Елементи демонизма у Мајстору и Маргарити


Слика послереволуционарне Москве у Мајстору и Маргарити заправо је слика крајње апсурдне свакодневице у којој људи оно што им је дато и дозвољено преживаљавају тромо, пасивно и равнодушно, те чак и невероватне појаве, које изискују померање са нормалне линије живота, не провоцирају никакве трзаје њиховој свести. Основно и неприкосновено мерило је безусловно поштовање принципа послушности и покорности према свему ономе што је канонизовано као истина и правило, а одступање од тога изазива упуштање у другу лажну крајност, која ће се манифестовати кроз мржњу, поткупљивост, крађу, лаж, разврат, достављаштво, превару. Кроз причу о дубоком човековом паду, који се огледа у крајњој линији поремећених вредности, да и сам Црни Ђаво постаје бељи од човека, Булгаков у Мајстору и Маргарити афирмише идеју о могућности човековог напретка и оздрављења, која се може реализовати једино кроз разумевање, милосрђе, љубав, праштање и померање са устаљене линије живота.

Неочекивани гости у Москви, „друштво, невелико, мешовито и безазлено”, како га Воланд карактерише у разговору са Маргаритом, објавиће борбу са учмалом свакодневицом, која одбија да поверује у чудо, а они одабрани, који ће се приклонити ђаволу, урадиће то са циљем да би упознали чудо и избегли зла свакодневног живота, а не да би поспешили и величали ђавољу тиранију или учествовали у њој.

Структура Мајстора и Маргарите подстакла је, у једном плану, приближавање линије свакодневице и демонолошке линије у фабули романа. Та веза почиње у првом поглављу где Воланд диктира занимљиви разговор с Берлиозом и Бездомним о постајању Исуса, а завршиће се у епилогу где, упркос околности да је Воландова дружина већ напустила послереволуционарну Москву, свет Кнеза Тмине по инерцији продужава своје присуство у расуђивањима свакодневице о необичној појави (Миливоје Јовановић, „Утопија Михаила Булгакова”).

majstor

У светској књижевности присутна су, углавном, два начина сликања Сатане. Средњовековна фолклорна традиција уводи лик Сатане у низ комичних испољавања, у коме он увек губи битку са Богом, а и са човеком, док романтичарска традиција негде у основи има библијску причу о побуни и паду анђела. Демонолошки систем Мајстора и Маргарите представља два односа према традицији. Првим се традиција усваја буквално, уз истоветну семантику детаља. Други је, у ствари, њено преображавање до нивоа кад се већ може говорити о иновацији система. Први тип односа према традицији присутан је у мањој мери и представља књижевну интерпетацију средњовековне фолклорне концепције демонизма, као и интерпретацију извора – текстова о црној магији астрологији, али и овде уз повремена одступања и иновације. На традиционалне описе претварања у вештицу свакако подсећа опис Маргаритиног физичког и менталног преображаја уз помоћ чудотворне Азазелове креме, која ће је учинити млађом и лепшом, затим њен невидљиви ноћни лет на метли изнад града, сцена купања у реци, као и њено купање у крви. Чланови Воландове дружине имају моћ чудотворних трансформација (из видљивог у невидљиво, из једног облика у други, са једног места на друго) и појављивања на помен њиховог имена. Демони бивају лишени својих моћи са приближавањем јутра и оглашавањем првих петлова (у крајњем часу Хела и Варенуха одлећу из кабинета Римског); међутим, са друге стране, Воланд поседује моћ да по својој вољи продужи ноћ демонске свечаности и трајање бала код Сатане. Устаљене представе о нечастивим силама држе до уверења да оне плаше крста и паса. Ипак, напуштајући у друштву Мајстора и Маргарите њихов стан, Азазело предузимачевој куварици која, окружена просутим кромпиром и луком, жели да се крстом заштити од нечастивих сила, супериорно добацује: „Руку ћу ти одсећи”.

На одступање од традиционалних представа указују и завршни призори романа у којима Воланд Мајстору и Маргарити говори о Пилатовом псу као оличењу верности: „… као што видите, мучи га несаница. Она не мучи само њега, већ и његовог верног стражара, пса. Ако је тачно да је кукавичлук највећи порок, онда је пас можда сасвим недужан. Једино чега се бојао храбри пас, биле су олује. Али шта ћемо, онај ко воли, мора да дели судбину онога кога воли.”

