Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

(Први део текста о Великом инквизитору можете прочитати ОВДЕ.)

За разлику од Христа, коме је циљ био духовно царство, Инквизитор верује да прво треба физички овладати да би се тек након тога духовно завладало. „За тај циљ потребна је огромна лаж, тако моћна и сугестивна, оправдана добрим разлозима, и уздигнута на ступањ мудрости. Лаж која допушта да се дедукцијом изведу многобројне норме и правила за свакодневни живот (…) Све ће бити празно, осим главне идеје која окупља и уједињује, а она ће бити једна дубока, мрачна, несхватљива тајна, једино вођама позната. Да се људи не би временом освестили и упознали своју заблуду (јер ма колико да су подложни обманама, у њима је присутан пламен жеље да упознају разлог због којег живе), треба их стално држати у заблуди, учити их и опомињати на то да дело још није довршено, да ваља истрајати и сачекати” (Слободан Томовић ). Зато Велики инквизитор прокламује вечни почетак: дело које је непрестано само у почетку, али је бар почето. Људима треба омогућити оно што је за њих живот – борба за хлеб, посед и ужитак. Међутим, неопходно је осмислити дисциплинске мере, које неће дозволити конфликте који би били последица урођене људске жеље за лепшим и бољим. Да не би довео свој живот у питање, човек ће научити да скромно буде задовољан малим стварима, избегавајући на тај начин могућност да се приближи смрти.

Најпре је неопходно организовати правилну расподелу хлеба, тог непорецивог начела у људском животу, и не допустити да једни другима из руку отимају. Инквизитор каже: „Добијајући од нас хлеб, они ће, наравно, јасно видети да ми њихове хлебове, њиховим рукама зарађене, узимамо од њих, да бисмо их опет њима раздали, без икаквог чуда; увидеће да ми у камен хлебове не претварамо, али, више него хлебу, радоваће се што га добијају из наших руку. Јер ће се исувише добро сећати да су им се пре, без нас, хлебови што су их они зарађивали, претварали у њиховим рукама у камење; а кад су се вратили к нама, онда се камење у њиховим рукама претворило у хлебове. Исувише, исувише ће они ценити шта значи: потчинити се једном за свагда! И док људи то не схвате, биће несрећни” (Браћа Карамазовии).

Хлеб и уживање узимају се, дакле, као смисао човековог постојања. Ипак, то је тек прва ставка на лествици, јер човека још увек вреба смрт. Човекова жеља за бесмртношћу још увек није задовољена, а живот је за човека ништа друго до стални покушај негације смрти. Да би мисао о смрти била одагнута, човеков живот биће организован тако да све време протиче у уживању и доживљавању пуноће живота, односно, како Инквизитор каже, биће то живот удешен као дечја игра. У тој идили од живота људима ће, наравно, бити допуштено да греше: „Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше. А ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен ако буде учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше стога што их волимо, а казну за те грехе узећемо, најпосле, на себе. И узећемо је на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су пред Богом узели на себе њихове грехе.”

veliki-inkvizitor-3Тако ће, по Инквизиторовој замисли, цело човечанство бити подељено на вође са једне, и огромно безлично, срећно и свих брига растерећено стадо послушних људи, са друге стране. Људи ће одбацити сва питања и недоумице разума, и предаће се вођама који ће уместо њих мислити и одлучивати. Да би постало срећно и задовољно, човечанство се не мора равњати према истини, већ према потребама. Врх цркве не верује у постојање Онога коме служи, али Му ипак служи са највећом могућом ревношћу и не дозвољава да тајна коју чува допре до свести масе. Милиони људи биће срећно док ће њихови управљачи бити несрећни: „Постојаће хиљаде милиона срећне дечице и сто хиљада патника који су узели на себе проклетство познавања добра и зла. Они ће тихо умирати, тако ђе се гасити у име твоје, и иза гроба ће налазити само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну, и ради њихове среће мамићемо их наградом небеском и вечном. Јер, кад би чега и било на Ономе свету, онда наравно не за такве као што су они” (Браћа Карамазовии). Битно је, дакле, прихватити лаж и превару, свесно водити људе у пропаст и смрт и притом их варати целим путем, не допустивши да сазнају куда то иду. Све је, на крају крајева, у добро осмишљеној организацији, која људима неће даровати само хлеб, већ и довољну „количину” Бога и бесмртности.

Човеку је потребан Бог који неће бити с оне стране, Бог који ће се спустити на земљу и бити близак човеку, који ће му бити од користи. Инквизитор и њему слични, људском уму нуде управо таквог Бога – Бога кроз хлеб и илузију о бесмртности, а све то уз помоћ савршено осмишљене земаљске организације. Последица свега тога јесте да су људи блажено срећни и да верују да су се најзад спасили смрти, а у ствари смрт их чека као неминовност. Инквизитор је обмануо народ, а народ је прихватио обману и лаж јер није имао потребу за истином.

Велики инквизитор је, како сам признаје Христу, прешао пут од потпуне преданости идеји о слободној вери до негације те идеје у практичној делатности, али наводно не престајући да јој служи: „Знај да сам и ја био у пустињи, да сам се и ја хранио скакавцима и корењем, да сам и ја благосиљао слободу којом си ти благословио људе; и ја сам се спремао да станем у број изабраника твојих, у број снажних и јаких, са жудњом да испуним број. Али се тргох и не хтедох да служим безумљу. Вратих се и придужих се реду оних које је поправио подвиг твој. Одох од гордих, и вратих се смиренима, ради среће тих смирених” (Браћа Карамазовии).

Инквизитор не верује у Бога, али не верује ни у човека, а то су, за Достојевског, две стране једне исте вере. Хришћанство, поред вере у Бога, захтева и веру у човека, јер је оно религија богочовечанства, а Инквизитор негира јединство божанског и људског принципа у слободи. Човек се одриче ове слободе, јер слобода је немогућа без патње, односно – без патње је немогуће спознати добро и зло. Прихвативши дар слободе, човек би ризиковао своје благостање; тако се кроз Легенду провлачи идеја о ризику, који је људима, заједно са слободом, понудио Христ.

Аљоша Карамазов, једини слушалац братовљеве „поеме” о Инквизитору, остаје збуњен причом о Инквизиторовом дослуху са ђаволом, мислећи да је ту, у ствари, посреди најгори пример католика који не верују у Бога – „најгори у католичанству, инквизитори, језуите!” – па стога, по његовом мишљењу, никако не може постојати тако фантастично лице као што је Велики инквизитор. По Аљошином схватању и поимању вере, прича коју је управо чуо никако се не може односити на схватање православља, већ на Рим и католичку цркву (и то не на читав Рим, већ на оно најисквареније у католичкој цркви). И заиста, лик Великог инквизитора, између осталог, можемо посматрати као представника римске цркве, која се временом деградирала у друштву и престала да буде црква. Западна црква, по мишљењу Достојевског, нагрдила је Христов лик, преобразивши се од цркве у римску државу и оваплотивши је у виду папства, тако да на Западу, иако још увек има много хришћана, нема више ни хришћанства ни цркве (Пишчев дневник II).

У другој књизи својих Политичких написа Достојевски пише: „Руски католицизам, који је већ одавно продао Христа за замаљско господство, који је тиме принудио људе да се окрену од Њега, и, на тај начин, био главни узрок материјализма и атеизма у Европи – тај католицизам, природно, зачео је у Европи и социјализам. Јер социјализму је задатак да реши судбину човечанства не са Христом, него мимо Бога и мимо Христа; он се, дакле, природно зачео у Европи као замена за хришћанско начело које је у њој пало; и напредовао упоредо са изопачавањем и нестанком хришћанства у католичкој цркви. Изгубљени образ Христа сачувао је међутим у свој светлости своје чистоте у православљу”.

Међутим, тема Легенде о Великом инквизитору много је шира од разобличавања католицизма који Достојевски није волео. У њој није приказан само сукоб православља и католицизма већ је у њој приказана читава филозофија историје, као и далекосежна пророчанства која се тичу судбине човечанства. У Легенди треба тражити стварно религиозно схватање света Достојевског. Основна тема је тема о слободи људског духа.

