Газда Маркова нечиста крв 


Крв и сперма. Ерекција и револуција. Некој почна…

У својој спољашњој манифестацији, уметнички посматрано, крајње еротски децентан лик, али, по унутрашњој концепцији, можда један од најстраственијих и у еротско-вулгарном смислу најузбудљивијих „сирових” ликова српског реализма. Волшебнику ниских страсти потребан је само глас, како би у Софки пробудио трансцендентално сећање на паклено блаженство нечисте крви. И то страсно, лудо, да се Софки врат, вратне жиле од таквога његовог гласа укочише и сва она поче да трне. Укрштај грчевитог бола старозаветног Лота и астралне лепоте љубавног заноса у једном лику учинили су да газда Марков додир Софкиног рамена уђе у анале светске литературе.

Осети како из оне његове руке појури и чисто је пресече тако јака врелина, и, са њом, тако неко чудо, никада до тада неосећано осећање. На ужас осети како јој се испод његове руке одједном, силом, против њене воље, поче половина да увија, и прса јој, како жива, тако уздрхташе и полетеше.

Мајсторство у приказивању еротског додира, који доводи до праве еротске екстазе, а ни реч о еротици. Без нагости, вулгарности, крајње суптилно уметнички осликана најстраственија сцена препознавања нечистих крви. Не само препознавања већ и суштинског поимања ОНОГ њеног, и ОНЕ Софке од стране нечисте крви газда Маркове.

Неочекивана интуитивност Марковог унутрашњег бића, тачније нешто „непознато” супротставља се снази сексуалности у њеном остварењу, и не дозвољава „кључу” да отвори капије Софкиних нечистих подзеља. Потенцијално Марково делање, тј. остварење сексуалне жеље као циљ жудње, довело би до успоравања Софкиног напредовања, до стагнације и пасивности личне и друштвене. Остварење коитуса дезавуисало би целост њеног бића, и претило да озбиљно угрози егзистенцију ОНЕ, чувене Софке. Чином сексуалног општења са газда Марком, Софка би наставила традицију снохачества и перманентног преношења и наслеђивања нечисте крви. Изгубила би јединственост и постала слична Марковој жени, мајци . . . била би као „оне друге”, „све остале”. Тек тада бисмо, у правом смислу те речи, могли да говоримо о Софкином судбоносном, суштинском паду и њеној свеприпадности доњем, нижем, тривијалном свету, који је синоним за грех, разврат и неморал.

ahmed2

Истинску легитимност равноправног члана, нове нечистокрвне заједнице, захваљујући Марковој интуицији и жељи да сачува јединственост и фаталност мита, Софка никада није добила. Сировост спољашњег Марковог бића, и невероватна софистицираност његовог унутрашњег бића учинили су могућим егзистенцију мита у будућности, јер је Софка само као таква, неокрњена, непоновљива, ван већ устоличине традиције снохачества, могла да распламса, до границе непојмљивог, нечисту крв газда Маркову.

Без тенденције Марковог унутрашњег бића да конкретизује платонски мост између унутрашњег његовог и унутрашњег њеног, без рушења двају зидова, без отварања капије, присуствујемо спиритуалној еротици која нас води право небеском Еросу. Тако Ерос показује и своје друго лице, моћ да се трансформише негирајући чулност и пожуду, у њиховом најнижем контексту. Ерос ступа у службу продуховљења љубави, делујући тако што се из њеног блаженства, из опојног љубавног заноса, покрене нека селективна снага духа, која, у овом случају, за резултат има чист, дематеријализован и никад остварен коитус. Станковић нам кроз неоднос, у сексуалном контексту, даје једну спиритуалну и метафизичку димензију еротског.

Стиче се утисак да Марко све време, у колотечини нечисте крви, тражи своју митску половину, чије присуство осећа, без могућности њеног јасног дефинисања. Марко је истовремено и изасланик културно-друштвеног принципа који, не свесно, већ интуитивно, прави револуционарни корак, дистанцирајући се од породичне традиције снохачества, и тиме као културни посленик уводи ред у неред који је природа препустила случају. Онда када је пронашао своју Софку (своју митску половину), Марко жртвује сопствене нагоне у име културе, која у његовом примеру тријумфује над природом. Крајње испуњен и фасциниран Софкиним постојањем, истовремено и ограничен интуицијом свог унутрашњег бића и својим над-ја, а делом и њеном кастрирајућом лепотом, попут последњег очајника, из страха да не нестане, и због немогућности материјализације и артикулације својих страсти, узвикује:

Капију, бре, затварајте, капију замандаљујте, да нико, нико… Ах! Ах!

