Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Na kraju razgovora ili susreta većina govori – vidimo se i čujemo se, a ne videćemo se čućemo se. Jedno je prezent, a drugo je futur.

Mnogi osporavaju iskazivanje buduće radnje oblikom prezenta. Da li je ovo nepravilno?

Oblikom prezenta možemo označiti ne samo radnju koja se odvija u sadašnjem trenutku nego i radnju koja tek treba da se dogodi. Reč je, naime, o relativnoj upotrebi prezenta – prezenta za budućnost.

U ovom slučaju, kada prezentom želimo da iskažemo buduću radnju, dozvoljeno je upotrebljavati samo nesvršene glagole, i to one koji znače radnju koja se unapred može planirati i predvideti.

S obzirom na to da su glagoli videti i čuti dvovidski glagoli (i svršeni i nesvršeni, u zavisnosti od konteksta), oni mogu da se upotrebljavaju u obliku prezenta za radnju koja će se desiti u budućnosti.

Međutim, ova dva glagola mogu biti nesvršenog vida samo ukoliko se odnose na vid i sluh, na čulo vida i čulo sluha, na sposobnost da nekoga/nešto vidimo, čujemo; ne i na susret, razgovor sa nekim.

Dakle, pozdravi vidimo se i čujemo se – u značenju videćemo se i čućemo se, porazgovaraćemo – ne pripadaju standardu, te bi njihovu upotrebu valjalo ograničiti na razgovorni jezik.

Neosporno je, međutim, da će norma u budućnosti postati blagonaklona prema ovim oblicima, bez obzira na to što postoji valjano gramatičko objašnjenje za njihovu nepravilnost.

Pre mnogo godina, Kočićev David se rugao austrijskom činovniku koji je, po ugledu na pravila nemačkoga jezika, pitao: Kad si ti oženio svoju ženu? David je na ovo odgovorio: Ženu oženio?! Ama, zar se u vašoj zemlji žene – žene?

Često čujemo da je mladoženja oženio mladu; da su se oženili on i ona; da će se uskoro oženiti mladenci itd.

Hajde da razjasnimo ovu bračnu zavrzlamu.

Oženiti nekoga znači naći mu ženu, učiniti šta je potrebno da muškarac stupi u brak – Majko moja, oženi me mlada, dok me nije obuzela brada.

Ovaj oblik koristio se davno, kada su roditelji birali supružnike svojoj deci, te su ženili sinove i udavali ćerke.

Kada su se običaji promenili i sinovi i kćeri počeli sami da biraju sa kime će stupiti u bračnu zajednicu, glagoli ženiti i udati postali su povratni, odnosno dobili su povratnu zamenicu se: oženio se, udala se.

Šestotomnik RMS beleži i varijantu oženiti nekoga (u značenju oženiti se nekim), uz odrednicu da je reč o germanizmu: Oženio neku curu, koju su mu tetke nahvalile. Ovakav oblik zadržao se u srpskom jeziku, pod uticajem nemačkog, i prisutan je i dan-danas. Međutim, norma ga ne prihvata kao pravilan.

Dakle, pravilno je: oženio se, udala se.

Međutim, da li se on oženio sa njom ili se oženio njome?

Nije se mogao oženiti sa njom, jer se ona udaje. Mogao se venčati sa njom, a oženiti se mogao, isključivo, njome.

Prema tome, on se oženio njome, a ne sa njom.

Pročitajte kako treba menjati ženska prezimena po padežima.

Na kraju imejlova, pisama, poruka i sl. često primećujemo upotrebu predloga s sa apostrofom – s’ poštovanjem. I ne samo u tim slučajevima već svuda gde ravnopravno mogu postojati i sa – ova „skraćena” varijanta piše se sa apostrofom.

Budući da apostrof označava izostavljeno slovo, mnogi, misleći da bi trebalo napisati sa poštovanjem, stavljaju apostrof tamo gde mu nije mesto.

