„Човек се никад не пита за разлоге добрих ствари које му се дешавају. Занимају га једино узроци рђавих.” (Беснило)
„Кад човек остане у мраку, не тражите онога ко је угасио свећу, него другу свећу…” (Беснило)
„Разлика између паметног човека и будале је у томе што први исту заблуду изражава на више начина, а будала све заблуде на један исти.” (Живот на леду)
„Бити у већини значи бити начелно привилегован, а свака привилегија на известан начин ограничава нашу слободну вољу, чини је често дугом неупотребом и неупотребљивом, јер ако је човек у већини, ако је човек у сагласности са већином ствари које га окружују, онда он и нема потребе да бира или сваки избор је већ заправо дат, и његова воља рђа. Прави знак снаге једног уверења није отпор мањини, него отпор већини. Наравно то тиме уверење не чини исправним, оно га само чини снажним. Људи дају за право само оним искуствима која потврђују њихова.” (Живот на леду)
„Сумња је као свраб; што се више чешеш, све више сврби…Ко хронично није сумњао у оно у шта верује, и у исто време док верује, ко није навикао на мисаону толеранцију као једину културу, у којој интелигенција може деловати саобразно својој истраживачкој природи, ко је увек мислио да је безусловно у праву, чак и кад је веровао узастопно у три опречне истине, тај стварно није потребан ниједној од њих. Тај ће и од најотвореније идеје, представимо ли је испрекиданом, колебљивом линијом, чим јој приступи, направити непробојан и неприступачан круг, а затим се у њега као у гроб затворити.” (Тамо где лозе плачу)
„Сакривамо своје истине да бисмо их после пронашли као тајне. (…) Човек не подноси сазнања која није предвидео. Убеђен сам да свет ни душевно ни ментално не би могао поднети опипљив доказ постојања Бога. То би уништило и вернике и невернике. Убило би нас као интелигентну врсту. У једном једином тренутку изгубили бисмо слободу, иницијативу, машту, све претпоставке људске аргонаутике. И то само зато што ми као врста, из дубине своје антропоцентричне уображености, одбијамо божје постојање. Такво Руно нигде нисмо сакрили. Конзеквентно, ни наћи га нигде не можемо.” (Златно руно)
„Чини нам се да је свет пун питања. А свет није никакво питање. Свет је одговор. Одговор на питање ко зна када и зашто постављено. И ми тек одговор на ко зна какво питање…Куцао сам на тесна врата и она су се отворила, али су то била погрешна врата. Њихово отварање није ми донело ништа до разочарење. У простору и времену, сва су врата била лажна. Права су ван простора и времена….Осећам хладноћу. Други свет тече мимо мене. Треба пружити руку и додирнути га. Треба творити – ново.” (Рађање Атлантиде)
„Без одбацивања старих заблуда, нема ни прихватања нових истина.” (Златно руно)
„Ми смо заробљеници у свету (као у јајету). Ми смо у свету затворени, затим је кључ бачен и заборављен. Сами свет не можемо отворити. Из њега не можемо изићи без нечије помоћи. Потребан нам је неко споља да кључ нађе, да нас изведе из заробљеништва. Отуда велики учитељи сазнања, гуруи, тутори нове свесности, одатле најзад Христос, Спаситељ, Месија. Истина је, заправо, сасвим друкчија. Тај кључ није ван нас, тај кључ којим смо забрављени у нама је. Ми то или не видимо из лењости духа, из страха да нас такво сазнање не примора и не обавеже, на трагања која нам се чине и опасним и тешким, или због тога што нас привид наше ситуације нагони да кључ сматрамо изгубљеним ван нас, јер сама логика затварања говори нам да смо затворени у нечему и да то нешто мора споља бити затворено. Кључ, у ствари, кључ истине, кључ сазнања, кључ нашег бића, кључ света, налази се дубоко у нама. А учитељи, тутори, они који нам отварају очи, не отварају нам очи за кључ скривен ван нас, они нам не доносе никакав кључ који би они нашли негде и затим би га поклонили, а ми с тим кључем себе отворили, односно себе пустили у неке нове димензије. Они су ту само да нам укажу на ту истину, да кључ није ван нас него да је у нама и да нам помогну да, тражећи га у нама, до њега што безболније дођемо.” (Рађање Атлантиде)
„Да би неко постао звезда на небу, добро треба да загризе земљу.” (Беснило)
„Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали….Сачувајмо веру, јер без ње нема живота, али не одбацимо ни сумњу, јер без ње нема напретка. Не сумњамо при том само у оно што мисле и чине други, јер то је лако. Покушајмо, бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже али зрелије плодове доноси….Истрајно и часно боримо се за своја начела, али их не обожавајмо. У несавршеном свету савршених начела нема….Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ни једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина — завршава са жртвовањем туђих живота. Немојмо допустити да, на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати.” (Стопе у песку)
