Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

На крају имејлова, писама, порука и сл. често примећујемо употребу предлога с са апострофом – с’ поштовањем. И не само у тим случајевима већ свуда где равноправно могу постојати и с и са – ова „скраћена” варијанта пише се са апострофом.

Будући да апостроф означава изостављено слово, многи, мислећи да би требало написати са поштовањем, стављају апостроф тамо где му није место.

Облик с је пуни облик овог предлога. Покретно а, које му се додаје, јавља се онда када је изговор овог предлога и наредне речи отежан: са сестром, са задовољством, са мном и сл.

Дакле, с није скраћени облик предлога са (већ пуни облик, а а му се додаје) и не треба писати апостроф иза њега.

Што се употребе с и са тиче, норма даје предност краћем облику, тамо где је он могућ.

Правила писања запете>>

Тај бол или та бол?

Ова апстрактна именица има два рода: мушки и женски.

Постоје схватања да мушки род треба користити ако је бол физичке природе, а женски ако је реч о душевној, емотивној боли.

Међутим, премда у језичкој пракси заиста јесте тако, оба рода се могу равноправно користити, јер је реч о двородној именици.

У мушком роди множина гласи болови, а у женском боли.

 

 

Једна од најчешћих и, вероватно, најиритантнијих грешака у говору и писању јесте употреба јер уместо је л’.

Да ли због сличног гласовног састава, немарности или незнања – многи не праве разлику између јер и је л’. Осим прва два гласа, они немају ништа заједничко.

Јер си добро? Осећам се дивно јел ускоро путујем на море.

Ово, наравно, није исправно.

Је л’ и јер нису синоними, па их не треба употребљавати произвољно.

Јер је узрочни везник који значи зато/зато што.

– Осећам се дивно јер ускоро путујем на море – исто је што и – Осећам се дивно зато што ускоро путујем на море.

Међутим – Осећам се дивно јел ускоро путујем на море – не говори нам ништа осим да је реченица правописно некоректна.

Дакле, јер је узрочни везник, а је л’ је 3. лице једнине презента помоћног глагола јесам и скраћени облик речце ли.

Је л’си добро/Јеси ли добро?/Да ли си добро?

Речца ли пише се увек одвојено, и у скраћеном облику писаћемо је одвојено и с апострофом уместо изостављеног слова и.

Шта је онда јел?

Често се, у разговорном језику, пише јел, састављено, које замењује упитну конструкцију да ли и служи за грађење питања у разговорном језику. Овај облик треба разликовати од је л’, које је скраћени облик од глагола јесам; у упитној речци јел нема глагола јесам. Норма не прихвата овај облик.

Да поновимо:

јер – узрочни везник који значи – зато, зато што;

је л’ – 3. лице једнине презента помоћног глагола јесам и скраћени облик речце ли;

јел – замена за упитну конструкцију да ли у разговорном језику.

Да ли је гори компаратив од придева лош или од придева зао?

Придев гори је, пре свега, компаратив придева зао.

Међутим, једно од значења придева зао јесте рђав, лош, што је супротно од добар.

Можда се зато компаратив гори употребљава и за придеве лош и рђав, поред уобичајених, правилних: лошији и рђавији.

У Речнику Матице српске стоји информација да је гори компаратив од зао и рђав, а да је лошији компаратив од лош.

Ипак, због раширене употребе, норма је прихватила компарацију лош, гори, најгори и рђав, гори, најгори као исправну. Дакле, нећете погрешити уколико кажете, на пример, да је један ученик гори од другог (уместо лошији); то неће значити да је ученик зао.

Двосложна женска имена и надимци на -а са дугоузлазним акцентом имају наставак -о у вокативу: Мајо, Саро, Јано, Лено, Иво, Анђо, Љиљо, Маро, Машо, Зоко, Цецо, Миро, Гоцо, Миљо, Видо, Радо, Даро итд.

Ако женско име има кратак акценат, вокатив је једнак номинативу: Ана, Ања, Сања, Соња, Сандра, Оља, Весна, Вања, Дуња, Вишња, Каћа, Леа итд.

Двосложна женска имена која имају дугосилазни акценат (или дугоузлазни настао од дугосилазног) имају вокатив једнак номинативу: Бранка, Љерка, Зорка, Тара, Тина, Лепа итд.

