciji rukopisa anticipacija demonskog u naslovu bila potpuno eliminisana.

Od prvih, jednostavnijih verzija romana, u kojima se likovi naslovnih junaka još uvek ne pojavljuju, autor je razvio izuzetno složenu konstrukciju dela sa fabulom koncentrisanom na dve paralelne primarne teme. Prva se bavi neobičnim događanjima u Moskvi tridesetih godina dvadesetog veka, druga govori o rimskoj Judeji u doba vlade petog prokuratora Pontija Pilata. U dimenziji moskovske stvarnosti dominantnu ulogu ima lik Volanda – satane. Bulgakov dovodi đavola i njegovu svitu u postrevolucionarnu svakodnevicu, pri čemu uloga nečastivog nije da poseje zlo među ljude, već da na videlo iznese nakaznost društva koje je objavilo smrt Boga, i u zaštitu uzme izabrane pojedince (Majstora, Margaritu), izgnane i neprilagođene deformisanom sistemu vrednosti.

Tip Bulgakovljevog satane bitno je izmenjen i daleko kompleksniji u odnosu na tradicionalnu predstavu đavola – apologete greha i revnosnog poricatelja principa dobra, mada zadržava poziciju vrhovnog predstavnika sila tame (koja, u ovom slučaju, nije negacija svetlosti, već njena protivteža). Pripovedanje o jerusalimskim događanjima s početka nove ere ima oblik romana u romanu; rukopis Majstora je literarna rekonstukcija novozavetnog mita o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu. Svetlost je, u skladu sa tradicionalnom biblijskom simbolikom, atribut Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista), te bi se moglo reći da pomenuti junaci, kao predstavnici jevanđeoske i demonološke linije romana, otelovljuju nepomirljive suprotnosti.

Međutim, Bulgakov ne pribegava konceptu zvaničnog hrišćanstva o nemilosrdnoj borbi dva principa – svetlosti i tame kao simbolima boga i đavola, već ističe njihovu suštinsku povezanost u vidu postojanja dveju različitih, ali nužno ravnopravnih strana Apsoluta.

Autor: Zorana Popović

Elementi demonizma u Majstoru i Margariti>>

(odlomak)

Kada se, 1935. godine, u Subotici rodio dečačić, dali su mu za život i obeležje ime starozavetnog i crnogorskog kneza. Od tri suđaje nad kolevkom, prva, okrutna, dosudila mu je najteže moguće jade, one rane, detinje; druga, milosrdna, dodelila mu je snagu i prgavost da ih izdrži i popamti; treća darodavka, blagoslovila ga je krupnim darom i jakom pameću da ih iskaže. Onda se dečak dočepao života, pa od te sudbine stvorio pisca koji će, magijom umetnosti, svoje rane jade preobratiti u uzbudljivu zloslutnu i čarobnu priču Andreasa Sama, tim opštiju i ljudskiju što je bila jedinstvenija i neponovljivija. („Posle toliko godina Andreas Sam možda i nisam ja”.)

Borislav Mihajlović Mihiz: Jebe mi se što nisam akademik

Pisac je postajao i postao knez naše i ne samo naše književnosti, a ostao i ostajao prorok „smisla za istinu i veru u otmenost patnje”.
Danila Kiša dugo godina znam i radujem mu se, volim da ga sretnem i čujem njegov jaki goropadni glas i podrugljiv smeh, njegove sumanuto logične paradokse, razdirući autoironiju neprenemagala i cinizam bašmebrigovića, elegantne bufonerije superinteligentnog brbljivca, svađalačko koplje tirade usmereno uvek u više vetrenjača jednovremeno, finu, probranu erudiciju golemog čitača pamtila i zlopamtila, šarene improvizovane intelektualne fioriture mudrog dokonjaka , žalcem poskoka snabdeven aforizam uvrede, nepredviđene strašne provale razložne i bezrazložne agresivnosti i isto tako nepredvidljiva zatišja duboke i smirene meditacije. Na jednoj od knjiga napisao mi je svojim krupnim, nervoznim rukopisom: „Mihizu, da se umnože naši nesporazumi”. A bilo ih je i te kako ih je bilo. I svi su bili nekako besmisleni, sneruke, privatni, predimenzionirani, van pravih povoda i pameti, oko svega i ni oko čega. Brzo bi se to, srećom, zaboravljalo, jer zlopamtiti Kišu prejaku reč i gest bilo bi kao zameriti mrkoj oluji što tutnji, glasnom vodopadu što ne miruje, pustom temperamentu što ga ne kroti uzda pribranosti. Jer taj isti Danilo Kiš ume, na neki svoj grubo nežan način, da bude tvrdo i istinski odan. Bilo kako je bilo, jednog nesporazuma nije bilo: oko njegove literature.

Danilo Kiš: Banalnost je neuništiva kao plastična boca

Danilo Kiš: O nacionalizmu

Izvor: Borislav Mihajlović Mihiz, Portreti

 

Na pitanje koja je uloga nastavnika u našoj zemlji, koja je moja uloga, biću slobodan da posle dugog razmišljanja, ako ne i svakodnevnog, dam isti onaj odgovor koji je dao Meša Selimović kada su ga pitali o smislu postojanja.

Na pitanje: „Kojeg onda smisla ima postojanje?” Meša Selimović je odgovorio:
„To je veliko pitanje. Ja mislim ono što je Tomas Vulf u jednom romanu rekao: ‘Ja znam da sutra neće biti bolje, ali ja to ne smem reći. Ja moram misliti da će biti bolje, da će ljudi biti bolji…’ Zato ja ovako odgovaram na vaše pitanje: Sitno je ono što ja mogu i svako može učiniti, ali je to ipak neko zrnce stavljeno u tu riznicu dobrih iskustava. Ja moram vjerovati da će se dobra iskustva nagomilati, da će ljudi na kraju, jednom… biti bliže Ljubavi. Ja uopšte ne bih postojao ako ne bih tome težio. Moja je zainteresovanost okrenuta prema ljudima. I to je moja moralna obaveza — zbog činjenice smrti, što nikad poslije neću moći popraviti ništa od onoga što sada pokvarim. To meni nameće i moju etiku i moje držanje i moju humanost.”

 

GODINA PRVA

Pamtim prvi čas. Ne znam pamte li ga oni. Strah koji sam tada osećao i odgovornost osećam i danas. Ne znam o čemu sam im sve pričao, ali znam da je to bio najduži čas. Inače mi uvek nedostaje minut-dva da čas dovršim, ali je taj prvi čas odeljenjskog starešine imao više minuta od predviđenih, siguran sam. Niko me nije učio da budem odeljenjski starešina. Predavao sam književnost i jezik godinu dana pre toga, to je bio moj teren. Sećam se da sam im pričao o Platonovoj pećini, o tome da je zadatak nastavnika da im pomogne da ugledaju svetlost, kao što su je ugledali i oni koji su iz pećine izašli. Oni će se otimati, batrgati, nihovim očima, naviknutim na senke i svetlost vatre, neće prijati zrak Sunca – ali je moj obaveza da ih izvučem iz pećine. Sada shvatam, zadao sam sebi pretežak zadatak, polaskao sam sebi, bez povoda. Čime li sam i sȃm prosvetljen? Oni su polako bivali moji ROĐACI, ja sam polako bivao njihov VUK. Odeljenje koje je obećavalo. Radili smo, družili se, motivisali su oni mene, nastojao da motivišem i ja njih.

mojim-maturantima

Pitaju dete u vrtiću: „Zašto voliš Novaka Đokovića?”
„Zato što uvek pobeđuje!” – odgovara dete.
Voleo bih da jednog dana na pitanje: „Zašto si toliko voleo svoje rođake?” odgovorim uzdignute glave: „Zato što su uvek pobeđivali!”

Bilo je i pobeda – započeo je Ignjat, sa likovnim radom u projektu EU PROGRESA za kalendar 2012. Usledili su i radovi za Kreativnu školu, Đorđe C., i Republičko iz istorije… I one najvažnije: pobedili smo strahove, sujete, predrasude, počeli drugačije da posmatramo sebe i druge, da spoznajemo svet oko sebe i da objašnjavamo sebe svetu i svet sebi… Bilo je i profesorke georgafije koja traži više, i očekuje mnogo, prepisivanja, snalaženja, čitanja – preskočio se Dante i Držić, i još ponešto, znao sam, ali sam zažmurio… Stefan Đ. koji je zbog geografije hteo da napusti Gimnaziju (bogami, mnogi su se razmišljali da to učine i zbog mene – neki još uvek razmišljaju), neki su pretili dedama sudijama; nisu se časovi tako lako pravdali… Tražila se pravda, ispravljala krivda. Neuspela ekskurzija. Uspešna komunikacija. Naučili smo da je ljubav briga za drugog čak i kad si ljut. „Ko se boji vuka još?” Bilo je i popravnih. Godinu su obeležili Antićevi stihovi:

Da sa mnom
ispod crnog neba

pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš

ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

(Petar se naljutio Aci, to je bilo za vreme raspusta, pa se ne računa.)

