Свесно или несвесно, правописне и граматичке грешке готово да су саставни део свакодневне комуникације, али да ли су оне оправдане када су у питању званични називи институција или улица?
Једна улица у Београду, а три назива на таблама – Чарли Чаплина, Чарлиа Чаплина и Чарлија Чаплина. Који је, према језичкој норми, онај прави? На другом крају града, слика није много другачија. На табли на којој су истакнути ранији називи Светогорске улице, неправилно је у множини написано: Ранији назив улица. Парадоксално, тим примерима грешака придружују се и језичке неправилности на плакату институције од националног значаја, и то Народне библиотеке Србије, на којима пише бибилиотека.
Олга Сабо, истраживач-сарадник у Институту за српски језик САНУ, каже да су ти примери само појавни облик, али да је од тога много важније да ли у држави постоји јасна и доследна језичка политика. „Та политика се огледа у систему образовања. Српски језик нема право место у друштву и потребна је једна много већа брига. Континуирана и доследна брига”, сматра Сабо.
Ако поштујемо норму у саобраћају, зашто је не бисмо поштовали у језику, пита професор Вељко Брборић и додаје да један средњошколац у току дана пошаље неколико десетина СМС порука, а ако у њима не мисли о правилима, неће мислити ни на писменом задатку.
„Некако имамо неку врсту слободе која није реална, ако погледате како се понашамо, а ако погледате како то друге нације раде. Имате код других нација када они знају шта је норма, шта је пропис – појединци се старају, без обзира где раде и шта раде да поштују ту норму. Код Срба то нажалост није случај”, каже Брборић.
Ипак, лингвисткиња Марија Мандић каже да је све популарнији својеврстан „правописни бунт”, у чијем је фокусу идеја да се свако изражава онако како жели. Ипак, мишљења је и да треба разликовати формалну од неформалне комуникације.
„У неформалној комуникацији заиста је оптерећујуће да ви размишљате шта је правилно, шта је неправилно, да ли сам ово добро написао, да ли сам ово овако написао, да ли сам оно онако? Ја једноставно, као и у говору, желим да се опустим и са својим друговима желим да причам онако како се мени свиђа. Чак мислим да та врста растерећености доприноси језичкој креативности”, оцењује Мандић.
Олга Сабо подсећа на мисао Душка Радовића: „Волимо српски језик свакога дана по мало, јер он нема никога другог осим нас”.
Извор: rs.n1info.com