Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.
НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 лијепши (комп.)  љепши (комп.)
 љепак  лијепак
 љепотицин  љепотичин
 Љермонтова улица  Љермонтовљева улица, Улица Љермонтова
 љешњик  љешник
 љубезан  љубазан
 љубкији (комп.)  љупкији (комп.)
 љубкост  љупкост
 љуцки  људски
 љуцкост  људскост
 љуски (дат.)  љусци (дат.)
 Љубицин  Љубичин

Најчешће правописне грешке (на слово А)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Б)>>

Најчешће правописне грешке (на слово В)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Г)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Д)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Ђ)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Е)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Ж)>>

Најчешће правописне грешке (на слово З)>>

Најчешће правописне грешке (на слово И)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Ј)>>

Најчешће правописне грешке (на слово К)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Л)>>

Припадницима релативизоване свакодневице у роману супротстављени су Воланд и Јешуа као представници вечних начела, али се из гомиле, истоветне у својој безличности како у добу постреволуцинарне Москве тако и у времену Понтија Пилата, издвајају и насловни јунаци романа који представљају отеловљење идеала слободне, аутентичне личности. Кроз лик Мајстора Булгаков проговара о судбини уметника у друштву и бесмртности његовог стваралачког чина. Аутор романа о Пилату долази у сукоб са владајућом идеологијом комунистичког тоталитарног режима, критика његово дело оцењује као покушај „протурања идеологије Христа” и оптужује због пилатовштине – Мајсторов роман је, између осталог, осуда власти (грижа савести представника власти, прокуратора, због чина који воља власти налаже основ је за дубоко преиспитивање принципа на којима она почива). Одвајање Мајстора из свакодневице започиње напуштањем професије историчара. Говорећи о Кантовом утицају на Булгакова, М. Јовановић истиче његов негативан став према „историјском” третману судбине човечанства и појединца; област историје налази се у границама света „појава”, историјска сведочанства су непоуздана, неаутентична (илустрацију овог става представља неаутентичност Левијевих записа Јешуиних проповеди). Из сфере историјских, дакле неверодостојних чињеница Мајстор прелази у област уметности, интуитивне спознаје истине: он наслућује како су се одиграли догађаји у Јудеји два миленијума раније, наслутиће присуство ђавола у Москви, као и повезаност своје романескне идеје са Воландовом акцијом.

У тренутку појављивања пред читаоцем, јунак се налази на клиници за душевне болеснике, где своју исповест приповеда Ивану Бездомном, који у болницу доспева након Берлиозове погибије и сусрета са демонском дружином. У „прошлом” животу Мајсторовом, о коме он говори свом сабеседнику, прекретницу представља почетак бављења писањем и сусрет са Маргаритом. Оба догађаја имају карактер „судбинског”. Искорак у раван уметности реализован је, са „реалног”, свакодневничког аспекта посматрано, захваљујући срећној случајности – добитак на лутрији омогућава Мајстору да напусти посао и посвети се писању. Ова околност може бити схваћена као интервенција која долази из „горње” сфере (где принципа случајности нема), одакле ће Мајстору бити пружена помоћ да своје дело и доврши. При првом сусрету са Маргаритом долази до интуитивног препознавања праве, судбинске љубави (…ја сам наједном, и то потпуно неочекивано, схватио да сам целог живота волео управо ту жену). Својом појавом Маргарита покреће јунака на емотивном плану, ослобађајући га дотадашњег осећаја усамљености и изолованости од света, као и на плану уметничке мисије – она је та која га назива „мајстором”, уливајући му поверење у вредност стваралачког подвига и предвиђајући велики успех роману о Пилату и Јешуи. Период рада на рукопису и љубави са „тајном супругом” Маргаритом, у идиличном уточишту – сутерену окруженом јоргованом, представља „златно доба” јунаковог живота, које се прекида у трену када Мајстор са завршеним романом из тајног, интимног, излази у јавни живот и своје дело даје на увид мерилима света совјетске књижевности краја двадесетих година. У сусрету са књижевном јавношћу, која рукопис одбија, исмева и напада, Мајстор доживљава слом. Његова реакција на озлојеђеност критичара прераста из чуђења у необјашњив страх, губитак вере у себе и своје дело, почетак психичке болести у којој се рађа страх од мрака и паника у помрачини пред халуцинацијом „хоботнице хладних пипака”. У тренутку потпуног безнађа, Мајстор баца у ватру свој рукопис. Тама у којој је Мајстор престрављен, симболично представља мрачну атмосферу друштва у коме влада тоталитарна контрола над идеологијом, културом, стваралаштвом, човеком.