Стара концепција нуди уверење да Сунце и светлост дана оличавају Божју вољу, а тама и месечина у њој остављају бескрајни простор за слободно делање мрачних сила и оличавају Сатану као Кнеза Таме. У духу овог схватања, снагом вере или одсуством исте, људи дају превласт добру, односно злу. Булгаков се залаже за афирмисање идеје о глобалној равнотежи ова два царства, сматрајући да су два света – свет мрака и свет светлости – јединствени и неодвојиви у својој супротности. Семантика месечине наглашена је и тиме што се збивања одигравају између једног харања сунчеве светлости и последње плиме уштапа, притом у периоду који се подудара са оним из библијске легенде о Христовом мучеништву, смрти и васкрсењу. Околност да се Воландова мисионарска акција одвија у дане Христове физичке беспомоћности у знак одмазде за њу, представља месечеву светлост као симбол добра и искупљења, који традиционална књижевност није познавала. Светлост месеца пратилац је јунакових сусрета са вечношћу, пресудних одлука и сазнања, ослобађања.

Демонска дружина у Москву стиже не би ли увидела да ли су се људи променили изнутра. Поставља се питање постоји ли икаква нада за екстремно рационалистички настројену, анонимну, трому, безличну и окрутну свакодневицу. Ово питање мучи и Воланда, тако да његова мисија треба да буде одговор на питања о могућностима мењања људи у души – изнутра, на шта ће сам дати одговор нешто касније, за време сеансе у позоришту: „Они су – људи као људи… Воле новац, али, то је увек и било тако… Човечанство воли новац, па ма од чега да је направљен (…) Но, лакомислени су… па шта се ту може… и милосрђе понекад заструји у њиховим срцима. Обични људи… речју, личе на пређашње, само их је стабмено питање искварило…” Виновник акције провере могућности промене у свести грађана Москве овим речима их је управо лишио сваке наде у могуће побољшање.

Са предводником демонске дружине упознајемо се већ у првом поглављу романа:
„Био је у скупоценом сивом оделу, у иностраним ципелама исте боје као одело. Сива берета била му је нешто накривљена на уво, под мишком је носио штап са црном дршком у облику пудличине главе. На изглед – четрдесетак и кусур година. Уста некако крива. Избријан глатко. Бринет. Десно око црно, лево из неких разлога зелено. Обрве црне, али једна виша од друге. Речју – странац.” Име је добио према изворима хришћанске митологије. Средњовековни писци немачког језика употребљавали су реч Фаланд у значењу варалице и нечастивог. Булгаков Воланда ситуира у различите положаје, под разним обличјима у погледу физичког изгледа и понашања, тако да овог демона срећемо стално наново прерушеног. Житељи Москве, који су мета његовог посматрања, схватају га двојако, у зависности од ситуације и свог психолошког профила: за њих је овај „чудни човек” поремећен, луд, или је инострани шпијун кога хитно треба затворити, или је представник нечисте силе.

Воланд поседује способност истовременог егзистирања у сва три временска одсека: „И на балкону сам био, код Понтија Пилата, и у врту кад је он разговарао с Каифом, и на подијуму, али само потајно, такорећи инкогнито, и зато вас молим – никоме ни речи и у најдубљој тајности, псст…” Њему је познато да је Анушка просула сунцокретово уље, које ће бити разлог Берлиозове смрти, да Соков у бифеу продаје покварену рибу, да Берлиозов рођак живи у Кијеву и какве он планове има, погађа мисли и скривене жеље својих саговорника; с друге стране, самоуверено баца поглед у будућност. Воланд зна све о животу, свету, судбини.

