Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Kao i svaka stvar i svako biće, tako i olovka ima svoje ime. Njeno ime je – olovka. To, zapravo, i nije pravo ime. To joj nekako dođe više kao zajedničko, porodično ime. Jer, ima raznih olovaka: obična (grafitna) olovka, mastiljava olovka, hemijska olovka, patent-olovka itd. Porodično ime potiče obično od nekog porodičnog pretka koji je bio poznat ili čak slavan. Porodični predak svih današnjih olovaka bila je olovna pisaljka, pisaljka od pravog olova – olovna olovka.  Još u staroj Grčkoj, a kasnije i u Italiji – sve do 16. stoleća, pisari su upotrebljavali štapiće od izlivenog olova. Da ne bi uprljali prste i da bi ih lakše držali, navlačili su im fine kožne navlake.

olovka

Tako je, eto, izgledao predak današnje naše olovke. Ali po čemu je on bio toliko slavan da mu se ime do danas zadržalo? E, to je duga priča. Ipak, reći ćemo ono što je najvažnije. U vreme kad su se upotrebljavali olovni štapići nije bilo današnjeg papira. Pisalo se po pergamentu –posebno obrađenoj životinjskoj koži, nazvanoj tako po imenu starog azijskog grada Pergama. Da bi redovi bili ravni i paralelni, prvo su se izvlačile vodoravne linije, po kojima se onda pisalo. Taj posao nije se mogao obavljati bilo čime, već upravo olovnim štapićem. Zato je on bio na velikoj ceni. Njegovo olovno srce, kome nije mogla odoleti ni najgrublja pergamena, učinilo ga je slavnim, najslavnijim među svim pisaljkama onoga vremena. I zato su ostale pisaljke poslušno ispisivale slova po linijama koje je on izvukao.

Potomci olovne pisaljke, današnje naše grafitne olovke, imaju nežna srca, srca koja se lako mogu slomiti. Osim toga, one nemaju skupocene kožne odeće, već su obložene običnim mekim drvetom. One ne služe samo za izvlačenje linija – njima se ispisuju i slova, pomoću njih se crta. Zbog svega toga današnje olovke nisu na velikoj ceni kao njihov predak – prava olovna olovka. Važnije je i vrednije od njih svako i najobičnije nalivpero. Ali one su ipak ponosne, one imaju slavno ime, ime svoga pretka, veliko porodično ime, olovno ime – olovka.

To dično ime nadživelo je u našem jeziku sve druge nazive za slične pisaljke. Ranije se govorilo još i plajvaz, od nemačkog bleiweiss – olovno belilo, pa i lapis, što doslovno znači – kamen, jer su se nekad pisaljke pravile i od kamena. Olovka je ostala olovka, iako se odavno već ne pravi od olova nego od grafita.

Od 1812. godine u Americi se proizvode pisaljke od tankih grafitnih štapića s drvenom oblogom. Tako su nastale obične olovke kakvim i danas pišemo. U međuvremenu ta čuvena pisaljka stekla je različite namene, pa se u naše vreme proizvodi više od petsto različitih vrsta olovaka – od onih običnih, đačkih, do onih kojima se služe konstruktori svemirskih letelica, ili onih kojima hirurzi obeležavaju mesta za operaciju.

Najduža olovka na svetu napravljena je u Engleskoj. Dužine preko dva metra, teška gotovo sedam kilograma i sa srcem promera dva i po centimetra, ona ne služi za pisanje. Ta golema grafitna pisaljka stoji kao spomenik običnoj našoj olovci, koja je, eto, svojim imenom i delima premostila čitave vekove.

Poreklo reči „biblioteka”>>

Milan Šipka, Priče o rečima

Reč kravata je vrlo zanimljiva – po svome poreklu i prvobitnom značenju. Evo, ukratko, istorije te reči.

U velikom tridestogodišnjem ratu, koji se u Evropi vodio od 1618. do 1648. godine, sudelovali su i ratnici iz Hrvatske. Da bi se zaštitili od hladnoće, vojnici Hrvati nosili su oko vrata marame. Kako su stranci Hrvatsku zvali Kroacija, a Hrvate – Kroata, i marama koju su oni nosili oko vrata dobio je takođe naziv – kroata. To kroata kasnije je postalo kravata, pa se u nas i danas tako govori.