Јасна је сличност са ситуацијом самог Булгакова, који, у наступу нервног растројства, уништава свој рукопис „романа о ђаволу”, Мајсторов унутрашњи крах је проживљена тескоба његовог творца. Нигде и никада у штампи СССР-а ја нисам добио ни једну повољну критику мојих радова; Пропала су не само моја прошла дела… сва моја дела су безнадна; Патим од напада страха у самоћи; Не осећам мржњу, али сам веома уморан и крајем 1929. сам оболео. Та и звер се може уморити. Звер је изјавила да више није вук, већ писац. Да се одриче своје професије. Да се повлачи у ћутање. – неке су од изјава које је Булгаков оставио за собом у писмима, а које могу послужити као илустрација трагова личности аутора у лику јунака Мајстора и Маргарите. Несумњиво је део пишчевог искуства и личности преточен у лик Мајстора, Булгаков сам подвлачи ову идентификацију, бирајући за завршетак свог дела речи: …сурови пети прокуратор Јудеје коњаник Пилат Понтијски, које представљају завршетак Мајсторовог романа. И писац и његов јунак невољно су се сукобили са друштвом у коме се уметнику намеће улога најамног радника дужног да ради у складу са политичком доктрином државе. Једино што слободном ствараоцу преостаје је да спас потражи у душевној болници, која, у односу на свет изван, делује као прихватљиво уточиште.

Мајсторов роман доживљава неуспех, јунак доспева у затвор као жртва лажне дојаве Алојзија Могарича (једног од многобројних Јуда двадесетог века), губи сутерен на Арбату, одлази на клинику доктора Стравинског, уверен у сопствену безвредност, одриче се Маргарите и писања. Губитак дома, љубави и позива условљава његово осећање губитка идентитета. Испуњен немиром и страхом, Мајстор се, приповедајући Бездомном исповест, узнемирено уклања од месечине, узмиче пред светлошћу, међутим, иако скривајући се, он непрестано посматра месец. Као човек, Мајстор доживљава слом – скривањем од месечине изражена је његова слабост, а поглед уперен ка месецу открива да уметник у њему (који осећа присуство ђавола и устројство космичког поретка), и даље жив, жуди за истином. Омрзнувши свој роман, он одустаје од истине, а у одрицању истине, губитку вере у себе, одсуству мира и тежњи за њим јунак је сличан Пилату Понтијском. Мајстор је покушао да уништи своју слободну реч – роман о Пилату, која му је, као и Јешуи његова проповед, донела страдање.

Његова исповест и сусрет са Бездомним ће младог песника трансформисати, те се Мајстор приближава Јешуиној улози „учитеља” (Левијевог, Пилатовог), што још једном сведочи о снази истините речи. Ипак, као ни у времену јерусалимском, идеја хуманости и слободе изражена Мајсторовим романом не наилази на разумевање у друштву двадесетог века, а Мајстор је, као тип проповедника слободне речи, неминовно осуђен на страдање и одбацивање од стране свакодневице. Његово дело, као објава Јешуиног лика, представља рефлекс начела светлости, сукобљеног са слепилом (дакле тамом) света, с тим што бреме тог сукоба у Мајстору рађа страх и повлачење пред тамом, он сам не одолева пред светином и њеним заглушујућим гласовима.

Међутим, судбина рукописа и његовог творца регулисана је интервенцијом трансцендентних сила. Рукопис који је, наизглед, изгубљен у ватри Воланд може вратити Мајстору јер је сачуван у „вишој” димензији (где га је прочитао Јешуа), доспео је до сфере Апсолута због онога што представља, те, неуништив, остаје утиснут у вечности. Велика уметност – слободна реч – одјек истине, измиче „земаљским” границама, не да се њима контролисати.

За разлику од Мајстора, који постаје апологета пасивности, Маргарита је оличење принципа акције. Њен лик дат је најпре из Мајсторове перспективе, кроз исповест на клиници; она представља симбол светлости у његовом животу: време проведено са њом у Мајсторовом сећању је период обасјан „мајским сунцем”, последње сећање на њу такође је испуњено светлошћу (И последње чега се сећам из свог живота – то је трака светлости из мог предсобља, и у тој траци расплетен прамен косе, њен бере и њене очи пуне одлучности.). Као и од своје уметности, Мајстор одустаје од љубави, одриче се Маргарите у уверењу да, као душевни болесник и упропашћен човек, нема шта да јој понуди. Међутим, управо је у Маргарити снага која њему недостаје, и тек ће оснажен њеном љубављу Мајстор довршити своју мисију. Ако кроз лик Мајстора можемо сагледати пут интуитивне спознаје истине кроз уметност, у случају Маргаритиног лика покретач и средство такве спознаје свакако је права, верна, вечита љубав. Већ је истакнута њена улога на плану уметничке мисије Мајстора – она га подстиче у раду, препознаје вредност његовог дела. Након пропасти романа безуспешно покушава да спаси и рукопис из ватре и Мајстора од страдања, али, попут Левија Матеја, стиже касно.

