Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

– А и који је циљ у животу важнији и светији од циљева родитељских? За шта човек да се веже ако не за породицу?

– Убијати некога због убиства несразмерно је већа казна него што је било његово злочинство. Убиство по пресуди несразмерно је ужасније него што је разбојничко. Онај кога убију разбојници, кољу ноћу у шуми, или како му драго, тај се увек, у сваком случају, до последњег тренутка нада да ће се још спасти. Бивало је примера да је већ грло пресечено, а он се још нада, па или бежи или моли. А овде се насигурно одузима сва та последња нада с којом је десет пута лакше умирати; ту је пресуда, и у томе што ти сигурно знаш да нећеш умаћи, у томе се и састоји ужасна мука, и нема на свету страшније муке од те.

– Марљивост све савлађује.

– О лепоти је тешко суд изрицати.

– Лепота је загонетка.

– Не суди човека док с њим хлеба ниси јео.

– Суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто друго, и вечно ће бити друго; ту је нешто такво чега ће се сви атеизми вечно моћи само површно дотицати, и вечно ће сви они говорити о другом.

– Самилост је најглавнији, па можда и једини закон бића свег човечанства.

– Тако неки пут бива с људима: неподношљиве изненадне успомене, нарочито оне скопчане са стидом, обично зауставе човека за један тренутак на месту.

– О, тако сам много желео! А сад ништа нећу, ништа нећу да желим, дао сам себи реч да одсад већ ништа не желим… Нека, нека без мене траже истину! Да, природа је подсмешљива! Јер зашто она – прихвати он наједном са жаром – зашто она ствара најбоља бића зато да им се после наруга?

– Проналазачи и генији су скоро увек на почетку своје делатности (а често и на завршетку) били сматрани у друштву за обичне будале, и то је већ сасвим уобичајено гледиште, свима врло добро познато.

– Знаш ли ти да је жена способна да измучи човека немилосрдношћу и подсмевањем, и да при том ниједном не осети грижу савести, јер гледајући те, увек у себи помисли: Ето, сад ћу га намучити до смрти, али ћу му зато после све то љубављу надокнадити…

– О, будите уверени да Колумбо није био срећан тада када је пронашао Америку, него док ју је тражио. Будите уверени да је најузвишенији моменат његове среће био можда баш на три дана пре проналаска Новога света, кад побуњена посада и очајања умало није вратила брод назад у Европу! Него, овде није ствар у Новом свету, ђаво нека га његов носи. Колумбо је умро скоро и не видевши га, и не знајући, у ствари, шта је пронашао. Ствар је у животу, једино у животу, у његовом непрекидном и вечном тражењу, а никако у проналаску!

– Има људи који у својој пргавој увредљивости налазе ванредно уживање, а нарочито кад она код њих доспе (што се догађа врло често) до крајњих граница. У таквим тренуцима њима као да је пријатније да буду увређени него неувређени. Те осетљиве људе после страшно мучи кајање, наравно ако су паметни и ако су у стању да схвате да су се жестили десет пута више него што је требало.

– Али знајте да постоји једна крајња граница срамоте у свести о сопственом ништавилу и немоћи, од које човек даље већ не може ићи, и после које почиње да и у самој срамоти својој осећа неко огромно уживање… Наравно, смиреност је огромна сила у томе смислу, ја то признајем, премда и не у оном смислу у коме религија сматра смиреност за снагу. Религија! Вечни живот признајем, и можда сам га одувек и признавао. Нека је људска свест и запаљена вољом највише силе, нек је та свест погледала овај свет па рекла: „Ја постојим!” и нек је тој свести наједном највиша сила наредила да се уништи, јер то тамо због нечега – а најзад и без објашњења због чега – треба, добро, нека – све то допуштам, али ипак је ту још увек вечито питање: чему је ту била потребна и моја смиреност? Зар не могу бити прогутан онако једноставно, а не да се тражи од мене да још хвалим оно што ме је прогутало? Зар ће се тамо збиља неко наћи увређен што нећу да причекам још две недеље? Ја у то не верујем; а и много би тачније било кад би се претпоставило да је ту прости затребао мој ништавни живот, живот атома, ради попуњавања неке опште хармоније и целине, ради неког плуса или минуса, ради неког контраста и слично, исто онако као што су свакодневно потребне жртве неколико милиона бића, без чије смрти остали свет не може опстати (мада морам да приметим да ова мисао сама по себи није много великодушна). Али нека! Слажем се с тим да се друкчије, то јест без непрекидног прождирања, свет никако не би могао да уреди, пристајем да се сложим и с тим да ја у целом том уређењу ништа не разумем; али ево шта ја, зато, насигурно знам: кад је мени већ једном дато да сам свестан да постојим, шта се мене онда тиче што је свет створен са погрешкама и што он друкчије не може да опстане? Ко ће мени и због чега после тога судити? Реците шта хоћете, али је све то немогућно и неправично.