Физичко изоловање Софке – капијом – обезбедиће, бар донекле, Марковом распамећеном бићу извесни смирај; јер, ограђена капијом, ОНА Софка, и њено, за Марка, једва појмиво етерично постојање, неће ишчезнути. Маркови уздисаји након затварања капије (које треба да сиболише и потпуну припадност Софке једном сељачком свету) указују на илузорност тог поступка, и његову свест о крајње очајничком, али, у тим екстатичним тренуцима, јединим могућим решењем.

Међутим, симболички гледано, очајнички крик Марков упућен је ономе који поче, ономе који је, за разлику од Лота, сигурно имао избора, па је самим тим и могао да избегне коб нечисте крви. Вапај упућен првом, па и свим осталим прецима, као молба, као преклињање да заједничким снагама затворе његову капију, прекину традицију, макар и по цену Марковог живота. Шире посматрано, потенцијално спајање Маркове нечисте крви и Софкине нечисте крви имало би апокалиптичке размере, јер не би подразумевало само Софкино суштинско изједначавање са нижим светом већ и метафизичко изједначавање њених и његових предака. То јој хаџи-Трифун никада не би опростио.

Поред еротског усхићења и донекле суштинског испуњења, лепота Софке у газда Марку будила је и изразиту агресивност његових чулних нагона. Распламсала је његов танатос, биолошки нагон који води ка сопственој деструкцији; а у исто време помогла му је и да експлицитно крикне над породичним проклетством нечисте крви: Ах, ах псу, бре, крвниче бре, стари деда Митре! Ах, мајко, ах курво! Ах, отац, ах проклет. . . Ах! Зар ви, бре. . . То је управо и тренутак Марковог јавног декларисања о неприпадности сопственој заједници. Маркова физичка изолација и одвојеност у сопственој кући, оно његово дозидано сопче опремљено ковчегом и катанцима, који, пре свега, имају циљ да осликају једну крајње херметичну атмосферу и да наговесте његово неприпадање тој истој кући, сибол су Маркове жеље за духовном и физичком сепарацијом.

Очигледна је подвојеност његовог бића – унутрашње биће жељно сепарације ради индивидуализације, и спољашње биће, употребљиво и важно, које није ништа друго до конструкција једног и сувише отвореног сељачког света. Отвореност и тарнспарентност делања тог сељачког света били су основни образац културе живљења. Културолошки гледано, стална потреба за спољашњом манифестацијом рада и живота, њихова одвојеност од кућа, растурени са стоком по планинама, пашњацима, затим међусобна доступност, јесте одлика отворене, али и крајње примитивне свести. Међутим, поред физичке отворености, много важнија је спољашња манифестација њиховог скривеног делања. Сви, из целог села, као да су од једног оца, матере, од једне куће, а не из читавог краја.

ahmed3Суровим поигравањем са временом, приказивањем оног архетипског, рудиментарног, паганског, Станковић нас враћа на сам почетак и на јединствен начин показује колико је, у ствари, дошло до суштинске еманципације од времена почетних, у којима се, без човекове свести о греху, моралним нормама, ступало у телесне близине из најпрактичнијих могућих разлога. Како сви они, сељаци, да би што више радне снаге имли, женили своје синове још као децу, узимали за њих одрасле девојке, већ доста у годинама, способне за сваки рад. И то се ради одувек, с колена на колено. Нико то није сматрао за увреду, грех; ни доцније, кад синови порасту. Ништа то није. Имаће и они, синови, кад, имаће и они своје снаје. . . Да иронија буде већа, исти ти сељаци градили су и наметали моралне норме, постављали правила функционисања патријархалне заједнице, изграђивали религиозну свест, и сами несвесни да тиме постављају чврст зид и окрећу леђа временима прошлим. У својој бесловесности, тај сељчки свет заборавља да само један тренутак може довести у питање хиљаде и хиљаде година еманципације; Маркови сељаци, без праве свести о томе, једним кораком измештају себе и враћају се на нулту тачку, када се не зна ни старо, ни младо, жена, снаја, стрина, или какав род, постајући колективно мушко и колективно женско. Они, заправо, сведоче о непрекидној човековој потреби да се, зарад архетипског сећања на слободу, стрмоглави још дубље у само блато, зарони у прљавштину, не би ли ископао и окусио ђубре без размишљања о могућим консеквенцама тог зароњења, и без потребе за естетским испуњењем свога бића.

