Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Туђе речи: узми све што ти живот пружа.

Пуританизам је инцестоидан.

drustvo-mrtvojezicaraБранити у свом језику употребу позајмљеница, речи узетих из других језика, исто је што и одредити својој сестри да може имати децу искључиво са вама. Истина, у нашем језику и постоји изрека да брат сестри најбоље смести, али волим да мислим да се и та изрека не односи на имање потомства, већ само на епизоду задовољства.

Пракса стварања потомства искључиво у уском кругу најближих рођака лишава заједницу бројних оруђа у борби за опстанак. Ограничен број генетских комбинација води ограниченом броју комбинација физичких и физиолошких особина, што за последицу има мању спремност за суочавање са спољњим светом, од механичког рада до реакције на паразите, бактерије и вирусе. Аналогија са језиком и културом је потпуна. Слично је и са језиком: језик без лексичке размене са другим језицима ограничен је на лексички фонд настао у једном културном контексту, који на нове околности може једино да одговори рогобатним сложеницама, понекад ни њима.

Језичке позајмљенице по правилу су културне позајмљенице. Неки предмет, концепт, технологија, усваја се од друге заједнице заједно са својим именом, понекад и са читавим скупом речи које се за њу везују. На пример, када једна заједница од друге усвоји технологију пловидбе, она усвоји не само реч за пловидбу, него и за делове брода, технике његове израде, средства која се користе у изради брода и његовом управљању, типове догађаја и процедура са којима се током пловидбе срећемо. Када усвоји технологију компјутера, онда усвоји и по један или више термина за хард диск (хард драјв), за софтвер (програм), монитор (екран), ресетовање (бутовање)…

Противници употребе језичких позајмљеница обично не експлицирају свој став по питању културних и технолошких позајмљеница. У случају да немају ништа против тога да користимо софтвер, већ само против речи којом га зовемо, они заговарају праксу која би значајно успорила освајање нових технолошких садржаја. Позајмљенице омогућују директно и брзо преузимање технологије. Свако друго решење води успоравању и развијању отпора према усвајању. Још озбиљнији проблем је то да су и саме језичке позајмљенице, сама позајмљена реч, граматичка структура, граматичко обележје, заправо својом природом и културне позајмљенице, и технолошке позајмљенице. Онај ко се противи употреби позајмљеница заправо се неминовно противи културном и технолошком трансферу.

Противнци свих врста трансфера међу заједницама и културама суочавају се са много већим скупом проблема, од којих су мени овде занимљива два. Један је базични проблем са дефинисањем и одвајањем своје заједнице. Која је то заједница о којој је реч, и како је одвојити од других (јер сваки контакт води размени)? У случају Србије, да ли су то сви Срби свуда (И они у Чикагу? Како њих изоловатии?), да ли је то српска етничка заједница у Србији, да ли су то сви грађани Србије? Свака верзија има своје проблеме, од тога како изоловати једну групу људи која живи измешано са другима, до тога како приморати све њене чланове да прихвате вашу (погубну) идеју. На практичном плану, овај став има још већи проблем у томе да под постојећим околностима успешно спровођење такве изолације води и потпуном нестанку заједнице, услед немогућности да се такмичи са другим заједницама.

Али узмимо да ниједан од ових проблема не постоји. Узмимо да постоји заједница чистих Срба, са свим културним, идеолошким и геополитичким условима да се успешно и потпуно очисти од свих икад усвојених културних позајмљеница и изолује од других заједница. Какав бисмо резултат добили? Резултат би био једно од оних племена која живе у Амазонији или на неком пацифичком острву, која хиљадама година нису имала контакт са другим људима, и живе у складу са природом. Искрено, ово не звучи нимало лоше: директна размена са природом, солидарност, непознавање појмова као што су сиромаштво, национализам, загађење. Краћи животни век, више муке око опстанка, чак и могућност да нам наметнути контакт донесе фаталне епидемије или да нас неко лови и одводи као робље, цена су коју бих радо платио за живот изван корпоративног капитализма.

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Позајмљенице чувају језик, без њих би могао нестати.

Парадокс језичког национализма и пуританизма је у томе да он не тежи оваквом резултату на плану културе, већ потпуно супротном. Језички национализам и пуританизам жели језик који искључиво речима провереног порекла може да одговори захтевима самог фронта технолошког развоја. Он жели да у чистој форми победи у утакмици народа. Он жели хиљаде Тесла и Пупина, али у држави једног народа и само чистим речима његовог језика. И кад кажем ’парадокс’, наравно, само избегавам да напишем ’глупост’.

Замислимо језик који успешно усваја технолошка достигнућа без усвајања речи које уз њих иду. Језик који за сваки термин у домену усвојене технологије проналази своју реч. И где то налажење своје, чисте речи не успорава технолошку размену. Како би тај језик изгледао? Најпре се морамо упознати са неким универзалним особинама језика, особинама које показују сви језици познати науци.

Једна од универзалних особина језика јесте процес граматикализације. Сви језици света подлежу овом процесу. Граматикализација се односи на тежњу пунозначних речи једног језика – речи које означавају конкретне појмове (именица, глагола, придева, прилога) да губе своје појмовно значење и своде се на функционалне речи – речи које пре свега служе граматичкој сврси (предлоге, помоћне глаголе, заменице, функционалне партикуле). На пример, у нашем језику је у току прелазак конструкције ’у вези’, где именица ’веза’ тражи допуну са предлогом ’са’ (’у вези са тим’) у предлог ’увези’ који тражи допуну у генитиву (’увези тога’). Општи ефекат овог процеса је умањење фонда пунозначних речи једног језика.