Овај ђаво није виновник греха. Он не тражи и не чини зло, већ кажњава зло и грешне. Воланд се појављује у улози судије греху и грешницима, свима онима који су кривоверници, који једну ствар исповедају јавно, пред светом, а чине управо другачије, супротно. Кривице на које ће се окомити мач казне Кнеза Таме крећу се од прељубе до издаје. Издаја је најстрашнији злочин, најгори грех, па су два највећа издајника убијена – Јуда и барон Мајгел. Воланд представља напредак у односу на Мефиста, он жели да помогне људима, делујући на њих етички, наводећи их да буду и остану верни својој природи. Зло које он кажњава не долази споља, оно је унутра, у људима – они су ти који размотавају вечно клупко зла. Ниједна казна није без разлога. Из свеприсутног зла Воланд треба да спасе Мајстора и Маргариту.

majstor3Не желећи мешање у земаљске токове и мењање света, он се истински супротставља уско канонизованим погледима на живот, морал и веру. „Имајте у виду да је Исус постојао”, говори Воланд Берлиозу и Бездомном, који не презају од јавног и надменог истицања свог атеизма. По њему, у животу свакако има довољно простора и за Исуса и за Ђавола. Човековом судбином, без обзира на његову смртност или изненадну смртност, управља неко други, а не човек сам. Добро неизоставно постоји, иако се упорно губи, нестаје, а одсуство добра треба казнити. У оваквој филозофији афирмисано је и упориште зла, што њен заступник супериорно доказује Левом Матеју: „Још ниси ни стигао на кров, а већ си успео да одвалиш бесмислицу, и рећи ћу ти у чему се она састоји – у твојој интонацији. Изговорио си своје речи тако као да не признајеш сенке, а ни зло такође. А да ли би хтео да будеш добар па да се замислиш над питањем: Шта би радило твоје добро кад не би било зла, и како би изгледала Земља, кад би са ње ишчезле сенке? Јер сенке бацају предмети и људи (…) Ти си –глуп.”

Воланд није револуционарни моралиста који жели да промени свет такав какав јесте; он непристрасно посматра све оно што би се и иначе десило; Његово мешање у иначе планирани ток појава јесте, у ствари, убрзавање или указивање на то да ће се нешто десити. Не може се променити оно што је било. Кретање је унапред предодређено, човек не управља својом егзистенцијом, а као једино решење да се овај беспомоћни створ спасе од таквог затвореног кретања намеће се пут ка трансцеденцији. Воланд је носилац и пропагатор ове теорије.

„Ах, па да, па да! Драги мој, открићу вам тајну. Ја уопште нисам уметник, већ сам, напросто, хтео да видим Московљане у маси, а најзгодније је било да се то изведе у позоришту.” Посматрајући људе, он темељно анализира правду, подробно разлучивајући истину од лажи, притом вршећи селекцију на оне безличне, анонимне, лажљиве и притворене, који немају храбрости нити воље за искрено делање, са једне стране, и на оне слободне, храбре, искрене и аутентичне, који умеју да се носе са променама и искористе слободу избора, која је човеку дата, са друге стране.

Воландов критеријум у овом озбиљном послу јесте личност. Према првој групи, он се опходи иронично, надмено и интровертно, не пружајући простор за споразум и равноправан дијалог, а покушај комуницирања је у знаку осуде и исмевања. Велика сеанса Воландове свите у Варијетеу служи разобличавању маскираних карактера међу грађанима Москве. Акција демона усмерена је само ка поспешивању реализације овог процеса, јер грађани, додуше несвесно, сами себе разоткривају, показујући шта је испод маске која је готово срасла са лицем. Дванаесто поглавље романа носи назив Црна магија и њено демаскирање, а у ствари није магија та која ће битри демаскирана, већ ће бити огољени и разоткривени управо они који захтевају негирање чуда и рационално објашњење.

У роману су присутна три односа према феномену чуда. По схватањима једне групе, у духу традиционалних схватања, чудо задржава своју мистичну и надреалну суштину, па је, с тога, дело нечастивих сила. Са друге стране, чудне ствари су поризвод растројених умова и халуцинација, па се нису ни догодиле и не постоје реално у животу. Треће становиште, које окупља мали број присталица, представља чудо као реалност подједнако равноправну овој постојећој реалности; прихвата чудо као веру у постојање чудног, веру у постојање вечног и апсолутног. Мали број њих безрезервно верује да Воланд заиста постоји, егзистира као појава ирационалног, апсолутног и вечног принципа. Једино што се наводно може поткрепити доказима јесте присуство нечастивих сила, а то опет не би требало да има везе са вечношћу.