Међутим, оно што суштински одваја газда Марка од таквог света, коме он, факат, припада јесте разарајуће размишљање и постојање свести о кобности такве једне потребе. Свест о ретардационој улози механизма нечисте крви у даљем процесу еволуције тог света не дозвољава Марку да и суштински припада својој заједници. Поред тога, Марко, за разлику од својих сељака, има префињен осећај за лепо и привилегију да спозна да се до естетског не долази надраживањем најнижих простора. Карневалска еротоика, прегршт осећања, емоција, размишљања и страсти, распаљене пићем, и све то на једном простору, за релативно кратко време изазвало је у Марку такву конфузију која онемогућава ма какво делање, као и фузију либидонозног и агресивног нагона. Распамећеност Марковог бића кулминише у тренутку кад ножем рањава свог алата, не би ли тим чином симболично покушао да уништи оно анимално, свестан да је и тај атак, опет, очајнички и илузоран поступак једног никад схваћеног револуционара.

Да апсурдност буде већа, улога великог бата Марка (бата Марко, шире гледано, може се схватити и као алузија на инцест), која му је наметнута од стране неорганизованог и, стиче се утисак, изопштеног света, обавезала је Марка на чување и заштиту света коме он суштински није припадао. Трагичност таквог једног света племенске свести огледа се и у њиховој епској потреби за стварањем вође, идола, заштитника, чијом смрћу и нестанком постају као неки сирочићи остављени свакоме, целом свету, на милост и немилост. Не поседујући свест, чиме се до границе парадоксалног иронизује њихова трагичност, да они суштински никада нису имали, у правом смислу те речи, епског вођу и заштитника. Како би их поштедео крајње деструктивног сазнања, Станковић их оставља у незнању, одузимајући им димензију дубљег спознања Марковог чина кидања завоја.

Марково кидање завоја можемо тумачити на два начина – као чин жртвовања, и чин прочишћења. Допуштањем да се рана отвори и крв бљуне, Марко, шире гледано, приноси себе као жртву прецима против чијег поретка се побунио, а са друге стране, он се ослобађа нечисте крви, пуштајући је да бљуне, и на тај начин се, између осталог, буквално одриче света коме припада. Пре преласка у један нови простор, пре дефинитивног затварања капије, Марко, у ширем контексту гледано, сам себи бива exsekutor testamenti у циљу егзорцизма нечисте крви.

Сви смо ми помного Софка, помного Марко. У свима нама јесте оно архетипско сећање и потреба за слободом, она многовековна нечиста; нечиста крв и потреба зароњења у исту, она свест исконструисана од стране патријархата и жртва принета њему, она сирова вулгарност и суптилна еротика, онај инцест, оно дете Јусуфово, оно стање греха и свест о њему, она епска потреба за вођом и слепа покорност истом, оно незнање о неприпадности вође, она отвореност, оно хаџијско, оно сељачко, она сепарација, оно отварање капије без жеље да порушимо зид, оно пиће, оне пушке, они ханови. . . она крв и потреба да је пустимо да бљуне – све ово, између осталог, јесте део нашег националног идентитета.

Аутор: Душан Благојевић

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

bulgakov_stvaralastvo
Булгаков: стваралаштво у стези диктаторског режима
25/10/2017
otmenostpatnje
Данило Киш, Отменост патње
24/10/2017
bora_stankovic
Бора Станковић, Врањанац
17/02/2016
hasanaginica
Положај жене у Хасанагиници Љубомира Симовића
02/02/2016
dostojevski-pu-do-boga
Достојевски: Пут до Бога
31/01/2016
murakami
Харуки Мураками се може читати било када и било где
30/01/2016
borba-erosa-i-etosa-2
Борба ероса и етоса у делима Боре Станковића
26/01/2016
zene-u-delima-bore-stankovica
Да се не укаља образ…
20/01/2016
bora
Бора Станковић: Они не знају да ја сваку своју приповетку одболујем
19/01/2016