Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами


Свој језик учимо недопустиво мало, поготово у средњој школи, па чак и у гимназији, где се углавном предаје само књижевност. (Као да се ученици школују за књижевнике!) Истина, основи граматике и правописа уче се у основној школи, која је – као што знамо – неселективна и обавезна (обавезно је школовање, али није – знање).

И то мало знања заборави се у току средње школе, тако да нам се на факултете уписују полуписмени матуранти, који – како рече један компетентни критичар наше школе немуштог језика – Вука Караџића знају само по – брковима! Такви ће, не научивши више ништа из језика (част изузецима који свој језик уче самоиницијативно), некако завршити факултете и радити оно што не знају: учити друге, прпремати законе, писати за новине, говорити на радију и телевизији… Зато полуписменост царује на јавној сцени.

Књижевни и научни текстови врве грешкама. Новинари пишу и говоре лоше – онако како их је школа научила. Уредници више брину шта ће се рећи него како ће се рећи. (Да није тако, радио и ТВ би – као моћни и утицајни медији – могли да допринесу развоју језичке културе више него школа, скрајнута и уништена непромишљеним и промашеним професорима.)

Политичари говоре са завичајним, нестандардним акцентима, употребљавају погрешне облике речи и с погрешним значењима. Уз то, они уместо домаћих, или одавно уобичајених страних речи, непотребно и некритички, из снобизма и помодарства, употребљавају нове речи из, све агресивнијег, енглеског језика. Неке од њих су у политичком речнику постали прави „хитови”, као на пример транспарентност (као да никада нисмо јавно радили), кооперативност (као да никада нисмо сарађивали), куће су нам само девастиране (као да никада нисмо уништавали и рушили), људи се искључиво деложирају (као да никада нису исељавани).

Уместо образовања и стручног усавршавања данас имамо едукацију, уместо диплома сертификате, уместо да се пријављујемо на конкурсе ми аплицирамо, уместо на разговор кандидати се позивају на интервју. О разним мониторинзимарејтинзима, кастинзима, тајминзима и сл. да се и не говори. Имамо чак и холдинге у пропалој привреди. Све нам је ин и кул, осим нас.

Свој прилог нагрђивању језика дају и приучени преводиоци, који нити знају језик са кога преводе, нити онај на који преводе! Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами.

Наше просветне власти имају национални задатак и одговорност да језик врате у школе, где ће бити уважаван и изучаван према значају који има за појединца и народ у целини. На свима нама је да свој језик учимо, чувамо и негујемо, као што то чине сви озбиљни народи, који држе до свог (овде морам употребити интернационализме) идентитета и интегритета.

Уозбиљимо се зато и ми!

У језику је духовност народа>>

Милорад Телебек, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

 

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

hirurški
Хирушки или хируршки
18/10/2019
naziviskolskihpredmeta
Како се пишу називи школских предмета
16/10/2019
slaufilislauh
Шлауф или шлаух
15/10/2019
60
Шесдесет или шездесет
08/03/2018
sareneti
Шаренети или шаренити
08/03/2018
stramplice
Штрамплице или штранплице
07/12/2017
o-pozajmljenicama
Друштво мртвојезичара (О позајмљеницама)
28/06/2016
sretan-srecan-8-mart
Срећан Осми март или сретан Осми март
07/03/2016
ispocetka
Из почетка или испочетка
07/03/2016