Тросложна и вишесложна женска имена имају исти облик у номинативу и вокативу: Марија, Драгана, Зорана, Јована, Мирјана, Оливера, Татјана, Ксенија, Јелена, Александра, Слађана, Милена, Горана, Бојана, Светлана итд.

Женска имена на -ца имају вокатив на -е: Јелице, Марице, Милице, Данице, Љубице, Зорице, Сунчице, Радице, Верице, Олгице итд.

Страна и одомаћена женска имена која се завршавају на сугласник имају вокатив једнак номинативу: Инес, Дорис, Кармен итд.

Језички митови се испредају као бајке, легенде, па чак и као неке свете и непорециве мудрости. Оне имају и ту тежину. Кад једном у њих поверујемо, а то се догађа још кад смо деца, тешко ће нас ико касније разуверити да нису истините и да су нас целог живота учили погрешно.

Недавно се група младих лингвиста са Института за српски језик изборила да у оквиру акције „Негујмо српски језик” стави на плакате да ЦЕЛО ВРЕМЕ и ЗАДЊИ ПУТ нису неправилни облици. Ово је изазвало безмали шок у јавности, поготово кад се појавило и у штампи. Друштвене мреже су почеле да деле овај текст у неверици, језичке групе и форуми су узаврели. Један од коментара оних који никако не могу да поверују у ово био је: „Немогуће је и не уважавам никакву аргументацију кад су ме и у школи и код куће учили да је то погрешно”.

Управо у томе и јесте највећи проблем с овим заблудама – што се уче у школи и то често и од професора српског којима је то струка, а и они су то научили у школи или код куће кад су били мали, него није имао ко да их демантује кад су дошли до факултета. Наиме, универзитетски професори ове проблеме сматрају неважним и углавном их заобилазе. А како настају ове легенде? Углавном као и све друге, кроз народна предања, а преносе се доскочицама и узречицама. У оба наведена примера, наводе се доскочице као аргументација. За задњи пут се говори да не може тако да се каже јер не постоји предњи пут, а за цело време да не може јер време није неки предмет па да буде цело.

Ево још неколико сличних доскочица које доводе до језичких митова и заблуда: Дрва се слажу, а људи су сагласни; Зечеви се деру, а људи вичу; Како може ужасно добро кад је ужас лош?; Не може пуно хвала јер нема празно хвала… Има их још много, али доста засад.

У свим наведеним примерима разлог настанка ових заблуда је у незнању да скоро све речи имају више значења. Дакле, занемарује се постојање полисемије или вишезначности. Угледни лингвисти Лори Бауер и Питер Траџил у својој књизи „Језички митови” (1998) у првом поглављу ове сад већ култне књиге наводе управо овај проблем – занемаривање полисемије, под насловом Значење речи може бити само једно. Ето још једног мита у виду доскочице.

Цело значи исто што и читаво, па ако може читаво време, зашто не би могло и цело? Осим тога, за оне којима то није довољно, питање: Зашто може да се каже цео дан, целе ноћи, цео месец и целу годину а не може цело време? Убеђивање од стране угледних лингвиста да задњи у значењу последњи није погрешно, да се ради о уобичајеном преношењу значења, трају већ скоро читав век, али то ништа не помаже јер је народно предање увек јаче од свих аргумената.

Да, дрва се слажу, али слажу се и људи ако су сагласни. Глагол слагати се такође има више значења, а ово за људе је чак и чешће у употреби и скоро да је невероватно да је и ова легенда заживела. Наравно да можемо да се слажемо поготово кад смо сложни.

Зечја кожа се дере, да, али деру се и људи кад се наљуте или кад је то потребно због буке. И овај глагол има много значења и питање је зашто му је легендом ускраћена баш ова употреба. Ваљда се неком учинило да је непримерено да се људи деру.

Наравно да може пуно хвала и чак је врло пожељно. Пуно овде чак и нема придевску него прилошку употребу тако да ово поређење с празним потпуно маши поенту и готово је несхватљиво да људи с дипломом то не примећују. Испада да не разликују врсте речи. Узгред, пуно значи исто што и много, тако да ни много хвала није погрешно, као што неки тврде. Ужасно леп погодак! Зашто не? Колоквијални говор и жаргон, али и стандардни језик, често се служе негативним значењима да би појачали позитивна.

