У нас готово да нема човека који бар једном дневно не изговори реч динар. Није то ни чудно, јер без динара се тешко може живети. Без динара се не може отићи у биоскоп, у позориште или у циркус, не може се ући у трамвај, тролејбус, аутобус или авион. О куповини на пијаци или у трговини да и не говоримо! Шта је, онда, тај толико цењени динар, шта значи та наша тако често изговарана реч?
Рекох, ето, наша реч, мислећи на динар, а динар по пореклу није уопште наша реч. Наша је само по томе што се њоме служимо, што је употребљавамо као назив за своју основну новчану јединицу, која садржи 100 пара.
Динар је, иначе, латинског, па и грчког порекла. Потиче још из времена Римске империје – чак из 3. столећа пре наше ере! Од 269. године п.н.е. ковао се у Риму сребрни новац денариус (десетак, десетица, десетача), назван тако по томе што је садржавао десет аса (а ас је био у Риму новчана јединица која се делила на 12 унција). Денариус се касније проширио и по другим земљама: у Француској је постао дениер, у Италији денаро, у словенским земљама денар, углавном у општем значењу: новац или паре. У Грчкој је још раније постојао денарион. У источним језицима, посебно у арапском, денарион, односно денариус, постао је динар.
Арапи су од 7. столећа ковали златне новчиће с таквим називом. С истока је динар доспео у наше крајеве негде почетком 14. столећа, и то преко Дубровника, где је постојала ковница новца, из које су се динари ширили по целом Балканском полуострву. Као новчана јединица динар је код нас уведен тек крајем 19. столећа (у Србији), а касније је прихваћен и у Југославији, замењујући (1918) црногорски перпер и аустроугарску круну, која је дотада важила у крајевима што су били под аустроугарском влашћу.
Занимљиво је да динар није узет за новчану јединицу само у нашој земљи него и у другим земљама, углавном арапским: у Ираку (један ирачки динар има 100 филиска), затим Јордану, Адену, Алжиру, Бахреину, Кувајту и Тунису. У Ирану је динар стоти део основне новчане јединице, која се назива риал. Тамо је, дакле, динар оно што је у нас пара.
Назив пара потиче иначе из турског језика. Изворно му је значење: сребро (од арапског бара – сребро). Од 17. столећа пара је била основна новчана јединица у Турској царевини, а наши су је људи схватили као новац уопште. Зато се и данас каже: немам пара, што значи – немам новаца. Крајем 19. столећа пара је у Србији прихваћена као назив за најмању новчану јединицу (стоти део динара), што се задржало до данас.
Милан Шипка, Приче о речима
Фотографија: wikimedia.org