– Да је до мене стајало да ли ћу да дођем на овај свет или не, сигурно не бих пристао ни да постојим уз тако увредљиве услове.

– Понављам вам, злочин је исувише обично уточиште за та недаровита, нетрпељива и грамзива ништавила.

– У апстрактној љубави према човечанству човек воли увек само себе.

– Ограниченом обичном човеку није, на пример, ништа лакше него да уобрази да је необичан и оригиналан, и да у том ужива без икаквог устезања.

– Не заборавимо да су узроци људских поступака обично много заплетенији и разноврснији него што их увек доцније објашњавамо, и да се они ретко јасно оцртавају.

– Да човек разуме, треба да има срца!

– Ако будемо сувише брзо схватили, лако се може десити да нећемо схватити како треба.

– …јер најтеже је опростити онима који нас ничим нису увредили, и то баш због тога што нас нису увредили, и што је, према томе, наша тужба неоснована…

– Постанимо слуге да бисмо били старешине.

– О, ја само не умем да искажем… али на сваком кораку има толико много ствари, тако дивних, да и онај у највећој мери заблудели човек мора увидети како је леп овај свет. Погледајте дете, погледајте зору божју, погледајте травку како расте; погледајте очи које вас гледају и воле вас…

– Не чудити се ничему, то је, кажу, знак великог ума, а ја сматрам да би то исто тако могао бити знак и велике глупости…

– …а што се лажју започне, лажју се мора и завршити – то је природан закон.

Ф. Достојевски, Идиот, Издаваћко предузеће Рад, 1977.

Фотографија: britannica.com

Религиозност Достојевског

Две идеологије Достојевског

Ево шта Речник српскога језика каже:

сајам: скуп продаваца и купаца који се периодично одржава на одређеном месту ради трговања или закључивања трговачких уговора на темељу изложених узорака;

сајмиште: место где се одржава сајам.

Дакле, није погрешно рећи да ће пацијенти бити смештени на сајмишту.

 

Драги ученици,

Како бисмо у овим невеселим данима остварили што прецизнију и конструктивнију сарадњу, на обострано задовољство, молим вас да пажљиво ишчитате упутства која вам наставници прослеђују.

У комуникацији имејлом, поред садржаја који шаљете, важна је и адреса са које шаљете поруку. Уколико је она неприкладна – формулисана у шаљивом маниру, садржи непристојне речи и изразе, бесмислена је – направите нову, одговарајућу. Важно је да у за то предвиђено поље укуцате своје име и презиме, како би прималац поруке из самог прегледа поштанског сандучета могао да види ко му је поруку послао.

Пожељно је да садржај поруке пишите ћирилицом. Ако немате инсталирано ћирилично писмо на свом рачунару или телефону, то можете урадити веома једноставно, за пар минута, а о томе како то учинити можете се информисати једноставном претрагом на интернету.

Уколико се одлучите за латиницу, немојте користити такозвану ошишану или ћелаву латиницу (латиницу без дијакритичких ознака), већ искључиво српску латиницу: č, ć, ž, š, đ, dž…
Не заборавите да дефинишете наслов имејла (Subject), на пример Домаћи задатак Ропство Јанковић Стојана. (Subject није простор у коме куцате садржај имејла!) Тиме примаоца, са што мање речи, на јасан начин, информишете о томе о чему је реч у поруци коју му шаљете. Дакле, наслов треба да буде информативног карактера, јасан и концизан. Немојте узвраћати на имејл одговором (Reply), уколико се одговор не односи на тему добијеног мејла, већ напишите нови, са новим насловом. Приликом дефинисања наслова имејла увек имајте на уму да тиме примаоцу – у овом случају свом професору – олакшавате сортирање великог броја имејлова.

Имејл треба почети обраћањем ономе коме тај имејл шаљете. После уводног Поштовани професоре / Поштована професорка следи запета, а након запете нови ред, који започињете великим словом. Уколико не пребацујете текст у нови ред, онда настављате малим почетним словом.

Уобичајено је писање почетним великим словом Ви, Ваш, Вас за једну особу и, ређе, Ти, Твој, Тебе, као знак наглашеног поштовања. Међутим, ако се обраћамо већем броју лица, установи и сл., ви, ваш, вам се пише малим словом.