У исто време, свака заједница се непрестано мења, и неки предмети и појмови нестају из њене стварности. Са њиховим нестајањем, нестају и речи које су за њих коришћене. Најпре постају архаичне, а затим се заборављају и потпуно губе. И ово је природни процес у језику, и то са истим ефектом као и граматикализација: он непрестано умањује лексички фонд једног језика.

Део промена кроз које заједница пролази јесте и усвајање нових технолошких и других културних садржаја, и потребне су јој нове пунозначне речи да их означи. Дакле, док са једне стране живот заједнице непрестано од језика тражи нове речи, он сам, услед свог унутрашњег устројства и друштвених и културних процеса, константно истањује свој лексички фонд. Једно се решење очигледно намеће: комбинујмо морфеме које преживе, градимо нове речи слагањем постојећих морфема свог језика.

Ово је решење за којим посеже већина пуристичких лингвистичких етаблишмента. Тако су настали зракомлати, тјелоспојке, костоломи, па и новоговори и новозбори. Али, ово решење није довољно добро, јер оно ствара искључиво нове речи које се састоје из два или више елемената, али не ствара нове елементе. Оно не решава проблем осипања вокабулара на плану простих елемената. Уједно, оно значајно повећава просечну дужину речи у језику, још драстичније просечне реченице. Језик се доводи у ситуацију да пробије праг економичности употребе, што може водити и нестанку. Наравно, неке нове сложене речи, обично оне које се чешће користе, у процесу језичке промене ће се ’фонолошки похабати’ и постати просте. Али овај процес траје предуго да би обезбедио потребну брзину обновљивости лексичког фонда у условима убрзања друштвених промена и размена које одликује последњих неколико миленијума постојања човечанства.

Решење долази из самог проблема: убрзане промене и размене заснивају се на интензивном контакту, а он омогућује и интензивно позајмљивање лексичког материјала. Ово је запажање од кога смо и кренули: лексичка размена је слепи путник технолошке размене. Али сада је видимо из другог угла: она спашава језик од губитка корака са променом у култури и друштву. Позајмљенице се усвајају као просте речи, јер и када то нису, њихови елементи нису елементи циљног језика. Језик-позајмљивач их препознаје као просте. Зато оне директно проширују фонд његових елементарних лексичких јединица. Захваљујући позајмљеницама, и језици малих заједница и култура опстају упркос притиску оних већих. Језик опстаје кроз своју граматику, кроз своје функционалне речи, а пунозначне су му речи потрошна роба. Док год реч компјутер мењамо по падежима, и користимо је нпр. уз новограматикализовани домаћи предлог ’помоћу’ ми не угрожавамо свој језик узимајући је. Напротив – спашавамо га.

Још неке заблуде

Пуританци већином протестују против новијих позајмљеница, непосредно пошто су позајмљене. Они наступају под претпоставком да оно што није позајмљено последњих година чини аутентични лексички фонд датог језика. Када погледамо у лексички фонд нашег језика, видимо слојеве позајмљеница: данас се гради енглески слој, претходно је настао немачки, пре њега француски, пре тога руск(ословенск)и, пре тога турски, пре њега грчки… На крају чека отворено питање настанка индоевропког лексичког корпуса, који се вероватно добрим делом такође родио у размени међу племенима која су чинила првобитни индоевропски блок. Лексички фонд нашег језика у активној употреби нема више од једне трећине непозајмљених пунозначних морфема, рачунајући да у њих спадају и раноиндоевропски корени.

Заправо, да језик нема склоност лексичком позајмљивању, питање је да ли би се икад он сам, а тиме и човеков когнитивни апарат, развили до нивоа хомо сапиенса. Врло је могуће да без притиска новопозајмљених речи у неком периоду пре сто хиљада година наш лексикон не би досегао размере које има, и да тиме наш меморијски апарат, као ни механизам претраживања и процесирања не би узнапредовали даље од нивоа који препознајемо код животиња са базичним системима комуникације.

Умерени пуританци су против позајмљивања само када наш језик већ има реч за неки појам. Разлог којим се воде је да тада позајмљена реч не попуњава никакву празнину. Ово гледиште занемарује да је синонимија још једна појава која карактерише све познате језике. Синонимија има своју сврху у језику – од маркирања регистара (разговарамо ли са продавцем на пијаци или са водитељом Дневника) до издвајања тананих разлика у значењу (синонимне речи међусобно никад нису потпуно еквивалентне). Језику је понекад потребан синоним. Позајмљивање никада није без потребе. Понекад та потреба осликава негативну друштвену појаву (нпр. када се страна реч користи као рефлекс комплекса ниже вредности у односу на културу из које долази), али и тада циљ реакције не треба да буду стране речи већ сам комплекс ниже вредности.

Један од разлога за прогањање позајмљеница је и страх да би оне могле да промене граматички систем нашег језика. Не постоји ниједан добар разлог да се промена граматичког система једног језика посматра као нешто негативно. У питању је још једна, можда и најдубља, универзална особина језика: да је константно у промени. Он се мења независно од тога позајмљују ли се или не стране речи. Ако и постји довољно јако средство да заустави промену у језику, као што је то сакрализација, са престанком мењања језик ће престати и да живи – о томе јасно говори судбина латинског језика. Идентитет језика, уколико је у питању аутентична вредност, загарантован је континуалношћу његове промене, и није угрожен тиме да промену делимично усмерава и материјал другог језика.