Neki smatraju da je reč kravata nastala još u 14. veku na francuskom dvoru, gde su kao plaćeni gardisti služili vojnici Hrvati. Te vojnike, Kroate, spominje u svojim delima i jedan francuski pesnik. Kroate su nosile oko vrata marame, koje su, opet po njima, dobile naziv kroate, kasnije – kravate.

U jednom rečniku, međutim, stoji da je kravata zabeležena u francuskom jeziku tek 1651. godine, i to u obliku – kravat. Bilo kako bilo, sigurno je da je reč kravata načinjena prema reči Hrvat, tačnije: prema stranom izgovoru te reči – Kroata. U tome se, kako vidimo, slažu sva tumačenja.

Tokom vremena, kravata, koja je postala stalan deo muške odeće, promenila je svoj oblik, kao što se promenio i raniji izgovor reči kroata. Kravata nije više marama, nego traka od tkanine (obično svile, pamuka ili vune). Ali i danas kao i pre ona se veže oko vrata. Zato se i jedan nedozvoljeni zahvat u rvanju, zahvat rukama oko vrata, naziva – kravata. Tako, eto, reč kravata, osim svoje zanimljive istorije, ima u našem jeziku još jedno značenje. To malo ko zna, izuzev onih koji se u svom slobodnom vremenu bave – rvanjem.

Otkud nam reč „dinar”?

Milan Šipka, Priče o rečima

U rečnicima stranih reči može se pročitati da je biblioteka grčkog porekla i da je složena od dve reči: biblion – knjiga i theke – kovčeg, pregradak, ormar. To je, dakle, doslovno: ormar za knjige, ili, u slobodnijem prevodu, skladište knjiga. Sama reč biblion (knjiga) nastala je prema imenu feničkog grada Biblosa, odakle su stari Grci nabavljali listove papirusa, po kojima su onda pisali i slagali ih (tačnije: savijali) u knjige – biblose.

Istorija biblioteke i bibliotekarstva veoma je duga. Ta je ustanova mnogo starija i od same reči biblioteka. Arheolozi su sredinom 19. veka otkrili ostatke zbirki glinenih pločica ispisanih klinastim pismom, stare četiri, pa čak i pet hiljada godina. Kasnije, u 5. i 4. veku pre nove ere, u Grčkoj su bile poznate velike privatne (kućne) biblioteke pojedinih književnika i filozofa, kao što su bili Euripid, Aristotel i drugi.

Najveća javna biblioteka u starom veku bila je čuvena Aleksandrijska biblioteka. Osnovana u 3. veku pre nove ere. Ona je dva veka kasnije imala oko 700.000 svitaka i preko 42.000 prepisa na različitim jezicima.

Druga po veličini bila je u to vreme Pergamska biblioteka sa preko 200.000 svitaka (papirusa). U naše vreme u bibliotekama se ne čuvaju ni glinene pločice ni papirusi iz Biblosa, nego ukoričene knjige, časopisi, novine i druge štampane stvari (plakati i sl.). U velikim bibliotekama sadržaji knjiga prenose se danas na mikrofilmove, pa se hiljade debelih tomova mogu smestiti u nešto veću kutiju, ili na nekoliko kompjuterskih diskova.

Tako, eto, pisane ljudske poruke menjaju svoj oblik i način prenošenja, a reč biblioteka, kojom se označava mesto gde se one čuvaju i koriste, vekovima traje, prenoseći tako slavu drevnoga grada Biblosa i starih grčkih ljubitelja i sakupljača knjiga.

poreklo-reci-biblioteka

Milan Šipka, Priče o rečima

U nas gotovo da nema čoveka koji bar jednom dnevno ne izgovori reč dinar. Nije to ni čudno, jer bez dinara se teško može živeti. Bez dinara se ne može otići u bioskop, u pozorište ili u cirkus, ne može se ući u tramvaj, trolejbus, autobus ili avion. O kupovini na pijaci ili u trgovini da i ne govorimo!  Šta je, onda, taj toliko cenjeni dinar, šta znači ta naša tako često izgovarana reč?

Rekoh, eto, naša reč, misleći na dinar, a dinar po poreklu nije uopšte naša reč. Naša je samo po tome što se njome služimo, što je upotrebljavamo kao naziv za svoju osnovnu novčanu jedinicu, koja sadrži 100 para.