Исто као језиво лепе очи, или у жаргону изрази страва, мрак и лудило за нешто много добро. Али добро, ово не мора бити прихваћено јер жаргон није део стандардног језика. Само скрећемо пажњу како до ове појаве долази.

За крај, морамо се извинити свима онима које је овај текст изнервирао, ако су уопште стигли до краја. У реду, не морате да верујете да сте подлегли језичким митовима, знам да их је тешко избацити из главе и поверовати да су вас сви ти јаки ауторитети као што су учитељи, наставници, професори и родитељи целог живота наопако учили, али вас молимо да не понављате њихову грешку и да и ви своју децу учите погрешно.

Павле Ћосић

Извор: www.balkanmagazin.net

Врло често, када желимо да нагласимо негацију нечега, кажемо: Ми ни не знамо, Она ни не прима плату, Оно ни не зна да прича и сл.

Међутим, речца „ни” не може стајати непосредно испред одричне речце „не”.  Уместо речце „ни” треба употребити „и”.

Дакле, рећи ћемо: Ми и не знамо, Она и не прима плату, Оно и не зна да прича и сл.

„Ни” не може да стоји испред: нисам, нећу, немој, немам.

Немој долазити. Е па ни нећу (неправилно).
Немој долазити. Е па и нећу (правилно).

Партикулу „ни” је, иначе, сасвим оправдано користити онда када желимо да истакнемо негирање неког исказа на пример: Не могу ни да замислим како ти је (не Ни не могу да замислим како ти је), То није ни битно (не То ни није битно) итд.

Предлози због и ради се веома често употребљавају погрешно у свакодневној комуникацији.

Не треба рећи, на пример: Дошао сам у продавницу због колача (колачи нису узрок, већ циљ доласка), него: Дошао сам у продавницу ради колача.

Због је предлог који показује повод, узрок нечему: Због квара на термоелектрани, нема струје у граду (узрок: квар на термоелектрани).

Ради је предлог за исказивање намере, циља или намене: Учинио је то ради среће своје деце (циљ: срећа деце).

Разлика између ова два предлога најбоље се може увидети у оквиру исте реченице: Уписао сам се на допунску наставу због незнања, ради поправљања лоших оцена (незнање је урок, повод, а поправљање оцена је намера, циљ).

Пуно хвала или много хвала?

Да ли сте некада размишљали о томе да ли вам лекар преписује или прописује лек?

Вероватно нисте, јер се лек углавном преписује, а закони и уредбе се прописују, па је јасно шта се на шта односи. Међутим…

Хајде да разјаснимо када и у ком значењу се ови глаголи могу употребљавати.

Речник српскога језика у објашњењу за глагол преписати каже да значи – поново написати неки текст копирајући са оригинала, али додаје да преписати значи и одредити, прописати болеснику лек или начин лечења.

Код глагола прописати Речник каже: издати пропис, наредбу, наредити, одредити, а затим додаје: одредити средство за лечење.

Дакле, да закључимо – лек се може и прописати и преписати. Као што видите из наведеног, у једном од значења, ова два глагола су синоними и нећете погрешити који год да употребите.

Вероватно вам се десило да вас исправе када кажете да сте прочитали роман Иве Андрића, уз образложење да пишчево име није Ива Андрић, него Иво Андрић.

Користе се оба генитива, и онај на -е и онај на -а, али шта је правилно?

Двосложна мушка имена и хипокористици на -о који имају дугоузлазни акценат могу се мењати на два начина:

1. по првој именичкој врсти, што значи да у генитиву имају наставак -а: роман Ива Андрића, Ивова књига итд;

2. по трећој именичкој врсти: роман Иве Андрића, Ивина књига итд.

Дакле, можете одабрати да ли ћете користити тип промене који се користи у крају одакле је личност о којој говорите. У том случају ћете рећи да сте прочитали роман Иве Андрића, јер је писац из Босне, где се користи тип промене Иво-Иве, Ивин.

А можете одабрати и тип промене који се користи у крају где ви живите. У највећем делу наших екавских говора овај тип двосложних имена у генитиву има наставак -а. У том случају ћете рећи да сте прочитали роман Ива Андрића.

Ова имена се могу завршавати на -а и у ијекавским говорима онда када имају краткосилазни акценат на првом слогу.

Обе промене се налазе у делу говора који чине основу српског књижевног језика. Који тип промене ћете одабрати – то зависи од вас.