„Јесмо ли ми Срби икада отворено и непристрасно говорили о својим националним особинама, договорили се најзад ко смо, шта смо, шта хоћемо, шта нећемо, и покушали да изнађемо неки оперативни компромис између својих измишљених врлина и својих стварних мана, ако не за школе и прославе, а оно бар за Берзу и Парламент … Ми ти Срби, брате, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми и постојимо, заправо, само из ината.” (Златно руно)
„Немати прошлости је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све – садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово шта данас радимо.” (Златно доба дијалога)
„Ми, Срби, независност смо увек добијали на рате, а губили је одједном и ђутуре. Узело нам је близу стотину година, од првог устанка, преко српско-турских ратова до балканског, да слободу постигнемо, а онда смо је, 1915, изгубили само у једној години. Питам се, колико ће нам сад требати да је вратимо ако је још једном изгубимо?” (Златно руно)
„Ко се не може уништити у опозицији, треба га уништавати влашћу. У загушљивом ваздуху моћи, и најотпорније идеје прокисну. У сјају власти свака фарба избледи, па ће и црвена.” (Златно руно)
„Оно дно, оно финално дно које треба тражити не налази се изван нас, не налази се ни у каквом народу, ни у каквом колективу, и ни у каквом предавању ономе што је изван нас. Оно се налази дубоко у нама. Пењање у висине, није ништа друго него спуштање до најдубљег дна властитог бића. И ту је коначна истина…” (Живот на леду)
„Моја највећа освета је у томе што ме никада нису успели приморати да их мрзим. Презира је било. Презир је био моја победа, али тај презир је био и мој пораз. Јер су ме на тај презир они натерали и тиме стварали ситуације у којима сам био приморан да презирем и себе. Без обзира на све тешкоће, невоље, неприлике, неправде, гимназијски терор 1945–1948. године, робије, приморавање на ћутање и грађанско и уметничко, неправде што ми се наносе у јавном животу, у коме, да бих био оно што јесам, да бих опстојао, заправо морам улагати вишеструко више напора од људи без моје прошлости. Читава једна година без пасоша, и насилно одвајање од породице, политичке интриге које су ми скинуле четири уговорене књиге, увреде, беспримерна чекања пред вратима ПЕН клуба, присилна емиграција у којој се налазим, без обзира на то ја сам према узроцима својих несрећа увек успевао задржати један подругљив став, у коме је било обилно места и за подругљивост на сопствени рачун.” (Живот на леду)
„Будућност ће, као и увек, хтети да одгаји сопствене нове заблуде; а што ће оне бити, заправо, наше и старе колико и свет, неће сметати ниједном од праунука да се њоме дичи, бришући у међувремену тур нашим јеремијадским опоменама и саветима.” (Како упокојити вампира)
„Моји сународници и ја смо живели у заблуди да нам све иде добро, чак све боље и боље, и да ће нам све боље ићи све док будемо разумни. Јер, и у другој смо заблуди били. Заблуди да смо јако разумни, јако паметни, јако вешти. Пошто смо уображавали да смо успешни, веровали смо да смо и разумни; пошто смо уображавали да смо разумни, морали смо веровати и да смо успешни. У међувремену, скакавци су око нас пландовали и годину за годину нам јели. Када нас је живот отрезнио и доказао нам да нисмо били успешни, открили смо једновремено да ни разумни нисмо били, да нам је све време недостајао управо здрав разум, благо које нисмо могли из земље ископати, с дрвета обрати, с ораница пожњети или из складишта извадити, ако тамо претходно није закопано, посађено, посејано и склоњено. Благо које, нажалост, нисмо ни од кога могли конфисковати, експроприсати или национализовати. Да би се разум имао, деценијама га је потребно гајити и неговати у главама грађана. И оних који управљају и оних којима се управља.” (Сабрана писма из туђине)
„Ствар није у томе да постанемо нешто друго, него да откријемо – шта смо.” (Златно доба дијалога)
„Немогуће је говорити о будућности тамо где је прошлост до те мере присутна.” (Живот на леду)
„Имати веру у себе је све. Вера је моћ. Жеља је моћ. Воља је моћ… Моћ је апсолутна слобода којој, знао за то или не знао, спутаван једино разумом, сваки човек тежи. Апсолутна слобода могућа је једино ван разума, у лудилу. Само у лудилу све је могуће.” (Атлантида)
Фотографија: www.serbia.com
Сјајно!