Pripadnicima relativizovane svakodnevice u romanu suprotstavljeni su Voland i Ješua kao predstavnici večnih načela, ali se iz gomile, istovetne u svojoj bezličnosti kako u dobu postrevolucinarne Moskve tako i u vremenu Pontija Pilata, izdvajaju i naslovni junaci romana koji predstavljaju otelovljenje ideala slobodne, autentične ličnosti. Kroz lik Majstora Bulgakov progovara o sudbini umetnika u društvu i besmrtnosti njegovog stvaralačkog čina. Autor romana o Pilatu dolazi u sukob sa vladajućom ideologijom komunističkog totalitarnog režima, kritika njegovo delo ocenjuje kao pokušaj „proturanja ideologije Hrista” i optužuje zbog pilatovštine – Majstorov roman je, između ostalog, osuda vlasti (griža savesti predstavnika vlasti, prokuratora, zbog čina koji volja vlasti nalaže osnov je za duboko preispitivanje principa na kojima ona počiva). Odvajanje Majstora iz svakodnevice započinje napuštanjem profesije istoričara. Govoreći o Kantovom uticaju na Bulgakova, M. Jovanović ističe njegov negativan stav prema „istorijskom” tretmanu sudbine čovečanstva i pojedinca; oblast istorije nalazi se u granicama sveta „pojava”, istorijska svedočanstva su nepouzdana, neautentična (ilustraciju ovog stava predstavlja neautentičnost Levijevih zapisa Ješuinih propovedi). Iz sfere istorijskih, dakle neverodostojnih činjenica Majstor prelazi u oblast umetnosti, intuitivne spoznaje istine: on naslućuje kako su se odigrali događaji u Judeji dva milenijuma ranije, naslutiće prisustvo đavola u Moskvi, kao i povezanost svoje romaneskne ideje sa Volandovom akcijom.

U trenutku pojavljivanja pred čitaocem, junak se nalazi na klinici za duševne bolesnike, gde svoju ispovest pripoveda Ivanu Bezdomnom, koji u bolnicu dospeva nakon Berliozove pogibije i susreta sa demonskom družinom. U „prošlom” životu Majstorovom, o kome on govori svom sabesedniku, prekretnicu predstavlja početak bavljenja pisanjem i susret sa Margaritom. Oba događaja imaju karakter „sudbinskog”. Iskorak u ravan umetnosti realizovan je, sa „realnog”, svakodnevničkog aspekta posmatrano, zahvaljujući srećnoj slučajnosti – dobitak na lutriji omogućava Majstoru da napusti posao i posveti se pisanju. Ova okolnost može biti shvaćena kao intervencija koja dolazi iz „gornje” sfere (gde principa slučajnosti nema), odakle će Majstoru biti pružena pomoć da svoje delo i dovrši. Pri prvom susretu sa Margaritom dolazi do intuitivnog prepoznavanja prave, sudbinske ljubavi (…ja sam najednom, i to potpuno neočekivano, shvatio da sam celog života voleo upravo tu ženu). Svojom pojavom Margarita pokreće junaka na emotivnom planu, oslobađajući ga dotadašnjeg osećaja usamljenosti i izolovanosti od sveta, kao i na planu umetničke misije – ona je ta koja ga naziva „majstorom”, ulivajući mu poverenje u vrednost stvaralačkog podviga i predviđajući veliki uspeh romanu o Pilatu i Ješui. Period rada na rukopisu i ljubavi sa „tajnom suprugom” Margaritom, u idiličnom utočištu – suterenu okruženom jorgovanom, predstavlja „zlatno doba” junakovog života, koje se prekida u trenu kada Majstor sa završenim romanom iz tajnog, intimnog, izlazi u javni život i svoje delo daje na uvid merilima sveta sovjetske književnosti kraja dvadesetih godina. U susretu sa književnom javnošću, koja rukopis odbija, ismeva i napada, Majstor doživljava slom. Njegova reakcija na ozlojeđenost kritičara prerasta iz čuđenja u neobjašnjiv strah, gubitak vere u sebe i svoje delo, početak psihičke bolesti u kojoj se rađa strah od mraka i panika u pomračini pred halucinacijom „hobotnice hladnih pipaka”. U trenutku potpunog beznađa, Majstor baca u vatru svoj rukopis. Tama u kojoj je Majstor prestravljen, simbolično predstavlja mračnu atmosferu društva u kome vlada totalitarna kontrola nad ideologijom, kulturom, stvaralaštvom, čovekom.