Са циљем да спасе Мајстора, Маргарита Николајевна склапа пакт са ђаволом, постаје вештица и домаћица сатаниног бала. За разлику од нагодбе са Мефистом у Фаусту, где се продаја душе догађа у циљу сазнања, код Булгакова је љубав мотив сарадње са ђаволом. Уколико о светлости и тами говоримо као о трансцендентним сферама Воланда и Јешуе, на примеру Маргаритиног лика се може видети њихова усаглашеност – ђаво је помагач јунакињи која је својом природом најприближнија идеји Јешуине проповеди. Склопивши пакт са сатаном, Маргарита прелази из свакодневничке, „реалне” равни у „идеалну”. Њена трансформација у вештицу представља ослобођење: уз поклич Невидљива и слободна! она напушта свој пређашњи живот. Још једном је присутна опозиција природног и вештачког осветљења: У спаваћој соби Маргарите Николајевне гореле су све сијалице и осветљавале потпуни неред у соби, из „нереда” и вештачког живота лишеног љубави, а тиме и сврхе, она излеће кроз прозор (симболично – у другу димензију), на светлост пуног месеца. Деловање месечеве светлости на јунакињу потпуно је различито од њеног узнемирујућег утицаја на Мајстора. Поставши вештица, Маргарита не само да не страхује од месечине већ у њој, нага (ослобођена свих стега „доњег” света), ужива.

Светлост уштапа, као симбол условног света, и ознака Воландове сфере, стални је пратилац њене „вештичије” акције. Месечина представља и важан елемент амбијента хтонског света, нпр. у фантастичној сцени светковине русалки и сатира у част „светле краљице Марго”. И само име јунакиње указује на њену тајанствену повезаност са месецом, грчка реч margarites значи бисер, који је у древним културама сматран симболом месеца и повезиван са магичним дејством месечине.

При преласку у „идеалну”, раван Маргарита задржава све квалитете своје личности из „реалног” света. За разлику од Мајстора, супериорног са аспекта „идеалног” (због способности проницања до истине, могућности да види Исусов лик и осети сатанино присуство), али немоћног у судару са „реалним”, Марго испољава снагу своје личности доследно у обе егзистенцијалне равни. На танку границу између Маргарите Николајевне (из свакодневничке сфере) и „светле краљице Марго” (из условне сфере) указује већ приповедачев уводни опис јунакиње: она је, и пре сусрета са демонском дружином, у једно око вештица, жена у чијим је очима увек тињала некаква тајанствена ватра. У сусрету са Воландом и његовом свитом, тј. у додиру са условним светом, у пуном замаху се испољава Маргаритина „ватра” – унутрашња снага. Неустрашивост изражава већ одлуком о пакту с ђаволом, кулминацију стоицизма представља њено држање на балу код сатане и подношење мука током демонске церемоније, достојанство приликом Воландовог искушавања по завршетку бала чини је оличењем слободног човека, који не моли јаче од себе. У чину милосрђа, спасавања Фриде на рачун жртвовања сопствене среће (поновног сусрета са Мајстором), Маргарита дела онако како јој унутрашњи морални закон налаже, свесна да би другачија одлука родила грижу савести, у чему представља супротност Пилату. Милосрђе се огледа и у њеном одбијању Азазеловог предлога да се убије критичар Латунски, један од Мајсторових „уништитеља” (чиме је неутализован њен једини осветнички акт – демолирање стана Латунског у налету „вештичије” срџбе ). Милосрђе, храброст, пожртвовање – црте су у којима се приближава Јешуи, па се може рећи да јунакиња у себи носи све оно што његово „светло” начело представља.

Чињеница да као таква ужива Воландово поштовање и наклоност, не оставља места претпоставци о антагонизму двојице представника Апсолута. Маргарита својом слободном одлуком ступа у круг Кнеза Тмине, а она је уједно и изабрана да буде домаћица демонског бала као једина која испуњава услове за ту улогу, што указује на подударност воље слободног човека са вољом трансцендентне силе. Мисија „спасавања” Мајстора остварена је захваљујући Воланду, али његова помоћ заслужена је снагом Маргарите, која својим деловањем остварује услове за „ослобођење” Мајстора (посредно и Пилата).

Награда за Маргаритину храброст је поновни сусрет са Мајстором – демонстрација Воландове моћи стварања „чуда” је појава Мајстора у сатанином салону (одсечку условне сфере), у бујици месечеве светлости: …он се лудчки плашљиво освртао на светлост свећа, а бујица месечине врила је око њега. Бујица месечине око Мајстора је она светлост која и Пилату доноси немир, паралела између ових јунака јасно је подвучена истоветним речима које обојица изговарају у неспокоју, на месечини: Ни ноћу, кад је месечина, нема мира, зашто сте ме узнемирили? О, богови, богови… Маргаритина снага и одлучност трансформише Мајстора, доноси отрежњење и стид због сопствене слабости. Маргаритина је жеља да „свемогући” Воланд учини да све буде онако као што је било пре Мајсторове пропасти, тј. да их врати у сутерен на Арбату, да се лампа упали – светлост лампе у овом случју симболизује дом, спокојство „златног периода” живота јунака. Међутим, иако је Маргаритина жеља наизглед услишена, она и Мајстор више не припадају свету свакодневице; њима је, као и роману о Пилату, место у „идеалној” сфери.

