Аристотел је писао да онај ко хоће да размотри питање најбоље државе, треба најпре да одреди који је начин живота најбољи, јер ако то остане непознато, не може се знати ни које је државно уређење најбоље …
Која је држава добра – не знам. али је сасвим сигурно да није:
– држава у којој сте најбезбеднији ако сте у затвору;
– држава чија је будућност вечита, а прошлост траје само колико и она;
– држава у којој снага царује, а ум ваља кладе;
– држава у којој сте принуђени другима да копате јаме да сами у њих не бисте упали;
– држава у којој се једнакост састоји у беди, а слобода у неједнакости;
– држава чији су грађани таоци њене владе;
– држава у којој сте срећни ако сте живи;
– држава у којој свако зна шта треба да уради, али не зна зашто;
– држава којој није доста што је подносите, већ захтева да то чините са одушевљењем;
– држава која се позива на небо кад јој не иде добро, а на себе кад јој пође боље;
– држава у којој је све што се чини неизбежно, а све што је неизбежно никад се не догађа;
– држава чије се вође преносе на рукама, а њихова власт испод руке;
– држава у којој су средства за производњу у приватним рукама, она у којој су у државним рукама, а нарочито она у којој средства за производњу нису у ничијим рукама;
– држава у којој место очевине наслеђујете страх;
– држава у којој је једина поуздана рубрика у новинама – читуља;
– држава у којој земља припада онима који на њој гладују;
– држава у којој машине замењују раднике, а радници машине;
– држава чији вас војници уче географији суседа;
– држава у којој лакше мењате пол него прошлост;
– држава у којој је грађанин одговоран за своје претке, али не одговара за своје потомке;
– држава у којој одређивање слободе почиње њеним ограничењима;
– држава у којој закони не претходе преступима, већ их следе;
– држава у којој је ћутање најраширенији облик јавног мишљења, а обожавање најраширенији вид јавног деловања;
– држава у којој се ви и онај који вас прогони борите за исте идеале, само је питање ко ће први опалити;
– држава у којој се људи не сахрањују само на гробљима;
– држава чију химну слушате као сопствено опело.
Публиковано у Одабрана дела Борислава Пекића, књига 12, Тамо где лозе плачу, (стр. 283–284), Београд, Партизанска књига, 1984.
Извор: www.borislavpekic.com
Фотографија: fakulteti.edukacija.rs