Jasna je sličnost sa situacijom samog Bulgakova, koji, u nastupu nervnog rastrojstva, uništava svoj rukopis „romana o đavolu”, Majstorov unutrašnji krah je proživljena teskoba njegovog tvorca. Nigde i nikada u štampi SSSR-a ja nisam dobio ni jednu povoljnu kritiku mojih radova; Propala su ne samo moja prošla dela… sva moja dela su beznadna; Patim od napada straha u samoći; Ne osećam mržnju, ali sam veoma umoran i krajem 1929. sam oboleo. Ta i zver se može umoriti. Zver je izjavila da više nije vuk, već pisac. Da se odriče svoje profesije. Da se povlači u ćutanje. – neke su od izjava koje je Bulgakov ostavio za sobom u pismima, a koje mogu poslužiti kao ilustracija tragova ličnosti autora u liku junaka Majstora i Margarite. Nesumnjivo je deo piščevog iskustva i ličnosti pretočen u lik Majstora, Bulgakov sam podvlači ovu identifikaciju, birajući za završetak svog dela reči: …surovi peti prokurator Judeje konjanik Pilat Pontijski, koje predstavljaju završetak Majstorovog romana. I pisac i njegov junak nevoljno su se sukobili sa društvom u kome se umetniku nameće uloga najamnog radnika dužnog da radi u skladu sa političkom doktrinom države. Jedino što slobodnom stvaraocu preostaje je da spas potraži u duševnoj bolnici, koja, u odnosu na svet izvan, deluje kao prihvatljivo utočište.

Majstorov roman doživljava neuspeh, junak dospeva u zatvor kao žrtva lažne dojave Alojzija Mogariča (jednog od mnogobrojnih Juda dvadesetog veka), gubi suteren na Arbatu, odlazi na kliniku doktora Stravinskog, uveren u sopstvenu bezvrednost, odriče se Margarite i pisanja. Gubitak doma, ljubavi i poziva uslovljava njegovo osećanje gubitka identiteta. Ispunjen nemirom i strahom, Majstor se, pripovedajući Bezdomnom ispovest, uznemireno uklanja od mesečine, uzmiče pred svetlošću, međutim, iako skrivajući se, on neprestano posmatra mesec. Kao čovek, Majstor doživljava slom – skrivanjem od mesečine izražena je njegova slabost, a pogled uperen ka mesecu otkriva da umetnik u njemu (koji oseća prisustvo đavola i ustrojstvo kosmičkog poretka), i dalje živ, žudi za istinom. Omrznuvši svoj roman, on odustaje od istine, a u odricanju istine, gubitku vere u sebe, odsustvu mira i težnji za njim junak je sličan Pilatu Pontijskom. Majstor je pokušao da uništi svoju slobodnu reč – roman o Pilatu, koja mu je, kao i Ješui njegova propoved, donela stradanje.

Njegova ispovest i susret sa Bezdomnim će mladog pesnika transformisati, te se Majstor približava Ješuinoj ulozi „učitelja” (Levijevog, Pilatovog), što još jednom svedoči o snazi istinite reči. Ipak, kao ni u vremenu jerusalimskom, ideja humanosti i slobode izražena Majstorovim romanom ne nailazi na razumevanje u društvu dvadesetog veka, a Majstor je, kao tip propovednika slobodne reči, neminovno osuđen na stradanje i odbacivanje od strane svakodnevice. Njegovo delo, kao objava Ješuinog lika, predstavlja refleks načela svetlosti, sukobljenog sa slepilom (dakle tamom) sveta, s tim što breme tog sukoba u Majstoru rađa strah i povlačenje pred tamom, on sam ne odoleva pred svetinom i njenim zaglušujućim glasovima.