Dinar je, inače, latinskog, pa i grčkog porekla. Potiče još iz vremena Rimske imperije – čak iz 3. stoleća pre naše ere! Od 269. godine p.n.e. kovao se u Rimu srebrni novac denarius (desetak, desetica, desetača), nazvan tako po tome što je sadržavao deset asa (a as je bio u Rimu novčana jedinica koja se delila na 12 uncija). Denarius se kasnije proširio i po drugim zemljama: u Francuskoj je postao denier, u Italiji denaro, u slovenskim zemljama denar, uglavnom u opštem značenju: novac ili pare. U Grčkoj je još ranije postojao denarion. U istočnim jezicima, posebno u arapskom, denarion, odnosno denarius, postao je dinar.

Arapi su od 7. stoleća kovali zlatne novčiće s takvim nazivom. S istoka je dinar dospeo u naše krajeve negde početkom 14. stoleća, i to preko Dubrovnika, gde je postojala kovnica novca, iz koje su se dinari širili po celom Balkanskom poluostrvu. Kao novčana jedinica dinar je kod nas uveden tek krajem 19. stoleća (u Srbiji), a kasnije je prihvaćen i u Jugoslaviji, zamenjujući (1918) crnogorski perper i austrougarsku krunu, koja je dotada važila u krajevima što su bili pod austrougarskom vlašću.

Zanimljivo je da dinar nije uzet za novčanu jedinicu samo u našoj zemlji nego i u drugim zemljama, uglavnom arapskim: u Iraku (jedan irački dinar ima 100 filiska), zatim Jordanu, Adenu, Alžiru, Bahreinu, Kuvajtu i Tunisu. U Iranu je dinar stoti deo osnovne novčane jedinice, koja se naziva rial. Tamo je, dakle, dinar ono što je u nas para.

Naziv para potiče inače iz turskog jezika. Izvorno mu je značenje: srebro (od arapskog bara – srebro). Od 17. stoleća para je bila osnovna novčana jedinica u Turskoj carevini, a naši su je ljudi shvatili kao novac uopšte. Zato se i danas kaže: nemam para, što znači – nemam novaca. Krajem 19. stoleća para je u Srbiji prihvaćena kao naziv za najmanju novčanu jedinicu (stoti deo dinara), što se zadržalo do danas.

dinar-1938

Milan Šipka, Priče o rečima

Kako je nastala reč „bukvar”?

Fotografija: wikimedia.org

Bukvar je prva školska knjiga. Iz bukvara, zna se, đaci prvaci uče slova, uče čitati i pisati. Kasnije, u školi i u toku celog života, čitanjem stičemo mnogo lepih i korisnih saznanja. Ali jedno ipak malo ko sazna: kako je nastala sama reč bukvar i šta ona, zapravo, znači.

Reč bukvar nastala je davno, pre petsto, pa čak i više stotina godina. Tada, u jeziku naših predaka, reč bukva nije značila samo vrstu drveta nego i ono što mi danas podrazumevamo kad kažemo slovo: pisani znak za glas. Po tome je i knjiga iz koje se uče slova, ili bukve, dobila naziv – bukvar.

Pored reči bukvar, nastale od bukva, postoji u našem jeziku i novija reč – slovarica. Ali slovarica nije knjiga, nego, najčešće, stalak ili kutija za slaganje slova. Zato bukvar i nije mogao biti zamenjen rečju slovarica. U bukvalnom prevodu na današnji jezik, bukvar bi bio slovar, ali ga tako niko ne naziva, jer je već ranije slovar značio: rečnik (prema staroj slovenskoj reči slovo – reč).

Umesto bukvar govori se u nas još i početnica, zato što je to prva, početna knjiga u osnovnoj školi. Nekada se bukvar nazivao azbukvar i bekavica, jer se iz njega učila azbuka i sricala se, bekala slova. Osim bukvara, od stare reči bukva (koja, kao i bukvar, još živi u ruskom jeziku) nastale se i naše reči bukvalan (doslovan, sasvim tačan, od bukve do bukve, tj. od slova do slova), zatim bukvalno (doslovno) i još neke reči, toliko zastarele da ih ne vredi ni spominjati.

Milan Šipka, Priče o rečima

Pročitajte kako je nastala reč biblioteka.

