Срби су најнеписменији народ у Европи!

Тврдња из наслова толико је распрострањена у истом том српском народу да је прихваћена као општеприхваћена и необорива чињеница. Како је дошло до овог мита који се раширио као средњевековни вирус куге у задњих двадесетак година, ако не и више, можемо само да нагађамо.

За почетак, рецимо нешто о појму писменост. Писмени су људи који умеју да пишу и читају, најпростије речено, с тим да се у новије дефиниције писмености углавном рачуна и елементарно познавање рада за рачунаром, што у скорије време значи и мобилним телефоном. Према попису из 2011. године, у Србији је живело 127.463 неписмена грађанина, што процентуално чини 1,96%, од чега скоро 80% чине жене. Очекиване су и разлике у односу на регионе, градска и сеоска насеља, старосну доб и слично. На пример, у централним градским општинама Београда тај проценат износи свега 0,06%.

Ипак, у штампи ћемо скоро свакодневно наилазити на бомбастичне наслове од 30-40-50, а од скора и од 70% неписмених у Србији! На једном порталу је пре неколико месеци осванула вест и о прецизно пребројаних 76,34% неписмених у Србији (без Косова, наравно). Како аутори ових сензационалистичких текстова долазе до ових процената није тешко погодити. Прво, ради саме сензације, а бомбастичне вести данас су оне које продају новине, односно привлаче највише реклама на интернет-порталима. Међутим, у тим текстовима више него уочљива је још једна црта – елитизам. Наиме, поједини новинари, уредници, а изгледа често и политичари, имају снажну потребу да нам саопште да су они изванредни познаваоци српског језика, језичке културе и норме и правописа, док, ето, раја, плебс, појма нема.

Истина, откако постоји интернет и откако су комуникације писменим путем свима доступне, заиста можемо наићи на готово невероватна одступања од норме, на такве бисере какве нисмо могли ни да претпоставимо да постоје, али то није неписменост, није ни функционална неписменост (иначе омиљен термин којим се служе таблоиди, иако с научног становишта не значи ништа друкчије од сваке друге неписмености), то је само недовољно познавање норме и њених стриктних правила. Људи греше у говору и писању, истина је, али греше у односу на норму, не у односу на говорни језик. Норма, оличена у правопису и нормативним речницима, конвенција је која служи да уреди стање у званичном, официјелном језику, оном који би требало да се користи у новинама, радију и телевизији, научним радовима, списима, администрацији и слично. Њена сврха није да утиче на измене у говорном језику, дијалекте, жаргон, колоквијални језик, а понајмање на индивидуални стил говорника.

Од поменутог пописа 2011. прошло је четири Међународна дана писмености. Ова бројка (иначе преполовљена у односу на попис из 2002), да је заокружимо на 130.000, у медијима је мистериозно расла из године у годину. Године 2012. већ је стигла до 155.000, 2013. до 165.000, 2014. до округлих 200.000, да би се ове 2015. медији задовољили са 235.000 неписмених. Да мистерија буде већа, овај прогресиван и необјашњив раст броја неписмених истог тог 8. септембра сваке године сви медији синхронизовано преносе, као да ти подаци стижу из неког званично признатог центра за обавештавање о тренутном броју неписмених. Разуме се, извори се никад нигде не наводе, али ти текстови делују уверљиво јер се спомиње и Републички завод за статистику и Унеско и међународни подаци о броју неписмених у целом свету и слично.

Овом миту донекле доприносе и поједини лингвисти. Понајвише они пуристички настројени. За новинаре писменост очигледно значи неправљење грешака у односу на књижевни језик, али и за већину становништва (што доказује и контроверзна кампања „Негујмо српски језик”), док поменуте лингвисте изгледа највише узнемирава уплив енглеских речи у српски. Наравно, они и сами знају да српски спада међу језике с најлакшим усвајањем туђица, одувек је тако и било и одувек је било оних којима је то сметало, али то је једна од одлика нашег језика. Такав је и ту се ништа не може, а понајмање усвајање страних речи може да доведе до његовог уништења и сатирања. Да, неки чак и то тврде. А туђице, које се често с правом називају и позајмљенице (јер се неретко кратко задржавају у језику) никако не могу утицати на сиромашење, а још мање на затирање једног језика. Напротив, могу само на богаћење.

Да парадокс буде већи, не знам ни за један језик на свету, укључујући ту и оне велике и оне толико сићушне који се пазе као кап воде на длану, који се толико негује, пази, чува и о ком се толико расправља као што је то српски. Број људи који се код нас занима за језик, а то је скоро свако ко себе сматра интелектуалцем, скоро да је једнак броју оних који би да буду селектори фудбалске репрезентације и који се разумеју у све болести, бактерије и вирусе заједно. То је попримило толике размере да се многи осећају осрамоћени што у прст не знају читав правопис напамет и што нису упућени у оно што се најчешће назива језичким недоумицама, што је вероватно наслеђе још од чувеног Клајновог „Речника језичких недоумица”.

Узгред, иза тога се крије још једна велика и раширена заблуда – да се правопис мења неподношљиво често. У стварности, мења се отприлике тек на сваких тридесетак година и те измене су обично једва приметне, али о овом миту другом приликом.

На књигу „Највеће заблуде и митови у српском језику” можете се претплатити на имејл адресу издавачке куће „Корнет” [email protected]или на број телефона 011/263 77 41. Ова књига изаћи ће као суиздање издавачких кућа „Корнет” и „Прометеј” до краја јануара 2016. године. Имаће око 200 страна. Цена у претплати износи 800 динара, а сви пренумеранти биће потписани на крају књиге.

Павле Ћосић

Извор: www.balkanmagazin.net