 

GODINA DRUGA

Priželjkivana. Baš priželjkivana ta druga godina. Otišao Milan, došla Olja. Smešila se eksurzija. Nasmešili smo se i mi njoj. Ekskurzija na Tari i Zlatiboru – divno druženje, prkosili smo lošem vremenu, neljubaznim recepcionarima, zapuštenom hotelu. Pokazali su da nije važno gde su, već s kim su – 5D bioskop, Uroš i jezero (deset godina mi je skratio život), mali manekeni, diskoteka bez alkohola, bilijar, prehlada, loša hrana, nespavanje, koreografija sa kišobranima, male podvale, noćna dežurstva, aktiviran aparat za gašenje požara, nastavnice iz beogradske osnovne škole: šta vaša deca rade našoj deci? pokušaj da svojim telima zaustave autobus… Profesor Pera: „Ovo je bila najbolja ekskurzija od kada radim u školi”. Svi smo išli, samo Stašu bolelo uvo, zato smo joj i kupili kapu.

Moja pisma rođacima

Dragi moji,

Meni možete da kažete svašta, i da me ne uvažavate. Možete da me vređate, ponižavate, ogovarate, svaljujete svu krivicu kod roditelja na mene – vi ste dobri, pametni, vredni, učite, ja vas mrzim, imam nešto protiv vas lično, protiv vaših roditelja, baba, strina, tetki (koje doduše čestito i ne poznajem, ali nema veze). Dakle, nema veze, sve mi je to poznato, ali ja ne zameram, vreme će pokazati, a ja vremenu verujem. Znači, o meni možete sve najcrnje, i na mene možete i drvlje i kamenje – to mi je nekako i u opisu posla, sa jedne strane, a sa druge strane – ja sam niko i ništa u vašim životima – prolazna figura, neko koga ćete se možda setiti kad dođe 20 godina mature, ili 30, ako se setite, ako ne, opet vam neću zameriti, jer ću ja vas pamtiti, a to mi je jako važno. Ali, to što meni možete sve da kažete, ne znači da jedni druge možete da vređate i ponižavate. Ne mogu da vas nateram da jedni druge volite, jer to je glupo, ali mogu i moram da jedni druge poštujete i uvažavate. Ako nema poštovanja, nema ni normalnih međuljudskih odnosa, odnosno – nema ni ljudi. Hiljadu puta sam vam govorio da se sve može rešiti razgovorom, samo „kromanjonci” urlaju i jedni drugima podmeću noge. Klonite se podmuklosti, licemerja, pretvaranja, sagledajte sebe i budite samokritični, a onda pogledajte i druge – ne mene radi, već vas radi. Većina vas se poznaje od vrtića, živite u jednom mestu, susretaćete se – nemojte dozvoliti da jedni drugima okrećete glavu, ili da se grizete za jezik zbog izgovorenih reči. Da parafraziram Sveto pismo, u jednom delu koji govori o postu, kaže – mnogo je veći greh ono što iz usta izađe, nego ono što u usta uđe. (I da, naravno, većina vas će se posle ove rečenice nasmejati, već vam vidim osmeh na licu; nasmejao sam se i ja, ali i to je prirodno – ljudi smo, a ljudski je grešiti.) Dakle, merite reči, i budite iskreni i prema sebi, i prema drugima, to ne znači biti prost i bahat, već biti otvorenog srca. Ne likujte tuđem neuspehu, nemojte se previše poneti ni kad uspete, jer nikad se ne zna, možda vas iza uspeha čeka poraz i bol, a kad vas zaboli, neće vam uteha biti uspeh, već neka osoba sa kojom ćete bol podeliti, jer uspeh ne može da priča, da teši, da vas savetuje. Kada se ogolimo, sve nestaje, sem činjenice kakvi smo ljudi. Verujem da u svima vama postoji potencijal da budete ljudi. Sve razumem, i bes, i nervozu zbog kraja školske godine, i vaše roditelje i njihove zahteve, ali ne dozvolite da to pomuti zdravu pamet u vama. Sad gubim svoje dragoceno vreme na ovo pisanije, ali mi nije žao, jer mi je jako stalo do toga da među vama vlada jedna prijatna atmosfera, pokažite da možete da budete iznad malograđanskih i ćiftanskih principa kojima se svakodnevno podsmevate. Niste vi palanački duhovi, vi ste iznad palanke, ja u to duboko verujem, samo je potrebno da se malo potrudite. Sve se može, ako želimo i ako se potrudimo. Opet, i opet ponavljam – nemojte trud da ulažete zbog mene, ili bilo kog drugog, trudite se zbog vas samih, jer ako ulažete trud zbog mene, ja sam onda omašio sve, i to bi me jako rastužilo kad bih znao da je tako.
Neće se sutra pamtiti ko je kakav đak bio, šta je znao, šta nije znao (mada je znanje veoma važno, opet zbog vas samih), već ko je kakav čovek bio. Neka vam je to na pameti uvek. Možete da mislite da sam vam neprijatelj, da vam nanosim štetu ovim rečima, možda i jeste tako, samo – nemoj da prođe vreme pa da se ispostavi da su vam najbliži prijatelji zapravo bili najveći neprijatelji, jer su vas lažno savetovali – možda moji „lekovi“ jesu gorki, a lekovi raznih nadrilekara jesu slati i lepljivi za vaše uvo, jer vam povlađuju, pa vam samim tim i prijaju. Iz usta tih nadrilekara možete čuti samo najlepše reči o sebi, ali – da li će vas te lagarije izvesti na pravi put, da li ćete se potruditi da budete bolji ako od nekog čujete da ste najbolji? Niče, mnogo mudriji od mene, reče: čuvajte se utešitelja i laskavaca, oni su gori od nadrilekara, samo zaleče i pruže privremenu utehu.

Smejte se, i šalite, ali naučite da se prvo šalite na svoj, pa onda i na tuđ račun, prihvatajte šale – to svima mnogo više prija od uštogljene atmosfere.
Mogao bih još mnogo toga, ali da ostavimo nešto i za drugi put…

Iskreno,
vaš vuk

Danka – Petar, Anđela – Danka: velike svađe, mali nesporazumi.

KA TREĆOJ GODINI

Dragi moji,

Ostalo je još svega mesec dana do početka nove školske godine – nije loše da rezimiramo prethodnu.
*TED, Vranje – smeštaj dobar, terase i hrana bljak – Milica i Kaća, njihova želja da dele sobu sa ostalima, mnogo morbidnih viceva do sitnih sati, Ljubica Beljanski, Muvi i njegovo vatreno krštenje, mnogo kiše, malo sunca, nova poznanstva, čokolade…

*Konferencija UNICEF-a u Beogradu – ludi hostel, pokušaj fotografisanja američke ambasade, šetnja do Kalemegdana po ciči zimi, antički amfiteatar, vino koje se razbilo blizu hostela, terasa ispred hostela, jorgani, tompusi, ozbiljne priče o smislu života, dobra hrana, opet nespavanje, zaključavanje, dosadne konferencije sutradan i odličan nastup glumaca, sjajan ručak, male svađe, pogrešno skretanje, čika Boban, naravno…

*Poseta delegaciji EU, naravno, ambasador, dvospratni autobus, svako na svoju stranu, mnogo gladnih, velika vrućina, majice za sve i svakog, dva Stefana Đ., čekanja, slikanja kod Konja, nutricionista i loše varenje, plazma, glupiranja, slikanja, opet Kalemegdan, ali po danu, trener Partizana…

Mmmmmm!

*Kragujevac, Smotra – lepo vreme, dobro društvo, lepa gimnazija, IvOOna, baksuz, sjajno druženje, naočari, Arnaut, velika piva, pospana Isidora, neko nije hteo da se vrati za Lebana, naravno, opet neki gladni, dvorište gimnazije, hladovina, divan vozač koji je pristao da nas sačeka dok smo mi bili na „žurki“…

*Petnica: Milica, Petar, Mladen – slike govore hiljadu reči i uzdasi…

*Takmičenja: Đole C., Anđela, Staša, Milica – sjajni rezultati…

*Striperi: Danka, Ignjat, Aleksa – njihove kreacije, izložba u Leskovcu…

*Sportisti: Kaća, Muvi, Stefan Stanko, Aca, Đole, Petar P., Uroš – pobede, porazi – navijali smo za njih…

*Manekenstvo: Danka – još malo pa reklama, držimo joj palčeve…

*Apliciranje za školovanje u inostranstvu: Đole i Petar – navijamo i dalje za njih…

*Kviz Evropa, to si ti: Stefan V. K., Petar Paunović i Đole M. – sjajan rezultat…

*Bioskop: Šešir profesora Koste Vujića – divno po podne sa rođacima…

*Barbelo, o psima i deci – mnogo muke, na kraju drugo mesto…

*Smotra amaterskih pozorišta – volonteri, izostajanje sa časova, ko će, šta će…

*Milica i RTS – folklor…

*Humanitarna akcija – vaš novac značio je Kristini, dali ste odličan primer ostalima – pokrenuli ste čitavu akciju…

*Bojkot pismenog, izostajanje, jedinice, dvojke, trojke, četvorke, petice, svađe, otvorene diskusije, konstruktivne rasprave, prijatni i manje prijatni razgovori kod Dragovića (povećavali smo mu profit)…

*Đoletu M. četvorka iz srpskog jezika i književnosti za kraj (nikad to sebi neću oprostiti), ali petica iz hemije – to Nada neće sebi oprostiti…

*Čašćavanja, kolači, torte, sokovi, rođendani…

*Nikola stolica…

*Nismo se slikali…

Sve u svemu, zanimljiva i uzbudljiva godina, mnogo toga sam možda propustio, pa oprostite zbog toga… Nismo imali uvek dovoljno razumevanja jedni za druge, ali, što reče Vinaver: „mi se čudno razumemo”. Postajete bolji ljudi, i to me raduje – nađite prostora za druge u narednoj godini i, verujem, biće još bolje i zanimljivije…
Sve u svemu, siguran sam da bi svaki odeljenjski starešina bio ponosan na vas, kao što sam i ja ponosan.
Hvala vam što postojite!
ZAJEDNO U NOVE POBEDE!