Izraz prazna slama u srpskom jeziku označava nešto bezvredno, nešto što se odbacuje. Zašto baš prazna slama?

Nakon vršidbe žita, kad se izdvoji korisno hlebno zrno, ostaju samo prazni klasovi i sasušene žute stabljike, koje nemaju nikakvu funkciju (osim kao prostirka za stoku). Otuda povezivanje nečeg bezvrednog i nekorisnog sa praznom slamom.

Ali, o kakvom mlaćenju slame je ovde reč? Zašto se ona mlati?

Ranije se žito nije vrhlo kao danas: pomoću vršalica ili kombajna, nego pomoću konja i mlaćenjem. Nakon žetve snopovi su se donosili na gumno i polagali oko jednog stuba. Onda su se za taj stub vezivali konji, koji su išli ukrug i kopitama krunili klasje te odvajali zrno od stabljika. Tako se dobijalo čisto zrno.

Međutim, oni koji nisu imali konje, snalazili su se drugačije – rukama su mlatili požnjeveno žito i na taj način odvajali zrnevlje od klasja. Za to su koristili spravu koja se zvala mlatilo, mlatka, mlatac ili mlatač.

Budući da se tako dobijalo puno zrno, ovaj posao imao je svoju svrhu, bio je smislem. Međutim, mlatiti po praznom snoplju, od kojeg je ostala samo slama bez zrnevlja, nije imalo nikakvog smisla. To je posao bez svrhe.

Po tome je nastao ustaljeni izraz mlatiti praznu slamu, koji znači: uzalud se truditi, raditi beskoristan posao, pa od toga i – govoriti uprazno, bez smisla i svrhe.

Izrazom žuta štampa označava se u nas, a i drugde po svetu (u engleskom, ruskom i mnogim drugim evropskim jezicima), određena vrsta dnevnih i periodičnih listova. To su oni „jeftini”, „petparački”, „bulevarski”, „tračerski”, „revolveraški” ili „pištolj-listovi”, koji donose senzacionalne i neproverene vesti, služeći se svim sredstvima da privuku i zadrže interesovanje šireg kruga čitalaca.

Žutu štampu svi čitamo – redovno, ili bar povremeno. Mnogima, međutim, nije jasno – kad znaju njen sadržaj i nivo – zašto se takva štampa naziva žutom, a ne plavom, zelenom, ili, što bi joj najbolje pristajalo – šarenom. Da bi se objasnilo poreklo ovoga izraza, treba malo zaviriti u istoriju štampe, posebno američke, poslednjih decenija devetnaestog stoleća.

zutastampa2Bio je to najburniji period u razvoju američkog novinarstva. Protekao je u nemilosrdnoj borbi dve moćne novinarske kuće – Pulicerove i Herstove. Od početka osamdesetih (tačnije, od 1883) do sredine devedesetih (1895) na njujorškom tržištu informacija neprikosnoveno je gospodario Džozef Pulicer (Jozeph Pulitzer, 1847–1911), jedan od začetnika masovne bulevarske štampe, kasnije osnivač novinarske škole na Univerzitetu Kolumbija (Columbia University) i poznate nagrade za dela iz američke istorije, poezije, drame, romana, muzike i novinarstva, koja i danas nosi njegovo ime.

Od tri Pulicerova lista najveći tiraž imao je nedeljni dodatak u boji lista „Njujorški svet” (New York World) pod naslovom Sunday World, koji je štampan u 600.000 primeraka. Tu su radili tadašnji najbolji američki novinari i ilustratori, među njima i umetnik-grafičar Ričard Autkolt (Richard Outcault). On je 1895. privukao veliki broj čitalaca komičnim stripom čiji je glavni junak bio kosooki dečak u žutoj majici. Autkoltov strip imao je često frivolan (isprazan i neukusan) sadržaj, ali se sviđao šarolikoj publici, uglavnom niskog nivoa obrazovanja.

I upravo te godine pojavio se u Njujorku još jedan ambiciozni izdavač novina – Viljem Herst (William Randolph Heist, 1863–1951). Spretan i poslovan, nabavio je najmodernije mašine za štampanje u boji, a onda je dvostruko većim platama preveo u svoj list „Njujorške novine” (New York Journal) najbolje Pulicerove žurnaliste i ilustratore, pa i samog Autkolta.