Oblik s je puni oblik ovog predloga. Pokretno a, koje mu se dodaje, javlja se onda kada je izgovor ovog predloga i naredne reči otežan: sa sestrom, sa zadovoljstvom, sa mnom i sl.

Dakle, s nije skraćeni oblik predloga sa (već puni oblik, a mu se dodaje) i ne treba pisati apostrof iza njega.

Što se upotrebe s i sa tiče, norma daje prednost kraćem obliku, tamo gde je on moguć.

Pravila pisanja zapete>>

Taj bol ili ta bol?

Ova apstraktna imenica ima dva roda: muški i ženski.

Postoje shvatanja da muški rod treba koristiti ako je bol fizičke prirode, a ženski ako je reč o duševnoj, emotivnoj boli.

Međutim, premda u jezičkoj praksi zaista jeste tako, oba roda se mogu ravnopravno koristiti, jer je reč o dvorodnoj imenici.

U muškom rodi množina glasi bolovi, a u ženskom boli.

 

 

Jedna od najčešćih i, verovatno, najiritantnijih grešaka u govoru i pisanju jeste upotreba jer umesto je l’.

Da li zbog sličnog glasovnog sastava, nemarnosti ili neznanja – mnogi ne prave razliku između jer i je l’. Osim prva dva glasa, oni nemaju ništa zajedničko.

Jer si dobro? Osećam se divno jel uskoro putujem na more.

Ovo, naravno, nije ispravno.

Je l’ i jer nisu sinonimi, pa ih ne treba upotrebljavati proizvoljno.

Jer je uzročni veznik koji znači zato/zato što.

– Osećam se divno jer uskoro putujem na more – isto je što i – Osećam se divno zato što uskoro putujem na more.

Međutim – Osećam se divno jel uskoro putujem na more – ne govori nam ništa osim da je rečenica pravopisno nekorektna.

Dakle, jer je uzročni veznik, a je l’ je 3. lice jednine prezenta pomoćnog glagola jesam i skraćeni oblik rečce li.

Je l’si dobro/Jesi li dobro?/Da li si dobro?

Rečca li piše se uvek odvojeno, i u skraćenom obliku pisaćemo je odvojeno i s apostrofom umesto izostavljenog slova i.

Šta je onda jel?

Često se, u razgovornom jeziku, piše jel, sastavljeno, koje zamenjuje upitnu konstrukciju da li i služi za građenje pitanja u razgovornom jeziku. Ovaj oblik treba razlikovati od je l’, koje je skraćeni oblik od glagola jesam; u upitnoj rečci jel nema glagola jesam. Norma ne prihvata ovaj oblik.

Da ponovimo:

jer – uzročni veznik koji znači – zato, zato što;

je l’ – 3. lice jednine prezenta pomoćnog glagola jesam i skraćeni oblik rečce li;

jel – zamena za upitnu konstrukciju da li u razgovornom jeziku.

Da li je gori komparativ od prideva loš ili od prideva zao?

Pridev gori je, pre svega, komparativ prideva zao.

Međutim, jedno od značenja prideva zao jeste rđav, loš, što je suprotno od dobar.

Možda se zato komparativ gori upotrebljava i za prideve loš i rđav, pored uobičajenih, pravilnih: lošiji i rđaviji.

U Rečniku Matice srpske stoji informacija da je gori komparativ od zao i rđav, a da je lošiji komparativ od loš.

Ipak, zbog raširene upotrebe, norma je prihvatila komparaciju loš, gori, najgori i rđav, gori, najgori kao ispravnu. Dakle, nećete pogrešiti ukoliko kažete, na primer, da je jedan učenik gori od drugog (umesto lošiji); to neće značiti da je učenik zao.

Dvosložna ženska imena i nadimci na -a sa dugouzlaznim akcentom imaju nastavak -o u vokativu: Majo, Saro, Jano, Leno, Ivo, Anđo, Ljiljo, Maro, Mašo, Zoko, Ceco, Miro, Goco, Miljo, Vido, Rado, Daro itd.

