Има и међу лингвистима мишљења да треба дозволити личну употребу овога глагола.
За споразумевање међу припадницима једне националне заједнице користи се нормирани, стандардизовани језик – који се и зове стандардни или књижевни језик. Књижевни језик се учи граматикама, а њиме најбоље овладавамо ако се он употребљава у школи, администрацији, ако се средства информисања користе књижевним језиком. Ипак, има случајева да се и поред јасно прописаних правила језичка пракса опире прописаној норми. Тако је и са глаголом требати.
Још је Вук Караџић утврдио, тога се норма придржава до данас, да он има безличну употребу, да се употребљава као безлични глаголски облик, да нема личне глаголске наставке – употребљава се у средњем роду једнине за садашњост – треба, будућност – требаће, прошлост – требало је, потенцијал – требало би. То, даље, значи да он, тако употребљен, не може имати граматички субјекат у облику номинатива. Иако је наша нормативна литература сагласна у погледу употребе овог глагола у реченици, у пракси има много одступања од прописа, често се јављају и конструкције неприхватљиве у српском језику. Зато сматрамо да би и овде требало укратко рећи у чему су проблеми са реченицама образованим са овим глаголом и како се могу решавати.
Нису проблематичне реченице у којим се уз глагол требати јавља именица: а) Мени треба та књига; Мени требаш ти; б) Требам књигу. Тад он има личне глаголске наставке. Истина, може се овај глагол употребљавати безлично и кад има именицу за допуну: Осећао је да ће му за то требати времена; Требало је великог напора да се човек сети да негде у дубини постоји земља. То не представља већи проблем у образовању реченица с овим глаголом.
Међутим, кад се уз глагол требати јавља глаголска допуна, настају озбиљнији проблеми. Ако је глагол употребљен безлично, то значи да не може у реченици бити граматички субјекат у номинативу. А значење глагола који допуњава овај глагол често захтева постојање субјекта. Из тог конфликта у пракси се често јавља неко од два неприхватљива решења. Једно је да се глагол употребљава с личним наставцима, што норма не дозвољава: Они су требали да изваде дозволе своје владе. И са тим светом ја треба сада да смирујем устанак у Србији. Друго је да се глагол требати употребљава у безличном облику, али се у реченици јавља уз њега и граматички субјекат, што није у складу с унутрашњом граматиком српског језика: Јелена је требало да вечерас допутује; Царски ферман о потврђивању на садашњем положају и почасна сабља требало је само да прикрију ту осуду, да умире везира и да заварају свет.
Има и међу лингвистима мишљења да треба дозволити личну употребу овога глагола. Кад бисмо променили норму и глаголу требати дозволили личне наставке, он би се понашао као и други модални глаголи: могао би имати допуну у инфинитиву или презенту с везником да, радило би се о простој реченици са сложеним предикатом. Међутим, то норма не допушта, а најлошије решење је управо то да се норма не поштује. Док се норма не промени, морамо тражити начин како да образујемо правилне реченице с овим глаголом, што значи реченице у којим неће бити огрешења о норму ни на један од два поменута начина. Ове реченице се могу образовати тако да уз безлично употребљен глагола требати допунски глагол јави у инфинитиву: Треба само закопати педаљ у дубину; Из целог живота треба научити једну једину ствар; Тако је требало безброј пута пројахати мирно и достојанствено; Требало се држати право на коњу, не гледати ни лево ни десно. Ово су, дакле, безличне реченице. У наведеним примерима допунски глагол је у инфинитиву. Може уместо инфинитива доћи и презент а да субјекат није исказив: Требало је да се иде рано. Ако уз неповратне глаголе дође ово се, не може се исказати граматички субјекат.
Може се образовати реченица с глаголом требати и у случају кад је потребно да допунски глагол има субјекат: Требало је да Јелена вечерас допутује; До који дан требало је да крене и везир; Уплела се у ствари у које не би требало да се меша; Али треба да имаш увек пред очима да поступке овог света не смеш мерити својом мером. Видимо, глагол требати је безлично употребљен, а допунски глагол је лично употребљен, тј. има личне наставке и има граматички субјекат – у прва два примера исказан (Јелена, везир), у другим примерима исказив уз те глаголе. У овим реченицама не може се допунски глагол исказати у инфинитиву, јер инфинитив као безличан глаголски облик не може везивати за себе субјекат. Постоји могућност да се на вршиоца радње укаже именском речју у дативу; тада се уместо презента може наћи инфинитив: Најпосле, жена га је напустила … и отишла у Цариград одакле јој по обостраном мишљењу није требало никад ни долазити.
Наравно, некад постоји комуникативна потреба да се субјекат јави на почетку целе реченице; управо та потреба и врши притисак за формирање једног, помињаног, типа неприхватљивих реченица с овим глаголом. Морамо знати да су оне неприхватљиве са становишта књижевнојезичке норме и избегавати да их користимо. Постоји само један случај кад не можемо избећи сукоб правила о употреби реченица с безлично употребљеним глаголом требати – код односних реченица: Та женидба, која је требало да му отвори врата у виши и пријатнији живот, затворила га је и везала заувек. Ово се не може избећи а да се поштује правило о безличној употреби глагола требати. За сада је тако. Ако у свим другим случајевима, где је могуће, будемо поштовали прописану норму – треба да будемо задовољни.
Аутор: др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ
Извор: Политика