Иван Карамазов: Бога прихватам, али не и његов свет


У Дневнику из 1876. године, Достојевски пише: „… и тврдим да је љубав према човечанству незамислива, несхватљива и потпуно немогућа без узајамне вере у бесмртност људске душе”( Лав Шестов, Руска религијска филозофија и Ф. М. Достојевски). Он, у свом неверовању у спасоносну идеју о љубави према ближњима, иде даље чак и од Ивана Карамазова, који тврди да је потребно да се човек сакрије да бисмо га могли заволети: „Ја тврдим да свест о нашој потпуној немоћи да некоме помогнемо, да придонесемо макар какву било корист или олакшање људима који пате, баш у моменту када смо и највише свесни људских патњи – све то може чак да претвори у нашим срцима љубав према човеку у мржњу према том човеку” (Шестов).

У поглављу Буна (књига V), у разговору Ивана и Аљоше, видимо да за Ивана не постоји никакав закон који би човеку унапред наређивао да воли човечанство. Једини начин да таква љубав постоји јесте да људи верују у Бога и бесмртност. Док Зосима, у разговору са Хохлаковом, саветује да човек мора волети људе око себе да би спознао Бога и бесмртност, Иван Карамазов тврди да таква љубав може постојати једино ако људи претходно верују у Бога и бесмртност. Чим би таква вера нестала, љубав би се неизбежно претворила у окрутни егоизам, чак у људождерство. Ако Бога нема, злочин је, дакле, дозвољен јер у таквим околностима злочин више није злочин, већ само неопходна акција за очување самог себе.

Живот је, за Ивана Карамазова, непрекидна борба против смрти, па тако схваћен временом почиње да значи исто што и смрт. Зато су људи, из жеље да живот буде смисленији и хуманији, измислили веру у Бога и бесмртност. Једино у том смислу Иван прихвата Бога па се и не пита да ли је Бог створио човека, или је човек, из горе наведених разлога, створио Бога. У разговору са Аљошом, он каже „Ја сам већ одавно решио да не мислим о томе да ли је човек створио Бога, или Бог човека” (Браћа Карамазови).

boga-prihvatam2Он прихвата Волтерову мисао да би Бога требало измислити када га не би било, јер управо је то потребно човеку да би опстао. После приче Аљоши о девојчици коју су родитељи мучили, затварајући је у нужник и мажући је изметом, а она молила Бога да је избави, Иван каже „Разумеш ли ти ту бесмислицу, пријатељу мој и брате мој, искушениче божји и смирени, разумеш ли зашто је та бесмислица потребна и створена? Без ње, кажу, човек не би могао опстати на овом свету, јер не би познао добро и зло. Ама нашто да се позна то ђаволско добро и зло, кад толико много стаје…” (Браћа Карамазови). Вера у постојање Бога, односно „бесмислице”, како он каже, исувише је потребна на земљи, јер на бесмислицама свет стоји, и да њих нема, на свету можда ничега не би ни било.

Иван Бога прихвата, али не прихвата његов свет, управо из разлога што се осврће на реалан ток човекове историје. Тај осврт, нажалост, показује да вера у Бога и бесмртност ипак не може укинути све страхоте и страдања којима је обележена читава историја човечанаства. Он се у разговору са Аљошом позива на апсолутну невиност и чистоту деце, која испаштају грехове својих очева који су „појели јабуку”, иако никоме ништа нису скривила. Питање деце Ивану служи као грађа за борбу против идеје супротне његовој. Он тражи освету, а не праштање.

Након приче о Турцима који хладнокрвно убијају невину децу, Иван каже Аљоши „Ја мислим, ако ђаво не постоји, и ако га је човек створио, онда га је створио по својој слици и прилици”; толико је ружна слика о човеку. На Аљошину реплику да је у том случају и Бога човек створио по својој слици и прилици, Иван одговара: „Него, красан ли је тај твој Бог ако га је човек створио по својој слици и прилици”.

Иван не признаје злочин зарад среће човечанства; он је уверен да ниједна идеја, ма колико она важна и величанствена била, није толико велика да би оправдала људску патњу. Он не жели да пати зарад неке будуће и врло неизвесне хармоније. У историји, људска личност бива призната само као средство ради онога што још нико није видео, а чему се сви само надају – у име некаквог заједничког далеког циља, о коме човек може само да нагађа. Иван, у ствари, жели да тој агонији, у којој је човек само средство, већ једном дође крај, и да човек коначно постане циљ.

Он признаје да је његов (и уопште човечији) ум исувише скучен да би схватио зашто се у свету дешава све како се дешава, и да за земаљски, „еуклидовски” ум није да решава о оном што није од овога света. Он једино зна то да патња постоји, да криваца нема, јер све проистиче једно из другог, и не жели да живи по таквој логици ствари. Ово његово незадовољство сведочи о томе да постоји вечна неуравнотеженост између закона спољашње стварности, по којима се све у животу одвија, и закона моралног осећања и суђења унутар човека, који се са тим наметнутим спољашњим законима никако не слаже. Тако човеку, као жртви те сталне дисхармоније, преостаје да одабере један од два могућа пута: или да се одрекне онога унутра, а самим тим и оног божанског у себи, и живи у складу са законима које природа намеће, или да живи у раскораку са природом.

Ивану треба одмазда, он хоће да види правду у свету у коме живи; зато се ограђује од те обећаване будуће хармоније јер „она не вреди једне сузице ни само оног једног измученог детета (…) не вреди јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније”.

Бог, по Ивановом мишљењу, није у довољној мери укључен у реалан живот човека; исувише је изнад човека. Будући да је Бог далеко од стварних токова људске историје, Он није способан да помогне људима. Одговор на питање каквог то Бога за човечанство жели Иван треба тражити у његовој „поеми” о Великом инквизитору.

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

Fyodor_Dostoyevsky_(1880)
Тајни налог одељења о хапшењу Ф. М. Достојевског
25/08/2019
bulgakov_stvaralastvo
Булгаков: стваралаштво у стези диктаторског режима
25/10/2017
otmenostpatnje
Данило Киш, Отменост патње
24/10/2017
lambros-2
Боже, carpe diem! А и ти, Србијо!
10/02/2016
izlozba-o-dostojevskom
Злочин и казна: 150 година откад је студент убио бабу
09/02/2016
hasanaginica
Положај жене у Хасанагиници Љубомира Симовића
02/02/2016
dostojevski-pu-do-boga
Достојевски: Пут до Бога
31/01/2016
murakami
Харуки Мураками се може читати било када и било где
30/01/2016
dostojevski-i-deca
Достојевски и деца
13/01/2016