(Raspust. Milica i Petar – prebacivanje, društveno-jezički, priča, priča, priča Hisar… Ipak ostaju!)

 

GODINA TREĆA

Fruška gora. Stefan Đ. – bogougodno ponašanje. Lola. Stražilovo, Danilo – zelenilo. Punoletstva. Porasla deca. Slavilo se. Mnogo petničara: Milica, Mladen, Đorđe M., Stefan Đ., Petar P., Ignjat. Opet takmičenja: književnost, gramatika, mali i veliki fudbal, košarka… Poplave! Odlaganje eksurzije. I opet humanitarna akcija, neki su bili „mufljuzi”, neki dušom nisu danuli… Odlaganje eksurzije. Dan pred polazak na ekskurziju zemljotres u Makedoniji. 27. maj – konačno krećemo. Ohrid – magija. Brod – umete li da plivate? A umeš li ti da letiš? Plaža – samo noge. Ipak kupanje, sušenje, gitarista, Nadalina. Noćna šetnja i razgovori. T’ga za jug. Do Atine – 13 sati, i opet magija. Uroš fali! Noćne šetnje Atinom. Kamenčići sa Akropolja. Muzej. Kašnjenje: kakav razredni takvi učenici. Raško! Raško! Lift! Olimpijakos! Tužan je pogled ispred kapije. Metro. Delfi – Španjolka vodič. Paralija. Noćno kupanje: a sad da porazgovaramo o ocenama. U sobi do moje, ma ništa… :-) Uspavao sam se, naravno. Solun – nema Natalije i Nikoline. Šopinguju! Tanjče je super! Povratak – i svi na žuraju kod Ignjata i Petra.
Još jednom ste pokazali da možete da budete Ljudine, i ja se jako ponosim vama. Znajte, kad god budete u životu čučnuli, biću tu da vam pružim ruku. Ovo je zaista bila MAGIJA! Kako precizno imenovanje. I kad jednog dana budem falio ja, recite samo magija, biće dovoljno.

Beograd. Avala. Narodna skupština, Milica predsedavajuća, zamalo da u trenerkama održi uvodnu reč.

Opet pismo

Dragi moji,
Ovako, da nam se ova školska godina ne bi završila neslavno, a sve do sada miriše na poražavajući završetak, pre svega poražavajući za mene kako pedagoga (jer kako stvari stoje biće dve petice, koja četvorka, ostalo trojke, dvojke i jedinice), što svakako svedoči i o mom neuspehu. Ali, zasigurno, ne želim da svoj neuspeh maskiram time što ću vam ispisati i ispoklanjati ocene, jer ne želim da lažem ni sebe ni vas. Mene su učili na fakultetu da učenicima poklanjam svoje vreme, da se ne štedim, da im budem servilan i dostupan, jer sam u školi ja zbog njih, a ne oni zbog mene. Dakle, svemu tome su me naučili, ali me nikad nisu učili da poklanjam ocene. S tim u vezi, dolaziću od ponedeljka do srede svaki dan, iako nemam časove, da odgovarate. Žrtvujte i vi malo svoje vreme, smanjite kafenisanje jutarnje, popodnevno, večernje, šetanje, izlaske, blejanje; budite bar malo odgovorni prema sebi, i ne dovodite me u neprijatnu situaciju. Ne tražite krivine, ne pokušavajte da me zabušite, prevarite, da šibicarite (svaki čovek prvo potegne za takvim rešenjima kad zagusti), već knjigu u šake. Najadragocenije što jedan čovek može da pokloni nekome jeste vreme. Pred vama ja vreme, pa izvolite – poklonite ga, ne meni, već srpskom jeziku i književnosti i vama samima.
P. S. I, da, nema potrebe za urgencijama: mame, tate, strine, ujke i ostala šira i uža rodbina, i sami znate da nema vajde.

Ka četvrtoj godini

Dragi moji prijatelji, drugari, učenici, rođaci (dovoljno je i samo – dragi MOJI),