Ако позајмљена реч инфицира наш језик туђим идентитетом, уколико угрожава изворност и чистоту идентитета нас самих као говорника језика, зашто онда српски националисти не ликују над тиме да су друге етничке заједнице пригрлиле исти језик и назвале га својим именима? Зашто се, напротив, љуте, и траже да Хрвати за стандард узму кајкавски или чакавски? Зато што код идеологије логика не игра никакву улогу – она се ломи и прилагођава идеолошком циљу. Зато језичком пуританизму и национализму и не смета што пати од материјалних грешака и логичких некохерентности. Језик ту није ни предмет ни циљ, он је само средство за формулисање нејезичких ставова и за реализовање нејезичких циљева.

Аутор: Бобан Арсенијевић

Извор: blog.b92.net

Често слушамо о добрим или лошим изведбама, поготово у последње време, и многи се питају чему реч изведба када имамо нашу реч, односно навикнути смо на извођење. Ово питање даље води у расправу о томе да ли треба или не треба употребљавати стране речи (у овом случају хрватску).

Ако нам одређена реч „звучи” као страна, то није разлог да је прогласимо туђицом, а да не завиримо у Речник српскога језика.

Речник објашњава реч изведба као именицу женског рода која значи: извођење, извршење, остварење нечега; израда, производања; извођење, приказивање каквог уметничког дела.

Ако и даље звучи чудно, сетимо се просидбе, косидбе, пловидбе и сл.

Саиграч или суиграч?

Како се правилно изговара New Jersey?

Правилно је Њу Џерзи, а не Њу Џерси.

Менхетен или Менхетн?

Ђенова или Ђеноа?

Челси или Челзи?

Енглески је несумњиво глобални језик – језик којим ће говорити све већи број људи. Да ли то подразумева опасност за друге, „мање” језике? Да ли доминација енглеског језика негативно утиче на наш културни идентитет? Да ли феномен глобализације представља проблем или погодност?

globalizacija

Феномен глобализације је за једне неопходна реалност која доноси позитивне ефекте: уклапање и напредак, а за друге је нужно зло, које изазива изумирање националности и губљење идентитета. За прве, глобализација шири видике, културно уздиже и пружа огроман број могућности за лично усавршавање и напредовање: за друге, она је исто што и „издаја” националних обележја, занемаривање и избегавање сопствених вредности. Језичка глобализација за једне представља разлог за радовање: у њој виде подлогу за лексичко богаћење, док је други оштро критикују и у њој треже и проналазе разлоге за угрожавање традиционалних квалитета.

Постепено губљење националних граница услед тржишног повезивања света, по мишљењу многих, значи превелики ударац регионалним и националним културама, традицијама, обичајима, који чине културни идентитет сваке земље или регије. Све што људском роду даје фолклорну и етнолошку разноврсност постепено нестаје, а прво што је на удару јесте – језик, чувар националног идентитета. Скептици и лингвистички националисти дубоко верују да ће позајмљивање речи из других језика довести до промене карактера самог језика, а на крају и до његове пропасти, односно нестанка.

Ипак, цела „параноја” око изумирања језика више представља сукоб интереса идеолошких димензија, него што је реч о реалном стању ствари.

Опасност од апсолутног нестанка језика не постоји. Енглески језик на свом примеру можда то најбоље доказује. Према Oxford English Dictionary, енглески језик је преузео речи из триста педесет језика, што је у великој мери утицало на његову промену, те се он у великој мери разликује од оног језика из периода Англосаксонаца. Гледано са аспекта лексике, заправо, 4/5 енглеског вокабулара чине речи романског, латинског или грчког, а не германског порекла. Зашто би се онда било другачије за друге језике? Језици су одувек долазили у контакт са другим језицима, и увек је постојало „позајмљивање” речи из тих језика. Ниједна заједница, до сада, није успела да заустави овај процес. Зашто очекујемо да ћемо ми бити другачији?

Енглески језик није нешто што нам је неко наметнуо, присилио нас да га користимо; ми сами уводимо енглески у српски језик. Истина је да се данас у неким сферама живота не може функционисати без употребе енглеских речи и израза. Међутим, то не значи да, из лењости или помодарства, треба употребљавати анлицизме или, што је још непожељније, извитоперене варијанте англицизама, уколико за одређени појам имамо сасвим валидну реч.

Да ли појава англицизама у српском језику нужно мора бити негативна? Да ли из ње можемо извући оно најбоље?

Решење је у конструктивном прихватању неминовних промена и улагању у напредовање и усавршавање. Лингвистичка глобализација никако не мора донети штету нашој националној култури – то можемо урадити и сами, без енглеског језика. Оно што треба да урадимо јесте да чувамо и негујемо свој језик, а не да трошимо енергију и време у размишљању како ће нам језик нестати, како се читав свет уротио против нас да нам га одузме. Свет сигурно има паметнија посла.

Наша обавеза није да прогонимо англицизме, већ да се трудимо да се српски језик не заборави. Никада ниједан језик није нестао због позајмљеница, па неће ни наш. Пронађимо корисну средину. Држава, научне институције, школа и медији треба да се усагласе у тежњи да се очува српски језик и да дају свој допринос –употреба англицизама се мора довести у склад са српским језиком, како се неке српске речи не би заборавиле. Не идимо у крајност. Сами најбоље можемо сачувати/уништити свој језик.

Кампања „Негујмо српски језик”, коју је покренуо Филолошки факултет у Београду с намером да јавности укаже на честе језичке грешке и усмери на правилно изражавање, изазвала је опречне реакције у стручној и научној јавности. На њу се надовезује и објављивање текстова наших најпознатијих лингвиста и лингвисткиња на тему „Сачувајмо српски језик”, које подржава Министарство културе и информисања. У дискусију о кампањи укључио се и лингвиста др Марко Симоновић, истраживач на Институту за језик Универзитета у Утрехту и предавач на Департману за холандски истог универзитета као противник таквих интервенција.