У коначном разрешењу њихове судбине, још једном се покреће идеја бесмртности душе и њеног преласка из „доње„ у „горњу” егзистенцијалну сферу. У свакодневничкој равни догађа се физичка смрт јунака ( Мајсторова на клиници Стравинског, Маргаритина у кући њеног мужа ), али се њихов пут у „идеалној” равни наставља ка жељеном миру. Азазелове речи упућене Мајстору: Па ваша пријатељица вас назива мајстором, ви мислите, како онда можете бити мртви? сведоче о неуништивости стваралачког принципа, бесмртности оног ко ствара.

Као и непогода над Москвом, почевши упоредо са њом, пожар у Мајсторовом сутерену означава завршетак једног циклуса. Ватра (од које је све почело и којом све завршавамо, рећи ће Азазел) не представља принцип деструкције, у њој нестаје пређашњи живот да би могао настати нови, и зато је весела попут олује после које ће се над Москвом надвити дуга (У небу је весело и кратко загрмело / Већ опијен будућом трком, мајстор је збацио са полице неку књигу на сто. Раширио јој странице на чаршафу који је пламтео и књига је букнула веселом ватром.). Мајстор је „ослобођен” претходног живота и своје слабости, те коначно може довршити своје дело.
Мајсторов роман довршен је сценом опроштаја Пилату. Према Воландовом речима, Јешуа је роман прочитао, и молио за отпуштање прокуратовог греха. Међутим, човеку ће опростити човек – Мајсторов акт праштања представља прихватање идеје Јешуине проповеди. У времену етичког и духовног суноврата човечанства, у коме је човек преузео улогу ђавола, указује се нужност да човек буде и спаситељ. Могућност искупљења кроз страдање остварује се коначним чином људског милосрђа. Помогнут мисијом Кнеза Тмине, вођен њиме до места опроштења, Мајстор отвара Пилату пут ка Јешуиној светлости: Слободан си! Слободан си! Он те чека! У сцени опроштаја симболички се сједињују обе сфере – садејство апсолутних сила у роману усмерено је ка ослобођењу човека.

Свакако се поставља питање због чега Мајстор није заслужио светлост, већ мир. Љесков говори о „чудном избору Јешуе који к себи приближава Пилата, а одбацује Мајстора”: Скрхан околностима и одричући се од властитог имена, Мајстор жели само спокој – и добија га. И , разуме се, не у „свету”, зато што је „свет” живот, вечита борба. А Пилат, пак, измучен пробуђеном савешћу, отворен је за дијалог, и зато је занимљив Јешуи (тачније, Булгакову). Неприхватљиво је мишљење да Мајсторова судбина представља „одбацивање” од стране Јешуе. Пилат је у област светлости примљен не зато што због пробуђене савести представља занимљивог саговорника, његовом ступању у Јешуину сферу претходи дуг период испаштања, и управо ће Мајстор својим чином милосрђа омогућити његов „прелазак”.

Можемо прихватити мишљење М. Јовановића да Мајстор не може бити у Јешуином кругу јер у сукобу са светином није истрајао као снажна личност, али не и објашњење о ускраћивању светлости јунаку због тога што представља личност из Волановог круга, тј. наслућује присуство и улогу ђавола, и уз његову помоћ враћа спаљен рукопис . Мајстор осећа Воландово присуство захваљујући способности којом наслућује и Јешуин лик, а у рукопису враћеном интервенцијом сатане је одјек Јешуиног начела. Зато није реч о Мајсторовој „припадности” Воландовом кругу, него о већ поменутом садејству и повезаности двеју страна Апсолута, устојству сазданом тако да (по Воландовим речима) „све буде по пропису”, тј. правди, по којој јунак светлост не заслужује због греха у коме је сличан Пилату: слабости и губитку вере у себе, одустајању од слободне речи и одрицању истине, једном речју – кукавичлука.

Ипак, сан Мајсторовог „ученика”, некадашњег песника Бездомног, у епилогу романа указује на то да је „вечна кућа”, спокој у жељеном дому, за јунаке тек успутна станица (попут Пилатовог „вечног боравишта”) на путу према светлости.