Osećam potrebu da vam se obratim već duže vreme, ali nikako da nađem pravi način, reči, i da smognem snage da to učinim. (Reći će Aca: „Evo, sad još jedno patetično glagolanje”. Možda je u pravu.) Zašto vam se obraćam? Mogao bih da prenebregnem sve što se dogodilo, i što se nije dogodilo, a moglo je; mogu da se napravim lud, da iskuliram, da zažmurim i pređem ili ne pređem preko svega. Mogao bih, ali ne želim. Nisam ni vas tome učio – insistirao sam na razgovoru, ne na ćutanju i potaji; na iskrenosti i otvorenosti – ne na ironiji i zajedljivom sarkazmu. Sa druge strane, ja jednostavno ne mogu gumicom da izbrišem 27 ljudi i da zaboravim sve one lepe trenutke koje sam sa vama doživeo, a bilo ih je napretek. Siguran sam da ću se mnogih sećati do kraja / možda i početka, motivisaće me, biće kriterijum za moja buduća očekivanja (dodao bi sad Aca: „velika”). Ne mogu da ignorišem činjenicu da sam za 27 delova manji, nevredniji, nepotpuniji. Da počnemo ispočetka, tako je valjda najbolje. Ako se sećate, na početku školske godine svi ste dobili po jedan zlatnik (čokoladni), a u grupi vas je sačekala parabola o talantima iz Jevanđelja po Mateji. Simbolično, trebalo je vaš talant da umnožite, a ne da ga zakopate u zemlju. Da li ste?! To je sada pitanje, manje-više nevažno. Kad se mleko prospe, već je šteta. Ogroman deo krivice preuzimam na sebe. Prilično mlad sam dobio zadatak da budem odeljenjski starešina, da usmeravam mlade ljude – da budem, biću slobodan da kažem, vaš Vergilije koji će vas voditi. Velika odgovornost, ogromna – koje se i dan-danas uplašim. Snage sam imao, sebe nisam štedeo, umnožavao sam se predajući se vama – svako moje delanje bilo je motivisano najdobronamernijim namerama. Nastojao sam da svima pomognem, koliko je bilo u mojoj moći, trudio sam se da vam srednjoškolsko školovanje ostane u lepom sećanju, da sve vreme za život učite, ne za školu. Kažem trudio sam se, nisam posustajao, borio sam se – ne žalim, to bih opet uradio, ali očigledno da nisam imao dovoljno mudrosti, znanja i veštine da budem vaš vodič, vaš smerničar (shvatite ovo u najpozitivnijem mogućem smislu). Negde sam grešio, naslućujem i gde – dozvolio sam sebi da postanete deo mene, i tu je bio kraj. Više nije bilo nazad. Mnogo toga sam naučio od vas, spoznao vaše svetove, vaša razmišljanja, vaše ideje, energiju, lucidnost, pozitivu i mračnjaštvo, sitne sujete, radosti – i što je najvažnije spoznao lepotu davanja. Iskreno, zahvaljujući vama (i nekolicini mojih prijatelja) ja sam se promenio – bio sam jedna egocentrična, egoistična, možda i preterano ambiciozna osoba, nisam znao šta znači zakočiti, stati, spustiti loptu. Bio sam uvek u pravu (bar sam tako mislio), uživao sam u nadmudrivanjima i pobedama, trudio se da budem superioran – retko sam praštao, još ređe zaboravljao. Vraćao sam tante za tante. Ne postoje velika čuda i velike pobede. Ali, postoje mala čuda i male pobede koje se dešavaju unutar čoveka i koje čoveka pokreću da postaje bolji čovek – ja sam sa vama postajao bolji čovek (bar želim da verujem da sam bolji nego što sam bio). Sa svima vama dešavalo se jedno novo čudo, jedna nova pobeda, jedno novo iskustvo – nisam to pokazivao (emocije, to ste primetili, ne pokazujem često). Mnogo sam analizirao, mnogo razmišljao – danima, u školi, van škole. Nemojte misliti da mnoge stvari nisam primećivao, ili nisam registrovao – sve sam video, sve registrovao, o svemu promišljao – o mnogim nikada nisam govorio, nisam komentarisao. I što sam video nisam video, i što sam čuo nisam čuo – nisam želeo da se osetite neprijatno, da pocrvenite, da u mom prisustvu osetite bilo kakvu nelagodu, da povredim vašu intimu – želeo sam da ispoštujem vašu ličnost. Nastojao sam da nikada ne osetite da sam ja nastavnik, a vi učenici (kažem nastojao, trudio se, a da li sam uspeo – ne znam). Znate onaj čuveni aforizam Duška Radovića: ,,Mogu li ljudi biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva…” Moja osnovna zamisao je bila da vas motivišem da se ne plašite da počnete da budete bolji (u svakom pogledu, pre svega kao ljudi), iskustva su često loša – ali to ne znači da treba odustati, pa ne čine život samo pobede, uspesi i dobra iskustva. Ne znam da li sam uspeo da vas dovoljno motivišem, ali opet kažem – trudio sam se. Vi ste imali jednu perspektivu, jedan pogled, vaše sopstvene okolnosti, vaše sopstvene probleme, vaša saopstvena iskustva pri izvođenju zaključaka i donošenju nekog suda. Ja sam ima obavezu da sve sagledam iz 27 perspektiva, 27 okolnosti, 27 životnih priča, problema, iskustava. Priznaćete, nimalo lak zadatak sa kojim je trebalo da se nosim, a opet da ostanem pribran, staložen, uravnotežen i realan. Znam, mnogi su mislili – forsiram nekog, neki su povlašćeni, neki su zapostavljeni – moguće je, ali imajte u vidu broj 27 i sve ono što ste vi posmatrali kao jedinke, a ja kao celinu, vi kao trenutak, a ja kao kontinuitet. Vi ste bili pred mnogim životnim izazovima, ja sam nastojao da budem podrška. Naravno, nikada nisam na silu pokušavao da uđem u vaš lični prostor, uvek sam ulazio onoliko koliko je svako od vas to dozvoljavao i želeo. Moja uloga je bila da podstaknem u vama volju za uzdizanjem i da vas ojačam – da kroz jedan dinamičan odnos pokažem svima vama da MOŽETE. Da iskopam snagu u vama. Dakle, ja ću uspeti samo ako VI USPETE. Uvek sam se pitao: „Slavimo li DOBROTU? Ojačavamo li DOBROTU?” Ajnštajn je jednom rekao: „Ako želiš da vodiš ispunjen život, veži ga za cilj.” E, vidite – moj cilj sa vama bio je upravo vezan za dva prethodna pitanja, i tom cilju sam imao nameru da se posvetim u našem četvorogodišnjem druženju. S obzirom na to da sam u tome video ispunjenje našeg zajedničkog suživota, prilično me je zaboleo neslavan završetak školske godine. I ako sam vas u jednom od poslednjih postova zamolio da i u kriznim situacijama sačuvate dostojanstvo, znajući da su ljudi skloni posrtanju kada je najteže – vi ste ipak posumnjali u DOBRO. Vi niste ojačali dobro u sebi, a to znači, da ja nisam na valjan način tragao za dobrim u vama, ili da vam sopstvenim primerom nisam pokazao kako se DOBROTA slavi i ojačava. Možda vam nikada nisam rekao, ali, evo, iskoristiću ovu priliku – vaši mali činovi meni mnogo znače. Tako bi mi mnogo značilo da Petar nije podmetnuo rad svog najboljeg druga, tako bi mi mnogo značilo da Paunović nije izrazio želju da nabraja mrave i vrste zemljišta (blata) u Seobama Miloša Crnjanskog, tako bi mi mnogo značilo da je Andrija ispoštovao dogovor koji smo postigli, tako bi mi mnogo značilo da Milica nije izgovorila rečenicu da misli da treba da joj se pokloni ocena, tako bi mi mnogo značilo da je Aca posle debakla na takmičnjeu uložio bar malo truda i povadio „fleke”, tako bi mi mnogo značilo da se Mladen javio da odgovara gramatiku, tako bi mi mnogo značilo da Stefani nije izgovorila rečenicu da kao odeljenjski starešina treba da joj poklonim ocenu, tako bi mi mnogo značilo da je Aleksa pročitao bar pet lektira, a ne interpretacije, tako bi mi mnogo značilo da Danka nije pokušala da prepiše rad sa interneta, tako bi mi mnogo značilo da je Đorđe M., kao predsednik odeljenjske zajednice, inicirao razgovor nakon onog nesporazuma, tako bi mi mnogo značilo MNOGO TOGA MALOG OD VAS. Kao što mi je mnogo značilo što je Stefan Đ. zaista pokazao vidnu promenu, i potrudio se da teži Dobru. Sve nabrojano i nenabrojano nema za cilj da nekog prozove, nego da skrene pažnju kako male stvari mnogo znače, ali isto tako i mnogo bole. I ovo se ne tiče mene, ovo se tiče vas – jer time povređujete sebe, delate protiv sopstvenog Dobra. Međutim, sve pobrojano ne može da zamagli i poništi Lepotu koju ste mi vi priuštili. Hvala vam! Ova godina je po mnogo čemu specifična – ulazite u svet odraslih, ali vas molim da sačuvate golubija srca koja imate – ne gušite ih, nijedna ocena nije vredna toga, nijedna nagrada, nijadan uspeh – ono najvažnije nikada ne može biti konkretizovano, ne može biti materijalizovano, ne može stati u jednu reč… To je ono između mene i vas, ono što možda nikada nećemo moći da izgovorimo, ona prijatnost i radost koju osetim kada sam u vašem društvu i kada vas vidim, pa čak i onda kada glumim da sam ljut… Ova godina je važna i za našeg druga / prijatelja Paunovića – napušta nas rođak, ide u daleki svet, u renesansnu Italiju. Želim ti, dragi Petre, srećan put: budi ubećen, pamtiću te po dobru, a ti praštaj, grešio sam i ja sigurno, praštaj meni i tvojim drugovima, i molim te, seti nas se ponekad, jer mi tebe nećemo zaboraviti. Ne zaboravi da se setiš da u jednom malom mestu, postoje ljudi čiji si ti deo života, i, verujem, oni deo tvog. Dragi Petre, kada jednog dana budeš uspešan naučnik, pravnik, psiholog, profesor, želim ti da imaš učenika / saradnika / klijenta / studenta kao što sam ja imao tebe, da ti zalupi vrata, da te pita da priča o mravima, da te zamoli da ga upišeš zbog nevršenja redarskih dužnosti – i da ti pored svega toga bude drag, da mu se ne naljutiš, i da se ponosiš njime, jer zapamti (a i vi ostali) Egziperijeve reči: DOBRO SE VIDI SAMO SRCEM: ONO BITNO OKU JE NEVIDLJIVO!

Ja ću uspeti samo ako vi uspete,
vaš vuk

mojim-maturantima-1

 

GODINA ČETVRTA / ŠaljemVamLjubav

Konačno, od prve godine pripreman, Sajam knjiga u Beogradu. Bilo je i pozorišta: predstava „Galeb” (dva i po sata – malo li je). Đorđe M. i Stefan Đ. – poslanici da budu u sred Evropskog parlamenta. Akcija – Dobar komšija za Stefana – pomogli smo koliko smo mogli. Nažalost, iako svi putevi vode u Rim, mi do Rima ne dođosmo. Ne mari, biće prilike jednog dana – možda Toskana. Venecija – samo pokušaj. Mnogo ukora, još više izostanaka. Saška nije izostajala (ni Dragana – malo sarkazma, da olakšam dušu). Još više uspeha – naša Milica prvakinja države iz ruskog. Naši glumci – pet republičkih nagrada. Kragujevac (puta dva) – neki novi ljudi, nova poznanstva, stara Ivona. Mi se tako divno ne slažemo! Đorđe S. – čuvena petica na pismenom. Aleksa i neke ružičaste ovčice. Problemi! Problemi! Problemi! Nažalost, neki su osetili kako je to kad život zaboli…