Свест грађана не прихвата тезу о равноправном постојању добра и зла, за коју се залаже Воланд. Његов ниво размишљања приступачан је, поред Мајстора и касније Бездомног, пре свега Маргарити, која верује да је Воланд реалност: „Ђаво ће знати шта је ово, ђаво ће, веруј ми, све да среди (…) како сам срећна, како сам срећна што сам склопила с ћим споразум! О, ђаволе, ђаволе! (…) Велики Воланд!”. Он у јунакињи проналази све оно чега су лишени остали грађани Москве: искреност, несебичност, смелост, отвореност, понос и снагу љубави која даје смисао њеном животу. Све то доприноси ласкавом положају који ће уживати Маргарита да, на основу тога што је процењена као личност у гомили безличних, са Воландом стоји готово на равноправној нози.
Воланд коригује Јешуину проповед да су сви људи добри, делећи људе на зле и добре (а у оквиру тога на оне обичне и оне необичне). Оваква нова подела руши илузију о настанку царства истине и правичности. Својом појавом Воланд подвлачи јаснију границу између два горенаведена света, чинећи разумљивијим њихове разлике. „Воландова интерпретација Јешуине филозофије је мање племенита и илузионистичка; она дели људе на зле и добре и претпоствља да је царство о коме је реч немогућно остварити, будући да је у свету повучена граница између злих и добрих људи” (Миливоје Јовановић).

Коровјев – Фагот је најутицајнија личност у Воландовој свити. Као и његов претпостављени, Коровјев има двојаку функцију: у контакту са Мајстором и Маргаритом, и са свим осталим представницима московске свакодневице. Овај „прозрачни грађанин чудног изгледа”, са џокејским качкетом, мршавог и подругљивог лица, у отрцаном карираном капуту, представља се људима на најразличитије начине, али обавезно притом оставља први утисак малог човека у Москви. У Варијетеу, Коровјев разобличава и открива све присутне: пре свега грађанина Парчевског, објавивши да се шпил карата налази „између новчанице од три рубља и судског позива ради уплате алиментације грађанки Зељковој”, преко Бенгалског коме, на његово наређење, Бехемот откида главу и касније опет враћа на врат, до изазивања масовне помаме за новцем и хаљинама, да би иза тога Аркадија Аполоновича Семплејарова, председника Комисије за акустику московксих позоришта, ућуткао подсетивши га пред супругом где је провео део прошле ноћи.

Коровјев је заступник филозофије неочекиваних, невероватних принципа. У разговору који је водио са Никанором Ивановичем Босим, председником заједнице станара у згради у Садовој улици, Коровјев ће рећи: „Шта је то званично лице, или незванично? Све зависи од тога са које стране се посматра ствар, све је то, Никаноре Ивановичу, климаво и условно. Данас нисам званично лице, а кад погледаш сутра – јесам! А бива и обрнуто, и то још како бива!”. Било званична, било незванична, Ивановичева личност и није била личност по мишљењу Коровјева, а и Воланда. Лабилност наводних принципа Ивановича изаћи ће на видело нешто касније – он завршава у затвору због поседовања стране валуте, што је у Русији, у то време, било строго кажњиво.

majstor2Мачак Бехемот, други члан Воландове свите, такође има посебну мисију и представник је одређеног филозофског погледа на свет. Њега први пут у роману сусрећемо у четвртом поглављу: „Мачак се показао не само као платежно способна, већ и као дисциплинована животиња. Само што је кондуктерка подвикнула, он се повукао, сишао са степеника, сео на станицу, тарући бркове новчићем.” Овај господин пије вотку, виљушком једе печурке, за време масовне сеансе у позоришту узима мере дамама, преноси обућу и ташне, преузима улогу вратара у дамском магазину и сл. У припремама за бал код Сатане помаже у купању главне јунакиње, а за време бала изводи штосеве са коњаком уместо шампањца. Стјопу Лиходејева једним „шиц” пребацује на Јалту. Поред функције враголана који треба да забави читаоца, овај мачак ипак, у складу са својим ограниченим могућностима, обавља одређене дужности у оквиру Воландове мисије. Њему је додељен задатак да из ковчега украде Берлиозову главу. Бехемот је у одређеним ситуацијама безобзиран и немилосрдан према онима који то заслужују, али није он тај који одлучује о критеријумима поделе, нити је у његовој надлежности да одузме живот. Његова улога сведена је на спровођење у делу издатих наређења, провоцирање и уливање страха. Занимљиво је да Бехемот, иако само мачка, од свих чланова дружине једини допушта себи луксуз провокације упућене, додуше не директно, самом Воланду, што увиђамо за време играња шаха, када тражи фигуру под креветом и на превару покушава да спасе партију.