У сусрету са Мајстором започиње процес „разгоревања светлости”, тј. буђења личности Ивана Николајевича Пионирева – Бездомног. Од Берлиозовог „ученика” који треба да напише поему о непостојању Христа, он се трансформише у Мајсторовог следбеника; једини је представник московске свакодневице који се од ње одваја – након сусрета са уметником одриче се својих безвредних стихова, сања део романа о Јешуином погубљењу (сан представља пут свести јунака до „више” димензије и један од начина интуитивне спознаје), наслућује судбину јунака у условном свету и погађа тренутак њихове смрти у „реалном” свету, Мајсторов лик и дело настављају да живе у њему. Иако по Мајсторовом „одласку” живот Бездомног тече у оквирима тока свакодневице (некадашњи песник постаје историчар – и даље се налази у области „неслободе” и неаутентичних записа), о сваком пролећном уштапу долази до његовог „буђења” (…Бездомни зна да не може да се бори против самога себе у ноћи уштапа.). Са места Берлиозове погибије и сусрета „старог” Бездомног са представницима условног света, „нови” Бездомни посматра зрење месеца који, свевремен и свеприсутан, плови над бившим песником Иваном Николајевичем и у исти мах стоји на месту у својим висинама. Месечина под којом су се одиграли догађаји Пилатовог доба (Налива се златом светило које је некад висило изнад два петокрака свећњака), и догађаји из времена Воландове мисије, још једном се јавља као симбол истине, вечно присутне. Пролећни уштап буди у Ивану одјек Мајсторове, те и Јешуине речи, која је према „лажним” проповедима Берлиоза или јудејског свештенства у истом односу као и светлост месечине према светлима Москве или јерусалимског храма.

Када је о лунарној симболици у вези са ликом Бездомног реч, треба истаћи још једно њено значење: месец је симбол посредне, дискурзивне, поступне спознаје, његова светлост је одраз сунчеве светлости, те симболизује спознају путем одраза – у случају Бездомног, до спознаје долази посредством Мајсторове „проповеди”, као одраза Јешуиног начела.

Страх у јунаку изазива у сну виђен џелат и сцена погубљења на Голом брду. Булгаковљево поређење: „али није толико страшан џелат колико неприродно осветљење у сну” – као да отвара нову муку која предстоји човековој савести, могућу нову етапу у човековој духовној спознаји. У Ивану Николајевичу, Мајсторовом „ученику и наследнику”, откривамо тежњу за истинитом, природном светлошћу света (за разлику од неприродне). Та је тежња највеће благо сачувано у човековом оку (свести) усред мрака катаклизме.

Смирење у сну почиње визијом месечеве стазе (природне, истините светлости) на коју ступа прокуратор Понтије Пилат, разговарајући са „лутајућим филозофом”, који га уверава да погубљења није ни било. До Бездомног је завршетак романа стигао из „горње” сфере, он може да одсања Пилатов спокој јер је, захваљујући Мајсторовом делу, интуитивно осетио нужност потребе праштања. Међутим, завршетак романа о Пилату није и завршетак сна Бездомног – тек његов сусрет са „учитељем” Мајстором и Маргаритом доноси потпуни мир. Мајсторова сугестија о могућем наставку романа који би требало да напише Бездомни не односи се на Пилата чијој се судбини одласком у светлост нема шта додати. Крај Ивановог сна упућује на то да наставак може бити написан о Мајстору. Он се пред „учеником” појављује у бујици месечине (Тада месечев пут узаври, из њега покуља месечева река и стане да се разлива не све стране. Месец господари и поиграва се, месец игра и весели се.), Маргарита уверава Бездомног да ће „све бити у реду” и јунаци одлазе ка месецу.

Дакле, Иван наслућује њихово напуштање сфере „вечног боравишта” и кретање у сусрет светлости. Пут месеца одлази Пилат, потом Мајстор са Маргаритом, а призор „месечеве поплаве” у сну Бездомног којим се роман завршава указује на то да ће и његов вапај за спокојем, упућен боговима о пролећном уштапу, у одређеном часу бити умирен светлошћу на путу ка „учитељу”.

На почетку романа Мајстор и Маргарита наилазимо на призор богатог симболичког садржаја: Један месечев зрак, пробивши се кроз прашњав, годинама неопран прозор, једва је осветљавао угао где је у прашини и паучини висила заборављена икона, а из њеног киота вирили су крајеви две венчане свеће. Под великом иконом је прибадачом била закачена мала – папирна иконица (у потери за сатанином свитом Иван грешком доспева у непознат стан одакле узима свећу и иконицу као заштиту од нечисте силе). „Прашњав прозор” је поглед – свест „старог” Бездомног, замагљен и упрљан владајућом доктрином; венчане свеће, као симбол јединства у љубави, могу представљати Мајстора и Маргариту; папирна иконица – лик свет(л)ог на папиру симболизује Мајсторов рукопис са утиснутим ликом Јешуе Ха-Ноцрија као репродукцијом „велике иконе„ – Јешуе у равни вечности. Присвајање свеће и иконице је антиципација Ивановог преображаја кроз усвајање Мајсторовог погледа и идеје његовог дела. Један месечев зрак ће на крају постати незадржива поплава месечине око Бездомног: Тада месец помахнита, он сручује бујице светлости право на Ивана, он распрскава светлост на све стране, у соби настаје месечева поплава, светлост се таласа, уздиже, преплављује кревет. Тада Иван Николајевич спава са срећним изразом лица. Трачак светлости пробуђен у човеку у коначном израста у свеобухватну светлост која тријумфује у епилогу романа.