Зашто је ова кампања спорна? Зар нема никакве користи од ње?

– Кампања би се могла звати „Смањимо свој језик”. Из ње сазнајемо да већина говорника нашег језика или нису наши (те га користе бесправно) или га не користе добро. Нашег језика, испоставља се, готово и да нема: све врви од грешака, аљкавштина, туђица, латиница и других неподопштина. Кампања ипак јесте корисна јер коначно имамо јавно доступан преглед текстова нормативистичких ауторитета. Саговорници ми, наиме, често не верују да србијански нормативисти озбиљно говоре како је „српски језик надређен свим својим варијантама” (мислећи ту на хрватски, босански и црногорски), како је „више него јасно какав је статус српског језика” на лекторатима где је лектор етнички Хрват или како је „ван борбених редова Србин увек био мета напада и предмет угњетавања”. Јасно је и да се текстови лаика ни тоном ни садржајем не разликују од текстова „професионалних” нормативиста. То је зато што се нормирањем углавном баве људи без лингвистичког образовања или знања о другим језицима, па су и њихови текстови засновани на лаичким заблудама о језику.

Можете ли издвојити неке од тих заблуда?

– Две су заблуде у основи кампање. Прва је да постоји некаква судбинска повезаност „доброг” језика и етничке припадности. По хиљадити се пут говори о томе шта с језиком раде Срби, Хрвати, Бошњаци итд., а једини који ту било шта „раде” су малобројне националистичке елите убеђене да имају мандат за управљање језиком. Друга заблуда јесте да се језик може „сачувати” нормом. У социолингвистици није познат ниједан случај језика који је изумро јер говорници нису слушали савете нормативиста, али има добро описаних случајева угрожених језика где норма показује тенденцију да „докрајчи језик”. Данашњи фризијски у Холандији и бретонски у Француској у свом стандардном облику обилују „очишћеним” формама, које форсирају и користе само нормативисти, па последњи компетентни говорници, сви већ билингвали, одустају од јавне употребе угроженог језика уверени да би га говорили „неправилно” и „кварили”.

Да ли се и наш језик повлачи због нормативних интервенција?

– Не драстично, али догађа се да га говорници избегавају у одређеним контекстима. Многи се компетентни двојезични говорници који нису похађали школу на нашем језику боје своје „неписмености”, па оклевају да га користе у писаној комуникацији. Говорници из Словеније и Македоније често прелазе на енглески у страху да ће им се омаћи „крух” или „хлеб” у погрешном друштву или да ће промашити падеж и бити исмејани. Има чак и образованих говорника из Србије који су дигли руке од глагола требати. На крају, ко озбиљно схвати препоруке Рајне Драгићевић о борби против „атачовања”, „селфија” итд., о селфијима и атачовању говориће само на енглеском све док србисти за око сто година не понуде „исправне” еквиваленте.

Докторирали сте на туђицама. Шта мислите о енглеским речима попут селфија, атачовања, лајковања…?

– То су наше речи. Енглески нема реч селфи, мушког рода, с краткосилазним акцентом и множином селфији. Наш је језик у контакту са енглеским развио обрасце којима говорници на основу енглеских коренова без икаквог напора граде наше речи. То је знање које наш језик чини виталним, а не угроженим.

selfie-nasa-rec

Како вам се чини својко као идеја за замену речи селфи? Која је сврха таквих интервенција?

– Треба правити разлику између језичне креативности (нпр. настанка речи својко) и протеривања туђица (наметања својка да би се искоренио селфи). Илузија је да не могу мирно и трајно једна поред друге постојати позајмљеница и кованица, тисућа и хиљада, ћирилица и латиница итд. Својко неће заживети јер се уводи негативном идеологијом, али и зато што је као реч слабо употребљив: подсећа на стојко, не може се ставити у множину, и има акузатив једнине као да означава нешто живо (нпр. Видим својка). Много би веће шансе имала женска верзија: својка.

Како видите будућност нашег језика?

– Елите које покрећу овакве кампање саме себе дискредитују ригидним нормативизмом и национализмом, па очекујем да ће се све озбиљније постављати питање њиховог легитимитета и корисности. Но бојим се да ће до статусних промена долазити искључиво под вањским диктатом. Европске бирократе неће прихватити финансирање превођења на четири верзије истог језика, па ћемо вероватно под притиском и преко ноћи уводити властити језик и властиту латиницу.

Како гледате на родно осетљиву употребу језика и прављење женских еквивалената за некада типично мушка занимања (ловкиња, ноћна чуварка итд.)?

– И ту има много нетолеранције због илузије да је најбоље да сви говоримо исто, те да је свака разлика проблем. Речи као што је ловкиња се разумеју, па нема смисла негодовати ако их неко употреби, баш као што нема смисла такве речи наметати саговорнику. Овде, као и у свим осталим доменима о којима смо говорили, важи једноставно правило: језик служи споразумевању. Ако ви кажете или напишете нешто што ја савршено разумем, а ја вас осудим само зато што не одобравам лингвистичка средства која сте употребили, онда проблем с језиком имам ја, а не ви, па све да иза моје осуде стану све кампање, компаније и најстарије новине на свету.

Извор: www.danas.rs

Свој језик учимо недопустиво мало, поготово у средњој школи, па чак и у гимназији, где се углавном предаје само књижевност. (Као да се ученици школују за књижевнике!) Истина, основи граматике и правописа уче се у основној школи, која је – као што знамо – неселективна и обавезна (обавезно је школовање, али није – знање).

