Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Vrlo često, kada želimo da naglasimo negaciju nečega, kažemo: Mi ni ne znamo, Ona ni ne prima platu, Ono ni ne zna da priča i sl.

Međutim, rečca „ni” ne može stajati neposredno ispred odrične rečce „ne”.  Umesto rečce „ni” treba upotrebiti „i”.

Dakle, reći ćemo: Mi i ne znamo, Ona i ne prima platu, Ono i ne zna da priča i sl.

„Ni” ne može da stoji ispred: nisam, neću, nemoj, nemam.

Nemoj dolaziti. E pa ni neću (nepravilno).
Nemoj dolaziti. E pa i neću (pravilno).

Partikulu „ni” je, inače, sasvim opravdano koristiti onda kada želimo da istaknemo negiranje nekog iskaza na primer: Ne mogu ni da zamislim kako ti je (ne Ni ne mogu da zamislim kako ti je), To nije ni bitno (ne To ni nije bitno) itd.

Predlozi zbog i radi se veoma često upotrebljavaju pogrešno u svakodnevnoj komunikaciji.

Ne treba reći, na primer: Došao sam u prodavnicu zbog kolača (kolači nisu uzrok, već cilj dolaska), nego: Došao sam u prodavnicu radi kolača.

Zbog je predlog koji pokazuje povod, uzrok nečemu: Zbog kvara na termoelektrani, nema struje u gradu (uzrok: kvar na termoelektrani).

Radi je predlog za iskazivanje namere, cilja ili namene: Učinio je to radi sreće svoje dece (cilj: sreća dece).

Razlika između ova dva predloga najbolje se može uvideti u okviru iste rečenice: Upisao sam se na dopunsku nastavu zbog neznanja, radi popravljanja loših ocena (neznanje je urok, povod, a popravljanje ocena je namera, cilj).

Puno hvala ili mnogo hvala?

Da li ste nekada razmišljali o tome da li vam lekar prepisuje ili propisuje lek?

Verovatno niste, jer se lek uglavnom prepisuje, a zakoni i uredbe se propisuju, pa je jasno šta se na šta odnosi. Međutim…

Hajde da razjasnimo kada i u kom značenju se ovi glagoli mogu upotrebljavati.

Rečnik srpskoga jezika u objašnjenju za glagol prepisati kaže da znači – ponovo napisati neki tekst kopirajući sa originala, ali dodaje da prepisati znači i odrediti, propisati bolesniku lek ili način lečenja.

Kod glagola propisati Rečnik kaže: izdati propis, naredbu, narediti, odrediti, a zatim dodaje: odrediti sredstvo za lečenje.

Dakle, da zaključimo – lek se može i propisati i prepisati. Kao što vidite iz navedenog, u jednom od značenja, ova dva glagola su sinonimi i nećete pogrešiti koji god da upotrebite.

Verovatno vam se desilo da vas isprave kada kažete da ste pročitali roman Ive Andrića, uz obrazloženje da piščevo ime nije Iva Andrić, nego Ivo Andrić.

Koriste se oba genitiva, i onaj na -e i onaj na -a, ali šta je pravilno?

Dvosložna muška imena i hipokoristici na -o koji imaju dugouzlazni akcenat mogu se menjati na dva načina:

1. po prvoj imeničkoj vrsti, što znači da u genitivu imaju nastavak -a: roman Iva Andrića, Ivova knjiga itd;

2. po trećoj imeničkoj vrsti: roman Ive Andrića, Ivina knjiga itd.

Dakle, možete odabrati da li ćete koristiti tip promene koji se koristi u kraju odakle je ličnost o kojoj govorite. U tom slučaju ćete reći da ste pročitali roman Ive Andrića, jer je pisac iz Bosne, gde se koristi tip promene Ivo-Ive, Ivin.

A možete odabrati i tip promene koji se koristi u kraju gde vi živite. U najvećem delu naših ekavskih govora ovaj tip dvosložnih imena u genitivu ima nastavak -a. U tom slučaju ćete reći da ste pročitali roman Iva Andrića.

Ova imena se mogu završavati na -a i u ijekavskim govorima onda kada imaju kratkosilazni akcenat na prvom slogu.

Obe promene se nalaze u delu govora koji čine osnovu srpskog književnog jezika. Koji tip promene ćete odabrati – to zavisi od vas.

Uspela sam da upišem školu koju sam želela. Studiram Filološki. Upisala sam Petu gimnaziju. Pao sam ispit. Učim kolokvijum.

U govoru učenika, studenata (pa i profesora) česte su ovakve i slične pogrešne konstrukcije.

Ne upisujemo školu, fakultet, već se (sebe) upisujemo u školu, na fakultet.
Ne studiramo Filološki, već studiramo na Filološkom (ili bilo kom drugom fakultetu). Takođe, ne studiramo visoku školu, nego na visokoj školi.
Ne padamo ispit, nego padamo na ispitu.
Ne učimo kolokvijum, nego za kolkvijum.

