Пушкинов Оњегин (Евгеније Оњегин) и Љермонтовљев Печорин (Јунак нашег доба) отварају галерију такозваних сувишних људи, чија је појава у књижевности условљена посебном друштвенополитичком и духовном климом у Русији тог доба.
Руски критичар Николај Доброљубов је у чланку Шта је то обломовштина? Оњегина уврстио у посебан књижевни тип руске литературе 19. века, у тип такозваних сувишних људи, заједно са Љермонтовљевим Печорином, Херценовим Бељтовом, Тургењевљевим Руђином и Гончаровљевим Обломовом. „Сувишан човек је тип људи који не налазе могућности за примену својих натпросечних потенцијалних способности због тога што им то не дозвољавају објективни услови у друштву на које гледају критички. Сувишан човек се према људима односи високомерно. Потцењује их и држи се надмено. У односу према жени је егоиста: ужива у игри женским срцима, али не прихвата обавезе и, по правилу, избегава брачну везу. Образовање сувишних људи је површно. Њихов однос према раду је несистематичан. Недостаје им упорност. Због тога су, иако много шта у својој средини не прихватају и негирају, неспособни за делотворну, конструктивну акцију, ради отклањања недостатака у име позитивних промена у друштву” (М. Сибиновић, Евгеније Оњегин Александра Пушкина).
Године 1785. Катарина II је Подареном повељом прописала права и дужност племића. За време владавине Катарине II високо племство, које је чинио просвећен и образован сталеж, достигло је највиши степен у свом развоју. Одмах за високим племством формирала се класа средњег племства. За време владавине цара Александра Благословеног, племићки углед је све више растао, па се тако образовало друштво за које су племенита уживања већ постала животна потреба, као обележје новог духовног живота. Племићка класа је била не само главни представник друштва, већ и главни непосредни извор образованости читавог друштва. „Двадесетих година 19. века руска књижевност, која је била подражавалачка, почиње тежити за оригиналношћу: појавио се Пушкин. Он је волео сталеж у коме се скоро искључиво испољио напредак рускога друштва коме је и сам припадао – и одлучио је да нам у Оњегину прикаже душевни живот тога сталежа, а заједно са њим и друштво, онакво какво је било у епоси коју је изабрао, тј. двадесетих година 19. века” (В. Г. Бјелински, Књижевно-критички чланци).
Међутим, иако друштвени роман у који улази читав руски живот са политичким идејама, тадашњом културом, васпитањем, као и целокупна идеологија епохе, Пушкинов Евгеније Оњегин представља изузетну психолошку студију карактера јунака.
Док је Пушкин кроз Оњегинов лик дао слику племића двадесетих година, Љермонтов је главним ликом свог романа Јунак нашег доба – Печорином, дао слику типичног представника епохе тридесетих година 19. века, а књижевна критика га убрзо прихватила као представника такозваних сувишних људи у руској књижевности. Печоринов лик писац изоштрава осветљавајући га изнутра, наводећи читаоце да се и сами придруже универзалним филозофско-етичким питањима о срећи, несрећи, љубави, пријатељству, судбини, страсти, егоизму, генијалности, која Печорин поставља себи и другима. Јунак нашег доба сматра се једним од првих врхунских психолошких и филозофских романа у руској прозној књижевности 19. века.
„Јунак тридесетих година”, Јунак нашег доба био је „декабриста” – аристократа, војно лице и човек политичке праксе, а „јунак четрдесетих” своје образовање стицао је на Московском универзитету – поезија, наука и филозофија били су у центру његових интересовања и одушевљења. Таквог једног човека, „непрактичног витеза речи”, приказао је Тургењев кроз лик Руђина, који представља још једну од варијанти сувишних људи, али не и понављање оњегинско-печоринског типа.
Личности попут Оњегина, Печорина, Руђина, Обломова – типови које су створили велики таленти, живе и данас – у мало другачијим друштвеним условима. То су људи који не чине ништа ни за личну нити за општу корист; за њих не постоје ствари које би им представљале животну потребу без које не би могли да живе.
Иако постоји разлика у темпераменту Оњегина, Печорина и Руђина, сви они имају карактере који су у великој мери спутани неповољним друштвеним приликама. Можда би њихово бесмислено (не)делање добило неки племенитији смисао у другачијим друштвеним околностима. Међутим, њихово (не)делање нису само узроковале двадесете, тридесете и четрдесете године 19. века у Русији, већ првенствено њихови карактери и њихова саможива природа. Они су размажени егоцентрици, који мисле да су центар света који се око њих и због њих окреће, па, с тим у вези, себи дају за право да повређују људе који то уопште не заслужују, и то искључиво ради личних незадовољстава, хирова и комплекса.
Сувишни људи нису само по својој природи лишени способности да се крећу и делају по сопственој вољи – њихова апатија и сплин резултат су њиховог васпитања, неостварених тежњи и средине у којој се крећу. Сви чланови породице сувишних људи имају сличан однос према људима – презиру њихов „ситан” рад и њихове скучене тежње, иако ни сами не успевају да остваре своје. Они врло добро знају за чим не теже, али уопште не знају шта желе и какав је њихов циљ (ако га уопште и имају) и смисао њиховог делања, што их, између осталог, чини актуелним и данас.
Они не знају шта треба тражити у животу, као ни у љубави – плаше се губитка слободе коју и не поседују, па не успевају да се вежу ни за жене, а ни за пријатеље. Вођени идејом о слободи, а не и самом слободом и емоцијама које су им на путу до самоостваривања закржљале, никада не досежу до потпуне слободе. Сви су они пуни самољубља и потпуно су свесни таштине друштва које их окружује. Међутим, њихове речи никада не постају дела; они имају своје принципе, али не и снажне унутрашње потребе које би, заједно са тим принципима, представљале њихову покретачку снагу, која би им, пре свега, створила потребу и циљ, а потом и пут до остварења истих.
Промашени животи у Чеховљевом Ујка Вањи>>
Аутор: Душица Чукић