И то мало знања заборави се у току средње школе, тако да нам се на факултете уписују полуписмени матуранти, који – како рече један компетентни критичар наше школе немуштог језика – Вука Караџића знају само по – брковима! Такви ће, не научивши више ништа из језика (част изузецима који свој језик уче самоиницијативно), некако завршити факултете и радити оно што не знају: учити друге, прпремати законе, писати за новине, говорити на радију и телевизији… Зато полуписменост царује на јавној сцени.

Књижевни и научни текстови врве грешкама. Новинари пишу и говоре лоше – онако како их је школа научила. Уредници више брину шта ће се рећи него како ће се рећи. (Да није тако, радио и ТВ би – као моћни и утицајни медији – могли да допринесу развоју језичке културе више него школа, скрајнута и уништена непромишљеним и промашеним професорима.)

Политичари говоре са завичајним, нестандардним акцентима, употребљавају погрешне облике речи и с погрешним значењима. Уз то, они уместо домаћих, или одавно уобичајених страних речи, непотребно и некритички, из снобизма и помодарства, употребљавају нове речи из, све агресивнијег, енглеског језика. Неке од њих су у политичком речнику постали прави „хитови”, као на пример транспарентност (као да никада нисмо јавно радили), кооперативност (као да никада нисмо сарађивали), куће су нам само девастиране (као да никада нисмо уништавали и рушили), људи се искључиво деложирају (као да никада нису исељавани).

Уместо образовања и стручног усавршавања данас имамо едукацију, уместо диплома сертификате, уместо да се пријављујемо на конкурсе ми аплицирамо, уместо на разговор кандидати се позивају на интервју. О разним мониторинзимарејтинзима, кастинзима, тајминзима и сл. да се и не говори. Имамо чак и холдинге у пропалој привреди. Све нам је ин и кул, осим нас.

Свој прилог нагрђивању језика дају и приучени преводиоци, који нити знају језик са кога преводе, нити онај на који преводе! Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами.

Наше просветне власти имају национални задатак и одговорност да језик врате у школе, где ће бити уважаван и изучаван према значају који има за појединца и народ у целини. На свима нама је да свој језик учимо, чувамо и негујемо, као што то чине сви озбиљни народи, који држе до свог (овде морам употребити интернационализме) идентитета и интегритета.

Уозбиљимо се зато и ми!

У језику је духовност народа>>

Милорад Телебек, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

 

Односи Срби и Хрвата пуни су парадокса. Један од њих јесте и тај да су кајкавски Хрвати 30-их година XIX века за свој књижевни језик узели штокавски, тј. српски језик, и да отада имају склоност да га чисте од туђица, док сами Срби ту склоност немају.

1. Хрватски пуризам

Непосредна последица језичке реформе Вука Караџића јесте та да су из српског књижевног језика избачени многи славенизми и русизми, а убачени многи турцизми. Али рупа која је остала након избацивања славенизам и русизама била је толика да су је поствуковци морали надоместити интернационализмима. Хрвати никада нису прошли ту трауму, па су негативне последице Вукове језичке реформе избегли.

Vuk_Karadzic

Хрвати имају склоност да избегавају турцизме. Они нпр. не кажу „ћебе” попут Срба, него „дека”. Претпостављајући германизам у односу на турцизам, они јасно показују ком цивилизацијском кругу желе да припадају.

Хрвати избегавају и директне грецизме. Стога је разумљиво што не кажу „хиљаду” него „тисућу”. Срби се не устручавају од овог грецизма, иако би и они могли са исто толико права да користе словенску реч „тисућу”.

Хрвати избегавају и интернационализме. На први поглед то изгледа чудно, јер су интернационализми често латинизми, а Хрвати су римокатолици. Но, неотпорност Срба на интернационализме последица је много чинилаца, а првенствено Вукове реформе.

Тако ће Срби без устезања користити интернационализме, а Хрвати славенизме. Ево неколико примера: авион (зракоплов), адвокат (одвјетник), апостроф (изоставник), апотека (љекарна), артиљерија (топништво), библиотека (књижница), веш машина (перилица рубља), вокал (самогласник), географија (земљопис), голман (вратар), дигитрон (рачунар), директор (равнатељ), дисциплина (стега), едукација (одгој), економија (господарство), експеримент (покус), ефекат (учинак), ефикасност (учинковитост), офсајд (залеђе), инструкција (напутак), историја (повијест), касарна (војарна), компјутер (рачунало), композитор (складатељ), композиција (складба), консонант (сугласник), корнер (кут), лексикон (рјечник), лингвистика (језикословље), манастир (самостан), материја (твар), машина (строј), миленијум (тусућљеће), монах (редовник), морал (ћудоређе), музика (глазба), одвијач (шрафцигер), опозиција (опорба), официр (часник), парадајз (рајчица), парламент (сабор), пасош (путовница), пензионер (умировљеник), пензија (мировина), перон (колодвор), пијаца (тржница), полицајац (редарственик), портпарол (гласноговорник), пропаганда (промиџба), протест (просвјед), регија (жупанија), секретар (тајник), сексуалност (сполност), секта (сљедба), селектор (изборник), терминологија (називље), хиљаду (тисућу), универзитет (свеучилиште), фабрика (творница), фактор (чимбеник), филозофија (мудрословље), фирма (твртка), фискултура (тјеловежба), фрижидер (хладњак), фронт (бојиште), фамилија (обитељ), фудбал (ногомет), функционер (дужносник), школа (училиште) итд.

