Из врло једноставног сижеа, Достојевски кроз врхунску социјалну, психолошку и етичку анализу човека развија никад затворену и довољно проучену тему релативности добра и зла, а као главне координате свога истраживања узима човеков однос према човеку – ван и човеков однос према човеку – у себи. Речи добро и зло замењене су са обично и необично. Злочинац „без злочина” и грижа савести „без кривице” тема је овог романа, која ће бити разрађена кроз борбу две међусобно супротне концепције злочина.
Раскољников, човек који живи у расколу, устаје против утврђеног реда ствари, желећи да у виду треће силе, независно од добра и зла, по својој вољи дефинише, а и мења ова два. Већ на самом почетку романа, у првом поглављу, верно је предочен социјални статус Раскољникова, који живи у крајњој немаштини и беди: „био је до грла дужан газдарици и бојао се сусрета са њом (…) већ други дан скоро ништа није јео (…) био је тако јадно одевен да би се неко други, чак и навикнут на сиротињу, стидео по дану изићи у таквим ритама на улицу”. Основно питање које се поставља јесте: може ли циљ, па макар био и најплеменитији, оправдати било који пут којим се до њега стиже; може ли злочин – убиство оправдати изузетна социјална угроженост починиоца и жеља за помагањем ближњима? У растројеној личности Раскољникова се од почетка смењују два нивоа мотивације за планирани злочин: љубав према мајци и сестри и жеља да им некако помогне (што он негира као могући порив, а наглашава више као оправдање), и опседнутост жељом да моћ и власт искуша у себи.
Достојевски, за кога ће Ниче рећи да је једини психолог од кога је имао нешто да научи и сусрете са њим убрајао у највеће успехе у свом животу, мајсторски приказује развојну линију психолошких превирања Раскољникова. Његова психолошка структура до краја остаје подвојена. У њему егзистирају и боре се два Раскољникова, условљавајући страшну психолошку драму: онај који планира злочин и онај који га осуђује, онај који жели да се пријави полицији и онај који одустаје од тога, онај који жели да прикрије почињени злочин и онај који несвесно указује на њега. Ова подвојеност траје све време и остаје присутна у разним варијацијама до краја, а у њеној основи је мучна игра са самим собом у циљу истеривања сопствене философије правде и новог односа добра и зла. Главни јунак убија само да би сам себи дао одговарајуће објашњење за оваква стања и расположења и да би себе најзад успео да „смести” у ред једних или других – слабих или јаких. Међутим, реализација планиралног убиства неће ублажити већ започети расцеп у његовој личности, само ће га увећати. „Он одједном задрхта: једна, такође јучерашња, мисао опет му сину у памети. Али, није задрхтао зато што му је синула та мисао. Он је знао, и предосећао да ће му неизоставно синути и већ ју је чекао; уосталом, та мисао није била јучерашња. Разлика је била у томе што је пре месец дана, чак још јуче, била само сан, а сад… сад му се одједном појавила не као сан, већ у једном новом, страшном и сасвим непознатом облику, и он то одједном појми.”
Случајност и стицај прилика играју велику улогу у свести Раскољникова. У почетку, пре него да изврши злочин, он ће управо у њима тражити разлоге или потврде за свој још увек нереализовани план. После прве посете зеленашици Аљони Ивановој, у Раскољникову се зачела мисао о убиству, а чињенице да је будућа жртва зла, охола, да ничим не доприности друштву и да би њен новац могао бити потпора млађим и вреднијим снагама, као и писмо мајке, у коме га обавештава о будућој удаји сестре Дуње, само доприносе убеђењу да за планирани злочин има убедљивих и оправданих разлога.
Раскољников за своје злодело дуго неће употребити реч убиство, или злочин, за њега ће то бити то, оно, све то. Његова казна, која овог пута неће доћи од стране власти, или Божје руке, почеће много пре самовољног признања и предавања властима. „У мојој приповеци има алузије на то да правна казна злочинца много мање плаши него што то мисле законодавци, делимично због тога што је та казна његовом моралном бићу потребна”, писао је Достојевски 1865. године о свом замишљеном роману. Плен злочина није искоришћен, чак бива заборављен испод камена. „Ако је одиста читава ствар изведена свесно, а не глупачки; ако си стварно имао одређен и коначан циљ, како то онда све до сад ниси чак ни завирио у новчаник, и не знаш ни шта си добио, због чега си толике муке препатио и свесно се одлучио на тако подао, гадан, низак поступак? Па ти си малопре хтео да бациш у воду тај новчаник, заједно са свим другим стварима које такође још ни видео ниси… Како то?”