Ako žensko ime ima kratak akcenat, vokativ je jednak nominativu: Ana, Anja, Sanja, Sonja, Sandra, Olja, Vesna, Vanja, Dunja, Višnja, Kaća, Lea itd.

Dvosložna ženska imena koja imaju dugosilazni akcenat (ili dugouzlazni nastao od dugosilaznog) imaju vokativ jednak nominativu: Branka, Ljerka, Zorka, Tara, Tina, Lepa itd.

Trosložna i višesložna ženska imena imaju isti oblik u nominativu i vokativu: Marija, Dragana, Zorana, Jovana, Mirjana, Olivera, Tatjana, Ksenija, Jelena, Aleksandra, Slađana, Milena, Gorana, Bojana, Svetlana itd.

Ženska imena na -ca imaju vokativ na -e: Jelice, Marice, Milice, Danice, Ljubice, Zorice, Sunčice, Radice, Verice, Olgice itd.

Strana i odomaćena ženska imena koja se završavaju na suglasnik imaju vokativ jednak nominativu: Ines, Doris, Karmen itd.

Jezički mitovi se ispredaju kao bajke, legende, pa čak i kao neke svete i neporecive mudrosti. One imaju i tu težinu. Kad jednom u njih poverujemo, a to se događa još kad smo deca, teško će nas iko kasnije razuveriti da nisu istinite i da su nas celog života učili pogrešno.

Nedavno se grupa mladih lingvista sa Instituta za srpski jezik izborila da u okviru akcije „Negujmo srpski jezik” stavi na plakate da CELO VREME i ZADNJI PUT nisu nepravilni oblici. Ovo je izazvalo bezmali šok u javnosti, pogotovo kad se pojavilo i u štampi. Društvene mreže su počele da dele ovaj tekst u neverici, jezičke grupe i forumi su uzavreli. Jedan od komentara onih koji nikako ne mogu da poveruju u ovo bio je: „Nemoguće je i ne uvažavam nikakvu argumentaciju kad su me i u školi i kod kuće učili da je to pogrešno”.

Upravo u tome i jeste najveći problem s ovim zabludama – što se uče u školi i to često i od profesora srpskog kojima je to struka, a i oni su to naučili u školi ili kod kuće kad su bili mali, nego nije imao ko da ih demantuje kad su došli do fakulteta. Naime, univerzitetski profesori ove probleme smatraju nevažnim i uglavnom ih zaobilaze. A kako nastaju ove legende? Uglavnom kao i sve druge, kroz narodna predanja, a prenose se doskočicama i uzrečicama. U oba navedena primera, navode se doskočice kao argumentacija. Za zadnji put se govori da ne može tako da se kaže jer ne postoji prednji put, a za celo vreme da ne može jer vreme nije neki predmet pa da bude celo.

Evo još nekoliko sličnih doskočica koje dovode do jezičkih mitova i zabluda: Drva se slažu, a ljudi su saglasni; Zečevi se deru, a ljudi viču; Kako može užasno dobro kad je užas loš?; Ne može puno hvala jer nema prazno hvala… Ima ih još mnogo, ali dosta zasad.

U svim navedenim primerima razlog nastanka ovih zabluda je u neznanju da skoro sve reči imaju više značenja. Dakle, zanemaruje se postojanje polisemije ili višeznačnosti. Ugledni lingvisti Lori Bauer i Piter Tradžil u svojoj knjizi „Jezički mitovi” (1998) u prvom poglavlju ove sad već kultne knjige navode upravo ovaj problem – zanemarivanje polisemije, pod naslovom Značenje reči može biti samo jedno. Eto još jednog mita u vidu doskočice.

Celo znači isto što i čitavo, pa ako može čitavo vreme, zašto ne bi moglo i celo? Osim toga, za one kojima to nije dovoljno, pitanje: Zašto može da se kaže ceo dan, cele noći, ceo mesec i celu godinu a ne može celo vreme? Ubeđivanje od strane uglednih lingvista da zadnji u značenju poslednji nije pogrešno, da se radi o uobičajenom prenošenju značenja, traju već skoro čitav vek, ali to ništa ne pomaže jer je narodno predanje uvek jače od svih argumenata.