Азазело се први пут појављује у седмом поглављу романа, у стану Стјопе Лиходејева, директно из трокрилног огледала. У свом деловању, Азазело често бива насилан – туче Варенуху у јавном тоалету, брутално се обрачунава са Поплавским, свети се Анушки што је узела Маргаритину потковицу. О тој страни свог карактера и сам прича Маргарити за време њиховог првог разговора. Он убија Мајстора и Маргариту и спаљује њихов стан. За све време контакта са Маргаритом, овај ђаво исказује изразите симпатије за њену храброст и понашање у сасвим новој и посве неочекиваној демонској средини. Што се односа са Мајстором тиче, Азазело је пун поштовања за његову уметност и његов роман. Бесан је на Могарича, који се није похвално изразио у вези са Мајсторовим делом. Посебност Азазелова у односу на остале чланове Воландове свите потврђена је, између осталог, и чињеницом да управо његове речи, упућене Мајстору, формулишу сиже Воландове филозофије и мудрости, а самим тим и најдрагоценије мисли романа, које афирмишу аутентични, стваралачки живот сваког појединца: „Ах, молим вас… да ли су то ваше речи?! Па ваша драга вас назива Мајстором, па ви размишљате, и како онда можете бити мртви? Да би човек сматрао себе живим, зар му је неизоставно потребно да седи у сутерену, да има на себи кошуљу и болничке гаће? То је смешно!”

Булгаков је мајсторски надвисио уобичајено значење ове демонске појаве, подаривши му изузетно сложен психолошки профил и врло одговрну функцију у реализовању мисије у Москви. У тридесет другом поглављу романа видимо Азазела који је ближи књижевној традицији од оног каквог га је обликовао Булгаков: „Месец је изменио и његово лице. Ишчезао је без трага наказни очњак и врљавост се показала лажном. Оба Азазелова ока била су једнака, пуста и црна, а лице бело и хладно. Сада је Азазело летео у свом правом обличју, као демон безводне пустиње, демон – убица.”

Јеванђеље по Воланду, које је довело у везу Воланда и Мајстора, обелодањује се као „јеванђеље по Булгакову”. Тиме је решено најважније питање везано за демонолошку слику Мајстора и Маргарите: због чега представа о Воланду и дружини одступа од традиционалне, због чега су ови ликови чак надмоћно симпатични у односу на ликове представника свакодневице. Булгаков је свој роман писао са Воландових позиција, Воландова пројекција судбине и ситуација Мајстора и Маргарите је пројекција Булгакова, који нам својим романом казује да живети у свакодневици, заправо, не значи живети.

Аутор: Зорана Пејковић

Илустрације су преузете са www.masterandmargarita.

2 коментара

Петар Лужина
Одговор 04/11/2015

Ово је један од најбољих романа у 20. веку.

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

full-moon
Булгаковљев сатана као оличење тамне сфере Апсолута (део други)
09/10/2019
Fyodor_Dostoyevsky_(1880)
Тајни налог одељења о хапшењу Ф. М. Достојевског
25/08/2019
majstorimargaritadeoprvi
Булгаковљев сатана као оличење тамне сфере Апсолута (део први)
08/12/2017
bulgakov_stvaralastvo
Булгаков: стваралаштво у стези диктаторског режима
25/10/2017
otmenostpatnje
Данило Киш, Отменост патње
24/10/2017
leo_tolstoy
Толстој и Срби
11/04/2016
mikhail-bulgakov
Изложба о Михаилу Булгакову
23/03/2016
hasanaginica
Положај жене у Хасанагиници Љубомира Симовића
02/02/2016
dostojevski-pu-do-boga
Достојевски: Пут до Бога
31/01/2016