Milorad Telebak piše: „I oni koji su davno učili školu, verovatno se još sećaju da dativ (treći padež) označava, pored ostalog, i cilj kretanja. To znači da uz glagole kretanja dolazi dativ: kad se razbolimo, idemo lekaru; kad nas boli zub, odlazimo zubaru… Pri povratku od njih, na pitanje gde smo bili, reći ćemo da smo bili kod lekara, odnosno kod zubara. To znači da uz glagole mirovanja (bili smo) dolazi genitiv sa predlogom kod (kod lekara, kod zubara)”.

Predlog kod označava, pre svega, mesto vršenja radnje, pa bi, prema tome, rečenica Idem kod lekara, koja označava kretanje, morala biti nepravilna. Ovaj oblik, međutim, toliko je rasprostranjen i uobičajen u savremenom srpskom jeziku da ga norma odavno prihvata.

Pravilne su obe varijante, nećemo pogrešiti koju god da upotrebimo, ali prednost treba dati prvoj.

Pravoj ili pravi; krivoj ili krivi?

U deklinaciji reči prava i kriva vrlo često dolazi do grešaka, i to uglavnom zato što se ove reči menjaju kao imenice, a ne onako kako bi trebalo – kao pridevi.

▻ Prava – ovaj matematički termin je poimeničeni pridev koji zadržava pridevsku promenu: prȁvā – prȁvē – na prȁvōj (kao da stoji uz imenicu: na pravoj liniji), ne: na prȁvi. Isto važi i za množinu: presek dveju prȁvīh (presek dve prȁvē), a ne: presek dveju prȃvā.

▻ Kriva – takođe zadržava pridevsku promenu: krȋvā – krȋvē – na krȋvōj (kao da stoji uz imenicu: na krivoj liniji), ne: na krȋvi. Ovo važi i za množinu: presek dveju krȋvīh (presek dve krȋvē), a ne: presek dveju krȋvī).

Prilog noćas može da se odnosi na noć koja je prethodila danu u kome se govori, da znači prethodne, protekle noći; zatim može da se odnosi na noć koja je u toku i da znači ove noći, u ovoj noći; a može da se odnosi i na noć koja sledi, iduće, naredne noći.

Ako se nešto desilo u večernjim časovima prethodnog dana, odnosno juče uveče, u vreme prvog mraka, upotrebićemo prilog sinoć.

Za žensko dete (u odnosu prema roditeljima) kaže se kći, kćerka, ćerka, kćer, ćera, šćer…

Šta je od ovoga ispravno?

Pravopis Matice srpske beleži kći, kćer, kćerka i ćerka kao književne, standardne oblike.

Do grešaka najčešće dolazi u promeni po padežima imenice kći. Pri upotrebi oblika kći treba voditi računa o tome da je to oblik nominativa, a da ova imenica u akuzativu glasi kćer, a ne kći. Dakle, kad je ova imenica subjekat u rečenici treba upotrebiti oblik nominativa – kći, na primer: Moja kći je odlična učenica. Međutim, kada je u funkciji objekta, upotrebićemo akuzativ – kćer, na primer: Volim svoju kćer (a ne Volim svoju kći). Kako je rekao Milorad Telebak: „Kći može roditi kćer, ali ne može kćer roditi kći”.

Kći je, zapravo, stara slovenska reč za imenovanje srodstva i ona se, kao i imenica mati, menjala po tzv. promeni imenica ženskoga roda suglasničkih osnova. Ove imenice su u nominativu glasile mati i kći, a u svim ostalim padežima osnova im je proširivana sufiksom -er. Tokom istorijskog razvoja jezika, imenica kći se počela menjati kao, recimo, imenica stvar, a imenica mati kao žena. Međutim, one su sačuvale stare osnove te imenica kći u nominativu jednine i danas tako glasi, a u genitivu, dativu i vokaktivu – kćeri.

Kćerka je takođe pravilan oblik, dobijen od kćer i sufiksa -ka. Dativ ove imenice glasi kćerki i kćerci; genitiv množine je kćerki. Prisvojni pridev je kćerkin.

Oblik ćerka je takođe pravilan, a izbegavan je poslednjih decenija jer ga u Rečniku uz Pravopis iz 1960. godine nije bilo. Reč ćerka dobijena je uprošćavanjem suglasničke grupe kć- u kćerka. Ovaj oblik je najčešći u svakodnevnom govoru.

Od četiri oblika koji su u upotrebi: kći, kćer, kćerka i ćerka prednost treba davati obliku kći, ali dopušteno je upotrebiti i preostala tri.

Potencijal se gradi od aorista pomoćnog glagola biti i radnog glagolskog prideva. Kako ne bismo pravili greške, da se podsetimo kako glasi glagol biti u aoristu.

Ja bih, ti bi, on, ona, ono bi;

Mi bismo, vi biste, oni, one, ona bi.

Dakle, ne „trčali bi”, nego „trčali bismo”; ne „igrali bi”, nego „igrali bismo”; ne „stavili bi dan pod kišobran”, nego „stavili bismo dan pod kišobran” itd.

Brana Crnčević je, verovatno, ovaj oblik  „skratio” zbog dužine stiha i melodičnosti pesme. Mi nemamo razlog da to činimo, pa izgovarajmo i pišimo ispravno.