I ptice na grani, koje jezik ne interesuje, naučile su poslednjih godina da se kaže sve vreme, a ne celo vreme. Ovu „neprikosnovenu istinu” znaju i oni koji ponekad ne znam pišu sastavljeno. Iz svog rečnika celo vreme su proterali skoro svi. Nekako se ustalilo pravilo – pismen si ako govoriš sve vreme, i obrnuto.

Zašto? Objašnjenje se, uglavnom, svodi na sledeće: celo ne može da se odnosi na vreme nego samo na prostor ili predmete: ceo može biti, na primer, hleb, ali vreme – nikako.

„Sve vreme, a ne celo vreme”, slobodno možemo reći, najpoznatije je jezičko pravilo. Ili jezički mit.

Pridev ceo često koristimo uz različite reči koje se odnose na vreme: celi sat, ceo dan i sl. Zašto onda ne bismo rekli i celo vreme?

Rečnik srpskoga jezika Matice srpske pridev celo objašnjava: ceo, potpun broj, potpuna veličina: jedno celo, dva cela; celina. Ceo je: onaj koji ima sve delove, koji nije lišen nijednog dela, kojem ništa ne nedostaje, uzet u celinu, čitav, sav, potpun; koji nije prekinut (u prostornom ili vremenskom smislu), koji je u punom opsegu, odnosno trajanju: celi dan, celo jutro, cela godina; nepovređen, neozleđen, neoštećen; potpuno sličan, isti, pravi; nepobitan, neosporan itd.

Sav (sva, sve) je, prema Rečniku, onaj koji je bez izuzetka, celokupan; ceo, čitav; velik, golem.

Iz navedenog zaključujemo da su sve i celo sinonimi.

Jezički priručnici kažu da je ovo, pre svega, pitanje stila i da je stilski lepše reći sve vreme, ali to, naravno, ne znači da je celo vreme sa gramatičke i logičke strane pogrešno.

Veći problem predstavlja – svo vreme, koje se veoma često upotrebljava, a neispravno je; mada ovo svo nikoga nije iznerviralo kao celo.

Dakle, sve vreme, celo vreme, čitavo vreme, ali ne i svo vreme.