Međutim, sudbina rukopisa i njegovog tvorca regulisana je intervencijom transcendentnih sila. Rukopis koji je, naizgled, izgubljen u vatri Voland može vratiti Majstoru jer je sačuvan u „višoj” dimenziji (gde ga je pročitao Ješua), dospeo je do sfere Apsoluta zbog onoga što predstavlja, te, neuništiv, ostaje utisnut u večnosti. Velika umetnost – slobodna reč – odjek istine, izmiče „zemaljskim” granicama, ne da se njima kontrolisati.

Za razliku od Majstora, koji postaje apologeta pasivnosti, Margarita je oličenje principa akcije. Njen lik dat je najpre iz Majstorove perspektive, kroz ispovest na klinici; ona predstavlja simbol svetlosti u njegovom životu: vreme provedeno sa njom u Majstorovom sećanju je period obasjan „majskim suncem”, poslednje sećanje na nju takođe je ispunjeno svetlošću (I poslednje čega se sećam iz svog života – to je traka svetlosti iz mog predsoblja, i u toj traci raspleten pramen kose, njen bere i njene oči pune odlučnosti.). Kao i od svoje umetnosti, Majstor odustaje od ljubavi, odriče se Margarite u uverenju da, kao duševni bolesnik i upropašćen čovek, nema šta da joj ponudi. Međutim, upravo je u Margariti snaga koja njemu nedostaje, i tek će osnažen njenom ljubavlju Majstor dovršiti svoju misiju. Ako kroz lik Majstora možemo sagledati put intuitivne spoznaje istine kroz umetnost, u slučaju Margaritinog lika pokretač i sredstvo takve spoznaje svakako je prava, verna, večita ljubav. Već je istaknuta njena uloga na planu umetničke misije Majstora – ona ga podstiče u radu, prepoznaje vrednost njegovog dela. Nakon propasti romana bezuspešno pokušava da spasi i rukopis iz vatre i Majstora od stradanja, ali, poput Levija Mateja, stiže kasno.

Sa ciljem da spase Majstora, Margarita Nikolajevna sklapa pakt sa đavolom, postaje veštica i domaćica sataninog bala. Za razliku od nagodbe sa Mefistom u Faustu, gde se prodaja duše događa u cilju saznanja, kod Bulgakova je ljubav motiv saradnje sa đavolom. Ukoliko o svetlosti i tami govorimo kao o transcendentnim sferama Volanda i Ješue, na primeru Margaritinog lika se može videti njihova usaglašenost – đavo je pomagač junakinji koja je svojom prirodom najpribližnija ideji Ješuine propovedi. Sklopivši pakt sa satanom, Margarita prelazi iz svakodnevničke, „realne” ravni u „idealnu”. Njena transformacija u vešticu predstavlja oslobođenje: uz poklič Nevidljiva i slobodna! ona napušta svoj pređašnji život. Još jednom je prisutna opozicija prirodnog i veštačkog osvetljenja: U spavaćoj sobi Margarite Nikolajevne gorele su sve sijalice i osvetljavale potpuni nered u sobi, iz „nereda” i veštačkog života lišenog ljubavi, a time i svrhe, ona izleće kroz prozor (simbolično – u drugu dimenziju), na svetlost punog meseca. Delovanje mesečeve svetlosti na junakinju potpuno je različito od njenog uznemirujućeg uticaja na Majstora. Postavši veštica, Margarita ne samo da ne strahuje od mesečine već u njoj, naga (oslobođena svih stega „donjeg” sveta), uživa.