Аљошина оцена: „Твоја је поема похвала Исусу, а не хула на њега”, може се узети као тачна. Међутим, ова оцена односи се више на Легенду у целини него на Инквизиторов монолог.

Наиме, Кардинал сведочи о Христовом подвигу, али са циљем да докаже како Христ, у ствари, није саосећао са човечанством. Инквизитор се, како Иван каже, није излечио од љубави према човечанству и воли људе на себи својствен начин; зато Христа, као најгорег јеретика који је угрозио срећу човечанства, треба спалити. Инквизиторов монолог је максимално искрен, с обзиром на чињеницу да он не крије како више није са Христом, већ са ђаволом: „Ми нисмо с тобом, него с њим, то је наша тајна”. Он се нимало не устручава да призна како је променио своја уверења, приклонивши се „другој страни”. Међутим, искреност Инквизиторових ставова доводи се у питање у последњој сцени, у којој Христ љуби Инквизитора, а овај мења своју одлуку и пушта затвореника на слободу. Чињеница да „му пољубац гори на срцу, али он остаје при својој пређашњој идеји”, говори о томе да се у Инквизитору, и поред чврсте уверености у исправност својих ставова, води борба између ума и срца.

У монологу Инквизитора садржана је утопија света која се зове „сви ми”, света заснованог на рационалистичкој и утилитаристичкој филозофији. Он је непријатељ слободе, презиратељ човека кога жели принудно да усрећи. Велики инквизитор се у историји јављао под разним маскама – у католичанству, у апсолутизму, у сваком државном уређењу заснованом на присили и туторству, односно свуда где се наводна брига за срећу човечанства спајала са презиром према том човечанству и неверовањем у узвишене способности човека.

Достојевски покушава да веру отргне из власти било каквог ауторитета коме би се она покоравала. Немачки историчар хришћанства Адолф Харнак каже: „Никада на свету није било тако чврсте вере која се у битном, одлучном моменту није ослањала на спољашњи ауторитет, која би своју чврстину црпла искључиво из сопствених унутрашњих преживљавања. Нема сумње, ауторитети су она снага којој она дугује своје постојање и своје трајање. Зар нису ту били потребни услови под којима би таква снага постала активна? Исус Христос се позивао на ауторитет Старог завета, први хришћани на предсказања, Аугустин на цркву, чак се и Лутер позивао на писану реч божију. (…) Живот и историја нас уче да вера не може имати плодотворног утицаја ако се не ослања на спољашњи ауторитет” (Лав Шестов, Првазилажење самоочевидности).

„Додир са другим световима” управо је она вера чије постојање негира овај историчар, вера која никада није захтевала било какав спољашњи ауторитет, вера за коју је Достојевски тражио права и гаранцију.

Лик Ивана Карамазова и његово схватање токова историје и природе човекове, које он изриче у разговору са Аљошом, у поглављу Буна, треба да покаже да је човек по природи деспот и да му је зато потребан један деспотски Бог. Међутим, у Легенди не постоји никакво оправдање за насилно исправљање природе човека, која је недорасла за узвишене подвиге, јер Христ жели да се човек вери приближи слободно. Филозофија Иванова се, логично, разликује од филозофије Христове, али разликује се и од филозофије коју заступа Велики инквизитор.

У поглављу Буна видимо да је, по Ивановом мишљењу, човек у својој бити зао и неспособан за љубав и милосрђе. За Инквизитора људи су више слаби него зли. Из његовог монолога закључујемо да по њему човек није потенцијални злочинац кога једино вера у Бога и наметање ауторитета цркве може вратити на прави пут, већ је само слабо биће, неспособно да поднесе тежину било каквог моралног подвига. Из свега наведеног може се закључити да су овде у питању две потпуно различите представе о Богу и о људској природи.

Лик Димитрија Карамазова може се довести у везу са „поемом” његовог брата Ивана. Наиме, Инквизитор замера Христу што је „погрешио” у процени духовних способности човека и што их је оптеретио могућношћу слободног одлучивања, која само води у патњу. Пред оваквом сличном дилемом, пред коју је Инквизитор покушао да стави Христа, налази се и Димитрије Карамазов. Њему је пружена могућност великог моралног подвига, тј. могућност да се „очисти” тако што ће прихватити казну и испаштати. Са друге стране, њему је отворена и могућност одласка у Америку. Узевши у обзир резултат Димитријевог двоумљења, закључујемо да је овај јунак неспособан за оно што представља срж религијске филозофије Достојевског – за очишћење кроз патњу и страдање.

Легенда о Великом инквизитору јесте, у ствари, откровење о човеку, доведено у блиску везу са откровењем о Христу. „Антихрист може да поприма најразличитија супротна обличја, од најкатоличкијег до најсоцијалистичкијег, од најћесарскијег до најдемократичнијег. Али Антихристово начело је увек непријатељско према човеку, представља уништење човековог достојанства. Та заслепљујућа обрнута светлост, која долази од демонских речи Великог инквизитора, садржи у себи веће религиозно откровење, и хришћанско откровење, од учења старца Зосиме, од Аљошиног лика. Ту треба тражити кључ великих антрополошких открића Достојевског, његове позитивне религиозне идеје о човеку” (Николај Берђајев, Откровењее о човеку у стваралаштву Достојевског).

Аутор: Зорана Пејковић

Ова „поема” Ивана Карамазова представља епизоду у роману Браћа Карамазови, али је њена веза са фабулом тако слаба да је можемо посматрати и као посебно дело. Међутим, уместо спољашње везе, између романа у целини и Легенде о Великом инквизитору постоји унутрашња, врло чврста веза. У Браћи Карамазовима остварена је композиција „романа у роману”, при чему је унутрашњи роман, односно Легенда о Великом инквизитору, у непосредној вези и од кључног значаја за дешифровање главне идеје романа у целини. У „поеми” Ивана Карамазова прикривена је заветна мисао пишчева без које не би био написан не само овај роман већ ни многа његова дела. Главна тема Браће Карамазових стоји као издвојена од целе структуре романа у Легенди о Великом инквизитору, у којој је исказано схватање Достојевског о судбини великих идеја код човека, о Богу, о вери и безверју.

Радња „поеме” одвија се у Севиљи, на југу Шпаније (XVI век), када су на све стране буктале ломаче. Црква се, да би спречила покушаје умањења ауторитета који је уживала, немилосрдно обрачунавала са јеретицима, спаљујући их на ломачи. У таквим околностима Христ одлучује да поново сиђе на земљу. Претходног дана, Кардинал, Велики инквизитор, спалио је око стотину јеретика у одбрану Христове вере. Маса се обраћа Христу за помоћ; он лечи, исцељује, чак и васкрсава умрлу седмогодишњу девојчицу. Међутим, и поред свега тога, народ напушта свог Исцелитеља и покорно се поклања пред Великим инквизитором, који се баш у току Христових доброчинстава појавио са својом свитом. По наређењу Инквизитора, Христа затварају у тамницу, а онда му он сам долази у посету.

По Инквизиторовом мишљењу, Христ нема права да говори, да дода било шта ономе што је већ раније рекао: „Све си предао папи, све је, дакле, сада у папе, и ти просто можеш да нам и не долазиш, или нам бар не сметај пре времена” (Браћа Карамазови).

Инквизитор, да би оспорио Христа, користи некадашње аргументе Христове: „Имаш ли ти права да нам објашњаваш макар једну од тајни онога света, из кога си дошао? (…) Не, немаш права, да не би додавао ономе што си већ пре казао, и да не одузимаш људима слободу коју си тако бранио док си био на земљи. Све што наново прогласиш, биће напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо, а слобода њихове вере је теби била драгоценија од свега – још тада, пре хиљаду и пет стотина година. Зар ниси ти тада тако често говорио: Хоћу да вас учиним слободнима. Но, ето ти, сад си видео те слободне људе. Да, та ствар је нас скупо стала, али ми смо завршили најзад то дело, у твоје име. Петнаест векова мучили смо се с том слободом, али сад је то довршено, и довршено чврсто” (Браћа Карамазови).

veliki-inkvizitor-1

Велики инквизитор је у име човечанства одбацио Христа. По њему, Христ је створио учење доступно само малом броју људи, унесрећивши на тај начин остатак, односно већину човечанства, које није дорасло да одговори захтевима на којима се ово учење заснивало. За Инквизитора је Христова жеља да људе учини слободним била фатална грешка, која је неминовно условила пораз. Христ је, по Инквизитору, сам створио узрок рушења свог царства, па за то никога не треба да криви. Наиме, Христ је проповедао слободу вере којој су достојни само одабрани али малобројни, приступивши остатку човечанства као да му до његове среће ни најмање није стало. Инвизитор сматра да они слаби и недорасли оваквом облику вере ничему нису криви да би испаштали што су недостојни такве слободе.

