Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Kao i svaka stvar i svako biće, tako i olovka ima svoje ime. Njeno ime je – olovka. To, zapravo, i nije pravo ime. To joj nekako dođe više kao zajedničko, porodično ime. Jer, ima raznih olovaka: obična (grafitna) olovka, mastiljava olovka, hemijska olovka, patent-olovka itd. Porodično ime potiče obično od nekog porodičnog pretka koji je bio poznat ili čak slavan. Porodični predak svih današnjih olovaka bila je olovna pisaljka, pisaljka od pravog olova – olovna olovka.  Još u staroj Grčkoj, a kasnije i u Italiji – sve do 16. stoleća, pisari su upotrebljavali štapiće od izlivenog olova. Da ne bi uprljali prste i da bi ih lakše držali, navlačili su im fine kožne navlake.

olovka

Tako je, eto, izgledao predak današnje naše olovke. Ali po čemu je on bio toliko slavan da mu se ime do danas zadržalo? E, to je duga priča. Ipak, reći ćemo ono što je najvažnije. U vreme kad su se upotrebljavali olovni štapići nije bilo današnjeg papira. Pisalo se po pergamentu –posebno obrađenoj životinjskoj koži, nazvanoj tako po imenu starog azijskog grada Pergama. Da bi redovi bili ravni i paralelni, prvo su se izvlačile vodoravne linije, po kojima se onda pisalo. Taj posao nije se mogao obavljati bilo čime, već upravo olovnim štapićem. Zato je on bio na velikoj ceni. Njegovo olovno srce, kome nije mogla odoleti ni najgrublja pergamena, učinilo ga je slavnim, najslavnijim među svim pisaljkama onoga vremena. I zato su ostale pisaljke poslušno ispisivale slova po linijama koje je on izvukao.

Potomci olovne pisaljke, današnje naše grafitne olovke, imaju nežna srca, srca koja se lako mogu slomiti. Osim toga, one nemaju skupocene kožne odeće, već su obložene običnim mekim drvetom. One ne služe samo za izvlačenje linija – njima se ispisuju i slova, pomoću njih se crta. Zbog svega toga današnje olovke nisu na velikoj ceni kao njihov predak – prava olovna olovka. Važnije je i vrednije od njih svako i najobičnije nalivpero. Ali one su ipak ponosne, one imaju slavno ime, ime svoga pretka, veliko porodično ime, olovno ime – olovka.

To dično ime nadživelo je u našem jeziku sve druge nazive za slične pisaljke. Ranije se govorilo još i plajvaz, od nemačkog bleiweiss – olovno belilo, pa i lapis, što doslovno znači – kamen, jer su se nekad pisaljke pravile i od kamena. Olovka je ostala olovka, iako se odavno već ne pravi od olova nego od grafita.

Od 1812. godine u Americi se proizvode pisaljke od tankih grafitnih štapića s drvenom oblogom. Tako su nastale obične olovke kakvim i danas pišemo. U međuvremenu ta čuvena pisaljka stekla je različite namene, pa se u naše vreme proizvodi više od petsto različitih vrsta olovaka – od onih običnih, đačkih, do onih kojima se služe konstruktori svemirskih letelica, ili onih kojima hirurzi obeležavaju mesta za operaciju.

Najduža olovka na svetu napravljena je u Engleskoj. Dužine preko dva metra, teška gotovo sedam kilograma i sa srcem promera dva i po centimetra, ona ne služi za pisanje. Ta golema grafitna pisaljka stoji kao spomenik običnoj našoj olovci, koja je, eto, svojim imenom i delima premostila čitave vekove.

Poreklo reči „biblioteka”>>

Milan Šipka, Priče o rečima

Reč kravata je vrlo zanimljiva – po svome poreklu i prvobitnom značenju. Evo, ukratko, istorije te reči.

U velikom tridestogodišnjem ratu, koji se u Evropi vodio od 1618. do 1648. godine, sudelovali su i ratnici iz Hrvatske. Da bi se zaštitili od hladnoće, vojnici Hrvati nosili su oko vrata marame. Kako su stranci Hrvatsku zvali Kroacija, a Hrvate – Kroata, i marama koju su oni nosili oko vrata dobio je takođe naziv – kroata. To kroata kasnije je postalo kravata, pa se u nas i danas tako govori.