Oslobođeni potpuno respekta prema istini, držeći se devize: „Ako nema senzacije, treba je izmisliti”, oni su za novog gazdu pisali golicave priče, uzbudljive reportaže i senzacionalne vesti, crtali stripove i karikature. U taj se list, zajedno s Autkoltom, preselio i „Žuti dečak” (Yellow Kid), pa je oko toga izbio veliki rat između dva novinska magnata. Padali su niski udarci i s jedne i s druge strane, a u sukobljenim novinama nisu se birala sredstva da se pridobije ili preotme što veći broj čitalaca. Žutog dečaka kod Hersta crtao je Autkolt, a kod Pulicera novi ilustrator, jedan takođe poznat njujorški slikar i karikaturista.

Zbog rata oko Žutog dečaka i dodvoravanja najnižem ukusu čitalaca u toj borbi, čime je snižavan ugled i jedne i druge kuće, redaktor „Njujork Presa” (New York Press) Ervin Vordmen (Ervin Wordman) objavio je u svojim novinama oštar komentar, u kome je oba konkurentska lista nazvao podrugljivo „žutom štampom”. Od tada, evo već više od stotinu godina, taj izraz živi u novinarskoj terminologiji širom sveta, označavajući jeftinu, bulevarsku, senzacionalističku štampu, novine u kojima ima više boje i istaknutih krupnih naslova nego teksta, više izmišljotina i afera nego pravih, istinitih informacija.

U vreme nastanka izraza „žuta štampa”, takva je orijentacija, pored ostalog, doprinela da na američkom informativnom prostoru prevlada konzervativni Herst, koji je kasnije stvorio čitavu novinsku imperiju, dok je šesnaesg godina stariji, ali i odmereniji, Pulicer gubio bitku. Umro je 1911, a njegov koncern se gasi desetak godina iza toga (nakon Prvog svetskog rata).

U vezi sa žutom štampom ima još jedna zanimljivost koju vredi zabeležiti. Žuti dečak, po kome je nastao i taj izraz, ispao je sasvim slučajno žut. To je, naime, bila jedina boja, koja se, pored već četiri postojeće, mogla dobiti na mašini za bojenu štampu koju je tada nabavio Pulicer. Da je štamparska tehnika bila razvijenija, možda bi se umesto Žutog pojavio Šareni dečak, pa bismo onda danas umesto žute imali šarenu štampu. To, međutim, ne bi ništa menjalo na stvari – njen sadržaj bio bi isti.

Izvor: Milan Šipka, Zašto se kaže?

Kad je nekome nešto potpuno nerazumljivo, daleko, ili strano, nepoznato, kažemo obično da su to za njega španska sela. Zašto baš španska, zašto ne nemačka, francuska ili portugalska, na primer? I zašto u množini, a ne u jednini: španska sela, a ne itansko selo? Na kraju, zbog čega se nešto nepoznato i nerazumljivo veže upravo za sela, a ne za nešto drugo (šumu ili džunglu i sl.)?

Opširan i obrazložen odgovor na sva ta pitanja daje romanist Karlo Brudor u jednom jezičkom časopisu (1974). Uz njegova objašnjenja, podatke iznesene u knjizi Nemačko-srpskohrvatski frazeološki rečnik Pavice Mrazović i Ružice Primorac i neke napomene prof. Ivana Klajna, moguće je sa sigurnošću objasniti poreklo i izvorno značenje izraza španska sela, koji se, inače, u nas veoma često upotrebljava.

Pre svega, treba reći da je to doslovan prevod odgovarajućeg nemačkog izraza spanische Doifer, s istim značenjem kao i kod nas. Brudor tvrdi da je taj izraz u nemačkom jeziku prvi upotrebio Johan Volfgang Gete u svom čuvenom romanu Jadi mladoga Vertera (1774). U najstarijem srpskom prevodu toga Geteovog dela (Branko Mušicki, Mala biblioteka III-V, Mostar 1905) rečenica u kojoj stoji pomenuti izraz glasi ovako: „To su bila za poslanikov mozak španska sela, i ja se preporučim da se ne bih morao još više mučiti zbog daljeg nerazumnog govora.”