Овај романтичар и сањалица наједном бива посрамљен својим маштањем, за које је схватио да нимало не доприноси људском богатству. Напето се борећи са злом у себи, он наводи аргументе у његову корист. Раскољников је осетио завист према велични преступника и пожело да тако нешто пронађе у себи. Узрок његових грозних преживљавања и тешких борби са самим собом управо је немогућност да направи нови корак. Трагедија главног јунака није у томе што се одлучио да погази закон и учини злодело, већ је у томе што је негде дубоко у себи ипак осећао да није способан за тако нешто. У њему се јавила жеља да изађе из норме, да се усуди, да провери да ли сме: „Мени је тада требало да дознам, и то да дознам што пре, да ли сам ја ваш као и сви или сам човек? Имам ли снаге да прекорачим норме или немам? Смем ли се усудити да узмем или не смем? Јесам ли ништавно створење или имам право?”. У даљем току развоја радње, Раскољников се држи мишљења да он, у ствари, није убио старицу, већ себе. Он људе не дели на добре и зле, о чему сведочи његов чланак, већ на обичне и необичне, при чему у ред обичних спадају и они добри, који се покоравају законима, а у ред необичних они који сами праве законе. Постоје дупли критеријуми, два морала: један за обичне, друге за необичне, или, ако узмемо Ничеову терминологију, морал робова и морал господара. Једни у својој моћи заповедају и стварају законе, имајући при том право да руше и газе оне претходне (законе), други се њима повинују. Силни и јаки имају снаге, а и право да изврше злочин: „Ја сам просто-напросто алудирао да необични човек има право… тј. незванично право, него сам има право да дозволи својој свести да прекорачи… преко извесних препрека, и то једино у случају ако то захтева остварење његове идеје (…) Ја долазим до закључка да сви, не само велики људи него и такви који и мало прерастају општи ниво (…) да сви они морају, по својој природи неминовно, бити злочинци – наравно, ко више, ко мање (…) али, ако је таквом човеку потребно да због своје идеје прекорачи макар и преко мртвог тела, преко крви, он сам себи, мирне савести, по мом схватању може то да дозволи…”
Раскољников, наизглед, оправдава оно што се усудио да учини, али не оправдава своје присуство међу оним чистим и племенитим људима које је некада волео, тачније, које још увек воли, али то не сме себи дозволити. Свест да никако не може помоћи онима које воли, љубав претвара у гађење и нетрпељивост – ако не може помоћи ближњем, не може га ни волети. Савест допушта мржњу. Он тражи снагу и моћ да би могао наставити са животом и потврдити себе као човека. У основи целог његовог делања, размишљања и хтења стоји воља за моћ. По његовом мишљењу није човек оно што није натчовек. Само онај који ће се усудити да, не обазирући се на цену и околности, унесе немир у постојећи ред ствари, може окарактерисати себе као биће достојно живота, односно више биће. Он излаже филозофију да виши људи господаре будућношћу, а они нижи и обични садашњошћу, додајући да обе категорије имају реално право да постоје, али им свакако предстоји рат: „Слободу и власт, а што је главно: власт! Над свим ништавним створовима и над читавим мравињаком. То је циљ! Упамти то! ” У жељи да успешно изврши процес самопотврђивања и сврставања себе међу оне боље и више, Раскољников извршава убиство: „Шта би било кад би се, на пример, на мом месту нашао Наполеон, а не би имао чиме да отпочне каријеру (…) он не само што се не би згадио него му ни на ум не би пало да то није монументално… и чак не би уопште схватио чега има да се гади (…) дакле, и ја… сам напустио размишљање… Убио… по угледу на ауторитет…”
И док се у растројеној, помућеној и већ дуже време подвојеној свести Раскољникова свађају човек и ваш, тачније, онај који није сигуран да ли сме и може, који упорно испитује хуманост / нехуманост подлог чина, и онај који би требало да је већ закорачио из свакодневице, не обазирући се на гнусно средство, јер оно служи вишем циљу, он схвата да је његова трагедија управо у неуспеху да искорачи и потом настави даље. Своје неодлучности и слабости био је свестан и раније, док се мисао о убиству још увек није искристалисала у толикој мери: „На какав корак хоћу да се одлучим, а каквих се ситница бојим! (…) Све је у рукама човековим, а све му испред носа умакне само због кукавичлука (…) И занимљиво је због чега се људи највише боје!… Новог корака и своје нове речи највише се боје.”