Preispitivanje

Počelo je odbrojavanje, presabiranje, oduzimanje… Elem, za koji mesec završava generacija kojoj sam bio odeljenski starešina, mnogo posrtanja sa moje strane, mnogo zatezanja, pokušaj da budem i drug i „strog” nastavnik, često sam ih kritikovao, stalno sam ih kritikovao, ali i podržavao, kad god je nekome podrška bila potrebna, bio sam vetar u leđe, trudio sam se… Možda sam mnogima i odmogao, ko bi to znao… Sve više i više razmišljam, gde sam pogrešio, i da li sam pogrešio… Hoću li greške moći da ispravim – ne, ne… Koja glupost! Da li da podelim ovu crticu sa njima (možda ipak – ne)… Previše sam očekivao?! Ljubav je radost, a ne nemoć i prepuštanje. Ljubav je borba, bez mržnje. Ljubav je delanje, i to čovečno delanje dostojno našeg zanimanja. Nesebično davanje. Ljubav je dobro koje postoji samo u nesvodivom mnoštvu dobrih dela. Svako od nas poseduje samo ono što je dobio – mi smo postali zahvaljujući drugima ili nasuprot njima. Mi smo potraga za srećom. Mi smo pokret – pokušaj da pokažemo drugom da može. Treba iskopati snagu drugog, jer snaga drugog – to smo mi. To je Ljubav. Kao nastavnik pokušavam da odgonetnem zagonetku – kakvo je moguće deliti bez sabiranja i množenja? Moj stav je budućnost drugog. Svaki čovek je važan. Ne štedeti sebe. Deljenjem se umnožavaš. To je Ljubav. Tragam li za Dobrim? Motivišem li Dobro? „Odmorićemo se” – reče Čehov. Blagost prema drugima. Smilovati se i kad osuđujemo. Sve ovo podrazumeva da čovek nadraste sebe – da prevaziđe sopstvena ograničenja, da uguši svoje sitne sujete i strasti. Preda mnom su veliki zadaci. Možda ih nikada neću rešiti…

Sve se svede na ocene. Razočarenja. Možda i nije tako?! Oštrimo li plugove da izoremo more, kako reče direktor? Zar nam išta drugo preostaje? Svaki dan je bio dan za pamćenje – reče Aleksa. Tačno je – nema lošeg i dobrog iskustva, postoje samo iskustva. Da li je sve ovo bila igra Aske i vuka u pokušaju da se izbegne vreme smrti? Može biti da je tako. I kuda ćemo – zaista kuda? Oni odlaze, ja ostajem. Ne može se otići, a da se ne ostane!

Pun je sila svet, ali od čoveka ništa jače, reče Sofokle.

Elem, smognite snage i saberite silu u vama koja će vam biti potrebna za dane buduće, a i sadašnje na putu koji je najteži – put čovečiji. Setite se samih, starih, bolesnih, usamljenih, patnika i zlopatnika, onih kojima je potreban zagrljaj i ljudska reč. Smognite silu u sebi i poželite im Dobro, ono iskreno i od srca. Oprostite, lepše se živi. Preispitajte se, kako biste pronašli mir koji ćete moći da podelite sa drugima.

Želim vam srećan put, rođaci, dragi maturanti! Pronađite mirne zabrane i sigurne Itake. Lutajte slobodno, oduprite se zlu i nepodopštini. Pronađite snagu i da u neslaganju budete složni! Srećan vam put!

 

Autor: Profesor

maca-1Maca je završila menadžment na jednom privatnom fakultetu. Upisala ga je dok su oni bili na vlasti, jer je kum u to vreme mogao da joj završi za posao u EPS-u. Dok je stigla do diplome, ovi su došli na vlast i šema sa kumom je propala. Srećom, isplatilo se što su je dobrostojeći roditelji slali u letnje škole jezika na Maltu i u London, a onda je završila i onaj kurs u Britanskom savetu. Jeste da je koštao đavo i po, ali je ipak na kraju stigla do sertifikata, istina sa minimalnim brojem bodova, ali je ipak stigla! Još je veća sreća što se strina na vreme politički prestrojila i sada je direktorka osnovne škole. Maca je od jula nastavnica engleskog!

19. avgust

Danas sam bila na prvoj sednici nekog veća, nisam sigurna da l’ je nastavničko ili odeljenjsko. Meni je to sve isto. Dodelili su mi mentora – neku nastavnicu što misli da ima sve znanje sveta, a samo jednom je bila u Londonu, i to za vreme studija, pre 20 godina. Mučenica. Objašnjavala mi je pola sata razliku između godišnjeg i operativnog plana, kao da je to najvažnije u školi. Smorila me načisto. Na kraju mi dade svoje prošlogodišnje planove i reče mi da za pet dana uradim godišnji plan i operativni za septembar, za treći razred. Jaka stvar! Ima da padne na dupe kad joj odnesem! Pita da l’ mi je sve jasno. Jok i nije, kokoško. Baš mi je komplikovano!

24. avgust

E, kad ih danas nisam zadavila, nikad neću! Znači, pedagog i ona mentorka su me muštrale sat i po. Te ne uklapa mi se broj časova u operativnom sa brojem u godišnjem, te ne valjaju mi tip časa, oblik rada, metode… Prošli put mi ova pričala da je rad u grupi i u paru mnogo važan, a sad mi tvrde da to nisu metode rada! Vidim ja da one nemaju pojma! Na kraju je mentorka rekla da će mi ona uraditi godišnji i ovaj za septembar, ali da ću kasnije morati sama. E, baš da vidim!

29. avgust

Kakva bre korelacija?! I šta je to aktivna nastava? Pominjali su i neki IOP – kao to treba za dva učenika. Pa, dajte im ako im treba. Kupite! Ako škola nema para, evo ja ću da ižicam od nekih ortaka. Ovi su svi ludi u školi! Nije ni čudo što niko ne voli prosvetne radnike. Jadna moja strina.

3. septembar

Ne mogu da verujem da udžbenici stižu tek krajem meseca! I šta ja sad da radim s onom dečurlijom? Uzgred, pojma nemaju i mnogo su nemirni. Ajd rekoh danas, pošto je prvi čas, da malo pričamo o učenicima u odeljenju. Kao, znaju se, pa im to neće biti teško. Kad ono, pojma nemaju o poređenju prideva, a to je baš lako. Lepo im kažem – slušaj ‘vamo: komparativ -er, superlativ the -est; ako su pridevi višesložni, komparativ sa more, superlativ sa the most. Je l’ to jasno? Mislim se, kome ne može biti jasno! Pa, tupsonima u mom odeljenju. Pojma n-e-m-a-j-u!

 

11. septembar

Znači, ne verujem! Danas jedna mala 10 minuta ne može da ukapira razliku između ‘inedible’ i ‘uneatable’ (obnavljali smo neko voće i povrće pošto knjige još nisu stigle, a to su radili prošle godine). Ja joj lepo kažem da ne mogu da verujem da je neko toliko glup, a ona poče da plače. Plakala je 15 minuta. Ja se pokupim i odem da popušim cigaru, da se malo smirim. Ova deca su blagi užas! Posle sam ja bila kriva što je neki mali pao i rascopao nos pre zvona. Ko da bi mu manje tekla krv da je bilo posle zvona.

19. septembar

Mislim da ova pedagogica mrzi strinu. Danas mi je došla na dva časa, kao fora – da vidi kako radim. Pazi bogati! Posle je napravila čitavu dramu zbog toga što nisam imala pripreme! Pa, šta će mi pripreme kad ja znam engleski? Šest meseci u Londonu, tri meseca na Malti i kurs Britanskog saveta, heeeej! Pripreme! Svašta.

3. oktobar

Danas me je strina zvala na razgovor. Kaže da su održani roditeljski sastanci i da su se roditelji žalili na mene. Na mene?! Kaže ne smem da vređam decu na času i da moram da im spremam neke igrice. Po slobodi je pitam da l’ je ona normalna, a ona kaže – ma ćuti, samo se malo pritaji. Sledećeg puta će da se žale na nekog drugog, a na tebe će da zaborave. I ja se sad nešto mislim – šta bre hoće ti roditelji! U sve se razumeju, a deca im ništa ne znaju!

29. oktobar

Kaže mi mentorka danas da treba da osmislim neki mali test za učenike, čisto da proverim šta su naučili, da li treba da vršim neke promene u operativnom, da li treba da radim neku individualizaciju i da istovremeno izvršim vrednovanje svog rada. Lepo kažem da ona nema veze sa životom! Test služi da se deci daju ocene. To bar svako zna. Ko da ja nisam išla u školu! Sad ću lepo s interneta da skinem neki test za početnike i odoh s drugaricama na kafu.

5. novembar

Ne, ne! Pobiću ih, majke mi! Tačno im je krivo što sam lepa i mlada i što imam super garderobu. Veštice su se urotile protiv mene! Danas su me ribale zbog testa. Te nije izvršeno dobro baždarenje, te nema diferencijacije tamo nečega, te se iz rezultata ne vidi da sam išta radila s decom. Lepo im kažem da imam najgluplja odeljenja u školi, da ništa ne kapiraju čak i ako im dvaput ponovim, da plaču i krevelje se za sitnicu, da se već posle mesec dana ne sećaju šta sam im rekla, i da problem definitivno nije u meni, nego u njima! Moram strini da prijavim ovaj mobing!

17. novembar

Ovi u školi načisto poasili. Kažu da dolazi neka eksterna i da će oni da nam proveravaju rad. E, čik da vidim ko iz te eksterne ima bolji britanski akcenat od mene!