Са једне стране, дакле, имамо Христа, а са друге цркву, која заступа потпуно другачија начела, иако се служи Његовим именом и стоји уз Њега. Инквизитор прекорева Христа, који је био носилац и заступник бескрајне слободе људског духа, а притом није узео у обзир да се људи плаше те исте слободе и да им је она најмучнији терет. Кардинал искрено верује да човечанство може бити потпуно срећно само по цену апсолутне послушности. По његовом мишљењу, човек је првобитно створен као бунтовник, па би даривање слободе додатно интензивирало урођену бунтовничку природу. Човек ће бити срећан само онда када буде био ослобођен способности да самостално бира и одлучује. Зато црква укида слободу воље. Зарад среће човечанства, црква ствара ауторитет који руши у корену могућност индивидуалне слободе. Наметањем оваквог ауторитета, црква, у ствари, чини велику услугу људима јер човек није дорастао способности да разликује добро и зло. Индивидуална воља и слобода избора, зато што су штетне по човека, не треба да постоје. Људско племе је порочно, слабо и недостојно било чега што је узвишено. Христ је одабрао погрешно – све оно што је загонетно, необично и неодређено, па самим тим оптерећујуће и мучно за човека. Из разлога што „ништа и никада није било за човека и људско друштво неподношљивије од слободе”, Инквизитор укида ту слободу, али је ипак замењује илузијом о слободи, с обзиром на вековну тежњу човека да се потврди као слободно и посебно биће.

Идеја о колективној слободи руши свест о индивидуалној слободи. На тај начин људи постају двоструко срећни и задовољни: са једне стране ослобођени су терета да самостално бирају и одлучују, а са друге стране – одговорност за поступке бива подељена, с обзиром на идеју колективизације, па не морају стрепети од последица личних недела и грешака.

Христ и Инквизитор су два антипода: први људе хоће да учини слободним, други хоће да их учини покорним; за Христа човек не живи само од хлеба, за Инквизитора нема ничег неоспорнијег у људском животу од хлеба; Христ је људе учио поносу, а Инквизитор хоће да их убеди да су слаби и порочни; Христ је одолео искушењима Нечастивог, а Инквизитор директно признаје да он сам више није са Христом, већ са Нечастивим.

Искушења у пустињи изражавају три фазе будуће историје света и човечанства, представљају три облика у којима ће се искоренити све противречности природе човека. Ова три искушења одговарају главним потребама људске природе, свему ономе што човек на земљи тражи. Прва од тих потреба јесте хлеб земаљски. Друга потреба проистиче из потребе човека да осмисли свој живот, да има јасну представу о сврси свог постојања. То начело обухвата у себи три силе које могу да заробе побуњеничку савест човека: чудо, тајна и ауторитет. Трећа потреба човечанства јесте потреба за свеопштим клањањем. Тако, човечанством влада онај ко влада савешћу човечанства и располаже њиховим хлебом.

Инквизитор замера Христу што је пропустио прилику да на личном примеру провери дејство чуда и ауторитета. „А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи? Претвори га у хлебове, и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, благодарно и послушно, премда вечно у страху да ћеш повући руку своју од њих и да ће им нестати твојих хлебова” – овако је предложио „страшни и паметни дух, дух самоуништења и небића”, али Христ није хтео да човека лиши слободе, па је одбио предлог, јер „каква би то била слобода кад би послушност била купљена хлебовима” (Браћа Карамазови).

Милосрђе и слобода се, дакле, међусобно искључују – ко хоће хлеб, тај неће слободу, и обрнуто. Свакако да је слобода изнад милосрђа, као што је и Христ изнад Инквизитора, али то је могуће само на плану вредности; на плану реалности, Инквизитор је изнад Христа јер реалније процењује стварне човекове могућности. Кардинал признаје да човек не живи само од хлеба, али истичле и истину – да човек не може да живи без хлеба; зато неизбежно мора доћи до трагичног конфликта између телесности и духовности човекове. Узрокк пораза Христовог Инквизитор проналази у томе што је неправилно одмерио значај хлеба и слободе за човека, што није узео у обзир да слобода није таква неопходност као хлеб. Старац добро зна да већина људи није кадра „да презре земаљски хлеб ради небеског”. Људе прво треба нахранити, па тек онда од њих захтевати врлину. Ову људску особину занемарио је Христ, а искористили су Инквизитор и њему слични, који ће обманути људе да су их нахранили у Христово име.

Да је Христ послушао савет у пустињи и претворио камење у хлебове, Он би задовољио вечну жудњу целог човечанства да што пре нађе коме да се поклони јер „та потреба заједничког клањања и јесте најглавније мучење сваког човека лично, као и целог човечанства, од почетка векова”.

Једино чудо, тајна и ауторитет, тврди Инквизитор, могу победити савест људску (слободом људском овладаће само онај ко умири савест људску); зато је црква „исправила” подвиг Христов и засновала га управо на овим трима начелима.

Христ је одбацио чудо у име слободне вере, занемаривши да ће човек, чим одбаци чудо, одбацити и Бога јер „човек не тражи толико Бога колико чуда”. У природи је човека стална, непресушна жеђ за чудима; човек измишља чудо и онде где га заправо нема. У Политичким написима Достојевски каже: „Уосталом нису само чудеса чудесна. Од свега чудесније бива врло често оно што се догађа у стварности. Ми видимо стварност обично онако како хоћемо да је видимо, како сами, одлучивши унапред, желимо да је објаснимо себи. Ако ипак некад, одједаред схватимо, и у виђеноме увидимо не оно што смо хтели да видимо, већ оно што постоји у ствари, онда оно што смо видели узимамо као чудо и то бива доста често; неки пут, кунем вам се, пре се поверује у чудо и немогућност него у стварност, него у истину коју нисмо желели да видимо. Тако стално бива на свету; у томе је цела историја човечанства”.

Христ је одбио да прибегне чуду. Одолео је искушењу да се баци са врха храма и сазна је ли заиста Син Божји и каква је вера Оца у Њега; није сишао с крста кад му се светина ругала и довикивала му: „Сиђи с крста, па ћемо поверовати да си то ти”. У својим поступцима и у својој жудњи за слободном вером Христ је, како тврди Инквизитор, превидео да је људски створ слабији и нижи него што је Он о њему мислио. Инквизитор је, за разлику од Христа, земаљски ауторитет поставио изнад небеског ауторитета (али у име тог небеског ауторитета). „Сила утицаја Инквизитора – антихриста је непојмљиво велика јер је изграђена на принципу апсолутног познавања човекове немоћи да се одупре ауторитету чим му је смисао непознат” (Слободан Томовић, „Кардинал антихрист – поема Ивана Карамазова”, у књизи Јунак апсурда).

Људи су склони да слепо и безгранично верују у оно што се не може проверити и потврдити; управо у томе је предност заблуде над истином. Њима треба омогућити идеал у чију суштину нико никада неће моћи да проникне, а који ће се ипак предочавати њиховој жељној машти. Тако тајна, поред ауторитета и чуда, постаје велики предуслов за овладавање човековом савешћу.

Наставак текста прочитајте ОВДЕ.

Аутор: Зорана Пејковић

У Дневнику из 1876. године, Достојевски пише: „… и тврдим да је љубав према човечанству незамислива, несхватљива и потпуно немогућа без узајамне вере у бесмртност људске душе”( Лав Шестов, Руска религијска филозофија и Ф. М. Достојевски). Он, у свом неверовању у спасоносну идеју о љубави према ближњима, иде даље чак и од Ивана Карамазова, који тврди да је потребно да се човек сакрије да бисмо га могли заволети: „Ја тврдим да свест о нашој потпуној немоћи да некоме помогнемо, да придонесемо макар какву било корист или олакшање људима који пате, баш у моменту када смо и највише свесни људских патњи – све то може чак да претвори у нашим срцима љубав према човеку у мржњу према том човеку” (Шестов).