Ова неодлучност и неистрајност пратиће Раскољникова целим током развоја догађаја, он неће успети да поднесе невероватну агонију и притисак – пријавиће се властима, али разлог оваквом поступку неће бити просветљење грешника кроз сазнање да је учинио грех. Своје дело он чак одбија да назове злочином. Мрзи себе, не из разлога што је убио, већ што се показао неподобним и неспособним да до краја издржи у својој првобитној намери: „Чим сам почео питати и испитивати себе имам ли право да узмем власт, па онда, значи, немам право на власт. Или, кад постављам питање је ли човек ваш, то онда значи човек већ није ваш – за мене, али је ваш за онога коме такво питање ни на памет не пада и који иде право, без икаквих питања. И чим сам се толико дана морао мучити питањем би ли се Наполеон одлучио или не би, онда сам већ јасно осећао да нисам Наполеон.” Ипак, Раскољников не одустаје тако лако од мрвице Наполеона у себи. Па, није ваљда убио старицу, себе ни због чега: „Можда сам ја још човек, а не ваш, и пожурио сам да сам себе осудим… Још ћу да се борим”.
Раскољникова прати стално пулсирање супротности. Он је у сталном сукобу са свима, има осећај да је одсечен од целог света, а најзад – у сукобу је са самим собом. У њему се упорно и тврдоглаво смењују осећање победе и пораза, сигурности и несигурности, снаге и слабости, хладнокрвности и узнемирености уз све време пратећу опасност изненадне експлозије унутрашње напетости. Мали човек се очајнички хвата за великог човека, изнова и изнова преживљавајући пораз кад му овај исклизне из руку. Борба која прети непрекидношћу иницира снажење зла и егоизма, бес при самој помисли на добро. Сама помисао на Разумихинове приче о доброчинствима, зарад искупљења греха у Раскољникову изазивају крајње негативне емоције и жељу да више никада не види ни њега, а ни сличне њему. У њему се гомилају бес и мржња.
Подвоједност између две тако изразите супротности у сложеној личности Раскољникова добро је и поуздано схватио Свидригајлов, његов алтер его: „А ако сте убеђени да се код врата не сме прислушкивати, а бабама се могу разбијати главе чиме човек стигне, ради свог задовољства, онда путујте брже било куд…” Сукобљавајући се са Свидригајловим, Раскољников се изненадно судара са другом страном своје личности, он јасно види своје друго ја, које тако жустро брани пред Соњом, пред Порфиријем. Кроз расправљање и негодовање, на којима инсистира Раскољников, пролама се сличност и разумевање ове двојице, на шта двосмислено потенцира Свидригајлов. Он ће му рећи: „Па, зар нисам казао да међу нама постоји некаква заједничка додирна тачка, а? ”, а касније: „Мени се све чини да у вама има нешто налик на мене”. Свидригајлов је убица из личних, ниских побуда, који скрива своје злочине, и не слама се под теретом немогућности да то поднесе на начин као Раскољников. Док се Раскољников предаје властима, уморан и истрошен од психичких ломова, Свидригајлов извршава самоубиство (готово истовремено), и тим чином остаје супериорно на висини своје неморалне позиције. У питању је, као што видимо, супротна психологија злочина. Раскољниковљевом једном ја фали оно свидригајловско друго ја, које је код Раскољникова само назначено у виду жеље да у нешто већој мери буде саставни део његове личности. Доминација раскољниковског ја над свидригајловским у сложеној личности главног јунака учинила је да се он не покаже довољно чврстим и јаким у мучном подношењу терета почињеног злочина.
Он је већ пред пријављивање полицији свестан своје немоћи да се избори са тежином онога што почињено са собом носи, а опет се, као дављеник за сламку, хвата сваке могуће и најмање назнаке „вишег” у себи. Поставља Дуњи, а и себи, питање – шта је разлог што се није убио: понос, или страх од воде. Ако је досад себе сматрао снажним, онда не треба ни воде да се плаши. У том разговору са Дуњом, па и касније на робији, Раскољников је мишљења да му сви беспотребно „гурају под нос” злочин који треба прати, а то није злочин, нити он има планове о искупљењу греха. За њега, злочин је његова малодушност, то што је одлучио да се самовољно пријави властима. Овако је Раскољников размишљао, одлазећи од Дуње, и касније, напуштајући Соњин стан, пре одласка у полицију, а ипак се пријавио: „Ја сам убио секиром бабу – чиновницу и њену сестру Лизавету, и опљачкао их.”
То необично, ка коме је тежио и које је величао Раскољников, није живело у његовом карактеру или, ако је и постојало, било је спутавано и гушено обичним. Испало је да његова Генеологија морала тешко бива примењива у пракси, макар његовој. Убиство и злочин Раскољникова нису расковали ланаца којима је прикован за земљу. Без обзира да ли је убио не би ли себе сврстао у Наполеоне, или је пак идеју о Наполеонима толико потенцирао да би оправдао убиство и угушио грижу савести, сигурно је једно, а то је – да себе није пронашао тамо – међу онима што „нису од крви и меса, већ од бронзе”. У његовој потрази за човеком вишег реда у себи, морал малог и великог човека прерасли су постепено у морал свакидашњице и морал трагедије.
Слика је преузета са onelittlelibrary.com.