Религиозност Достојевског


О буђењу свесне религиозности (у време када му је било осам година), Достојевски говори: „Први пут ме је походио дух још док ми је било осам година. Повела ме била мајчица самога у храм Господњи, на Страсну недељу уочи понедељњика, на молитву (…) Гледао сам све то са ганућем и тада сам осетио први пут од рођења како примам свесно у себе саме Речи Божје”. Читање Јеванђеља у цркви оставило је јак утисак на Достојевског. Такође, посебан утисак оставила су и казивања о хришћанским мученицима и подвижницима, која је у детињству Достојевски слушао од сељака и послуге, а касније и на робији, од затвореника. Достојевски каже да је управо од народа поново примио Христа, кога је упознао још у родитељском дому, а кога је на неко време био изгубио, када се клањао европском либерализму.

За време свог боравка на Инжењерској академији, Достојевски је поднео два врло тешка ударца: положио је успешно испит, али је ипак и даље остао на другој години; више од пола године након ове неправде, осмог јуна 1839. убијен је отац Достојевског – Михаил Андрејевич Достојевски. Августа исте године, Достојевски је писао свом брату Михаилу: „Сада све чешће гледам на све око себе са потпуном равнодушношћу (…) Мој једини циљ је – бити на слободи. За то сам спреман да жртвујем све (…) Моја душа више не зна некадашње ватрене тежње. У њој је сада све тихо као у срцу човека који скрива дубоку тајну; научити – шта значи човек и живот, о томе сам ја ваљано успео. Ја верујем у себе. Човек је тајна. Ту тајну треба одгонетнути и ако је будеш одгонетао читавог живота, немој рећи да си изгубио време; мене занима та тајна јер хоћу да будем човек”.

Почетком лета 1845. године, Достојевски се упознаје са Бјелинским, који је са одушевљењем дочекао његове Бедне људе. У Дневнику писца, Достојевски пише да је Бјелинског упознао као ватреног социјалисту, који је пре свега настојао да уништи хришћанство, да сруши религију из које су проистекле моралне основе друштва које је порицао; Бјелински је знао да револуција мора почети са атеизмом. „Он ме није заволео, али ја сам са страшћу прихватио његово учење”, пише Достојевски. „Губљење Христа” и прихватање идеала европског либерализма, дакле, пада у време пријатељских односа са Бјелинским – од лета 1845. до средине 1846. године. Можда је то било и много раније; Љубав Достојевска тврди да је њен отац у лику Ивана Карамазова приказао себе из периода када је имао 20 година. У то време, он је одрицао црквено учење о Христу као богочовеку и, заиста, током 1846. године није био на светом Причешћу.

Након свађе са Бјелинским и коначног раскида, до кога је дошло 1847, Достојевски се вратио Цркви. Ипак, пријатељство са Бјелинским оставило је велики траг на његову стваралачку личност. Романи Злочин и казна, Браћа Карамазови и (у одређеној мери) Идиот, у ствари, представљају закаснели одговор на Бјелинсково размишљање о вери, правди, злочину и оправданости-неоправданости злочина у складу са тадашњом реалношћу. Бјелински је био схватања да морална начела представљају основу сваког преображаја света и човека у њему, дубоко верујући у нова морална начела социјализма. Бјелионсков доживљај друштва у коме је живео узроковао је схватање да човека не треба оптерећивати греховима и дужностима, јер он, због друштва које је лоше организовано, не може избећи злочинство, чак и кад би хтео. Достојевски се око овога са њим много спорио, и од тих дугих спорова остаће велики траг у његовом каснијем стваралаштву.

Након прекида контакта са Бјелинским, Достојевски почиње са сусретима петком код Петрашевског и позајмљује књиге из библиотеке његовог кружока. Учестали боравак у окружењу петрашеваца није вратио Достојевског погледима које је заступао Бјелински; он је и даље остао при негирању атеистичког социјализма, који је настојао да до људске среће дође претварајући човечанство у мравињак. Сам Петрашевски је на Достојевског оставио негативан утисак; за њега је он био безбожник који се подсмева di-religioznostвери, „агитатор и интригант”. У кругу Петрашевског, Достојевски је читао писмо Бјелинског упућено Гогољу, прожето атеистичким схватањима и нападима на Руску православну цркву и руско свештенство. Ово писмо биће разлог који ће Достојевског одвести на губилиште, а онда у прогонство. Касније, у току истраге, Достојевски је тврдио да је поменуто писмо читао само зато што је обећао Петрашевском; да не дели Бјелинскова мишљења о Христу, али да има разумевања када су у питању Бјелинскови ставови о недостацима руске цркве и свештенству. Међутим, Војни суд утврдио је да је оптужени Достојевски крив што је код себе имао препис овог писма и што га је читао на састанцима. Одузето му је право располагања имовином и изречено да се над њим изврши смртна казна стрељањем. Ова казна преиначена је касније, од стране Николаја I, у казну присилног рада у тврђавама, а после тога у одлазак у војну службу.