Сви горенаведни примери (а има их још) указују на то да се Срби не либе интернационализама, а Хрвати их по правилу замењују славенизмима. Једноставно речено, Хрвати су пуристи, а Срби то нису.

Најочитији пример хрватског пуризма представљају називи месеца. Док Срби користе интернационализме (јануар…), Хрвати користе славенизме (сијечањ…). Хрватски лингвисти својом склоношћу ка пуризму – коју спроводe често дословним превођењeм страних речи (калкирањем) – фактички раде на чишћењу српског језика.

2. Српски интернационалисти и хрватски пуристи

Сваки хрватски интелектуалац који иоле држи до себе имаће пуристичке склоности. Наведимо неколико примера.

Српски лексикограф Милан Вујаклија деловао у времену када је употреба страних речи код Срба постала нормална појава. Стога је он без устезања своју књигу назвао: „Лексикон страних речи и израза” (много издања). Са друге стране, хрватски лексикограф Братољуб Клаић поступио је пуристички; насловио је књигу исте тематике: „Рјечник страних ријечи” (много издања). Ко ту више чува српски језик? Срби или Хрвати? Овде се не ради о појединчном случају; ради се о општој појави.

Хрватски историчар и националиста Фрањо Туђман једну своју књигу насловио је пуристички: „Беспућа повијесне збиљности” (1989). Кладим се да би један српски интелектуалац књигу сличног садржаја насловио: „Дезоријентисаност историјске реалности”. Како би то звучало интелектуално и српски!

tudjman

Хрватски католички свештеник и педагог Живан Безић нашао се побуђеним да у књизи „Развојни пут младих” (1989) одржи мало етимолошко предавање: „У нашој књижевности и новинарству, па чак и стручном тиску, често се може наићи на ријеч ’пубертетлија’ као назив за момчића, дјевојку у раздољу од 12. до 16. године. Одмах морам рећи да је тај израз сасвим туђ хрватском уху и духу нашег језика. То је неукусан хибрид, језички бастард, лексичка наказа. Скалупљен је од двије неспојиве туђице: латинског коријена ’пубертет’ и турског наставка ’лија’ Ужасно ружно звучи попут својих рођака: факултетлија, филмаџија, камионџија, судија и сл. Стога му не смијемо дозволити приступ у наш језик” (стр. 136). Безићево размишљање одлично илуструје општу склоност хрватских интелектуалаца ка пуризму.

Нажалост српски писци обично не чују оно што им говоре хрватске колеге. Српска списатељица и педагошкиња Драгана Кожовић „Пубертет не мора да створи хаос у кући” (1999) без устезања употребљава управо тај „jeзички бастард” (стр. 42, 76). Хрвати су – парадоксално – најревноснији чистачи српског језика од туђица!

3. Жупници и пароси, жупаније и регије

Стефан Немања, отац Светог Саве, носио је титулу великог жупана. Дакле, он је био господар велике жупе или жупаније. А како Хрвати данас називају области деловања свештеника? Жупама! Ми Срби их називамо парохијама, што је грецизам.

А како Хрвати називају делове своје државе? Жупанијама! Када ми помишљамо на административну поделу државе, говоримо о регионализацији – подели на регионе, што је интернационализам.

И ко онда више следи ћирилометодијевску и светосимеуновску традицију? Ми или Хрвати?

4. Српско исмевање хрватског пуризма

Српски лингвисти не само да нису склони пуризму, него су и спремни да хрватске пуристичке склоности исмевају. Тако нпр. српски публициста Слободан Јарчевић нашао се побуђеним да у књизи „Хрватска језичка беспућа” (2007) исмева „хрватски” језик. По његовом мишљењу, „хрватски” језик је извештачен и неприродан. Његов покушај да „хрватски” језик извргне руглу вероватно има ванјезичке мотиве. Без обзира на то колико је његов покушај успешан или не, тек остаје утисак да Срба превиђају чињеницу да код Хрвата постоји много већа свест о значају чувања чистоте језика.

О склоности Срба да ниподаштавају пуристичке склоности код Хрвата сведочи и њихов обичај да на рачун хрватског пуризма причају вицеве. „Како Хрвати кажу кравата? – Окловратни допупак!” „Како Хрвати кажу петао?” – „Зороклик!” „Како Хрвати кажу кокошка? – Зрнозоб?” Како Хрвати кажу олук? – Околокућно водопишало!” Склоност Срба ка овој врсти исмевања сведочи о њиховој склоности ка антипуризму – помањкању свести о потреби чувања језика од туђица. Заправо, српски хумор те врсте неће наудити Хрватима. Они немају склоност да домаће речи (кравата, петао, кокошка, олук) замењују другим, рогобатнијим, већ само стране речи домаћим. Срби имају склоност да ту разлику не увиђају.

Хрвати свој пуризам доживљавају као језичко прочишћавање и оплемењивање, а Срби као извитоперавање и унакарађивање. Заправо, хрватски пуризам није само лингвистички феномен, него и политички. Он је, дакле, социолингвистички.

5. „Разликовни рјечници”

Хрватска културна јавност опседнута је пуризмом. Неке „круговалне постаје” чак имају емисије у којима еминентни лингвисти слушаоцима дају пуристичке савете: указују које су речи „хрватске”, а које туђице. Наравно, посебна опсесија су им „србизми”.

Да би пучанству помогли да руликује „два” језика, хрватски језикословци су се побринули па створили „разликовне рјечнике”. Ти речници – тобоже – указују на разлике између српског и хрватског језика. Заправо, све што они показују јесу релативне фреквенцијске разлике у употреби одређених речи. Они више доказују да је штокавски језик један, мада у стандарду не и јединствен, него што то оповргавају.