Svetlost uštapa, kao simbol uslovnog sveta, i oznaka Volandove sfere, stalni je pratilac njene „veštičije” akcije. Mesečina predstavlja i važan element ambijenta htonskog sveta, npr. u fantastičnoj sceni svetkovine rusalki i satira u čast „svetle kraljice Margo”. I samo ime junakinje ukazuje na njenu tajanstvenu povezanost sa mesecom, grčka reč margarites znači biser, koji je u drevnim kulturama smatran simbolom meseca i povezivan sa magičnim dejstvom mesečine.

Pri prelasku u „idealnu”, ravan Margarita zadržava sve kvalitete svoje ličnosti iz „realnog” sveta. Za razliku od Majstora, superiornog sa aspekta „idealnog” (zbog sposobnosti pronicanja do istine, mogućnosti da vidi Isusov lik i oseti satanino prisustvo), ali nemoćnog u sudaru sa „realnim”, Margo ispoljava snagu svoje ličnosti dosledno u obe egzistencijalne ravni. Na tanku granicu između Margarite Nikolajevne (iz svakodnevničke sfere) i „svetle kraljice Margo” (iz uslovne sfere) ukazuje već pripovedačev uvodni opis junakinje: ona je, i pre susreta sa demonskom družinom, u jedno oko veštica, žena u čijim je očima uvek tinjala nekakva tajanstvena vatra. U susretu sa Volandom i njegovom svitom, tj. u dodiru sa uslovnim svetom, u punom zamahu se ispoljava Margaritina „vatra” – unutrašnja snaga. Neustrašivost izražava već odlukom o paktu s đavolom, kulminaciju stoicizma predstavlja njeno držanje na balu kod satane i podnošenje muka tokom demonske ceremonije, dostojanstvo prilikom Volandovog iskušavanja po završetku bala čini je oličenjem slobodnog čoveka, koji ne moli jače od sebe. U činu milosrđa, spasavanja Fride na račun žrtvovanja sopstvene sreće (ponovnog susreta sa Majstorom), Margarita dela onako kako joj unutrašnji moralni zakon nalaže, svesna da bi drugačija odluka rodila grižu savesti, u čemu predstavlja suprotnost Pilatu. Milosrđe se ogleda i u njenom odbijanju Azazelovog predloga da se ubije kritičar Latunski, jedan od Majstorovih „uništitelja” (čime je neutalizovan njen jedini osvetnički akt – demoliranje stana Latunskog u naletu „veštičije” srdžbe ). Milosrđe, hrabrost, požrtvovanje – crte su u kojima se približava Ješui, pa se može reći da junakinja u sebi nosi sve ono što njegovo „svetlo” načelo predstavlja.

Činjenica da kao takva uživa Volandovo poštovanje i naklonost, ne ostavlja mesta pretpostavci o antagonizmu dvojice predstavnika Apsoluta. Margarita svojom slobodnom odlukom stupa u krug Kneza Tmine, a ona je ujedno i izabrana da bude domaćica demonskog bala kao jedina koja ispunjava uslove za tu ulogu, što ukazuje na podudarnost volje slobodnog čoveka sa voljom transcendentne sile. Misija „spasavanja” Majstora ostvarena je zahvaljujući Volandu, ali njegova pomoć zaslužena je snagom Margarite, koja svojim delovanjem ostvaruje uslove za „oslobođenje” Majstora (posredno i Pilata).

Nagrada za Margaritinu hrabrost je ponovni susret sa Majstorom – demonstracija Volandove moći stvaranja „čuda” je pojava Majstora u sataninom salonu (odsečku uslovne sfere), u bujici mesečeve svetlosti: …on se ludčki plašljivo osvrtao na svetlost sveća, a bujica mesečine vrila je oko njega. Bujica mesečine oko Majstora je ona svetlost koja i Pilatu donosi nemir, paralela između ovih junaka jasno je podvučena istovetnim rečima koje obojica izgovaraju u nespokoju, na mesečini: Ni noću, kad je mesečina, nema mira, zašto ste me uznemirili? O, bogovi, bogovi… Margaritina snaga i odlučnost transformiše Majstora, donosi otrežnjenje i stid zbog sopstvene slabosti. Margaritina je želja da „svemogući” Voland učini da sve bude onako kao što je bilo pre Majstorove propasti, tj. da ih vrati u suteren na Arbatu, da se lampa upali – svetlost lampe u ovom slučju simbolizuje dom, spokojstvo „zlatnog perioda” života junaka. Međutim, iako je Margaritina želja naizgled uslišena, ona i Majstor više ne pripadaju svetu svakodnevice; njima je, kao i romanu o Pilatu, mesto u „idealnoj” sferi.