У поглављу Буна (књига V), у разговору Ивана и Аљоше, видимо да за Ивана не постоји никакав закон који би човеку унапред наређивао да воли човечанство. Једини начин да таква љубав постоји јесте да људи верују у Бога и бесмртност. Док Зосима, у разговору са Хохлаковом, саветује да човек мора волети људе око себе да би спознао Бога и бесмртност, Иван Карамазов тврди да таква љубав може постојати једино ако људи претходно верују у Бога и бесмртност. Чим би таква вера нестала, љубав би се неизбежно претворила у окрутни егоизам, чак у људождерство. Ако Бога нема, злочин је, дакле, дозвољен јер у таквим околностима злочин више није злочин, већ само неопходна акција за очување самог себе.

Живот је, за Ивана Карамазова, непрекидна борба против смрти, па тако схваћен временом почиње да значи исто што и смрт. Зато су људи, из жеље да живот буде смисленији и хуманији, измислили веру у Бога и бесмртност. Једино у том смислу Иван прихвата Бога па се и не пита да ли је Бог створио човека, или је човек, из горе наведених разлога, створио Бога. У разговору са Аљошом, он каже „Ја сам већ одавно решио да не мислим о томе да ли је човек створио Бога, или Бог човека” (Браћа Карамазови).

boga-prihvatam2Он прихвата Волтерову мисао да би Бога требало измислити када га не би било, јер управо је то потребно човеку да би опстао. После приче Аљоши о девојчици коју су родитељи мучили, затварајући је у нужник и мажући је изметом, а она молила Бога да је избави, Иван каже „Разумеш ли ти ту бесмислицу, пријатељу мој и брате мој, искушениче божји и смирени, разумеш ли зашто је та бесмислица потребна и створена? Без ње, кажу, човек не би могао опстати на овом свету, јер не би познао добро и зло. Ама нашто да се позна то ђаволско добро и зло, кад толико много стаје…” (Браћа Карамазови). Вера у постојање Бога, односно „бесмислице”, како он каже, исувише је потребна на земљи, јер на бесмислицама свет стоји, и да њих нема, на свету можда ничега не би ни било.

Иван Бога прихвата, али не прихвата његов свет, управо из разлога што се осврће на реалан ток човекове историје. Тај осврт, нажалост, показује да вера у Бога и бесмртност ипак не може укинути све страхоте и страдања којима је обележена читава историја човечанаства. Он се у разговору са Аљошом позива на апсолутну невиност и чистоту деце, која испаштају грехове својих очева који су „појели јабуку”, иако никоме ништа нису скривила. Питање деце Ивану служи као грађа за борбу против идеје супротне његовој. Он тражи освету, а не праштање.

Након приче о Турцима који хладнокрвно убијају невину децу, Иван каже Аљоши „Ја мислим, ако ђаво не постоји, и ако га је човек створио, онда га је створио по својој слици и прилици”; толико је ружна слика о човеку. На Аљошину реплику да је у том случају и Бога човек створио по својој слици и прилици, Иван одговара: „Него, красан ли је тај твој Бог ако га је човек створио по својој слици и прилици”.

Иван не признаје злочин зарад среће човечанства; он је уверен да ниједна идеја, ма колико она важна и величанствена била, није толико велика да би оправдала људску патњу. Он не жели да пати зарад неке будуће и врло неизвесне хармоније. У историји, људска личност бива призната само као средство ради онога што још нико није видео, а чему се сви само надају – у име некаквог заједничког далеког циља, о коме човек може само да нагађа. Иван, у ствари, жели да тој агонији, у којој је човек само средство, већ једном дође крај, и да човек коначно постане циљ.

Он признаје да је његов (и уопште човечији) ум исувише скучен да би схватио зашто се у свету дешава све како се дешава, и да за земаљски, „еуклидовски” ум није да решава о оном што није од овога света. Он једино зна то да патња постоји, да криваца нема, јер све проистиче једно из другог, и не жели да живи по таквој логици ствари. Ово његово незадовољство сведочи о томе да постоји вечна неуравнотеженост између закона спољашње стварности, по којима се све у животу одвија, и закона моралног осећања и суђења унутар човека, који се са тим наметнутим спољашњим законима никако не слаже. Тако човеку, као жртви те сталне дисхармоније, преостаје да одабере један од два могућа пута: или да се одрекне онога унутра, а самим тим и оног божанског у себи, и живи у складу са законима које природа намеће, или да живи у раскораку са природом.

Ивану треба одмазда, он хоће да види правду у свету у коме живи; зато се ограђује од те обећаване будуће хармоније јер „она не вреди једне сузице ни само оног једног измученог детета (…) не вреди јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније”.

Бог, по Ивановом мишљењу, није у довољној мери укључен у реалан живот човека; исувише је изнад човека. Будући да је Бог далеко од стварних токова људске историје, Он није способан да помогне људима. Одговор на питање каквог то Бога за човечанство жели Иван треба тражити у његовој „поеми” о Великом инквизитору.

Аутор: Зорана Пејковић

Да ли питање о Богу, вери и бесмртности душе у Браћи Карамазовима и његово решавање потврђује овај роман као пунокрвно уметничко дело?

Поред тога што се у роману учестало поставља ово питање од стране многих носиоца збивања, како главних тако и оних споредних, значајно је, такође, да средиште фабуле – убиство Фјодора Павловича Карамазова – представља непосредну функцију тог проблема. Убиство старог Карамазова није напросто и једино последица интереса и похлепе, неконтролисаних страсти неизлечивих „сладострасника”, већ је, најпре, засновано на негирању Бога и богохулништву и замишљено као њихова неизбежна истина и једина логична последица.

На оправданост тврдње да је питање о Богу доминантна тема у Браћи Карамазовима упућује и чињеница да је структура романа постављена тако да убиство Фјодора Карамазова представља само последицу и елеменат расплета, а средиште фабуле представља онај део романа у коме се све време, од стране различитих актера, поставља питање о Богу.

Кад је писао последњи део романа Идиот, 1868. године, Достојевски је створио план прозног дела, давши му назив Атеизам, а касније Житије великог грешника. Ипак, Достојевски никада није написао овај роман; након Идиота уследили су Зли дуси, онда Вечити човек, затим новела Кротка, недовршени роман Младић, и најзад – Браћа Карамазови. „О везама које повезују ова дела и њихове ликове у грндиозну епопеју може се разабрати следеће: Зли дуси, који су првобитно били замишљени као крајње тенденциозно и памфлетско дело, добили су на дубини и богатству, јер је кнез Ставрогин стекао неке црте великог грешника. Младић је, како сам аутор каже, исповест великог грешника, написана за себе самога, док је сасвим очигледно да су сви главни јунаци романа о браћи Карамазовима генетички повезани са садржином Великог грешника. И тако се, с обзиром на расположиву грађу може изрећи претпоставка да су управо Браћа Карамазови били онај још непознати циљ који је Достојевски слутио када је писао Идиота (Душан Пирјевец, „Браћа Карамазови и питање о Богу, Трећи програм, Београд, 1979).”

У писму које је Достојевски писао Мајкову 25. марта (6. априла) 1870. године јасно је одређен централни мотив епопеје о великом грешнику: „Основно питање које ће се провлачити кроз сва три дела јесте оно којим сам се, свесно или несвесно, мучио читавог свог живота: постојање Бога – сушчествование божие.”  Основно питање је, дакле, питање о Богу, питање које је мучило Достојевског читавог живота. После Идиота оно је постало покретач целокупног његовог стваралаштва, а реализовало се најпре у скици за дело које се прво звало Атеизам, па онда Житије великог грешника, да би заиста дошло до изражаја делимично у Злим дусима, а понајвише у Младићу и у Браћи Карамазовима. У овом последњем роману Достојевског питање о Богу, вери и бесмртности постављено је сасвим директно много пута, а истовремено је главна тема многих разговора који повезују или удаљавају јунаке овог романа.