Аутор: Зорана Поповић

Булгаков: Јешуино начело светлости насупрот кукавичлуку Понтија Пилата

НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 лабараторија  лабораторија, лабораториј, лабораторијум
 лавицин  лавичин
 лаворика  ловорика
 ламборџини  ламборгини
 ларпурлатизам  ларпурлартизам
 лезбејка  лезбијка
 летити (ијек.)  летјети (ијек.)
 лизи (дат. од лига)  лиги (дат. од лига)
 лимонтус  лимунтус (и лимунтос)
 литералан  литераран
 лицимер  лицемер
 Лото, ЛОТО  лото

Најчешће правописне грешке (на слово А)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Б)>>

Најчешће правописне грешке (на слово В)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Г)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Д)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Ђ)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Е)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Ж)>>

Најчешће правописне грешке (на слово З)>>

Најчешће правописне грешке (на слово И)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Ј)>>

Најчешће правописне грешке (на слово К)>>

Врста танког у тигању прженог теста од брашна, млека и јаја, у које се увија надев (пекмез, сир и др.) називамо палачинка или палачинак.

Премда је много заступљенији у говору и писању женски род – палачинка, исправно је и палачинка и палачинак.

Ова реч је код нас дошла из мађарског језика – palacsinta (рум. placinta).

Датив једнине именице палачинка гласи палачинки и палачинци. Генитив множине – палачинки и палачинака.

Следеће логично питање је: мршавити или мршавети?

Ова реч води порекло од strichlieren (аустр. нем.) што значи: означити цртом, превући црту преко нечега, прецртати, брисати.

Иако је уобичајено штиклирати, правилно је само – штриклирати.

Деликвнет или делинквент?

Ево речи грофа Л.Н. Толстоја у писму Н.Н. Страхову:

„Како бих волео да могу да искажем све оно што осећам о Достојевском. Описујући своја осећања, ви сте изразили делом и моја. Ја никад нисам видео овог човека и никад нисам дошао у непосредан додир с њим, а када је, изненада, умро, схватио сам да ми је био најближи, најдражи, најпотребнији човек. И никада ми није падало на памет да се поредим с њим, никада. Све што је он радио (оно право, добро што је радио) било је такво да што више тога уради, ја се осећам боље. Умност туђа у мени изазива завист, ум — такође, а дело срца — само радост. Ја сам њега заиста сматрао својим пријатељем и мислио сам да ћемо се свакако срести, да до сада није било прилике, али да је то неминовно. Кад изненада читам – умро је. Као да ми се тло измаче под ногама. Узнемирих се, а онда схватих да ми је био драг, те заплаках, и сад још плачем. Недавно, пре његове смрти, читао сам Понижене и увређене и био сам ганут”.¹

А у другом, ранијем писму:

„Ових дана читао сам Мртви дом. Много тога сам заборавио, поново сам читао и ја не знам бољу књигу у читавој новијој књижевности, укључујући и Пушкина. Није ту стил, већ је тачка гледишта чудесна: искрена, природна и хришћанска. Добра, поучна књига. Уживао сам цео јучерашњи дан како одавно уживао нисам. Ако видите Достојевског, реците му да га волим.”²

Владимир Соловјов, ТРИ ГОВОРА У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ (стр. 9–10), Службени гласник, Беогрд, 2009.

Напомена: 1. Од 5. до 10. фебруара 1881.
2. У писму Н.Н. Страхову од 26. септембра 1880.

Толстој каквог нисмо познавали

Извор: srodstvopoizboru.wordpress.com

Фотографија: Pinterest

Моја давнашња жеља, ваљда још од времена када се Милош Црњански вратио из Лондона у Београд да га лично упознам и упитам о нечему што ме је живо занимало, а што је произилазило из његове литературе, нарочито оне предратне, годинама није могла да се оствари из разлога који ми је био добро познат и због чега нисам желео да будем упоран у својој жељи. Било ми је познато, наиме, да Милош Црњански није трпео психијатре и психологе, негде из дубине душе, одавно. Не желим да улазим, управо зато што сам преко тридесет година радио као психијатар са људима најразличитијег конституционалног састава, разних професија и година старости, мишљења и различитих идеја, у могуће разлоге овој одбојности Црњанског према „детективском” послу психијатара. И када сам га, најзад, упознао, нисам покушавао да „психијатријски” продрем у тамне дубине психе једног великог писца, јер ми то и није била никад намера. У ствари, мојих неколико сусрета са Милошем Црњанским, непуних годину дана пре његове смрти, могао бих мирно назвати неуспелим.

