Два аутора који дефинитивно спадају у највеће писце XX века, нобеловци Томас Ман и Херман Хесе, активно су се дописивали скоро пола века. Иако су долазили из различитих делова Немачке и водили у потпуности другачије животе, Хесе као представник тихе контемплације, а Ман као јавни интелектуалац са активним друштвеним животом – обојица су се побунили против своје буржујске провенијенције прекидањем школовања и налажењем послова типичних за радничку класу: Хесе је радио у продавници половних књига, а Ман као агент осигурања – пре него што су постали познати писци. Обојица су имали мајке које су донеле дашак егзотичности у њихово иначе типично немачко одрастање – Манова је била рођена у Бразилу, а Хесеова у Индији.
Али оно што их је изнад свега зближило су била њихова убеђења. Делили су исту посвећеност хуманизму и непоколебљиву веру у интегритет индивидуе, подржавали су један другог, и приватно и јавно, и током рата и током егзила, током јаких критика, чак и током њихових јаких филозофских неслагања.
У јануару 1928, годину дана пре него што ће примити Нобелову награду за књижевност, Ман пише Хесеу након што је добио збирку од 45 Хесеових песама:
Драги Хер Хесе,
Хвала вам – држим да је то почаст – на слању ових песама, чија се атмосфера неће допасти свима. Били сте у праву када сте претпоставили да ће одговарати мом унутрашњем схватању.
Касније, у истом том писму, Ман даје Хесеу предиван комплимент поводом Степског вука, који се појавио неколико месеци пре тога, и који је био прво велико Хесеово дело, којим ће он кренути ка номинацији за Нобелову награду за књижевност, добијену две деценије касније, а у великој мери захваљујући истрајним и великодушним Мановим номинацијама:
Све више и више постајем мрзовољан и тежак када је у питању читање; већина оного што прочитам оставља ме равнодушним. Степски вук ми је још једном показао, први пут после много времена, шта читање може да буде.
Дивљење је било обострано. У писму из марта 1932, Хесе пише Ману након читања његовог предавања о Гетеу и Толстоју, преточеном у есеј:
Још једном сам остао задивљен… храброшћу и енергијом којом, супротно свим немачким обичајима, ви тежите, не да ублажите, поједноставите и заташкате, него да прецизно нагласите и продубите трагичне проблеме.
[…]
Укратко, желим да вам се захвалим на великом задовољству које ми је ваша књига пружила.
Крајем 1933, пошто је Ман писао Хесеу поводом још једне његове песме, „препуне мудрости и благости”, Хесе одговара подједнако великодушно у похвалама Мановог првог романа из тетралогије Јосиф и његова браћа:
Хтео бих макар да вам се захвалим на великом ужитку који ми је ваша књига пружила… Супротно превладавајућој концепцији историје и историографије, свидео ми се сваки делић благо меланхоличне ироније кроз коју у вашој последњој анализи сагледавате проблеме историје и нарације, иако ни на тренутак не посустајете у вашем настојању да учините оно за шта мислите да је немогуће, а то је да пишете историју. За мене, који се од вас разликујем по многим аспектима и који сам обликован другачијим пореклом, ово је дубоко конгенијално, јер ја веома добро знам како је покушати нешто немогуће, знајући притом да је то немогуће, и како је преузети трагедију на себе. Поред тога, ова тиха књига је стигла као божји дар у време претрпано глупим актуелностима.
Манов роман је наишао на оштру критику, што је био повод за Хесеово оснажавајуће писмо, не би ли њиме охрабрио аутора – у писму које му је послао неколико дана касније, Ман говори о снази љубазности усред свог тог критицизма, коју сви који су поднели такве јавне нападе веома цене кад постоје, а болно жуде за њима када изостану:
Можете замислити са којим су безобразлуком и глупошћу критичари, скоро без изузетка, реаговали на књигу. Подједнако је јадно и шокантно посматрати такву – до сада несвесну – интелектуалну потчињеност и кастрираност у људима које сте некада познавали. Љубазност и хитрост са којом сте ви реаговали… дубоко ме је ганула и из дубине душе вам се захваљујем на речима утехе.
У истом писму, Ман додаје један сентимент, тачан у вези са уметношћу захвалности, колико и са уметношћу самом:
На крају крајева, лепо постоји само у таквим траговима сноликости које уметничка дела носе са собом из својих духовних домова.
У мају 1934, Ман је узвратио на исти начин када је прочитао Хесеов роман Кишотворац, који ће касније бити инкорпориран у Игру стаклених перли, објављену 1943, након деценије одбијања због Хесеових антинацистичких убеђења:
Какав је сјајан пример вештине ваш роман – више нема ничега таквог у Немачкој. И како хумано третира примитивну еру, без подилажења, како је то уобичајено да се данас ради. Много већа целина које је ово део ће бити величанствено дело!
У августу исте те године, пошто је Хесе послао Ману на дар мали избор из своје поезије. Ман – који је у том тренутку тешко утучен и обесхрабрен доласком нациста на власт – одговара са великом захвалношћу:
Каква ризница мелодичности! Чиста уметност! Права утеха посусталој души. Ове речи звуче уопштено, али ја иза њих стојим и лично, неумирен извињењем због овог шкртог израза захвалности. У сред сам тешке кризе, и у животу, и у раду. Толико су ме измрцварила ова дешавања по Немачкој, толико су измучила мој морал и моју критичку савест, да ми се чини да нисам у стању да наставим са својим тренутним књижевним радом.
Па ипак је наставио, уз Хесеова охрабрења. Неколико месеци касније, Ман шаље свом пријатељу и саборцу коначно писмо захвалности на уважавању, говорећи о овом огромном, ревитализирајућем циклусу обостраног поштовања и дивљења, расположиво свима онима који изаберу да поздраве и славе међусобну духовну сродност:
Моја радост је била велика и још једном ми је доказала колико су ми дубоко пријемчиви доброта и разумевање. Како да ме не учини поносним добро мишљење човека чију уметност и размишљање подржавам целим својим срцем?
(Ова писма ауторка је преузела из књиге Коресподенција Томаса Мана и Хермана Хесеа 1910–1955, прим. прев.)
Извор: www.glif.rs
Сјајно!