У самом садржају своје поруке примаоцу говорите да се у прилогу налази домаћи рад на одређену тему.

На крају имејла је поздрав: С поштовањем, Срдачно, Срдачан поздрав, Велики поздрав итд. Иза поздрава следи запета и нови ред у коме треба да напишете своје име и презиме.

Што се домаћег задатка тиче…

Домаће задатке куцате у Ворд документу. (Додате их као прлилог имејлу – Attach.)

Фонт који треба користити је Times New Roman, величине 12. Величина странице треба да је стандардни формат А4, а проред 1,5. За наслов можете користити величину 12 болд или 14 болд. Увек користите само један фонт, осим уколико нешто не желите посебно да истакнете. Други фонтови које можете користити су Tahoma, Calibri или Arial.
Маргине треба да буду 2 цм на све четири стране.

Ако желите нешто да цитирате у свом раду, ОВДЕ можете прочитати више о АПА стилу, који се најчешће користи у друштвеним наукама. Наводнике треба писати овако „”, а не „“ нити ” “. Такође не треба писати ни » « или « ».

Максимално се трудите да поштујете правописна и граматичка правила приликом писања имејла и приликом писања домаћег задатка или израде презентације/стрипа. Тако ће ваш текст бити лепо и јасно уобличен, а ваша порука примаоцу имејла недвосмислено и упечатљиво пренесена. Поштовањем наведених правила омогућавате лаку и разумљиву комуникацију и показујете поштовање према ономе коме се имејлом обраћате.

Ишчитајте пажљиво следеће текстове јер они указују на најчешће грешке које правите при куцању текста.

О правилној употреби размака (белина) при куцању текста

О правилној употреби црте

О правилној употреби наводника

О правилној употреби апострофа

Чувајте се и чувајте старије!

Срдачно,
Ваш наставник Душан Благојевић

 

Напомена: Прилагођен текст Друштва за српски језик и књижевност Србије, аутора Милана Шиповца

У школи нас уче да после тачке и запете следи размак у писању (белина). Међутим, пракса показује да велики број људи не користи белине при куцању текста на интернету или у СМС порукама.

На пример: „Не чудити се ничему,то је,кажу,знак великог ума,а ја сматрам да би то исто тако могао бити знак и велике глупости…”

Нечитко, зар не?

Читљивији је следећи пример, али је такође неисправан: „Не чудити се ничему , то је , кажу , знак великог ума , а ја сматрам да би то исто тако могао бити знак и велике глупости…”

Белинама овде није место.

Можда онај ко куца текст не жели да губи време на употребу размака (Да ли би ово неко заиста навео као разлог?), али време је драгоцено и за онога ко је добио нечитку поруку.

Размаци се често погрешно употребљавају и при употреби црте. Више о томе прочитајте ОВДЕ.

Размаке не треба користити унутар заграде: ( Марљивост све савлађује. ). Исправно је: (Марљивост све савлађује.)

Користите белине и при писању датума: Данас је 20. 3. 2020, а не 20.3.2020. Још нешто о правилном писању датума прочитајте ОВДЕ.

 

 

Ова реч потиче из латинског језика и значи – омањи нож који се употребљава у хирургији и анатомском сецирању; вајарски нож за моделирање; нож који се користи у друге сврхе (на пример за сечење хартије и сл.).

Исправно је скалпел, а не скалпер, како често чујемо.

А где још често грешимо у говору и писању прочитајте ОВДЕ.

Овај везник (често иде уз везник а) истиче да је оно што се говори природна последица онога што је већ речено. – Нема она ни момка, а камоли вереника.

Пише се састављено – камоли, а камоли.

Розе хаљина или роза хаљина?

Премда се углавном сматра да је једино облик розе правилан, Речник српскога језика наводи обе речи као исправне. Дакле, правилно је рећи розе хаљина, али и роза хаљина.

Обе речи су непроменљиве.

Још нешто о бојама прочитајте ОВДЕ.

Крејон (фр. crayon) је врста оловке у боји која се употребљава у сликарству, као и оловка, боја за шминкање очију.

Често чујемо да је нека особа нашминкала очи креоном, али ово је, наравно, неправилно. Глас ј је део основе ове речи и изговарамо га у свим облицима једнине и множине.

Шаренети или шаренити?

Често чујемо и читамо „гласали сте га”, „гласаћете га” и сл. Међутим, они који су гласали нису гласали њега, већ за њега; не гласа се неко, већ се гласа за некога.

Дакле, правилно је рећи „гласати за некога”, а не „гласати некога”.