(…)

Када сам упознао Милоша Црњанског у 1977. години, неколико месеци пре његове смрти, изгледао је стар, уморан и физички јако слаб. При првом сусрету није било могуће водити било какав разговор дуже од неколико минута. Милош је прелазио с теме на тему, не увек повезано, каткад чак збркано и неразумљиво. А онда постепено, као да смо се боље навикли један на другог. Уочавао сам, најпре, сукоб са женом за коју каже да му „господари”, наређује и показује „власт”. Када га ја у шали подсећам да је он вероватно током целог брака, који траје већ педесет шест година, био онај који је наређивао и владао, и да је сада ред да се улоге мало промене, он се смеши и потврђује. Највише се спори са женом око исхране. Уколико више његова жена, иначе његова исписница, тражи од њега да једе, показујући сама пример доброг апетита, утолико се Милош више опире и једе мање. Док је жена изашла за тренутак у другу собу, Милош ми рече: „Она не разуме да се у овим годинама мало једе и то што се поједе буде довољно. Имам жељу да лагано једем и уживам ако ми се допадне. То је, додуше, сада тешко, али моја жена једе брзо и тера и мене да тако једем, и то у мени изазива одвратност”. Вида не разуме, по Милошевом мишљењу, ни друге ствари. Тако, на пример, када се он загледа у шаре на меблу којим су покривене фотеље у стану и у тим шарама, у цвећу, види главе које се према њему окрећу и цере, она њега сматра лудим „само зато што и она то не види. Одвратан ми је тај мебл, а морам да га гледам.” Кажем да тај мебл уопште није ружан, да подсећа на Рафаелове таписерије, на шта Милош примећује да никада није волео таписерије. Опет се враћа на жену и каже: „Она хоће стално да ме веже уз ствари и да будем као некад, а ја сам се променио, све више одбацујем од себе сувишно, све ми мање треба. Ето, престао сам да читам и новине, још по неки часопис или књига, али очи ми попуштају, то је сигурно од много читања у току живота.”

Имам утисак извесне пустоши код Црњанског, не само органске природе услед напредовале артериосклерозе, већ душевне пустоши. Не изгледа да је задовољан својим животом и оним што је створио. Као да сумња у свој идентитет, пре свега онај национални: „Све је почело са повратком из Лондона у Београд. Па, какав сам ја Србин, мешавина сам, одвратни су ми подједнако Срби, Енглези И Немци. Бесмислено је истраживати нечије порекло, па сви смо велике мешавине. Нема Србина, него има православних, католика и тако даље. Вера је важнија од нације.”
О вери и религији, ипак, или не жели, или не уме да разговара. Сваки мој покушај да наведем разговор на ту тему, узалудан је, једноставно пређе преко питања и почне нешто друго да прича: „Сада сам у Београду, а могао бих становати и у Паризу, чак са већим задовољством”. Када сам га упитао да ли постоји нација која му није одвратна, одговорио је без размишљања: „Руси”. Зашто, заинтересовао сам се. „Зато што умеју животињски да једу, да се истински радују, да буду једноставни и прости. Обишао сам свет и уморио се од путовања. Некад сам терао моју жену да слушамо велику музику, сада бих најрадије слушао просту народну грчку и македонску музику”. Враћам се на Словене и Русе и питам га да ли верује да они имају будућност у историји. „Апсолутно”, каже беспоговорно. Одговор је садржан у претходној похвали Руса као најздравијег, најприроднијег и најједноставнијег народа.

Једном приликом, при поздрављању на растанку Црњански ми каже: „Само се немојте бавити собом, то је проклетство”. Остао је да седи у меблираној фотељи, иако је хтео да устане и испрати ме; на вратима, његова жена, час очајна, час уплашена његовим стањем како га она види, пита: „А шта да радим када он изађе у ходник куће и почне да виче: упомоћ?”. Пре неки дан дуго је плакала јер је Милош исцепао своју слику из младости коју је она нарочито волела. Пошто је ово испричала у његовом присуству, упитао сам га зашто је то урадио. Одмах је одговорио да не зна, „тако ми је дошло”, а онда мало злобно додао: „Зато што је сувише гледала у ту слику”, као да је хтео да каже: уместо мене садашњег , она хоће још да ме воли лепог из прошлости. Још је на све дошла накнадна опомена упућена мени: „Чувајте се жена!”

На моје питање да ли нешто чита, каже да због слабих очију мало чита, „једва тридесетак редова и то нешто вредно, на пример нешто из француске књижевности, због немилосрдности њихове, или из италијанске, да бх уживао, или мађарске, у којој се види развој писца из детињства на солидним основама”. Аустро-угарска Монархија је творевина Европе, и она се, према Црњанском, и поред свих својих негативности, мора ценити. Она је делимично успела у ономе по чему је римска историја била позната и моћна: кроз силу наметала је и стварну културу народима који је сами нису имали, или нису имали довољно. „Сада је све то друкчије.”