U konačnom razrešenju njihove sudbine, još jednom se pokreće ideja besmrtnosti duše i njenog prelaska iz „donje„ u „gornju” egzistencijalnu sferu. U svakodnevničkoj ravni događa se fizička smrt junaka ( Majstorova na klinici Stravinskog, Margaritina u kući njenog muža ), ali se njihov put u „idealnoj” ravni nastavlja ka željenom miru. Azazelove reči upućene Majstoru: Pa vaša prijateljica vas naziva majstorom, vi mislite, kako onda možete biti mrtvi? svedoče o neuništivosti stvaralačkog principa, besmrtnosti onog ko stvara.

Kao i nepogoda nad Moskvom, počevši uporedo sa njom, požar u Majstorovom suterenu označava završetak jednog ciklusa. Vatra (od koje je sve počelo i kojom sve završavamo, reći će Azazel) ne predstavlja princip destrukcije, u njoj nestaje pređašnji život da bi mogao nastati novi, i zato je vesela poput oluje posle koje će se nad Moskvom nadviti duga (U nebu je veselo i kratko zagrmelo / Već opijen budućom trkom, majstor je zbacio sa police neku knjigu na sto. Raširio joj stranice na čaršafu koji je plamteo i knjiga je buknula veselom vatrom.). Majstor je „oslobođen” prethodnog života i svoje slabosti, te konačno može dovršiti svoje delo.
Majstorov roman dovršen je scenom oproštaja Pilatu. Prema Volandovom rečima, Ješua je roman pročitao, i molio za otpuštanje prokuratovog greha. Međutim, čoveku će oprostiti čovek – Majstorov akt praštanja predstavlja prihvatanje ideje Ješuine propovedi. U vremenu etičkog i duhovnog sunovrata čovečanstva, u kome je čovek preuzeo ulogu đavola, ukazuje se nužnost da čovek bude i spasitelj. Mogućnost iskupljenja kroz stradanje ostvaruje se konačnim činom ljudskog milosrđa. Pomognut misijom Kneza Tmine, vođen njime do mesta oproštenja, Majstor otvara Pilatu put ka Ješuinoj svetlosti: Slobodan si! Slobodan si! On te čeka! U sceni oproštaja simbolički se sjedinjuju obe sfere – sadejstvo apsolutnih sila u romanu usmereno je ka oslobođenju čoveka.

Svakako se postavlja pitanje zbog čega Majstor nije zaslužio svetlost, već mir. Ljeskov govori o „čudnom izboru Ješue koji k sebi približava Pilata, a odbacuje Majstora”: Skrhan okolnostima i odričući se od vlastitog imena, Majstor želi samo spokoj – i dobija ga. I , razume se, ne u „svetu”, zato što je „svet” život, večita borba. A Pilat, pak, izmučen probuđenom savešću, otvoren je za dijalog, i zato je zanimljiv Ješui (tačnije, Bulgakovu). Neprihvatljivo je mišljenje da Majstorova sudbina predstavlja „odbacivanje” od strane Ješue. Pilat je u oblast svetlosti primljen ne zato što zbog probuđene savesti predstavlja zanimljivog sagovornika, njegovom stupanju u Ješuinu sferu prethodi dug period ispaštanja, i upravo će Majstor svojim činom milosrđa omogućiti njegov „prelazak”.