Заправо, „разликовни рјечници”, као и пуристичка просвећивања јавности, значајнији су као социолошки него као лингвистички феномени. Они указују на јаку националистичку свест код Хрвата.

Rjecnik-hrvatskoga-jezika

6. Пуризам и национализам

Склоност Хрвата ка пуризму индикација је њиховог снажног национализма. Склоност Срба ка антипуризму индикација је њиховог снажног антинационализма. Пуризам није само индикатор национализма, већ и његов генератор. Опсесивно избегавање страних речи генерише националистички менталитет.

Чињеница да су пуризам и национализам повезани одавно је позната социолингвистима. На њу је скренула пажњу и Сњежана Кордић у књизи „Језик и национализам” (2010). Будући да је Сњежана Кордић антинационалиста, она с негодовањем пише о хрватском пуризму. Но, жестоке критике које је добила с хрватске стране, указују на то да се Хрвати неће одрећи ни национализма ни пуризма. У суштини, хрватски пуризам је форма антисрпства, а антисрпство је темељна одредница хрватског национализма. Стога је хрватски пуризам неискорењив. Докле год буде хрватског национализм биће и хрватског пуризма.

snjezana-kordic

7. Закључак

Чистећи номинално хрватски, а фактички српски језик од туђица, Хрвати раде на изградњи своје националне свести. Највећи парадокс српско-хрватских односа јесте тај што је хрватски пуризам форма лингвистичког просрпства, а политичког антисрпства.

А шта је са нама Србима? Имамо ли ми језичку политику? Какву улогу језику придајемо у изградњи нашег националног идентитета? Зашто допуштамо да нам се гасе лекторати по свету? Национални идентитет није нешто што је једном за свагда дато. Национални идентитет је нешто што треба стално неговати. А језичка култура је примарни начин тог неговања. Па, какво је стање код нас?

Извор: srbin.info

Фотографије: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.

Име ове козметичке марке се врло често у нашем језику погрешно изговара Авон.

Према енглеском изговору, исправно је рећи једино Ејвон (као што се, на пример, не каже Орифламе, него Орифлејм).

Вибер или Вајбер?

Већ смо имали прилику да читамо о лектури и правопису. Да укратко подсетим – лектура је исправљање граматичких, правописних и стилских грешака, док је коректура исправљање куцаћих грешака, па не мора бити повезана само са граматиком и правописом. Лектор је језички стручњак, активни и редовни пратилац званичне норме стандардног језика, док је коректор усмерен на случајне грешке, настале при куцању и објављивању текста.

laptop-819285_1280

Такође бих подсетио да појам лектор стоји у вези са латинским глаголом legere и италијанским leggere (читати), што дословно значи да је лектор читач текста. Реч коректура пак стоји у вези са латинским глаголом corrigo одакле такође добијамо италијанско  correggere и енглеско correct.

 

Различити погледи на лекторе

Дебата о улози лектора и тихи рат између лектора и аутора вероватно су стари колико и лекторски посао. Да ли лектор треба само да исправља тачке и зарезе, да се бави граматиком или да утиче на стил текста? Одговор ће сигурно бити различит, у зависности од тога кога питамо. Лектори и граматичари имају аргумент да није сваки говорник истовремено носилац правилног језика, којем се тежи при обраћању јавности. Са друге стране, свако од нас може сматрати да ипак јесте довољно компетентан говорник бар матерњег језика, уколико нам наше познавање језика омогућава постизање онога што је суштински битно за живот – да разумемо свет око себе, да пошаљемо нашу поруку свету и да успоставимо комуникацију у циљу самоодржања и повезивања са другима. Ко је сад у праву?

Код одговора на ово питање може нам помоћи Amy Einsohn и рад The Copyeditors’ Handbook, где је процес лектуре подељен по систему 4 x 3. Наиме, лектура обухвата (1) техничка и правописна питања, (2) језик и стил, (3) садржај и (4) ауторска права. У погледу језика, стила и садржаја постоји додатна подела на (1) нижи, (2) средњи и (3) виши ниво лектуре.

Нижи ниво лектуре бави се исправком очигледних грешака, указивањем на нејасне пасусе разјашњавањем нејасних реченица и провером сумњивих или спорних информација. Средњи ниво подразумева лексичке предлоге, исправке и сугестије у циљу постизања стилски квалитетнијег материјала. Виши ниво допушта целовито уређивање текста, прераду пасуса, дељење поглавља у прегледне текстуалне форме и сл. Када се говори о средњем и вишем нивоу лектуре, важно је напоменути да учинак оваквог рада зависи од умећа лектора. Аутор текста понекад осећа боље од лектора тон и ритмичност реченице, публику којој се обраћа и смисао поруке коју његова публика очекује. Овај предуслов може захтевати посебну терминологију, па и изузимање граматичких правила, што је важан аспект веб-садржаја.

У контексту хрватске језичке политике унутар полицентричног српско-хрватског одн. хрватско-српског језика, лингвисткиња Сњежана Кордић тврди да посао лектора није исправљање текстова, које су написали одрасли писмени носиоци матерњег језика. Она сматра да је суштинска разлика лекторске службе у свету и код нас што лектор нпр. у Аустрији чита текст, проматра структуру реченица, те на колегијалан начин помаже аутору да текст постане читљивији и проходнији за читаоце. Посао лектора није да прекраја реченице или да замењује мање пожељне појмове прикладнијима.

