Норма стандардног српског језика прихвата оба облика, али даје предност облику срећан.
Правопис српкога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010. година, на страни 39; т. 23а: „Разједначавањем групе ћн у срећни, срећно, срећник, срећница добијени су облици сретни, сретно и сл., а промена је пренесена и у сретан. Мада норма признаје дублетизам срећан и сретан – предност треба давати облицима са ћ.”
Облик срећан уобичајен је на истоку нашег говорног подручја.
Оба облика су настала од гагола сретати (се). Прво је од основе овог глагола и одговарајућег суфикса сачињена именица срећа. Она је карактеристична за јужнословенске језике. Остали словенски језици задржали су стару, прасловенску реч (уп. руско счастье).
Од именице срећа саграђен је придев срећан, који је гласовним променама преобликован у сретан. Овај облик се само у мушком роду подударио са трпним придевом сретан (онај кога срећу).
Правопис српскога језика, треће измењено и допуњено издање, Матица српска, Нови Сад, 2020.
Рада Стијовић, Језички саветник, друго издање, Чигоја штампа, Београд, 2015.
Živo me zanima kod to sad pokušava da izjednači…?
Ja sam veoma srećna ali ne mogu da prihvatim čestitku poput ove: “Sretne materice!” Srpskohrvatski i hravatskosrpski su se uvek razlikovali!
Припадам групи од преко милиона…српског народа где се користи реч СРЕТАН.
Да ли морамо то мењамо.
Сремица не признаје ни Матицу српску?