Možemo prihvatiti mišljenje M. Jovanovića da Majstor ne može biti u Ješuinom krugu jer u sukobu sa svetinom nije istrajao kao snažna ličnost, ali ne i objašnjenje o uskraćivanju svetlosti junaku zbog toga što predstavlja ličnost iz Volanovog kruga, tj. naslućuje prisustvo i ulogu đavola, i uz njegovu pomoć vraća spaljen rukopis . Majstor oseća Volandovo prisustvo zahvaljujući sposobnosti kojom naslućuje i Ješuin lik, a u rukopisu vraćenom intervencijom satane je odjek Ješuinog načela. Zato nije reč o Majstorovoj „pripadnosti” Volandovom krugu, nego o već pomenutom sadejstvu i povezanosti dveju strana Apsoluta, ustojstvu sazdanom tako da (po Volandovim rečima) „sve bude po propisu”, tj. pravdi, po kojoj junak svetlost ne zaslužuje zbog greha u kome je sličan Pilatu: slabosti i gubitku vere u sebe, odustajanju od slobodne reči i odricanju istine, jednom rečju – kukavičluka.

Ipak, san Majstorovog „učenika”, nekadašnjeg pesnika Bezdomnog, u epilogu romana ukazuje na to da je „večna kuća”, spokoj u željenom domu, za junake tek usputna stanica (poput Pilatovog „večnog boravišta”) na putu prema svetlosti.

U susretu sa Majstorom započinje proces „razgorevanja svetlosti”, tj. buđenja ličnosti Ivana Nikolajeviča Pionireva – Bezdomnog. Od Berliozovog „učenika” koji treba da napiše poemu o nepostojanju Hrista, on se transformiše u Majstorovog sledbenika; jedini je predstavnik moskovske svakodnevice koji se od nje odvaja – nakon susreta sa umetnikom odriče se svojih bezvrednih stihova, sanja deo romana o Ješuinom pogubljenju (san predstavlja put svesti junaka do „više” dimenzije i jedan od načina intuitivne spoznaje), naslućuje sudbinu junaka u uslovnom svetu i pogađa trenutak njihove smrti u „realnom” svetu, Majstorov lik i delo nastavljaju da žive u njemu. Iako po Majstorovom „odlasku” život Bezdomnog teče u okvirima toka svakodnevice (nekadašnji pesnik postaje istoričar – i dalje se nalazi u oblasti „neslobode” i neautentičnih zapisa), o svakom prolećnom uštapu dolazi do njegovog „buđenja” (…Bezdomni zna da ne može da se bori protiv samoga sebe u noći uštapa.). Sa mesta Berliozove pogibije i susreta „starog” Bezdomnog sa predstavnicima uslovnog sveta, „novi” Bezdomni posmatra zrenje meseca koji, svevremen i sveprisutan, plovi nad bivšim pesnikom Ivanom Nikolajevičem i u isti mah stoji na mestu u svojim visinama. Mesečina pod kojom su se odigrali događaji Pilatovog doba (Naliva se zlatom svetilo koje je nekad visilo iznad dva petokraka svećnjaka), i događaji iz vremena Volandove misije, još jednom se javlja kao simbol istine, večno prisutne. Prolećni uštap budi u Ivanu odjek Majstorove, te i Ješuine reči, koja je prema „lažnim” propovedima Berlioza ili judejskog sveštenstva u istom odnosu kao i svetlost mesečine prema svetlima Moskve ili jerusalimskog hrama.

Kada je o lunarnoj simbolici u vezi sa likom Bezdomnog reč, treba istaći još jedno njeno značenje: mesec je simbol posredne, diskurzivne, postupne spoznaje, njegova svetlost je odraz sunčeve svetlosti, te simbolizuje spoznaju putem odraza – u slučaju Bezdomnog, do spoznaje dolazi posredstvom Majstorove „propovedi”, kao odraza Ješuinog načela.