Da, drva se slažu, ali slažu se i ljudi ako su saglasni. Glagol slagati se takođe ima više značenja, a ovo za ljude je čak i češće u upotrebi i skoro da je neverovatno da je i ova legenda zaživela. Naravno da možemo da se slažemo pogotovo kad smo složni.

Zečja koža se dere, da, ali deru se i ljudi kad se naljute ili kad je to potrebno zbog buke. I ovaj glagol ima mnogo značenja i pitanje je zašto mu je legendom uskraćena baš ova upotreba. Valjda se nekom učinilo da je neprimereno da se ljudi deru.

Naravno da može puno hvala i čak je vrlo poželjno. Puno ovde čak i nema pridevsku nego prilošku upotrebu tako da ovo poređenje s praznim potpuno maši poentu i gotovo je neshvatljivo da ljudi s diplomom to ne primećuju. Ispada da ne razlikuju vrste reči. Uzgred, puno znači isto što i mnogo, tako da ni mnogo hvala nije pogrešno, kao što neki tvrde. Užasno lep pogodak! Zašto ne? Kolokvijalni govor i žargon, ali i standardni jezik, često se služe negativnim značenjima da bi pojačali pozitivna.

Isto kao jezivo lepe oči, ili u žargonu izrazi strava, mrak i ludilo za nešto mnogo dobro. Ali dobro, ovo ne mora biti prihvaćeno jer žargon nije deo standardnog jezika. Samo skrećemo pažnju kako do ove pojave dolazi.

Za kraj, moramo se izviniti svima onima koje je ovaj tekst iznervirao, ako su uopšte stigli do kraja. U redu, ne morate da verujete da ste podlegli jezičkim mitovima, znam da ih je teško izbaciti iz glave i poverovati da su vas svi ti jaki autoriteti kao što su učitelji, nastavnici, profesori i roditelji celog života naopako učili, ali vas molimo da ne ponavljate njihovu grešku i da i vi svoju decu učite pogrešno.

Pavle Ćosić

Izvor: www.balkanmagazin.net

Vrlo često, kada želimo da naglasimo negaciju nečega, kažemo: Mi ni ne znamo, Ona ni ne prima platu, Ono ni ne zna da priča i sl.

Međutim, rečca „ni” ne može stajati neposredno ispred odrične rečce „ne”.  Umesto rečce „ni” treba upotrebiti „i”.

Dakle, reći ćemo: Mi i ne znamo, Ona i ne prima platu, Ono i ne zna da priča i sl.

„Ni” ne može da stoji ispred: nisam, neću, nemoj, nemam.

Nemoj dolaziti. E pa ni neću (nepravilno).
Nemoj dolaziti. E pa i neću (pravilno).

Partikulu „ni” je, inače, sasvim opravdano koristiti onda kada želimo da istaknemo negiranje nekog iskaza na primer: Ne mogu ni da zamislim kako ti je (ne Ni ne mogu da zamislim kako ti je), To nije ni bitno (ne To ni nije bitno) itd.

Predlozi zbog i radi se veoma često upotrebljavaju pogrešno u svakodnevnoj komunikaciji.

Ne treba reći, na primer: Došao sam u prodavnicu zbog kolača (kolači nisu uzrok, već cilj dolaska), nego: Došao sam u prodavnicu radi kolača.

Zbog je predlog koji pokazuje povod, uzrok nečemu: Zbog kvara na termoelektrani, nema struje u gradu (uzrok: kvar na termoelektrani).

Radi je predlog za iskazivanje namere, cilja ili namene: Učinio je to radi sreće svoje dece (cilj: sreća dece).

Razlika između ova dva predloga najbolje se može uvideti u okviru iste rečenice: Upisao sam se na dopunsku nastavu zbog neznanja, radi popravljanja loših ocena (neznanje je urok, povod, a popravljanje ocena je namera, cilj).

Puno hvala ili mnogo hvala?