Neki smatraju da je reč kravata nastala još u 14. veku na francuskom dvoru, gde su kao plaćeni gardisti služili vojnici Hrvati. Te vojnike, Kroate, spominje u svojim delima i jedan francuski pesnik. Kroate su nosile oko vrata marame, koje su, opet po njima, dobile naziv kroate, kasnije – kravate.

U jednom rečniku, međutim, stoji da je kravata zabeležena u francuskom jeziku tek 1651. godine, i to u obliku – kravat. Bilo kako bilo, sigurno je da je reč kravata načinjena prema reči Hrvat, tačnije: prema stranom izgovoru te reči – Kroata. U tome se, kako vidimo, slažu sva tumačenja.

Tokom vremena, kravata, koja je postala stalan deo muške odeće, promenila je svoj oblik, kao što se promenio i raniji izgovor reči kroata. Kravata nije više marama, nego traka od tkanine (obično svile, pamuka ili vune). Ali i danas kao i pre ona se veže oko vrata. Zato se i jedan nedozvoljeni zahvat u rvanju, zahvat rukama oko vrata, naziva – kravata. Tako, eto, reč kravata, osim svoje zanimljive istorije, ima u našem jeziku još jedno značenje. To malo ko zna, izuzev onih koji se u svom slobodnom vremenu bave – rvanjem.

Otkud nam reč „dinar”?

Milan Šipka, Priče o rečima

U rečnicima stranih reči može se pročitati da je biblioteka grčkog porekla i da je složena od dve reči: biblion – knjiga i theke – kovčeg, pregradak, ormar. To je, dakle, doslovno: ormar za knjige, ili, u slobodnijem prevodu, skladište knjiga. Sama reč biblion (knjiga) nastala je prema imenu feničkog grada Biblosa, odakle su stari Grci nabavljali listove papirusa, po kojima su onda pisali i slagali ih (tačnije: savijali) u knjige – biblose.

Istorija biblioteke i bibliotekarstva veoma je duga. Ta je ustanova mnogo starija i od same reči biblioteka. Arheolozi su sredinom 19. veka otkrili ostatke zbirki glinenih pločica ispisanih klinastim pismom, stare četiri, pa čak i pet hiljada godina. Kasnije, u 5. i 4. veku pre nove ere, u Grčkoj su bile poznate velike privatne (kućne) biblioteke pojedinih književnika i filozofa, kao što su bili Euripid, Aristotel i drugi.

Najveća javna biblioteka u starom veku bila je čuvena Aleksandrijska biblioteka. Osnovana u 3. veku pre nove ere. Ona je dva veka kasnije imala oko 700.000 svitaka i preko 42.000 prepisa na različitim jezicima.

Druga po veličini bila je u to vreme Pergamska biblioteka sa preko 200.000 svitaka (papirusa). U naše vreme u bibliotekama se ne čuvaju ni glinene pločice ni papirusi iz Biblosa, nego ukoričene knjige, časopisi, novine i druge štampane stvari (plakati i sl.). U velikim bibliotekama sadržaji knjiga prenose se danas na mikrofilmove, pa se hiljade debelih tomova mogu smestiti u nešto veću kutiju, ili na nekoliko kompjuterskih diskova.

Tako, eto, pisane ljudske poruke menjaju svoj oblik i način prenošenja, a reč biblioteka, kojom se označava mesto gde se one čuvaju i koriste, vekovima traje, prenoseći tako slavu drevnoga grada Biblosa i starih grčkih ljubitelja i sakupljača knjiga.

poreklo-reci-biblioteka

Milan Šipka, Priče o rečima

U nas gotovo da nema čoveka koji bar jednom dnevno ne izgovori reč dinar. Nije to ni čudno, jer bez dinara se teško može živeti. Bez dinara se ne može otići u bioskop, u pozorište ili u cirkus, ne može se ući u tramvaj, trolejbus, autobus ili avion. O kupovini na pijaci ili u trgovini da i ne govorimo!  Šta je, onda, taj toliko cenjeni dinar, šta znači ta naša tako često izgovarana reč?

Rekoh, eto, naša reč, misleći na dinar, a dinar po poreklu nije uopšte naša reč. Naša je samo po tome što se njome služimo, što je upotrebljavamo kao naziv za svoju osnovnu novčanu jedinicu, koja sadrži 100 para.