У прилог тврдњи да је питање о Богу централна тема у Карамазовима иду и писма у којима је сам писац коментарисао поједине главе романа редом којим су настајале и како их је слао редакцији за објављивање. Достојевски коментарише да кулминациону тачку чине V и VI књига романа. У V књизи – Pro et contra налази се „Легенда о великом инквизитору” Ивана Карамазова, његове тврдње о бесмислености света и историје, његова побуна против таквог устројства („Буна”), што све скупа представља један облик богохулништва у његовом најуверљивијем облику.

Са друге стране, VI књига – Руски монах говори нам о последњим часовима живота старца Зосиме, о његовом животу и живом искуству вере; она представља одбацивање богохулништва, атеизма и свега онога што у свету социјалне револуције и научних и техничких достигнућа угрожава праву веру, Бога и човека. Дакле, кулминациону тачку, по тврдњи аутора, представљају управо две књиге романа, које најоштрије постављају питање о Богу.

Овим двема тачкама Душан Пирјевец додаје и трећу, VII књигу – „Аљоша”. Ова књига почиње трећег дана ујутру, када је старац Зосима већ мртав, када Иван полази у Москву, припремивши тако простор убици, и када Димитрије потпуно збуњен лута по селима, тражећи прекопотребан новац. Два старија брата су, дакле, ван средишта збивања; у центру пажње је Аљоша. Он, као и већина монаха, очекује да се догоди чудо: тело старца Зосиме не би требало да труне. Међутим, очекивано чудо се не дешава, што Аљошу снажно потреса. Он, осетивши страшну неправду, на Ракитинову провокацију да старчево тело „заудара”, одговара: „Ја се против свога Бога не буним, него само његов свет не примам”. У овом контексту желети чудо значи запасти у бунтовништво, а онда у богохулништво. Аљоша ће се променити тек када буде превазишао ову жељу; дакле, када његова вера постане заиста слободна, јер људи се слободно опредељују за веру, и не могу се чудом присилити.

Кроз своју „побуну” Аљоша ипак одолева свим искушењима, почевши од кобасице, преко ракије, до Грушењке, да бисмо га на крају VII књиге, у поглављу Кана Галилејска, видели очишћеног од греха. Старац Зосима говори Аљоши у сну: „Не бој Га се! Страшан је и величанствен је пред нама, ужасан је висином својом, али је милостив бесконачно, из љубави је постао као и ми, и весели се с нама, воду у вино претвара, да се не прекида радост гостију, нове госте очекује, нове непрестано зове, и то у векове векова.” Дакле, упоредо са Христом који људе препушта њиховим невољама (на пример у V књизи романа), у Браћи Карамазовима постоји и један другачији Христ, који је пун милосрђа, и уз којег стоји старац Зосима.

Тек садржај ове књиге представља главни одговор богохулништву Ивана Карамазова. Наиме, да Аљоша није прошао кроз ово прочишћење, наспрам Ивана би стајао већ умрли старац Зосима са својим учењем, које би у себи носило дух прошлости и било без директне везе са Ивановим светом, не могавши уверљиво да докаже како се Зосимино учење може поновити и у савременом свету – свету Аљоше и Ивана. „Стога није случајно што старац умире управо у тренутку када се коначно и до краја открије Иван и када се, с друге стране, исто тако коначно конституише Аљоша, јер су управо тако заиста јасно и утемељено постављене обе крајње, а истодобне могућности у садашњости, не у прошлости – што би се несумњиво десило када би Зосима заиста био једини одговор Ивану (Душан Пирјевац).”

Тако је одлучујуће питање постављено до краја. Нису више потребне никакве дебате, никакви сукоби мишљења. Иван путује у Москву, Аљоша такође неко време нестаје из читаочевог видног поља, па се све преноси на Димитрија Карамазова, на чијој ће се судбини потврдити и извршити оно о чему се овде у ствари ради.

Проблем Бога у овом роману јавља се кроз низ питања. Да ли је Бог човекова „измишљотина”, настала ради задовољења човекових потреба? Ако није „измишљотина”, а опет Његова знамења нису доступна људском оку, како можемо спознати Бога и знати да он заиста постоји? Да ли је Бог који дозвољава зло свеприсутно кроз историју и води у крвопролиће заиста Бог? Шта је то уопште – Бог? На сва ова питања, и многа друга са њима уско повезана, роман Браћа Карамазови тражи одговор.

Прочитајте и о централној теми у Злочину и казни.

Да ли ће човек победити Бога?

Фотографија је преузета са www.pravoslavie.ru.

Из врло једноставног сижеа, Достојевски кроз врхунску социјалну, психолошку и етичку анализу човека развија никад затворену и довољно проучену тему релативности добра и зла, а као главне координате свога истраживања узима човеков однос према човеку – ван и човеков однос према човеку – у себи. Речи добро и зло замењене су са обично и необично. Злочинац „без злочина” и грижа савести „без кривице” тема је овог романа, која ће бити разрађена кроз борбу две међусобно супротне концепције злочина.

Раскољников, човек који живи у расколу, устаје против утврђеног реда ствари, желећи да у виду треће силе, независно од добра и зла, по својој вољи дефинише, а и мења ова два. Већ на самом почетку романа, у првом поглављу, верно је предочен социјални статус Раскољникова, који живи у крајњој немаштини и беди: „био је до грла дужан газдарици и бојао се сусрета са њом (…) већ други дан скоро ништа није јео (…) био је тако јадно одевен да би се неко други, чак и навикнут на сиротињу, стидео по дану изићи у таквим ритама на улицу”. Основно питање које се поставља јесте: може ли циљ, па макар био и најплеменитији, оправдати било који пут којим се до њега стиже; може ли злочин – убиство оправдати изузетна социјална угроженост починиоца и жеља за помагањем ближњима? У растројеној личности Раскољникова се од почетка смењују два нивоа мотивације за планирани злочин: љубав према мајци и сестри и жеља да им некако помогне (што он негира као могући порив, а наглашава више као оправдање), и опседнутост жељом да моћ и власт искуша у себи.

Достојевски, за кога ће Ниче рећи да је једини психолог од кога је имао нешто да научи и сусрете са њим убрајао у највеће успехе у свом животу, мајсторски приказује развојну линију психолошких превирања Раскољникова. Његова психолошка структура до краја остаје подвојена. У њему егзистирају и боре се два Раскољникова, условљавајући страшну психолошку драму: онај који планира злочин и онај који га осуђује, онај који жели да се пријави полицији и онај који одустаје од тога, онај који жели да прикрије почињени злочин и онај који несвесно указује на њега. Ова подвојеност траје све време и остаје присутна у разним варијацијама до краја, а у њеној основи је мучна игра са самим собом у циљу истеривања сопствене философије правде и новог односа добра и зла. Главни јунак убија само да би сам себи дао одговарајуће објашњење за оваква стања и расположења и да би себе најзад успео да „смести” у ред једних или других – слабих или јаких. Међутим, реализација планиралног убиства неће ублажити већ започети расцеп у његовој личности, само ће га увећати. „Он одједном задрхта: једна, такође јучерашња, мисао опет му сину у памети. Али, није задрхтао зато што му је синула та мисао. Он је знао, и предосећао да ће му неизоставно синути и већ ју је чекао; уосталом, та мисао није била јучерашња. Разлика је била у томе што је пре месец дана, чак још јуче, била само сан, а сад… сад му се одједном појавила не као сан, већ у једном новом, страшном и сасвим непознатом облику, и он то одједном појми.”

Случајност и стицај прилика играју велику улогу у свести Раскољникова. У почетку, пре него да изврши злочин, он ће управо у њима тражити разлоге или потврде за свој још увек нереализовани план. После прве посете зеленашици Аљони Ивановој, у Раскољникову се зачела мисао о убиству, а чињенице да је будућа жртва зла, охола, да ничим не доприности друштву и да би њен новац могао бити потпора млађим и вреднијим снагама, као и писмо мајке, у коме га обавештава о будућој удаји сестре Дуње, само доприносе убеђењу да за планирани злочин има убедљивих и оправданих разлога.