25. novembar

Pa gde baš meni da zapadne onaj baksuz iz eksterne?! I još je završila biologiju! Ja lepo krenem sve na engleskom, a ona će meni – koleginice, nisam sigurna da deca mogu da vas prate. Ko da ja ne znam da je njoj frka što ona ne može da me prati. Piskarala je nešto sve vreme, kaže – sve ću videti u izveštaju. U, boli me uvo!

4. decembar

Heh! Kad je strina bila rod?! Evo, danas me je i ona maltretirala. Stigli su preliminarni izveštaji eksterne, i otprilike sam ja kao najgori nastavnik u školi. Kaže da je onaj baksuz pitala da li sam uopšte završila fakultet, jer osnovne stvari ne znam. Onda mi je strina nabrajala šta sve ne valja: struktura časa, odnos sa učenicima, nema diversifikacije zadataka (jedva zapamtih!), ne valja mi pedagoška sveska, čas mi nema dinamiku, nema evaluacije na kraju časa, jednolični su mi nastavni materijali i metode rada, i još trista nekih čuda kojima ni ime ne znam! Kažem ja – sve sam ludak do ludaka!

Nego… Čujem da mi je neki ujak iz familije postao šef računovodstva u jednom finom javnom preduzeću. Moram da pitam majku u kakvim su odnosima. Ova škola počinje ozbiljno da me nervira! Mogao je stric i bolje da se oženi!

P.S. Srećan završetak ove priče plod je mašte autora. Život je sasvim drugačiji.

Izvor: Klotfrket

Dr Ranko Rajović: Kakvo je srpsko školstvo?

Već se decenijama meri trajanje muka naših ’jezičkih vlasti’, novinara i govorničkog plebsa oko izgovora reči kao što su vodoprivreda, televizija, parlament, Australija, samozaštita, asistent, poljoprivreda, Alesandra, Faludža, incident. Među onima koji su odlučili da treba da propišu kako se ove reči izgovaraju prevladava stav da se mora govoriti vodOprivreda, telEvizija, parlAment. Novinari javnog servisa i još ponekog medija se trude da se tome stavu povinuju. Drugi novinari i svi mi koji one prve slušamo, proživljavamo raspoloženja od napada besa do tuge i apatije. Svi mi, od jezičkih zakonopisaca preko novinara obeju vrsta do običnih korisnika jezika u svim ostalim situacijama govorimo vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt (ovde će neki autoritet srpske akcentologije reći: nije, ja se i sebi obraćam sa ’asIstente’).

Dobronamerni posmatrač se prirodno pita: zašto uopšte ikad vodOprivreda, telEvizija, parlAment? Da li to čini jezik boljim sredstvom razmišljanja, komunikacije i čuvanja ideja? Da li neka jezička zajednica – prirodni govor nekog područja, ili prirodni govor neke društvene grupacije – reči navedenog tipa izgovara na takav način? Ne.

Razlog za nametanje ovih suludih obrazaca izgovora leži u pogrešnom razumevanju predmeta sopstvenog istraživanja. Ovi lingvisti (izvinjavam se svim stvarnim lingvistima) smatraju da je jezik skup pravila o tome gde se piše veliko slovo, gde se pomera akcenat, gde se mora reći s obzirom a ne obzirom, i da se jezik tako i uči: pamte se i primenjuju jednostavna pravila navedenog tipa. I pošto standardni jezik, usled upliva jezičkog inženjeringa prilikom odlučivanja šta jeste a šta nije deo standarda, predstavlja jednu vrstu veštačkog jezika, oni onda veruju da je standardni jezik skup onih pravila koja su oni sami propisali. Od prirodnog jezika, njega razlikuje viši stepen pravilnosti: prirodni jezik ume da odstupi od pravila, ali standard ne bi smeo.

Ovakva su pravila previše gruba, na preterano konkretnom nivou da bi se njima u potpunosti opisao jezik. Kada bi standardni jezik bio zasnovan samo na pavilima propisanim u literaturi, ni dvadeseti deo rečenica koje danas izgovaramo govoreći standardnim srpskim ne bismo mogli da sklopimo jer ne bismo imali dovoljno informacija. Na primer, nijedan priručnik o standardnom jeziku ne propisuje da kada koordiniramo dve jedninske imenice ženskog roda, glagol se slaže u ženskom rodu, a sa dve srednjeg roda u muškom: knjiga i olovka su prodate, pismo i penkalo su prodati (ne može pismo i penkalo su prodata). Tipova ovakvih situacija gde izbor donosimo ne na osnovu priručnika već na osnovu jezičkog osećaja je na hiljade. Nijedan jezik, pogotovu ne standardni, nije moguće u potpunosti opisati, još manje propisati. Kad se standard ne bi izvodio iz nekog živog dijalekta, on bi ostao nepotpun, i samim tim neupotrebljiv. Naši preskriptivni lingvisti ovoga nisu svesni.

Takođe, suprotno shvatanju naših lingvista, nauka se ne bavi propisivanjem, pa čak ni opisivanjem pravila. Nauka se bavi prepoznavanjem pravilnosti u svetu oko nas, i pitanjem zašto svet odlikuju baš te pravilnosti a ne neke druge. Kada nauka uoči pravilnost, a onda se susretne sa odstupanjima od te pravinosti, ona pokušava da sazna da li je pravilnost bila loše prepoznata, ili su odstupanja rezultat nekog dodatnog faktora koji prethodno nije uziman u obzir. U oba slučaja, nauka zamenjuje staru formulaciju pravilnosti novom.

Jedna od pravilnosti uočenih kod jednog broja dijalekata našeg jezika jeste da silazni akcenti (kao u Zorka i u kuća) kod najvećeg broja reči ne mogu stajati van prvog sloga u reči. Ova pravilnost rekonstruisana je kao rezultat promene koja je zahvatila ranije stanje. U ranijem stanju, naš jezik je imao samo dva silazna akcenta, i oni su se nalazili bilo gde u reči. Opšte stanje je bilo da se govorilo junAAk i svedOk. Onda se dogodila promena (o čijem uzroku još ne znamo dovoljno), koja je sve akcente koji su se mogli pomeriti pomerila za jedno mesto ka početku reči, i pritom ih pretvorila u uzlazne: jUnaak, svEdok. Tako smo od dva dobili četiri akcenta, dugi i kratki silazni i dugi i kratki uzlazni (mogu se ilustrovati imenima: Zorka, Stana, Milan i Miloš). Silazni su ostali samo tamo gde akcenti starog stanja nisu mogli da se pomere: onde gde su bili na prvom slogu.

Zakonopisci našeg jezika su ovo pretvorili u pravilo: silazni akcenti ne smeju da se izgovaraju van prvog sloga. Kada ih tamo nađeš, ti ih pomeri jedno mesto ka početku i pretvori u uzlazne. U rečima vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, svi mi izgovaramo silazne akcente van prvog sloga. Zakonopisci tu od nas očekuju da ih prevučemo ulevo i vozdvignemo u vodOprivreda, telEvizija, parlAment.

Postavljaju se sledeća dva pitanja.
Ako je jezik zaista pomerio sve akcente jedno mesto ulevo, kako to da ipak svi izgovaramo vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt – zašto se i oni nisu pomerili?
Ako svi ipak izgovaramo vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, kako zakonopisci našeg jezika sebi objašnjavaju odluku da standardni jezik modeluju prema pavilu koje je previše jednostavno da obuhvati jeziču realnost?

Odgovor na prvo pitanje je da postoje dodatni faktori, i da oni određuju domene koje pomeranje akcenata nije pogodilo ili ih bar ne pogađa direktno i bez odlaganja. Te domene čine na primer neke reči koje su pozajmljene sa silaznim akcentom van prvog sloga (parlamEnt), ili neki tipovi složnica kod kojih drugi član, kao upravni element, ima silazni akcenat na prvom slogu (vodo_prIvreda). Ovaj tekst nije mesto za ozbiljniju naučnu analizu, odnosno za odgovor na pitanje zašto baš ove reči. Važno je da postoje dodatni faktori koji ograničavaju prvobitno uočenu pravilnost.

Svoje tvrdo držanje pravila i tamo gde ono ne odgovara pravilnostima uočenim u jezičkoj stvarnosti naši jezički autoriteti objašnjavaju na dva načina. Jedan je da njihovo pravilo ustvari odgovara pravilnosti, samo govornici jezika od nje odstupaju. Drugi je da je standard ionako veštački jezik pa može da istrpi i pravilo koje pojednostavljuje stvari, i kada to pravilo ne odgovara jezičkoj stvarnosti.