Воли да истакне и по други, трећи пут, како је био добар фудбалер у младости. Био је центар у неком клубу у Темишвару и још има живих који се сећају како је добро играо. Када ноћу добро одспава, има обичај ујутру да каже: Спавао сам као стари фудбалер. Али да би показао да није био само спортиста, него и елегантан дипломата, истиче какав је сјајан фрак носио на пријемима, „док је Андрић имао босански фрак, није могао да изиђе из те средине, иако се трудио и завидео ми је.” Осећајући, ваљда, да је претерао, да би ублажио ово што је рекао о Андрићу, додаје како је Андрић као писац увек био најбољи када се бавио босанским темама. Али он сам (Андрић), као да тиме није био сасвим задовољан, већ је тежио да постане светски писац, „што му је уосталом и успело”. Кажем како у Омерпаши Латасу Андрић има симпатије за православни свет у Босни, на шта Црњански додаје: „да, али ту симпатију је показао пред крај живота. Он је, изгледа, мешавина православне мајке и католичког оца”.

„Када човек дочека оволике године, остаје му само да буде у души песимист, јер је у тами и пред тамом, а да се пред другима показује као оптимист и да друге засмејава. А смешан је и јадан стар човек. Када кроз прозор гледам како стари људи чекају на тролејбус и улазе у њега, то је да пукнеш од смеха. Нико не гледа у старе људе, нарочито у старе жене. Некада су младићи уживали да слушају старог Сократа, ваљда зато што је још било религије, а сада, нека проба неки стар човек да приђе некој групи младих на Тргу код Кнежевог споменика, биће исмејан. Не волим нигде да идем. Одржавам моје фудбалске ноге гимнастишући у соби, што бих излазио. А када изиђем, одмах неко приђе и нешто пита, о себи прича, јер је наш свет социјалан. Пробајте да му не пружите руку или не одговорите! Још је горе када шетам парком и приметим како ме неки шпијун прати, бесмислено се врти око мене и хода горе-доле.” Питам зашто га прате и какав је циљ шпијунаже. Одговор гласи: „За једне сам фашиста, за друге ројалиста, за треће комуниста”. Госпођа Црњански прекида ову врсту разговора и прича како је Милош до пре три године често и радо пешачио, одлазио у природу, нарочито словеначку. А онда је имао у љубљанском хотелу „Слон”, пре три године, јако тровање стомака од чега се није честито никад опоравио, па је од тада скоро престао да излази и физички је попустио. Милош коментарише: „Био је то покушај тровања у хотелу”.

Причамо о савременој светској књижевности и данашњим писцима. „Прошло је време великих романа. Када је такав роман у Америци доспео у џепну књигу коју је свако могао да прочита возећи се метроом на посао, био је крај и читаоцу и писцу. Сада се пише за забављање, а чита се свуда и на сваком месту. Најмање у самоћи и тишини, како је некад роман и писан и читан. Нема више ни атмосфере ни поштовања за роман. И сада се сваком чини да може да пише, па и пише”.

Иако стар и исцрпљен, Милош Црњански не прича о прошлости како смо то уобичајили да слушамо од старих људи. Тек понекад се нечег сети. „Двадесет дана био сам у Бечу 1914. године медицинар. Становао сам код мојих рођака који су имали везе са медицинским круговима и који су ме увели у клинике. Мислио сам да ћу бити лекар. Допало ми се то, а и лекар је тада био нешто сасвим друго него обичан свет који је гурао нос у чашу пива. Али, када сам видео ампутиране ноге људима, одмах сам све оставио и увидео да то није за мене.”

Приликом једне моје нове посете, када смо повели разговор о здрављу и медицини, рекао ми је: „Немам чему више да се надам, стигао сам до краја. Ничега се не бојим, још је страх остао само од моје жене. Видећете, ако дочекате, невероватно је шта се доживљава у осамдесет четвртој години, то се не може ни замислити, нити рећи, мора се доћи до тих година и онда знати. Гледам пре неки дан кроз прозор у сунце и уверено кажем себи: Дошло је пролеће. Још мало па ћу изаћи напоље”.

(…)

Часопис Књижевност, 1993, 5–6.

Фотографија: www.avantartmagazin.com

Црњански је умро намерно

Реч је о именици женског рода: опасна зараза, помор, епидемија (обично стоке). У фигуративном значењу представља несрећу, пропаст, погубу.

(Речник српскога језика)

Офталм-, офталмо- (грч. ophthalmos око) као први део речи означава оно што је у вези са оком, очни; у овом случају – очни лекар, окулист.

Иако често чујемо другачије, правилно је рећи офталмолог, у множини – офталмолози; офталмологија.

Хидрантни или хидратантни

 

Иако много чешће чујемо ово друго, исправно је једино делинквент.

Потиче од латинске речи delinquens, према delinquere – скривати, што значи преступник, прекршитељ, криминалац.

Делинквенција потиче од латинског delinquentia и значи – кршење закона, криминал, преступништво.

У женском роду – делинквенткиња, а не деликвенткиња.

О најчешћим правописним грешакама на слово Д прочитајте ОВДЕ.