Dinar je, inače, latinskog, pa i grčkog porekla. Potiče još iz vremena Rimske imperije – čak iz 3. stoleća pre naše ere! Od 269. godine p.n.e. kovao se u Rimu srebrni novac denarius (desetak, desetica, desetača), nazvan tako po tome što je sadržavao deset asa (a as je bio u Rimu novčana jedinica koja se delila na 12 uncija). Denarius se kasnije proširio i po drugim zemljama: u Francuskoj je postao denier, u Italiji denaro, u slovenskim zemljama denar, uglavnom u opštem značenju: novac ili pare. U Grčkoj je još ranije postojao denarion. U istočnim jezicima, posebno u arapskom, denarion, odnosno denarius, postao je dinar.

Arapi su od 7. stoleća kovali zlatne novčiće s takvim nazivom. S istoka je dinar dospeo u naše krajeve negde početkom 14. stoleća, i to preko Dubrovnika, gde je postojala kovnica novca, iz koje su se dinari širili po celom Balkanskom poluostrvu. Kao novčana jedinica dinar je kod nas uveden tek krajem 19. stoleća (u Srbiji), a kasnije je prihvaćen i u Jugoslaviji, zamenjujući (1918) crnogorski perper i austrougarsku krunu, koja je dotada važila u krajevima što su bili pod austrougarskom vlašću.

Zanimljivo je da dinar nije uzet za novčanu jedinicu samo u našoj zemlji nego i u drugim zemljama, uglavnom arapskim: u Iraku (jedan irački dinar ima 100 filiska), zatim Jordanu, Adenu, Alžiru, Bahreinu, Kuvajtu i Tunisu. U Iranu je dinar stoti deo osnovne novčane jedinice, koja se naziva rial. Tamo je, dakle, dinar ono što je u nas para.

Naziv para potiče inače iz turskog jezika. Izvorno mu je značenje: srebro (od arapskog bara – srebro). Od 17. stoleća para je bila osnovna novčana jedinica u Turskoj carevini, a naši su je ljudi shvatili kao novac uopšte. Zato se i danas kaže: nemam para, što znači – nemam novaca. Krajem 19. stoleća para je u Srbiji prihvaćena kao naziv za najmanju novčanu jedinicu (stoti deo dinara), što se zadržalo do danas.

dinar-1938

Milan Šipka, Priče o rečima

Kako je nastala reč „bukvar”?

Fotografija: wikimedia.org

Bukvar je prva školska knjiga. Iz bukvara, zna se, đaci prvaci uče slova, uče čitati i pisati. Kasnije, u školi i u toku celog života, čitanjem stičemo mnogo lepih i korisnih saznanja. Ali jedno ipak malo ko sazna: kako je nastala sama reč bukvar i šta ona, zapravo, znači.

Reč bukvar nastala je davno, pre petsto, pa čak i više stotina godina. Tada, u jeziku naših predaka, reč bukva nije značila samo vrstu drveta nego i ono što mi danas podrazumevamo kad kažemo slovo: pisani znak za glas. Po tome je i knjiga iz koje se uče slova, ili bukve, dobila naziv – bukvar.

Pored reči bukvar, nastale od bukva, postoji u našem jeziku i novija reč – slovarica. Ali slovarica nije knjiga, nego, najčešće, stalak ili kutija za slaganje slova. Zato bukvar i nije mogao biti zamenjen rečju slovarica. U bukvalnom prevodu na današnji jezik, bukvar bi bio slovar, ali ga tako niko ne naziva, jer je već ranije slovar značio: rečnik (prema staroj slovenskoj reči slovo – reč).

Umesto bukvar govori se u nas još i početnica, zato što je to prva, početna knjiga u osnovnoj školi. Nekada se bukvar nazivao azbukvar i bekavica, jer se iz njega učila azbuka i sricala se, bekala slova. Osim bukvara, od stare reči bukva (koja, kao i bukvar, još živi u ruskom jeziku) nastale se i naše reči bukvalan (doslovan, sasvim tačan, od bukve do bukve, tj. od slova do slova), zatim bukvalno (doslovno) i još neke reči, toliko zastarele da ih ne vredi ni spominjati.

Milan Šipka, Priče o rečima

Pročitajte kako je nastala reč biblioteka.