Раскољников за своје злодело дуго неће употребити реч убиство, или злочин, за њега ће то бити то, оно, све то. Његова казна, која овог пута неће доћи од стране власти, или Божје руке, почеће много пре самовољног признања и предавања властима. „У мојој приповеци има алузије на то да правна казна злочинца много мање плаши него што то мисле законодавци, делимично због тога што је та казна његовом моралном бићу потребна”, писао је Достојевски 1865. године о свом замишљеном роману. Плен злочина није искоришћен, чак бива заборављен испод камена. „Ако је одиста читава ствар изведена свесно, а не глупачки; ако си стварно имао одређен и коначан циљ, како то онда све до сад ниси чак ни завирио у новчаник, и не знаш ни шта си добио, због чега си толике муке препатио и свесно се одлучио на тако подао, гадан, низак поступак? Па ти си малопре хтео да бациш у воду тај новчаник, заједно са свим другим стварима које такође још ни видео ниси… Како то?”

zlocinikazna2Овај романтичар и сањалица наједном бива посрамљен својим маштањем, за које је схватио да нимало не доприноси људском богатству. Напето се борећи са злом у себи, он наводи аргументе у његову корист. Раскољников је осетио завист према велични преступника и пожело да тако нешто пронађе у себи. Узрок његових грозних преживљавања и тешких борби са самим собом управо је немогућност да направи нови корак. Трагедија главног јунака није у томе што се одлучио да погази закон и учини злодело, већ је у томе што је негде дубоко у себи ипак осећао да није способан за тако нешто. У њему се јавила жеља да изађе из норме, да се усуди, да провери да ли сме: „Мени је тада требало да дознам, и то да дознам што пре, да ли сам ја ваш као и сви или сам човек? Имам ли снаге да прекорачим норме или немам? Смем ли се усудити да узмем или не смем? Јесам ли ништавно створење или имам право?”. У даљем току развоја радње, Раскољников се држи мишљења да он, у ствари, није убио старицу, већ себе. Он људе не дели на добре и зле, о чему сведочи његов чланак, већ на обичне и необичне, при чему у ред обичних спадају и они добри, који се покоравају законима, а у ред необичних они који сами праве законе. Постоје дупли критеријуми, два морала: један за обичне, друге за необичне, или, ако узмемо Ничеову терминологију, морал робова и морал господара. Једни у својој моћи заповедају и стварају законе, имајући при том право да руше и газе оне претходне (законе), други се њима повинују. Силни и јаки имају снаге, а и право да изврше злочин: „Ја сам просто-напросто алудирао да необични човек има право… тј. незванично право, него сам има право да дозволи својој свести да прекорачи… преко извесних препрека, и то једино у случају ако то захтева остварење његове идеје (…) Ја долазим до закључка да сви, не само велики људи него и такви који и мало прерастају општи ниво (…) да сви они морају, по својој природи неминовно, бити злочинци – наравно, ко више, ко мање (…) али, ако је таквом човеку потребно да због своје идеје прекорачи макар и преко мртвог тела, преко крви, он сам себи, мирне савести, по мом схватању може то да дозволи…”

Раскољников, наизглед, оправдава оно што се усудио да учини, али не оправдава своје присуство међу оним чистим и племенитим људима које је некада волео, тачније, које још увек воли, али то не сме себи дозволити. Свест да никако не може помоћи онима које воли, љубав претвара у гађење и нетрпељивост – ако не може помоћи ближњем, не може га ни волети. Савест допушта мржњу. Он тражи снагу и моћ да би могао наставити са животом и потврдити себе као човека. У основи целог његовог делања, размишљања и хтења стоји воља за моћ. По његовом мишљењу није човек оно што није натчовек. Само онај који ће се усудити да, не обазирући се на цену и околности, унесе немир у постојећи ред ствари, може окарактерисати себе као биће достојно живота, односно више биће. Он излаже филозофију да виши људи господаре будућношћу, а они нижи и обични садашњошћу, додајући да обе категорије имају реално право да постоје, али им свакако предстоји рат: „Слободу и власт, а што је главно: власт! Над свим ништавним створовима и над читавим мравињаком. То је циљ! Упамти то! ” У жељи да успешно изврши процес самопотврђивања и сврставања себе међу оне боље и више, Раскољников извршава убиство: „Шта би било кад би се, на пример, на мом месту нашао Наполеон, а не би имао чиме да отпочне каријеру (…) он не само што се не би згадио него му ни на ум не би пало да то није монументално… и чак не би уопште схватио чега има да се гади (…) дакле, и ја… сам напустио размишљање… Убио… по угледу на ауторитет…”

И док се у растројеној, помућеној и већ дуже време подвојеној свести Раскољникова свађају човек и ваш, тачније, онај који није сигуран да ли сме и може, који упорно испитује хуманост / нехуманост подлог чина, и онај који би требало да је већ закорачио из свакодневице, не обазирући се на гнусно средство, јер оно служи вишем циљу, он схвата да је његова трагедија управо у неуспеху да искорачи и потом настави даље. Своје неодлучности и слабости био је свестан и раније, док се мисао о убиству још увек није искристалисала у толикој мери: „На какав корак хоћу да се одлучим, а каквих се ситница бојим! (…) Све је у рукама човековим, а све му испред носа умакне само због кукавичлука (…) И занимљиво је због чега се људи највише боје!… Новог корака и своје нове речи највише се боје.”

Ова неодлучност и неистрајност пратиће Раскољникова целим током развоја догађаја, он неће успети да поднесе невероватну агонију и притисак – пријавиће се властима, али разлог оваквом поступку неће бити просветљење грешника кроз сазнање да је учинио грех. Своје дело он чак одбија да назове злочином. Мрзи себе, не из разлога што је убио, већ што се показао неподобним и неспособним да до краја издржи у својој првобитној намери: „Чим сам почео питати и испитивати себе имам ли право да узмем власт, па онда, значи, немам право на власт. Или, кад постављам питање је ли човек ваш, то онда значи човек већ није ваш – за мене, али је ваш за онога коме такво питање ни на памет не пада и који иде право, без икаквих питања. И чим сам се толико дана морао мучити питањем би ли се Наполеон одлучио или не би, онда сам већ јасно осећао да нисам Наполеон.” Ипак, Раскољников не одустаје тако лако од мрвице Наполеона у себи. Па, није ваљда убио старицу, себе ни због чега: „Можда сам ја још човек, а не ваш, и пожурио сам да сам себе осудим… Још ћу да се борим”.

Раскољникова прати стално пулсирање супротности. Он је у сталном сукобу са свима, има осећај да је одсечен од целог света, а најзад – у сукобу је са самим собом. У њему се упорно и тврдоглаво смењују осећање победе и пораза, сигурности и несигурности, снаге и слабости, хладнокрвности и узнемирености уз све време пратећу опасност изненадне експлозије унутрашње напетости. Мали човек се очајнички хвата за великог човека, изнова и изнова преживљавајући пораз кад му овај исклизне из руку. Борба која прети непрекидношћу иницира снажење зла и егоизма, бес при самој помисли на добро. Сама помисао на Разумихинове приче о доброчинствима, зарад искупљења греха у Раскољникову изазивају крајње негативне емоције и жељу да више никада не види ни њега, а ни сличне њему. У њему се гомилају бес и мржња.

Подвоједност између две тако изразите супротности у сложеној личности Раскољникова добро је и поуздано схватио Свидригајлов, његов алтер его: „А ако сте убеђени да се код врата не сме прислушкивати, а бабама се могу разбијати главе чиме човек стигне, ради свог задовољства, онда путујте брже било куд…” Сукобљавајући се са Свидригајловим, Раскољников се изненадно судара са другом страном своје личности, он јасно види своје друго ја, које тако жустро брани пред Соњом, пред Порфиријем. Кроз расправљање и негодовање, на којима инсистира Раскољников, пролама се сличност и разумевање ове двојице, на шта двосмислено потенцира Свидригајлов. Он ће му рећи: „Па, зар нисам казао да међу нама постоји некаква заједничка додирна тачка, а? ”, а касније: „Мени се све чини да у вама има нешто налик на мене”. Свидригајлов је убица из личних, ниских побуда, који скрива своје злочине, и не слама се под теретом немогућности да то поднесе на начин као Раскољников. Док се Раскољников предаје властима, уморан и истрошен од психичких ломова, Свидригајлов извршава самоубиство (готово истовремено), и тим чином остаје супериорно на висини своје неморалне позиције. У питању је, као што видимо, супротна психологија злочина. Раскољниковљевом једном ја фали оно свидригајловско друго ја, које је код Раскољникова само назначено у виду жеље да у нешто већој мери буде саставни део његове личности. Доминација раскољниковског ја над свидригајловским у сложеној личности главног јунака учинила је да се он не покаже довољно чврстим и јаким у мучном подношењу терета почињеног злочина.

