(Oдломак)
Некад су, због глупости садржане у страсти, објављивали рат самој страсти: заклињали су се да ће је уништити – сва стара чудовишта морала слагала су се у томе да „in faut tuer les passions”. Најчувенија формула за то налази се у Новом завету, у тој проповеди с Маслинове горе где се, узгред речено, ствари никако не посматрају с висине. Тамо се, на пример, говори што се тиче полности „ако те око твоје доводи у искушење, извади га”: на срећу, ниједан хришћанин не поступа по том пропису. Уништити страсти и пожуде само да бисмо предупредили њихову глупост и непријатне последице те глупости, изгледа нам данас, са своје стране, само као акутан облик глупости. Не дивимо се више зубним лекарима који ваде зубе да не би више болели… С друге стране, поштено речено, мора се признати да на овом тлу, на које је поникло хришћанство, нипошто не може бити места за концепцију појма „одуховљења страсти”. Као што је познато, прва црква се чак борила против „интелектуалаца”, у корист „сиромашних духом”: како се од ње могао очекивати интелигентан рат против страсти? – Црква се бори против страсти шкопљењем у сваком смислу: њена пракса, њено „лечење” је кастратизам. Она никада не пита: „како се одуховљава, чини лепом, обоготворује пожуда?” – она је у свако доба деловала силом дисциплине на искорењивање (чулности, поноситости, властољубља, грамзивости, осветољубивости). – Али, подривати корен страсти значи подривати корен живота: пракса цркве је опасна по живот…
Фридрих Ниче, Сумрак идола или како се филозофира чекићем