Strah u junaku izaziva u snu viđen dželat i scena pogubljenja na Golom brdu. Bulgakovljevo poređenje: „ali nije toliko strašan dželat koliko neprirodno osvetljenje u snu” – kao da otvara novu muku koja predstoji čovekovoj savesti, moguću novu etapu u čovekovoj duhovnoj spoznaji. U Ivanu Nikolajeviču, Majstorovom „učeniku i nasledniku”, otkrivamo težnju za istinitom, prirodnom svetlošću sveta (za razliku od neprirodne). Ta je težnja najveće blago sačuvano u čovekovom oku (svesti) usred mraka kataklizme.

Smirenje u snu počinje vizijom mesečeve staze (prirodne, istinite svetlosti) na koju stupa prokurator Pontije Pilat, razgovarajući sa „lutajućim filozofom”, koji ga uverava da pogubljenja nije ni bilo. Do Bezdomnog je završetak romana stigao iz „gornje” sfere, on može da odsanja Pilatov spokoj jer je, zahvaljujući Majstorovom delu, intuitivno osetio nužnost potrebe praštanja. Međutim, završetak romana o Pilatu nije i završetak sna Bezdomnog – tek njegov susret sa „učiteljem” Majstorom i Margaritom donosi potpuni mir. Majstorova sugestija o mogućem nastavku romana koji bi trebalo da napiše Bezdomni ne odnosi se na Pilata čijoj se sudbini odlaskom u svetlost nema šta dodati. Kraj Ivanovog sna upućuje na to da nastavak može biti napisan o Majstoru. On se pred „učenikom” pojavljuje u bujici mesečine (Tada mesečev put uzavri, iz njega pokulja mesečeva reka i stane da se razliva ne sve strane. Mesec gospodari i poigrava se, mesec igra i veseli se.), Margarita uverava Bezdomnog da će „sve biti u redu” i junaci odlaze ka mesecu.

Dakle, Ivan naslućuje njihovo napuštanje sfere „večnog boravišta” i kretanje u susret svetlosti. Put meseca odlazi Pilat, potom Majstor sa Margaritom, a prizor „mesečeve poplave” u snu Bezdomnog kojim se roman završava ukazuje na to da će i njegov vapaj za spokojem, upućen bogovima o prolećnom uštapu, u određenom času biti umiren svetlošću na putu ka „učitelju”.

Na početku romana Majstor i Margarita nailazimo na prizor bogatog simboličkog sadržaja: Jedan mesečev zrak, probivši se kroz prašnjav, godinama neopran prozor, jedva je osvetljavao ugao gde je u prašini i paučini visila zaboravljena ikona, a iz njenog kiota virili su krajevi dve venčane sveće. Pod velikom ikonom je pribadačom bila zakačena mala – papirna ikonica (u poteri za sataninom svitom Ivan greškom dospeva u nepoznat stan odakle uzima sveću i ikonicu kao zaštitu od nečiste sile). „Prašnjav prozor” je pogled – svest „starog” Bezdomnog, zamagljen i uprljan vladajućom doktrinom; venčane sveće, kao simbol jedinstva u ljubavi, mogu predstavljati Majstora i Margaritu; papirna ikonica – lik svet(l)og na papiru simbolizuje Majstorov rukopis sa utisnutim likom Ješue Ha-Nocrija kao reprodukcijom „velike ikone„ – Ješue u ravni večnosti. Prisvajanje sveće i ikonice je anticipacija Ivanovog preobražaja kroz usvajanje Majstorovog pogleda i ideje njegovog dela. Jedan mesečev zrak će na kraju postati nezadrživa poplava mesečine oko Bezdomnog: Tada mesec pomahnita, on sručuje bujice svetlosti pravo na Ivana, on rasprskava svetlost na sve strane, u sobi nastaje mesečeva poplava, svetlost se talasa, uzdiže, preplavljuje krevet. Tada Ivan Nikolajevič spava sa srećnim izrazom lica. Tračak svetlosti probuđen u čoveku u konačnom izrasta u sveobuhvatnu svetlost koja trijumfuje u epilogu romana.

Autor: Zorana Popović

Bulgakov: Ješuino načelo svetlosti nasuprot kukavičluku Pontija Pilata