Он је већ пред пријављивање полицији свестан своје немоћи да се избори са тежином онога што почињено са собом носи, а опет се, као дављеник за сламку, хвата сваке могуће и најмање назнаке „вишег” у себи. Поставља Дуњи, а и себи, питање – шта је разлог што се није убио: понос, или страх од воде. Ако је досад себе сматрао снажним, онда не треба ни воде да се плаши. У том разговору са Дуњом, па и касније на робији, Раскољников је мишљења да му сви беспотребно „гурају под нос” злочин који треба прати, а то није злочин, нити он има планове о искупљењу греха. За њега, злочин је његова малодушност, то што је одлучио да се самовољно пријави властима. Овако је Раскољников размишљао, одлазећи од Дуње, и касније, напуштајући Соњин стан, пре одласка у полицију, а ипак се пријавио: „Ја сам убио секиром бабу – чиновницу и њену сестру Лизавету, и опљачкао их.”

То необично, ка коме је тежио и које је величао Раскољников, није живело у његовом карактеру или, ако је и постојало, било је спутавано и гушено обичним. Испало је да његова Генеологија морала тешко бива примењива у пракси, макар његовој. Убиство и злочин Раскољникова нису расковали ланаца којима је прикован за земљу. Без обзира да ли је убио не би ли себе сврстао у Наполеоне, или је пак идеју о Наполеонима толико потенцирао да би оправдао убиство и угушио грижу савести, сигурно је једно, а то је – да себе није пронашао тамо – међу онима што „нису од крви и меса, већ од бронзе”. У његовој потрази за човеком вишег реда у себи, морал малог и великог човека прерасли су постепено у морал свакидашњице и морал трагедије.

Слика је преузета са onelittlelibrary.com.

О буђењу свесне религиозности (у време када му је било осам година), Достојевски говори: „Први пут ме је походио дух још док ми је било осам година. Повела ме била мајчица самога у храм Господњи, на Страсну недељу уочи понедељњика, на молитву (…) Гледао сам све то са ганућем и тада сам осетио први пут од рођења како примам свесно у себе саме Речи Божје”. Читање Јеванђеља у цркви оставило је јак утисак на Достојевског. Такође, посебан утисак оставила су и казивања о хришћанским мученицима и подвижницима, која је у детињству Достојевски слушао од сељака и послуге, а касније и на робији, од затвореника. Достојевски каже да је управо од народа поново примио Христа, кога је упознао још у родитељском дому, а кога је на неко време био изгубио, када се клањао европском либерализму.

За време свог боравка на Инжењерској академији, Достојевски је поднео два врло тешка ударца: положио је успешно испит, али је ипак и даље остао на другој години; више од пола године након ове неправде, осмог јуна 1839. убијен је отац Достојевског – Михаил Андрејевич Достојевски. Августа исте године, Достојевски је писао свом брату Михаилу: „Сада све чешће гледам на све око себе са потпуном равнодушношћу (…) Мој једини циљ је – бити на слободи. За то сам спреман да жртвујем све (…) Моја душа више не зна некадашње ватрене тежње. У њој је сада све тихо као у срцу човека који скрива дубоку тајну; научити – шта значи човек и живот, о томе сам ја ваљано успео. Ја верујем у себе. Човек је тајна. Ту тајну треба одгонетнути и ако је будеш одгонетао читавог живота, немој рећи да си изгубио време; мене занима та тајна јер хоћу да будем човек”.

Почетком лета 1845. године, Достојевски се упознаје са Бјелинским, који је са одушевљењем дочекао његове Бедне људе. У Дневнику писца, Достојевски пише да је Бјелинског упознао као ватреног социјалисту, који је пре свега настојао да уништи хришћанство, да сруши религију из које су проистекле моралне основе друштва које је порицао; Бјелински је знао да револуција мора почети са атеизмом. „Он ме није заволео, али ја сам са страшћу прихватио његово учење”, пише Достојевски. „Губљење Христа” и прихватање идеала европског либерализма, дакле, пада у време пријатељских односа са Бјелинским – од лета 1845. до средине 1846. године. Можда је то било и много раније; Љубав Достојевска тврди да је њен отац у лику Ивана Карамазова приказао себе из периода када је имао 20 година. У то време, он је одрицао црквено учење о Христу као богочовеку и, заиста, током 1846. године није био на светом Причешћу.

Након свађе са Бјелинским и коначног раскида, до кога је дошло 1847, Достојевски се вратио Цркви. Ипак, пријатељство са Бјелинским оставило је велики траг на његову стваралачку личност. Романи Злочин и казна, Браћа Карамазови и (у одређеној мери) Идиот, у ствари, представљају закаснели одговор на Бјелинсково размишљање о вери, правди, злочину и оправданости-неоправданости злочина у складу са тадашњом реалношћу. Бјелински је био схватања да морална начела представљају основу сваког преображаја света и човека у њему, дубоко верујући у нова морална начела социјализма. Бјелионсков доживљај друштва у коме је живео узроковао је схватање да човека не треба оптерећивати греховима и дужностима, јер он, због друштва које је лоше организовано, не може избећи злочинство, чак и кад би хтео. Достојевски се око овога са њим много спорио, и од тих дугих спорова остаће велики траг у његовом каснијем стваралаштву.

Након прекида контакта са Бјелинским, Достојевски почиње са сусретима петком код Петрашевског и позајмљује књиге из библиотеке његовог кружока. Учестали боравак у окружењу петрашеваца није вратио Достојевског погледима које је заступао Бјелински; он је и даље остао при негирању атеистичког социјализма, који је настојао да до људске среће дође претварајући човечанство у мравињак. Сам Петрашевски је на Достојевског оставио негативан утисак; за њега је он био безбожник који се подсмева di-religioznostвери, „агитатор и интригант”. У кругу Петрашевског, Достојевски је читао писмо Бјелинског упућено Гогољу, прожето атеистичким схватањима и нападима на Руску православну цркву и руско свештенство. Ово писмо биће разлог који ће Достојевског одвести на губилиште, а онда у прогонство. Касније, у току истраге, Достојевски је тврдио да је поменуто писмо читао само зато што је обећао Петрашевском; да не дели Бјелинскова мишљења о Христу, али да има разумевања када су у питању Бјелинскови ставови о недостацима руске цркве и свештенству. Међутим, Војни суд утврдио је да је оптужени Достојевски крив што је код себе имао препис овог писма и што га је читао на састанцима. Одузето му је право располагања имовином и изречено да се над њим изврши смртна казна стрељањем. Ова казна преиначена је касније, од стране Николаја I, у казну присилног рада у тврђавама, а после тога у одлазак у војну службу.

Барон Врангел, поводом свог дружења са Достојевским у Сибиру током 1854. године, пише: „Он је био, рекло би се, побожан, али је ретко одлазио у цркву и попове, посебно ове у Сибиру, није волео. О Христу је говорио усхићено.” Ово потврђује да онај повратак Цркви 1847. године, у ствари, значи повратак Христу као богочовеку, а не Руској православној цркви.

У Дневнику писца, Достојевски пише како су петрашевци (и он заједно са њима), док су стајали на губилишту, слушали пресуду без имало кајања. Оно због чега су били осуђени није им изгледало као нешто због чега би се кајали, већ као нешто због чега ће бити прочишћени. У таквим ставовима нису их поколебале муке у току прогонства, већ нешто друго: „Онај непосредни додир с народом, братско сједињавање с њим у заједничкој несрећи, схватање да си и сам постао такав као и он, да си с њим израван и изједначен у најнижим слојевима његовим”. С временом, Достојевски своје прогонство почиње да доживљава оправдано.