Барон Врангел, поводом свог дружења са Достојевским у Сибиру током 1854. године, пише: „Он је био, рекло би се, побожан, али је ретко одлазио у цркву и попове, посебно ове у Сибиру, није волео. О Христу је говорио усхићено.” Ово потврђује да онај повратак Цркви 1847. године, у ствари, значи повратак Христу као богочовеку, а не Руској православној цркви.

У Дневнику писца, Достојевски пише како су петрашевци (и он заједно са њима), док су стајали на губилишту, слушали пресуду без имало кајања. Оно због чега су били осуђени није им изгледало као нешто због чега би се кајали, већ као нешто због чега ће бити прочишћени. У таквим ставовима нису их поколебале муке у току прогонства, већ нешто друго: „Онај непосредни додир с народом, братско сједињавање с њим у заједничкој несрећи, схватање да си и сам постао такав као и он, да си с њим израван и изједначен у најнижим слојевима његовим”. С временом, Достојевски своје прогонство почиње да доживљава оправдано.

За религиозне ставове Достојевског посебно је значајна криза коју је доживео 1863. године. „Он је у својој души открио могућности најразличитијих видова зла – од сатанског зла до оног обичног људског зла које се свакодневно среће – и објавио је чин очишћење приказавши све то у својим Записима из подземља. (…) Достојевски је у тој књизи схватио потребу очишћења од зла које га је опседало; он је схватио да се идеал апсолутног савршенства не може остварити без Бога и удела Његове милости и због тога су идеали европског социјализма и либерализма – у условима таквих немогућности – нешто погрешно – безначајно и ништавно.”

Тако се Достојевски окреће стварању великих дела, прожетих религиозном тематиком, почевши од Злочина и казне.

Православље је, за Достојевског, било необично важно за политички развитак Русије, будући да је руски народ од најстаријих времена гледао на врховну власт као на светињу. Он га је прихватио јер би оно помагало друге вредности до којих му је било стало.

О својим сумњама и периодима неверовања Достојевски је сам често говорио „Хуље ми пребацују моју просту и ретроградну веру у Бога. Тај олош не може ни да замисли такву силу одрицања Бога какве има у Инквизитору и у поглављу које томе претходи и на шта даје одговор читав роман. Не као будала (фанатик) ја верујем у Бога. (…) Да, њихова глупа природа и не сања таква одрицања каква сам преживео ја”.

Све што је Достојевски писао у другој фази свог стваралаштва (највише у Злочину и казни и Браћи Карамазовима), односи се управо на борбу са том сумњом и на превазилажење периода одрицања, о којима овде говори Достојевски.

Прочитајте и Питање о Богу – централна тема у Браћи Карамазовима.

Извор слика: wikipedia.org

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

majstor-i-margarita
Мајстор и Маргарита: принцип стваралаштва, милосрђа и љубави
23/06/2020
tolstoj-dostojevski
Толстој: Ако видите Достојевског, реците му да га волим
20/05/2020
nekoliko-susreta-sa-crnjanskim
Владета Јеротић, Неколико сусрета са Милошем Црњанским
19/05/2020
dostojevski-o-slovenima
Достојевски: Једно посебно словце о Словенима
23/04/2020
brodski
Јосиф Бродски: Треба читати поезију
22/04/2020
zapisi-iz-podzemlja
Филозоф из подземља (Достојевски као писац. Анђео смрти)
22/04/2020
zidanica-na-pesku
Никола Милошевић о роману Дервиш и смрт Меше Селимовића
20/04/2020
jesuahanocri
Булгаков: Јешуино начело светлости насупрот кукавичлуку Понтија Пилата
08/04/2020
mesa
Тишине, Меша Селимовић
05/04/2020