Kako je deci koja idu u školu, a ne vole je? Kakvo znanje će iz nje poneti? Kako se osećaju deca koja uče zato što moraju, zbog ocene, a ne zato što zaista žele da nauče nešto korisno?

Obrazovanje ne treba i ne sme da bude mehanički sistem koji funkcioniše po principima standardizacije, naredebi i izvršenja. Ono je organski sistem namenjen ljudima i njihovom učenju. Obrazovanje mora da poštuje osnovne zakonitosti po kojima se ljudski život razvija i napreduje.

Oni koji kreiraju i uređuju obrazovni sistem u jednoj zemlji uvek moraju imati na umu da su ljudi po svojoj prirodi različiti, i da im treba pružiti mogućnost da razvijaju sve delove svog bića, da ulažu u svoje mogućnosti i jačaju svoj potencijal.

Treba da budu svesni da je radoznalost motor postignuća i da deca spontano i zadovoljno uče samo ukoliko ih zainteresujete, ukoliko probudite i podstaknete njihovu kreativnost i individualnost. Samo tako će zaista naučiti.

Ken Robinson kroz poređenje sa Dolinom smrti objašnjava kakvi su sistemi obrazovanja danas zastupljeni u većini zemalja i zašto su nam što pre potrebne promene u obrazovanju.

Dolina smrti je najpustije mesto u Americi jer tamo nikada nema kiše. Međutim, u zimu 2004. godine, pala je kiša i u proleće 2005. desilo se čudo – Dolina smrti bila je prekrivena cvećem. Ovo je pokazalo da Dolina smrti, zapravo, nije mrtva, već samo uspavana.

Koristeći ovaj slikoviti primer, Robinson u stvari govori da se odmah ispod površine krije seme kojem su neophodni odgovarajući uslovi da bi izniklo. Za sve organiske sisteme važi da je napredak neizbežan ako su uslovi povoljni i pravi.

Ako ovu metaforu primenimo na obrazovni sistem: promenimo uslove rada i učenja, proširimo mogućnosti, promenimo odnos između nastavnika i učenika na viši nivo, ponudimo pravo učenicima da budu kreativni i inovativni, škole bi „procvetale”.

Suština je u tome da se u obrazovnom sistemu stvori klima mogućnosti. Sve ostalo će doći prirodno.

Fotografija: www.thirteen.org