За религиозне ставове Достојевског посебно је значајна криза коју је доживео 1863. године. „Он је у својој души открио могућности најразличитијих видова зла – од сатанског зла до оног обичног људског зла које се свакодневно среће – и објавио је чин очишћење приказавши све то у својим Записима из подземља. (…) Достојевски је у тој књизи схватио потребу очишћења од зла које га је опседало; он је схватио да се идеал апсолутног савршенства не може остварити без Бога и удела Његове милости и због тога су идеали европског социјализма и либерализма – у условима таквих немогућности – нешто погрешно – безначајно и ништавно.”

Тако се Достојевски окреће стварању великих дела, прожетих религиозном тематиком, почевши од Злочина и казне.

Православље је, за Достојевског, било необично важно за политички развитак Русије, будући да је руски народ од најстаријих времена гледао на врховну власт као на светињу. Он га је прихватио јер би оно помагало друге вредности до којих му је било стало.

О својим сумњама и периодима неверовања Достојевски је сам често говорио „Хуље ми пребацују моју просту и ретроградну веру у Бога. Тај олош не може ни да замисли такву силу одрицања Бога какве има у Инквизитору и у поглављу које томе претходи и на шта даје одговор читав роман. Не као будала (фанатик) ја верујем у Бога. (…) Да, њихова глупа природа и не сања таква одрицања каква сам преживео ја”.

Све што је Достојевски писао у другој фази свог стваралаштва (највише у Злочину и казни и Браћи Карамазовима), односи се управо на борбу са том сумњом и на превазилажење периода одрицања, о којима овде говори Достојевски.

Прочитајте и Питање о Богу – централна тема у Браћи Карамазовима.

Извор слика: wikipedia.org

Идеологија Фјодора Михајловича Достојевског (1821–1881), коју је развијао у својoj публицистици и његово религиозно народњаштво налазе се у противречном положају са идеологијом, која се, у виду никад до краја разрешиве загонетке, скрива у његовим романима. Јавна идеологија Достојевског (исказана у његовим политичким списима и у Дневнику) умногоме се не поклапа са његовим  откровењима о човеку (исказаним у његовим романима).

dostojevski1Велики број интерпретатора књижевног опуса Достојевског најдубљу поруку његовог дела тражи у ономе што бисмо могли назвати идеолошком равни значења текста. Неки су суштину целокупног стваралаштва Достојевског видели у откровењима о Христу, о бесмртности и православљу руског народа, придаjући велики значај његовој јавној идеологији, која је сва била у служби јачања самосвести, снаге и вере руског народа.

Са друге стране, они који Достојевског читају у психоаналитичком кључу, идеју о свеопштој одговорности човека – појединца за све и у свему – једну од водећих идеја у његовим делима – не посматрају у смеру хришћанског учења, већ тумаче инсистирајући на осећању безразложне кривице коју је Достојевски имао у постепилептичком периоду, па закључују да ово претерано осећање кривице код Достојевског треба разумевати као неки вид гриже савести због претеране мржње према оцу, дакле – као његов подсвесни грех. На сличан начин тумачена је и несразмера између осећања кривице неког књижевног јунака и преступног чина који писац приписује том аутору, какав је, на пример, случај у Карамазовима са Димитријем Карамазовим и Иваном Карамазовим.

Неки су у Достојевском, пре свега, видели великог психолога, чија је основна преокупација била разоткривање „подземне” психологије. Дела Достојевског читана су и као романи у којима је доминантна песимистичка филозофија писца.

Ово стално присутно размимоилажење у критичким интерпретацијама стваралаштва Достојевског логична је последица великог богатства и вишедимензионалности његових идеја. Из онога што Достојевски пише рачва се мноштво мисаоних линија, изведених на начин као да су баш оне водећа мисао аутора, па се њима свако може користити, употребљавајући их за своје циљеве и аргументацију сопствених ставова. Тако сваки закључак заводи својом убедљивошћу, а мисао Достојевског стално остаје неоткривена у потпуности, до краја.

Достојевски лепоту не види у Божјем миру, већ у дубоким противречностима, које су саставни део човекове природе. Оно што је привлачније од света лепоте и хармоније – то су људски падови и дисхармонија живота. Пишући о Достојевском, Лав Шестов каже: „Ако бацимо поглед на светску књижевност, видећемо да ничији поглед у њу није био уперен са таквом продорношћу у узроке те дисхармоније као поглед писца о којем говоримо. Стога, усред свеколиког хаоса његових дела, ми ни код једног другог писца нећемо наћи такву целовитост и потпуност; постоји нешто богохулно у њему, а уједно и религиозно. Он не бира ниједну слику из природе да би јој се дивио и да би је репродуковао; њега интересују само шавови којима су спојене све те слике; он се, као хладни аналитичар, загледа у њих и жели да сазна зашто је цео лик Божијег света до те мере изопачен и неправилан”. (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности)

У тој анализи, код Достојевског је готово увек сачуван принцип људске индивидуалности. Иако окренут унутрашњем и мистичном, он се дубоко разликује од оних мистичара код којих ишчезава појам о човеку као индивидуи и све се губи у божанском јединству. Достојевски одбацује монизам и залаже се за плуралност човековог бића. Код њега се човекова личност никада не гуши у Божанству. Он увек, баш зато што је хришћанин, води спор са Богом о судбини човекове личности.

До краја преокупиран човеком, његовом судбином и његовим местом у току историје, Достојевски је све спољашње ставио у други план и окренуо се унутрашњем и религиозном. Везавши се за неумитно зло које се крије у устројству света, Достојевски је изградио уметничку критику идеје да се уз помоћ разума пружи мир човеку и укине патња. Оваква критика прожима у мањој или већој мери сва његова дела, а први пут је исказана у Записима из подземља. Достојевски каже: „Па, разуме се: природни закони, закључци природних наука, математика. Чим ти, на пример, докажу да си постао од мајмуна, немаш да се мрштиш, већ да примиш то за готово. (…) Шта и можеш друго? Зато што је два пута два – математика. Покушајте да се буните! (…) Господе Боже! А шта се мене тичу закони природе, и аритметика, кад се мени, због чега било, ти закони и два пута два не допадају?” Човек из подземља је у потпуној самоћи, размишљајући о самом себи и о историји, дошао до негације идеала рационалних утописта: „Разум је ипак само разум и задовољава само разумне човечје способности (…) А живот наш, ако у свом испољавању и испада често тричарија, ипак је живот, а не извлачење квадратног корена (…) Шта зна разум, разум зна само оно што је успео да искуси; (понешто, можда, неће никад дознати; то, истина, није утеха, али зашто опет да се то не каже) док човечја природа дејствује у целини, свим оним што у њој постоји и свесно и несвесно, и када и лажем, ипак живим.”

Оно што је другачије од рационалног јесте мистично. Све оно што је неприступачно моћи науке може бити схваћено једино посредством религије. Зато се Достојевски у другом и главном периоду своје књижевне делатности, почевши од Злочина и казне, све интензивније интересује за проблем мистичног и религиозног.

Достојевски врло добро зна како се за питања која њега интересују мало ослонца може наћи у открићима човековог ума; зато не тражи упориште у разуму и науци. Лав Шестов констатује да су човек из подземља и Достојевски једно те исто и каже да Достојевски својим сопственим очима види „ружно паче”, док „туђим” неким очима види „прекрасног лабуда”; старе очи траже доказе, а новим очима није стало до гласа разума, јер оне не нуде више знање него веру; међутим, разум не признаје аутономију вере и захтева да вера, уколико хоће да буде призната, мора да буде доказана. (Лав Шестов, наведено дело)

Човеку није дато да открије тајну и истину. Чињеница да се постојање Бога не може науком доказати не оспорава Његову егзистенцију. Човеков ум, који је предодређен да поима само три димензије, не може да закључује постоји ли Бог или не. Управо вера која се није ослањала на разум као спољашњи ауторитет била је велики изазов за Достојевског.

Код Достојевског је све о чему пише усредсређено на човека – на људску природу, психологију и карактер; тако да је питање о Богу уско повезано и неодвојиво од питања о човеку. О овим двема темама немогуће је расправљати одвојено.

Прочитајте и Религиозност Достојевског.

Извор слике: wikipedia.org