Ako je ovaj podatak tačan, tj. ako nema ranijih prevoda Vertera, to bi onda značilo da je izraz španska sela preuzet iz nemačkog u naš jezik početkom dvadesetog veka, tačnije 1905. Kasnije je on iz literature prešao u svakodnevni govor tako da je danas široko poznat i rasprostranjen. Zanimljivo je kako je izraz španska sela nastao u nemačkom jeziku, posebno s obzirom na činjenicu da u istom tom jeziku postoji i mnogo stariji izraz češka sela ( böhmische Doifer), koji se pojavio negde u drugoj polovini sedamnaestog veka, nakon Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648). Nemačkim vojnicima, koji su u toku toga rata prolazili kroz Češku, slovenska imena sela zvučala su čudno, strano, bila su im nerazumljiva. Tako je nastao izraz češka sela ( böhmische Doifer) u opštem značenju „nešto strano, nerazumljivo”. Ostaje da se objasni zašto su Nemci umesto  böhmische Doifer (češka sela) počeli govoriti spanische Dorfer (španska sela). Beć pomenuti istraživač (K. Brudor) smatra da je do toga došlo ukrštanjem dvaju nemačkih izraza: 1)  böhmische Doifer (češka sela) i 2) das kommt mir spanischfor (doslovno: „to mi dođe španski”, u značenju: „to mi je nerazumljivo”).

Nemci su, naime, ono što je dolazilo iz dalekog španskog jezika osećali kao strano i nerazumljivo. Takvi su izrazi, s istim značenjem, stvoreni i u drugim jezicima, npr. u španskom esto es griegopara mi (bukvalno: „to je grčki za mene”), isto kao i u engleskom: it’s Greek to me. Španci kažu i esto es arabigo para mi („to je arapski za mene”), a Francuzi: c’estdu chinois („to je kineski”) ili c’est l’hebreu („to je jevrejski”) itd.

Svugde je ime slabo poznatog jezika dobilo opšte značenje nečeg nepoznatog, odnosno nerazumljivog. Za Nemce je stran i nepoznat bio španski, za Špance grčki ili arapski, za Francuze kineski ili jevrejski, i tako redom. Za nas je, opet, presudan bio nemački uzor, jer je u tom jeziku umesto češka sela, ukrštanjem, nastao izraz španska sela, koji je, kako smo videli, direktno preuzet u srpski jezik preko Geteovog dela.

Izvor: Milan Šipka, Zašto se kaže?

Ako vam je neko nekada rekao da lupate kao Maksim po diviziji, da li ste se, osim što ste se nasmejali ili uvredili, zapitali ko je taj Maksim, o čemu je lupao i šta ova fraza, zapravo, znači?

Kada neko priča nešto besmisleno ili rasuđuje o nečemu o čemu malo zna, mnogo priča, a u stvari ništa ne kaže, obično se kaže da „lupa kao Maksim po diviziji”.

Iako je Maksim zaista postojao, ova fraza se ne odnosi na njega, već na njegov izum. Hajram Stivens Maksim je konsturktor tipa mitraljeza (1884), koji je po njemu nazvan Maksim. Korišćen je u Prvom svetskom ratu, i ispaljivao je čak nekoliko stotina metaka u minutu. Bio je veoma bučan, pa otuda „lupanje”.

Eto, ako ste nekada „lupali kao Maksim”, da znate šta to znači.

maksimpodiviziji2
Izvor fotografije: www.srbijadanas.com

– Ko je uopšte Dara koja je preterala meru?
– Malo d u dara.
– Zašto, pa imena ljudi pišemo velikm slovom?
– Dara nije osoba.
– Aha…

Da li ste nekada razmišljali o etimologiji izraza preterala/prevršila dara meru, skuplja dara nego mera, skuplja dara nego maslo i sl.?

Dara je turski izraz za težinu omota, ambalaže (hartije, sanduka, posude i sl.) koja se odbija prilikom merenja robe.
Najtačnije se premeri bure ako se izmeri prazno bure, pa se zatim izmeri bure puno vode dara odbije (Rank. B. 1, 53).

Dara je, takođe, utvrđeni procenat koji se oduzima od bruto težine (zbog ambalaže).

Figurativno, dara je nešto što se može odbaciti, zanemariti, ne uzeti u obzir.

Iz navedenog vidimo da ni u jednom slučaju ne postoji Dara, nego samo dara.