У речницима страних речи може се прочитати да је библиотека грчког порекла и да је сложена од две речи: biblion – књига и theke – ковчег, преградак, ормар. То је, дакле, дословно: ормар за књиге, или, у слободнијем преводу, складиште књига. Сама реч biblion (књига) настала је према имену феничког града Библоса, одакле су стари Грци набављали листове папируса, по којима су онда писали и слагали их (тачније: савијали) у књиге – библосе.
Историја библиотеке и библиотекарства веома је дуга. Та је установа много старија и од саме речи библиотека. Археолози су средином 19. века открили остатке збирки глинених плочица исписаних клинастим писмом, старе четири, па чак и пет хиљада година. Касније, у 5. и 4. веку пре нове ере, у Грчкој су биле познате велике приватне (кућне) библиотеке појединих књижевника и филозофа, као што су били Еурипид, Аристотел и други.
Највећа јавна библиотека у старом веку била је чувена Александријска библиотека. Основана у 3. веку пре нове ере. Она је два века касније имала око 700.000 свитака и преко 42.000 преписа на различитим језицима.
Друга по величини била је у то време Пергамска библиотека са преко 200.000 свитака (папируса). У наше време у библиотекама се не чувају ни глинене плочице ни папируси из Библоса, него укоричене књиге, часописи, новине и друге штампане ствари (плакати и сл.). У великим библиотекама садржаји књига преносе се данас на микрофилмове, па се хиљаде дебелих томова могу сместити у нешто већу кутију, или на неколико компјутерских дискова.
Тако, ето, писане људске поруке мењају свој облик и начин преношења, а реч библиотека, којом се означава место где се оне чувају и користе, вековима траје, преносећи тако славу древнога града Библоса и старих грчких љубитеља и сакупљача књига.
Милан Шипка, Приче о речима