Овакво мишљење радиклано је, не само са стајалишта многих хрватских лингвиста већ и појединих српских. Сетимо се текста Све је више бораца за неписменост, који је објавила Политика. Лингвисткиња Рајна Драгићевић говори о угрожености српског језика, па се стиче утисак да су, по њеном мишљењу, веб и друштвене мреже значајан узрочник оваквог стања. Неписмени омаловажавају писмене, а језик постаје испуњен непотребним туђицама, које могу имати адекватан превод у српском језику.

Будући да се сусрећем са преводилачким, лекторско-коректорским и блогерско-маркетиншким пословима, поменуте теме навеле су ме на неколико питања, пре свега у контексту онлајн издаваштва и веб-маркетинга. Да ли наши блогери и блогови угрожавају српски и/или хрватски језик? Да ли би требало да имају лекторе и коректоре? Које вештине су неопходне лекторима и коректорима, који делују унутар савремене веб-културе? Да ли веб утиче на промену званичног језичког стандарда или су можда баш веб и интернет примери друштвених фактора који доводе до промена у језику? Уосталом, могу ли језици живети без промена, осим уколико говоримо о класичним (мртвим) језицима?

 

Језик или бизнис – има ли средине?

Поред питања да ли би савремени блогери требало да имају лекторе и коректоре, намеће се питање како савремено веб окружење види лекторе и коректоре и шта од њих очекује.

Интернет садржаји су део константно растућег дигиталног универзума. Они тематски и појмовно зависе једни од других. Ова чињеница посебно долази до изражаја када говоримо о рекламним садржајима или темама везаним за ИТ индустрију. Појмови IT, e-mail, web, SEO, onlinе итд. потичу из енглеског језика, па као такви у многе језике улазе у оригиналном облику.

blogeri

Замислимо једну нишку организацију која пружа услуге онлајн оглашавања. Вође такве организације знају да ће их многи потенцијални клијенти тражити на Гуглу кроз појмове онлајн маркетинг Ниш. Међутим, можда ће чак већина куцати online marketing nis. Зато ће власник блога или сајта овакве компаније оставити енглеске појмове у оригиналу на појединим видним местима, јер његов интерес јесте контакт са потенцијалним клијентом. Чак и ја, који сматрам да са две МА дипломе нисам баш неписмен, уколико тражим путем интернета квалитетно дизајнерско решење за свој сајт, пре ћу укуцати web design Beograd, него веб дизајн Београд. Просто, људи користе језик у различите сврхе. Колико је легитимно стварати поезију и фину књижевност, па у том циљу користити неки отменији језик, толико је легитимно бавити се бизнисом, па кроз то користити адекватан језик за достизање пословних циљева.

Такав језик не познаје речи јајић или самоја, већ селфи (selfie). Није ли претенциозно рећи да смо колективно неписмени, јер смо као живо говорно тело унели селфи у наш једнако живи језик? Попут селфија, усвојени су бројни термини из дигиталне сфере. Према томе, можемо ли претпоставити да су енглески појмови део пословних правила дигиталног споразумевања? То ме чак подсећа на феномен лекарског занимања, где лекар говори са пацијентом на српском, али дијагнозу и рецепт бележи на латинском.

 

Чему онда лектори и коректори?

Ипак, за многе блогере било би корисно да имају лекторе и коректоре. Можда се баш овде крије средишњи простор између лепо васпитаног говора и потребе за достизањем пословног циља. Не знам за вас, али мени свакако боде очи реченица без зареза или тачке на крају, упитна реченица без упитника, двострани текст у три пасуса, сложене реченице пуне сувишних инверзија, гомилање плеоназама, дупли размаци и сл. Међутим, то ми не смета због језичког елитизма, колико због естетског осећаја, али и потребе да прочитани садржај разумем из прве. Овде би требало да ступе на снагу лектори и коректори са својим умећем, јер то умеће недостаје многим блогерима и веб-ауторима у нашој средини.

Поред граматичке тачности, веб-реченица мора бити кратка, прецизна и функционална. Нејасно написан текст одвлачи пажњу савременог читаоца, који у недостатку времена и потреби за инстант информацијом губи интересовање за садржај, трагајући даље. Уколико је читалац перфекциониста попут мене, кад уочи да аутор не познаје нека од основних веб-правила (зарез – размак – нова реч или тачка – размак – нова реч), не само да губи интересовање већ се на такав сајт и не враћа. Оно што је дизајн сајта или важност логоа за бренд, то је језичка коректност писаног садржаја за блог. Ако претпоставимо да блогер својим текстом преноси одређену идеју јавном мњењу, та идеја мора имати суштину, језичку коректност, али и паковање. Визуелно паковање тиче се дизајнера, али језичко, несумњиво, остаје лекторима и коректорима.

Лектор и коректор у оваквом окружењу могу постати збуњени. Понекад се и сам питам како је могуће поштовати језичку норму, а онда веб писати са w? Неоспорно је да лектор мора познавати званични књижевни језик, стандард и правопис. Међутим, претпостављам да би у веб-окружењу лектор морао бити спреман на одређени ризик. Тај ризик настаје из чињенице да лекторисани текст за дигиталне медије није енциклопедија, део научног зборника или песничке антологије. Дакле, лектор и коректор морају владати званичним правописом, али и одлично познавати неформални језик. Они такође морају разумети коме су упућене одређене речи, која је сврха написаног текста, шта тражи и очекује потенцијални читалац. У супротном, уместо да нас језик спаја, доприносећи међусобном разумевању, постаће још један инструмент наметнутог елитизма, нове поделе на писмене и неписмене, међусобног вређања и категоризација, за које се надам да ће у XXI веку постати прошлост.

Немања Д. Милиновић

Текст је преузет са www.prevodioci.co.rs.