Норма стандардног српског језика прихвата оба облика, али даје предност облику срећан.

Правопис српкога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010. година, на страни 39; т. 23а: „Разједначавањем групе ћн у срећни, срећно, срећник, срећница добијени су облици сретни, сретно и сл., а промена је пренесена и у сретан. Мада норма признаје дублетизам срећан и сретан – предност треба давати облицима са ћ.”

Облик срећан уобичајен је на истоку нашег говорног подручја.

Оба облика су настала од гагола сретати (се). Прво је од основе овог глагола и одговарајућег суфикса сачињена именица срећа. Она је карактеристична за јужнословенске језике. Остали словенски језици задржали су стару, прасловенску реч (уп. руско счастье).

Од именице срећа саграђен је придев срећан, који је гласовним променама преобликован у сретан. Овај облик се само у мушком роду подударио са трпним придевом сретан (онај кога срећу).