Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Prevladati znači nadjačati, nadvladati, savladati, biti veći brojem. Ista značenja ima i glagol preovladati. Dakle, pravilno je i jedno i drugo.

Reč je o svršenim glagolima. Naspram prevladati stoje nesvršeni prevladavati i prevlađivati, a naspram preovladati – preovladavati i preovlađivati.

Glagolski prilog sadašnji glagola preovladavati glasi preovladavajući, a glagola preovlađivati – preovlađujući.

Šareneti ili šareniti?

 

Gospodin

(odlomak)

Kad sam jednom davno upitao Ivu Andrića: „Kako ste to Vi, polazeći i dolazeći iz najdonjeg bosanskog karakazana, uspeli da postanete takav gospodin?”, lecnuo sam se od sopstvenog pitanja. Bilo je u njemu onoga što se kod mladog čoveka tako često plaho meša, bilo je drskosti i komplimenata. Andrić nije podnosio ni jedno ni drugo. Očekivao sam da će se, po običaju, smrknuti i zatvoriti. Začudo, samo se osmehnuo i odgovorio: „Niste vi poznavali Milana Rakića. On je bio gospodin!”

Kad god sam nekome pokušavao da opišem to „nešto gospodsko” u Andriću, iz mog opisa nije ispadalo ništa: sve sama neubedljiva i i oveštala opšta mesta. Sad će mi, eto, veliki znalac ljudi i karaktera pomoći, on to mora umeti. Zapitao sam ga da mi kaže kako je to Rakić bio gospodin. I na moje ne malo iznenađenje, i Andrić je kazivao samo uobičajenosti: o Rakićevoj uzdržanosti, finoći, neagresivnosti. Čak ni on nije umeo da opiše Gospodina.

Ispričao sam kasnije, uz reč, tu pričicu Meši Selimoviću. Zamislio se za trenutak, na svoj poznati način uzvio obrve, pa rekao: „A možda se gospodin i ne može opisati. Gospodstvo se dobrim delom i sastoji u nemanju izrazitih osobina.”

Borislav Mihajlović, Portreti, Nolit, 1988.

Fotografija: Novosti

Srednje, kao prvi deo složenice, kazuje srednji stepen ili srednju meru onoga što znači osnovna reč, npr. srednjerazvijen.

Srednjo, kao prvi deo imenskih i pridevskih složenica, znači srednji: srednjovekovni, srednjoevropski, srednjoškolac.

Onaj koji se odnosi na srednji vek (književnost, državu…) je srednjovekovan, srednjovekovni.

Dakle, pravilno je srednjovekovni, ne srednjevekovni.

Na molebanu ili na molebnu?

Moleban je stara, crkvenoslovenska reč; znači prigodni molitveni obred, crkveno bogosluženje kojim se vernici mole Bogu (ili nekom svetitelju) ili izražavaju svoju zahvalnost.

U jednini ovu imenicu po padežima treba menjati na sledeći način: moleban, molebna, molebnu, moleban, molebne, molebnom, molebnu.

Množina: molebni, molebnih, molebnim, molebne, molebni, molebnima, molebnima.

Dakle, ne na molebanu, već na molebnu.

Bog ili bog?

Da se razumemo na samom početku, ocene ovakve kakve jesu treba ukinuti, ali pošto se to neće desiti, valja o njima razgovarati.

Šta te košta da daš dvojku? – pitanje koje nije mimoišlo gotovo nijednog nastavnika u obrazovnom sistemu Srbije. (Dvojku možemo zameniti ma kojom ocenom, suština ostaje nepromenjena.) Ovo naizgled izlizano pitanje ne postavljaju nastavnicima samo komšije, rođaci, roditelji učenika, već, nažalost, i kolege i direktori.

Nastavnici, naravno, nisu dužni da odgovaraju na ovakvo i slična pitanje, jer ona otkrivaju izvanrednu plitkost i duboki nedostatak mišljenja i rasuđivanja onih koji ga postavljaju.

Doduše, onaj koji pita i ne očekuje odgovor, već očekuje ocenu. Banalnost kulminira u vreme nastave na daljinu.

Ocene se dele kao da je neki asteroid krenuo ka Zemlji.

Međutim, uzrok te banalnosti nije nastava na daljinu, ona je samo posledica dugogodišnjeg ignorisanja problema i obesmišljavanja samog procesa vrednovanja postignuća učenika – ocenjivanja.

Predmet propitivanja nadležnih i roditelja su isključivo nastavnici koji učenike ocenjuju nižim ocenama od petice ili četvorke.

Iako rezultati sa završnog ispita na kraju osmog razreda godinama unazad ukazuju da postoji velika razlika između postignuća učenika i ocena, stiče se utisak da se to nikog ne tiče; šalje se nedvosmisleni poruka – piši petice i četvorke, i ne brini, pogrešiti ne možeš.

Ljubitelji teorije zavere skloni su da veruju da nam neko drugi, ko očito nema pametnija posla, uništava obrazovanje.

To bi otprilike izgledalo ovako – zasednu vladari iz senke, i danima i noćima dumaju kako da podriju srpsko obrazovanje, ne bi li porobili slobodouman narod željan znanja.

Oni u to duboko veruju čak i u trenucima kada ti usput postave pitanje: Šta te košta da daš dvojku?