Prvo objašnjenje je besmislica. Analogija je recimo da je Ajnštajn rekao: merenja u fizici ne odgovaraju Njutnovim zakonima, ali to mora biti zato što priroda odstupa od svojih zakona, i stoga ćemo se držati Njutnovih zakona, ljuteći se na prirodu što ih se ona ne drži. Budući naučnik, Ajnštajn je potražio složenije, a jošuvek elegantne zakone kojima je obuhvatio preciznije izmerenu stvarnost. Slično tome, jedini uvid lingvistike u ono što jezik jeste dolazi od onoga što govornici jezika produkuju, i kako jezičke izraze ocenjuju. Ako govornici produkuju vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, a varijante vodOprivreda, telEvizija, parlAment ocenjuju kao neprirodne, onda je to stvarnost a ne odstupanje govornika od nje.

Drugo objašnjenje pruža prostor za debatu. Jednostavnije pravilo je lakše za učenje. Ako želimo da i govornici koji kod kuće usvajaju dijalekte udaljene od standarda mogu da nauče standard, možda ćemo im pomoći jednostavnijim pravilima. Ovo intuitivno prihvatljivo objašnjenje, nažalost se u realnosti pokazuje kao pogrešno. Osim što sam već pomenuo da jezik nije moguće opisati, pa ni veštački izgraditi, skupom grubih pravila ovog tipa, praktična je činjenica da ni Leskovčaninu, ni Piroćancu, ni Nišliji, ni Kruševljaninu nije lakše da nauči da kaže vodOprivreda, telEvizija, parlAment nego vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, bilo da ostale reči izgovara kako standard očekuje, bilo da to ne čini.

Postoji još jedan važan koren ovog naopakog pristupa. Srpska lingvistika, kao i lingvistike drugih bivših jugoslovenskih republika, ekstremno je, čak za jednu nauku bolesno hijerarhijski ustrojen sistem, nalik sistemu crkve. Reči ’svetih otaca’ Karadžića, Daničića, Belića, Stevanovića, Ivića prihvataju se kao dogma, i svako makar delimično neslaganje sa njima uzima se kao težak prekršaj koji zajednica ume strogo da kazni. Pritom, naučnici čiji položaj i uticaj su rezultat poltronske eksploatacije hijerarhije, a ne naučnih kapaciteta, vrlo često njihove stavove nekompetentno interpretiraju. I najveća glupost može se dobro prodati ako se pripiše jednom od ovih zaista velikih imena naše nauke o jeziku. U svakom slučaju, reči i stavovi navedenih autoriteta nedvosmisleno su nadređeni svakoj realnosti ponašanja govornika jezika. Ako je Daničić rekao da su se silazni akcenti van prvog sloga povukli jedno mesto napred i postali uzlazni, onda svaki govornik koji kaže vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, ujedno govori i protiv (inae pogrešnog interpretiranja) Daničića, i zajednica to mora da spreči.

Ovakvih problema ne bi bilo kada bi naša lingvistička zajednica smogla snage da shvati da je standardni jezik utoliko bolji, ukoliko ima manje veštačkih elemenata. Pogotovu veštačkih pravila. Drugim rečima, on je utoliko bolji ukoliko se više zasniva na živom jeziku. Standardizacija treba da se svede na prepoznavanje i opisivanje onoga jezika koji se sam uspostavlja prilikom komunikacije govornika različitih dijalekata. Veštačko u njemu može eventualno da bude biranje nekih varijanata kao standardnih, i obeležavanje drugih kao nestandardnih, tamo gde za istu gramatičku strukturu ili isti pojam postoji više načina realizacije. Ako neko kaže ’stajala je u izlog’, a neko drugi ’stajala je u izlogu’, lingvist može da veštački prelomi da samo druga opcija bude deo standarda. Ali same opcije moraju doći iz živog jezika. Reči vodOprivreda, telEvizija, parlAment ne dolaze iz živog jezika, a njihova upotreba nema ni validnog ’veštačkog’ lingvističkog opravdanja. I zato nam toliko smetaju.

Autor: Boban Arsenijević

Od istog autora pročitajte i O pozajmljenicama.

Izvor: inform-al.blogspot.rs

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Tuđe reči: uzmi sve što ti život pruža.

Puritanizam je incestoidan.

drustvo-mrtvojezicaraBraniti u svom jeziku upotrebu pozajmljenica, reči uzetih iz drugih jezika, isto je što i odrediti svojoj sestri da može imati decu isključivo sa vama. Istina, u našem jeziku i postoji izreka da brat sestri najbolje smesti, ali volim da mislim da se i ta izreka ne odnosi na imanje potomstva, već samo na epizodu zadovoljstva.

Praksa stvaranja potomstva isključivo u uskom krugu najbližih rođaka lišava zajednicu brojnih oruđa u borbi za opstanak. Ograničen broj genetskih kombinacija vodi ograničenom broju kombinacija fizičkih i fizioloških osobina, što za posledicu ima manju spremnost za suočavanje sa spoljnjim svetom, od mehaničkog rada do reakcije na parazite, bakterije i viruse. Analogija sa jezikom i kulturom je potpuna. Slično je i sa jezikom: jezik bez leksičke razmene sa drugim jezicima ograničen je na leksički fond nastao u jednom kulturnom kontekstu, koji na nove okolnosti može jedino da odgovori rogobatnim složenicama, ponekad ni njima.

Jezičke pozajmljenice po pravilu su kulturne pozajmljenice. Neki predmet, koncept, tehnologija, usvaja se od druge zajednice zajedno sa svojim imenom, ponekad i sa čitavim skupom reči koje se za nju vezuju. Na primer, kada jedna zajednica od druge usvoji tehnologiju plovidbe, ona usvoji ne samo reč za plovidbu, nego i za delove broda, tehnike njegove izrade, sredstva koja se koriste u izradi broda i njegovom upravljanju, tipove događaja i procedura sa kojima se tokom plovidbe srećemo. Kada usvoji tehnologiju kompjutera, onda usvoji i po jedan ili više termina za hard disk (hard drajv), za softver (program), monitor (ekran), resetovanje (butovanje)…

Protivnici upotrebe jezičkih pozajmljenica obično ne ekspliciraju svoj stav po pitanju kulturnih i tehnoloških pozajmljenica. U slučaju da nemaju ništa protiv toga da koristimo softver, već samo protiv reči kojom ga zovemo, oni zagovaraju praksu koja bi značajno usporila osvajanje novih tehnoloških sadržaja. Pozajmljenice omogućuju direktno i brzo preuzimanje tehnologije. Svako drugo rešenje vodi usporavanju i razvijanju otpora prema usvajanju. Još ozbiljniji problem je to da su i same jezičke pozajmljenice, sama pozajmljena reč, gramatička struktura, gramatičko obeležje, zapravo svojom prirodom i kulturne pozajmljenice, i tehnološke pozajmljenice. Onaj ko se protivi upotrebi pozajmljenica zapravo se neminovno protivi kulturnom i tehnološkom transferu.

Protivnci svih vrsta transfera među zajednicama i kulturama suočavaju se sa mnogo većim skupom problema, od kojih su meni ovde zanimljiva dva. Jedan je bazični problem sa definisanjem i odvajanjem svoje zajednice. Koja je to zajednica o kojoj je reč, i kako je odvojiti od drugih (jer svaki kontakt vodi razmeni)? U slučaju Srbije, da li su to svi Srbi svuda (I oni u Čikagu? Kako njih izolovatii?), da li je to srpska etnička zajednica u Srbiji, da li su to svi građani Srbije? Svaka verzija ima svoje probleme, od toga kako izolovati jednu grupu ljudi koja živi izmešano sa drugima, do toga kako primorati sve njene članove da prihvate vašu (pogubnu) ideju. Na praktičnom planu, ovaj stav ima još veći problem u tome da pod postojećim okolnostima uspešno sprovođenje takve izolacije vodi i potpunom nestanku zajednice, usled nemogućnosti da se takmiči sa drugim zajednicama.

Ali uzmimo da nijedan od ovih problema ne postoji. Uzmimo da postoji zajednica čistih Srba, sa svim kulturnim, ideološkim i geopolitičkim uslovima da se uspešno i potpuno očisti od svih ikad usvojenih kulturnih pozajmljenica i izoluje od drugih zajednica. Kakav bismo rezultat dobili? Rezultat bi bio jedno od onih plemena koja žive u Amazoniji ili na nekom pacifičkom ostrvu, koja hiljadama godina nisu imala kontakt sa drugim ljudima, i žive u skladu sa prirodom. Iskreno, ovo ne zvuči nimalo loše: direktna razmena sa prirodom, solidarnost, nepoznavanje pojmova kao što su siromaštvo, nacionalizam, zagađenje. Kraći životni vek, više muke oko opstanka, čak i mogućnost da nam nametnuti kontakt donese fatalne epidemije ili da nas neko lovi i odvodi kao roblje, cena su koju bih rado platio za život izvan korporativnog kapitalizma.

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Pozajmljenice čuvaju jezik, bez njih bi mogao nestati.