Problem bi bio nesumnjivo banalan da urotničkim teorijama nisu sve češće skloni i oni koji su neposredni učesnici u obrazovnom procesu, isti oni nastavnici/razredne starešine koje na sednicama odeljenjskog veća preglasaju ocene kolegama.

Mimo pisanih zakona i pravilnika o ocenjivanju, a u duhu oveštale tradicije i nepisanih zakona, odeljenjska veća sebe ovlašćuju i menjaju ili ne usvajaju ocenu predmetnog nastavnika.

Zabluda je da nastavnik ne zaključuje ocenu, već odeljenjsko veće – zabluda koja je prilično živa u školama u Srbiji.

Primera radi, učenik je bio aktivan za vreme jednog časa, predmetni nastavnik je aktivnost učenika za vreme tog časa ocenio ocenom pet, nakon toga učenik ne pokazuje nikakvo interesovanje, ne radi zadatke, ne učestvuje u aktivnostima, na usmenim i pismenim proverama dobije jedinice.

Dođe kraj školske godine, učenik u rubrici ima jednu peticu i osam jedinica.

Predmetni nastavnik zaključi jedinicu, a članovi odeljenjskog veća, pozivajući se na Pravilnik o ocenjivanju, mogu učeniku kao zaključnu ocenu da usvoje i peticu prostim dizanjem ruku bez ikakvog obrazloženja ili argumenata.

Iako je primer prilično ekstreman, on ilustruje svu apsurdnost i uzaludnost nastavničkog napora da što objektivnije vrednuje postignuća učenika.

Kombinatorika je beskonačna.

Razlozi za popravljanje ocene mogu biti brojni, a najčešći je – fali mu jedna ocena: da ne polaže, da ne ponavlja, da bude odličan, vrlodobar, dobar, da ima sve petice.

Naravno, nikada ne fali samo jedna, iskustvo i praksa pokazuju da uvek fali više od jedne, ali sve ostale se na volšeban način poprave do same sednice, a na sednici dođemo do jedne. (Nekada su to i dve-tri, to zavisi najčešće od toga čime se bave roditelji učenika.)

Kad bi se napravila valjana statistika u Srbiji, videli bismo da gotovo nema učenika koji na kraju godine imaju samo jednu četvorku, ili učenika koji su na granici da budu odlični, vrlodobri; dobrih i dovoljnih skoro i da nema.

Kao argumenti, ako uopšte dođemo do argumenata, neretko se potežu socijalni status učenika, zdravstveno stanje, dobrota, poštenje, poslušnost – u tom slučaju kreativnost ne izostaje, kao ni atak na empatiju nastavnika, njegovu čovečnost i razumevanje.

Dizači ruku obično izgovore da su oni na strani deteta – šta god to značilo, iz čega nužno proizilazi da oni spasavaju dete od predmetnog nastavnika.

Iako se priroda i značaj školskog ocenjivanja ogledaju u njegovim funkcijama – pedagoškoj, psihološkoj i socijalnoj, jasno je da gorenavedeni „argumenti” nisu ni u kakvoj vezi sa pomenutim funkcijama.

Ocena nije ni poklon, nije nagrada – bar ne bi trebalo to da bude.

Ocena je povratna informacija o ostvarenom učinku, njome se vrednuje pomeranje prema zoni naprednog razvitka; međutim, ona je i svedočanstvo kojim se potvrđuje da je učenik savladao program, što samim tim direktno utiče na reputaciju škole.

E, tu je čvor!

Taj čvor nesumnjivo može razrešiti resorno ministarstvo izmenom pravilnika o ocenjivanju, eksternim vrednovanjem, većom i smislenijom kontrolom samog procesa ocenjivanja, a ne samo uvidom u zaključne ocene koje su najčeće pokriće za brojne nepodopštine.

Spuštanjem kriterijuma problem se ne rešava, već se umnožava.

Hiperinflacijom vukovaca demotivišemo učenike, i šaljemo poražavajuću poruku – svi ste isti.

Znam da će ovo mnoge razočarati, neke i rasrditi, ali glavni podrivači našeg obrazovnog sistema ne sede ni u kakvim kongresnim i zamračenim salama duljem beloga sveta, oni sede u školama širom Srbije.

Nekima je falila baš ta jedna ocena iz metodike, a nekima iz dokimologije.

Kada se sutradan pitate šta te košta da daš dvojku, onda se setite da očigledno košta mnogo.

* Autor je Dušan Blagojević, nastavnik srpskog jezika i književnosti.

Izvor: Danas

NEPRAVILNO PRAVILNO
 lijepši (komp.)  ljepši (komp.)
 ljepak  lijepak
 ljepoticin  ljepotičin
 Ljermontova ulica  Ljermontovljeva ulica, Ulica Ljermontova
 lješnjik  lješnik
 ljubezan  ljubazan
 ljubkiji (komp.)  ljupkiji (komp.)
 ljubkost  ljupkost
 ljucki  ljudski
 ljuckost  ljudskost
 ljuski (dat.)  ljusci (dat.)
 Ljubicin  Ljubičin

Najčešće pravopisne greške (na slovo A)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo B)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo V)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo G)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo D)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo Đ)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo E)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo Ž)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo Z)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo I)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo J)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo K)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo L)>>