Paradoks jezičkog nacionalizma i puritanizma je u tome da on ne teži ovakvom rezultatu na planu kulture, već potpuno suprotnom. Jezički nacionalizam i puritanizam želi jezik koji isključivo rečima proverenog porekla može da odgovori zahtevima samog fronta tehnološkog razvoja. On želi da u čistoj formi pobedi u utakmici naroda. On želi hiljade Tesla i Pupina, ali u državi jednog naroda i samo čistim rečima njegovog jezika. I kad kažem ’paradoks’, naravno, samo izbegavam da napišem ’glupost’.

Zamislimo jezik koji uspešno usvaja tehnološka dostignuća bez usvajanja reči koje uz njih idu. Jezik koji za svaki termin u domenu usvojene tehnologije pronalazi svoju reč. I gde to nalaženje svoje, čiste reči ne usporava tehnološku razmenu. Kako bi taj jezik izgledao? Najpre se moramo upoznati sa nekim univerzalnim osobinama jezika, osobinama koje pokazuju svi jezici poznati nauci.

Jedna od univerzalnih osobina jezika jeste proces gramatikalizacije. Svi jezici sveta podležu ovom procesu. Gramatikalizacija se odnosi na težnju punoznačnih reči jednog jezika – reči koje označavaju konkretne pojmove (imenica, glagola, prideva, priloga) da gube svoje pojmovno značenje i svode se na funkcionalne reči – reči koje pre svega služe gramatičkoj svrsi (predloge, pomoćne glagole, zamenice, funkcionalne partikule). Na primer, u našem jeziku je u toku prelazak konstrukcije ’u vezi’, gde imenica ’veza’ traži dopunu sa predlogom ’sa’ (’u vezi sa tim’) u predlog ’uvezi’ koji traži dopunu u genitivu (’uvezi toga’). Opšti efekat ovog procesa je umanjenje fonda punoznačnih reči jednog jezika.

U isto vreme, svaka zajednica se neprestano menja, i neki predmeti i pojmovi nestaju iz njene stvarnosti. Sa njihovim nestajanjem, nestaju i reči koje su za njih korišćene. Najpre postaju arhaične, a zatim se zaboravljaju i potpuno gube. I ovo je prirodni proces u jeziku, i to sa istim efektom kao i gramatikalizacija: on neprestano umanjuje leksički fond jednog jezika.

Deo promena kroz koje zajednica prolazi jeste i usvajanje novih tehnoloških i drugih kulturnih sadržaja, i potrebne su joj nove punoznačne reči da ih označi. Dakle, dok sa jedne strane život zajednice neprestano od jezika traži nove reči, on sam, usled svog unutrašnjeg ustrojstva i društvenih i kulturnih procesa, konstantno istanjuje svoj leksički fond. Jedno se rešenje očigledno nameće: kombinujmo morfeme koje prežive, gradimo nove reči slaganjem postojećih morfema svog jezika.

Ovo je rešenje za kojim poseže većina purističkih lingvističkih etablišmenta. Tako su nastali zrakomlati, tjelospojke, kostolomi, pa i novogovori i novozbori. Ali, ovo rešenje nije dovoljno dobro, jer ono stvara isključivo nove reči koje se sastoje iz dva ili više elemenata, ali ne stvara nove elemente. Ono ne rešava problem osipanja vokabulara na planu prostih elemenata. Ujedno, ono značajno povećava prosečnu dužinu reči u jeziku, još drastičnije prosečne rečenice. Jezik se dovodi u situaciju da probije prag ekonomičnosti upotrebe, što može voditi i nestanku. Naravno, neke nove složene reči, obično one koje se češće koriste, u procesu jezičke promene će se ’fonološki pohabati’ i postati proste. Ali ovaj proces traje predugo da bi obezbedio potrebnu brzinu obnovljivosti leksičkog fonda u uslovima ubrzanja društvenih promena i razmena koje odlikuje poslednjih nekoliko milenijuma postojanja čovečanstva.

Rešenje dolazi iz samog problema: ubrzane promene i razmene zasnivaju se na intenzivnom kontaktu, a on omogućuje i intenzivno pozajmljivanje leksičkog materijala. Ovo je zapažanje od koga smo i krenuli: leksička razmena je slepi putnik tehnološke razmene. Ali sada je vidimo iz drugog ugla: ona spašava jezik od gubitka koraka sa promenom u kulturi i društvu. Pozajmljenice se usvajaju kao proste reči, jer i kada to nisu, njihovi elementi nisu elementi ciljnog jezika. Jezik-pozajmljivač ih prepoznaje kao proste. Zato one direktno proširuju fond njegovih elementarnih leksičkih jedinica. Zahvaljujući pozajmljenicama, i jezici malih zajednica i kultura opstaju uprkos pritisku onih većih. Jezik opstaje kroz svoju gramatiku, kroz svoje funkcionalne reči, a punoznačne su mu reči potrošna roba. Dok god reč kompjuter menjamo po padežima, i koristimo je npr. uz novogramatikalizovani domaći predlog ’pomoću’ mi ne ugrožavamo svoj jezik uzimajući je. Naprotiv – spašavamo ga.

Još neke zablude

Puritanci većinom protestuju protiv novijih pozajmljenica, neposredno pošto su pozajmljene. Oni nastupaju pod pretpostavkom da ono što nije pozajmljeno poslednjih godina čini autentični leksički fond datog jezika. Kada pogledamo u leksički fond našeg jezika, vidimo slojeve pozajmljenica: danas se gradi engleski sloj, prethodno je nastao nemački, pre njega francuski, pre toga rusk(oslovensk)i, pre toga turski, pre njega grčki… Na kraju čeka otvoreno pitanje nastanka indoevropkog leksičkog korpusa, koji se verovatno dobrim delom takođe rodio u razmeni među plemenima koja su činila prvobitni indoevropski blok. Leksički fond našeg jezika u aktivnoj upotrebi nema više od jedne trećine nepozajmljenih punoznačnih morfema, računajući da u njih spadaju i ranoindoevropski koreni.

Zapravo, da jezik nema sklonost leksičkom pozajmljivanju, pitanje je da li bi se ikad on sam, a time i čovekov kognitivni aparat, razvili do nivoa homo sapiensa. Vrlo je moguće da bez pritiska novopozajmljenih reči u nekom periodu pre sto hiljada godina naš leksikon ne bi dosegao razmere koje ima, i da time naš memorijski aparat, kao ni mehanizam pretraživanja i procesiranja ne bi uznapredovali dalje od nivoa koji prepoznajemo kod životinja sa bazičnim sistemima komunikacije.

Umereni puritanci su protiv pozajmljivanja samo kada naš jezik već ima reč za neki pojam. Razlog kojim se vode je da tada pozajmljena reč ne popunjava nikakvu prazninu. Ovo gledište zanemaruje da je sinonimija još jedna pojava koja karakteriše sve poznate jezike. Sinonimija ima svoju svrhu u jeziku – od markiranja registara (razgovaramo li sa prodavcem na pijaci ili sa voditeljom Dnevnika) do izdvajanja tananih razlika u značenju (sinonimne reči međusobno nikad nisu potpuno ekvivalentne). Jeziku je ponekad potreban sinonim. Pozajmljivanje nikada nije bez potrebe. Ponekad ta potreba oslikava negativnu društvenu pojavu (npr. kada se strana reč koristi kao refleks kompleksa niže vrednosti u odnosu na kulturu iz koje dolazi), ali i tada cilj reakcije ne treba da budu strane reči već sam kompleks niže vrednosti.

Jedan od razloga za proganjanje pozajmljenica je i strah da bi one mogle da promene gramatički sistem našeg jezika. Ne postoji nijedan dobar razlog da se promena gramatičkog sistema jednog jezika posmatra kao nešto negativno. U pitanju je još jedna, možda i najdublja, univerzalna osobina jezika: da je konstantno u promeni. On se menja nezavisno od toga pozajmljuju li se ili ne strane reči. Ako i postji dovoljno jako sredstvo da zaustavi promenu u jeziku, kao što je to sakralizacija, sa prestankom menjanja jezik će prestati i da živi – o tome jasno govori sudbina latinskog jezika. Identitet jezika, ukoliko je u pitanju autentična vrednost, zagarantovan je kontinualnošću njegove promene, i nije ugrožen time da promenu delimično usmerava i materijal drugog jezika.

Ako pozajmljena reč inficira naš jezik tuđim identitetom, ukoliko ugrožava izvornost i čistotu identiteta nas samih kao govornika jezika, zašto onda srpski nacionalisti ne likuju nad time da su druge etničke zajednice prigrlile isti jezik i nazvale ga svojim imenima? Zašto se, naprotiv, ljute, i traže da Hrvati za standard uzmu kajkavski ili čakavski? Zato što kod ideologije logika ne igra nikakvu ulogu – ona se lomi i prilagođava ideološkom cilju. Zato jezičkom puritanizmu i nacionalizmu i ne smeta što pati od materijalnih grešaka i logičkih nekoherentnosti. Jezik tu nije ni predmet ni cilj, on je samo sredstvo za formulisanje nejezičkih stavova i za realizovanje nejezičkih ciljeva.

Autor: Boban Arsenijević

Izvor: blog.b92.net